Мали бог у блату окупан у злату

Ваљевски крај – вишак историје и прековремени рад

Када пођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, слушаћеш трубе и саксофоне Јована Маљоковића у ауту, а све најбоље што о Ваљеву знаш  чуо си од Бећковића јер о њему нико лепше није писао и причао. Зато се у Ваљеву нарочито ни не задржаваш, него идеш на обронке – у Ћелије, Пустињу, Лелић … У Ћелијама је Авва Јустин Ћелијски грмео своје опомињуће проповеди и примао, саветовао, подучавао и  исповедао највеће слободоумне умове послератног доба; с костобољним ногама у лавору писао житија светих од којих бољих нема у целом православном свету; а суботом излазио на ваљевску пијацу пркосећи државној безбедности која га је условила да не излази из Ћелија.

Када, дакле, дођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, сетићеш се разгледнице са спомеником неког јунака подигнутих руку, и проћи ћеш поред њега. Том споменику и јунаку никако не можеш да се сетиш имена иако га је  форсирала званична историја коју су училе читаве генерације после Другог светског рата. Да ли је Бошко Буха, Пинки или Стјепан Филиповић (испаде да је овај трећи) није ни важно. Тај камени чувар Ваљева ништа не значи, тек је безимени камен који служи да ти мештани објасне како да стигнеш и куда да завијеш да би стигао до, рецимо, Лелића.

 Из ваљевског краја су и савременици Никола/ј Велимировић (село Лелић) и Живојин Мишић (село Струганик). Могли су обојица бити војници да је Никола био мало снажнији и да није оболео у младости због чега га родитељи уместо у војску заветоваше Богу. Свеједно, у Првом светском рату један се прослави војном стратегијом која се и данас учи на војним академијама диљем света. Један је водио прву армију, а за другог, владику Николаја, странци кажу да је имао снагу као трећа српска армија, јер ради за српску ствар ван земље колико и Мишићева армија  у земљи. Нигде као у Ваљевском крају нису актуелне Черчилове речи да Срби стварају вишак историје. У Ваљеву је тај вишак историје, ту се историја стварала прековременим радом!  Прескочисмо Ћелије, Пустињу и кућу Живојина Мишића, а посетисмо владикин Лелић. А Лелић пун свадбара. Носају оправу неприлагођену тмурном времену и одуговлаче нам целивање моштију, скоро па нас нервирају толико да се питамо чему то венчавање у манастирским кад имају парохијске цркве. Но, некако се и то уклапа у каријатидни рад владике Николаја и његов практичан и делатан дух. Нека се људи венчавају,  множе и обоже!

Када пођеш у било који град, и ако се тај град зове Ваљево, и ако си просветни радник, где би свратио ако не би у Бранковину. Ако си у Бранковини први пут без ученика, видећеш је потпуно новим очима. Имаћеш времена да прегледаш сваки гроб уз цркву и оплевиш Десанкину хумку и затражиш помиловање за једну мацу;  да седнеш у скамије Протине школе, напишеш слово у песку и воску, па и да запретиш штапом несташном ђаку у магарећој клупи у ћошку. У живом педагошком музеју у Бранковини наћи ћеш светосавље изнурено након векова под Турцима, али са израслим снажним изданцима, сачувано и одбрањено устаницима, процветало нежним Десанкиним стиховима.

Стриче и синовче

Када пођеш из било ког града, и ако се тај град зове Ваљево, и ако је близу њега живео и стварао Авва Јустин, и ако си просветни радник, и ако си икада макар чуо, ако не и читао, за  Светосавље као филозофија живота, неизоставно ћеш кренути пут Милешеве да видиш целу икону оног који ти неоправдано преполовљен на попрсје стоји у свакој учионици. Ако си просветни радник нећеш се дивити Белом анђелу у Милешеви, плакаћеш у дну ногу Светог Саве на источном зиду Милешевског манастира. Стриче и оче, слава и хвала! У дну тих стопала и на трагу тих стопа бићеш мали, најмањи што можеш бити, каљавији да каљавији не можеш бити. Целим бићем осетићеш шта значе Јустинове речи да је човек мали бог у блату. Али, излазећи из Милешеве бићеш окупан у злату. Немањићком и светосавском злату за чијим ћеш сјајем и једноставношћу кренути. 

Затећи ћеш то злато и у шупљикавом златастом камену Сопоћана, задужбини другог Савиног синовца Уроша, иако је злато из цркве и на цркви током векова нестало из манастира. Завидећеш рестаураторима и њиховом раду налик прецизном везу: покретима ситних четкица на камену, мешању малтера без воде, верању по скелама… Они очи у очи могу погледати блажена лица светитеља са фресака од којих нема лепших и боље очуваних, у најлепшем међу немањићким манастирима.

Ако си видео шта су градили и у српску културу уградили Савини синовци, лако ћеш пронаћи стазу да видиш како је све почело. Уским путем отворићеш тесна врата Савиног оца – зидине Ђурђевих ступова. Пре 20-ак година били су само руина, а онда се десило сећање и одлука. Неком је лепо пало на ум да изгради себе подижући ступове. Ко се не сећа концерта на којем су на бину изашле овце, сунце, краве, људи…

Стару постојбину запечатићеш  у најстаријој цркви на простору старе рашке постојбине  – Петровој цркви не питајући чија је. Твоја је у свој својој архаичности и необичности јер препознајеш имена на крстовима из којих црква као да је израсла и који стражаре над њом попут чувара. Ако се попнеш на галерију која је јединствен детаљ јер је нема ниједна наша црква, и заузмеш властелински положај у једној од ложа на галерији, можда ћеш зазвати у сећање слике крштења Стефана Немање. Немој се питати да ли присуствујеш гркокатоличком или римокатоличком крштењу оца нације, погледај у своју крштеницу.

На рубу новопазарске општине, на самој граници са Косметом, у Рибарићима, низ понорницу Црну реку и уз саму стену приљубљен је манастир Црна Река.  То је испосница са  функционалношћу манастира поготово откако су изграђени конаци измештени из влажног корита понорнице. Црква израсла из стена, са малим мостићем преко корита који повезује стену и стабилан део копна посвећена је двојици архангела Михајлу и Гаврилу и својом стопљеношћу са природним окружењем и жељом њеног градитеља да буде свету недоступна неодољиво подсећа на Метеоре. Не зна се ко је њен ктитор и лако је могуће да је настала после Косовске битке,  а први оснивач општежића био је Јоаникије Девички, чији је манастир Девић на Космету прво уништен, а данас поново обновљен. У безименом оснивачу препознаћеш  дуалну природу својих очева, оних који су осмишљавали хаос свима, а затим се повлачили у дубину свог бића. Ко је задојен скандал-причама из таблоида чуо је за овај манастир као коначиште наркомана за које је старешина имао ригидне, али ефикасне мере одвикавања. Наравно да ће се твоја вечерња молитва односити на све, и на њих. Наравно да ћеш га памтити по нечему сасвим другачијем од тих скандала иначе не би ни дошао у њега. Памтићеш га као врлетан и жилав дух који одолева, место где су пред Турцима склоњене мошти Стефана Првовенчаног, по моштима Светог Петра Коришког које су пред тобом отворили; по седишту руског конзула на Космету почетком 20. века, школи и интернату за српску децу…

Деспотово колебање

Са саме границе Космета померићеш се према Рашкој. Могао би свратити у Градац, Студеницу и Жичу и донекле заокружити причу о златном периоду Немањића. Но, идеш на Ниш. Видиш како се рашки стил најславнијих задужбина Немањића из једноставних и големих камених целина, полако смањује, често укопава у земљу, добија китњасти стил моравских манастира. Манастири Светог Романа у Прасковцима, Пресвете Богородице у Ђунису, Наупари крај Крушевца  личиће ти на породична имања више него на краљевске грађевине. Све до једног. Најлепшег и најчудеснијег – деспотовог.  Легенда каже да је и Наупаре градио деспот крадом од свог оца Лазара. Зато је Манасија грађена наочиглед Србији и целој васиони, чинећи својеврсно одступање од моравске школе и дајући роду најгосподственији српски манастир! Због реке Ресаве у чијој је близини саграђен чудесно су смешана имена, па манастир има два једнако фреквентна имена: Манасија и/или Ресава. Посебан је и самохтон и по осталим  двојакостима: и град и манастир, и војно утврђење и школа. Такав је и његов оснивач и становник – вероватно најпотпунији човек нашег средњег века. Потпуно савремен и потпуно недостижан у својој заокружености – деспот Стефан Лазаревић: витез и песник, владар и градоначелник, мецена и стваралац, нејаки син и нежни брат, а снажан ослонац; локалан и европски, ведар и страдалан.  У два песничка дела која се приписују Деспоту садржана је чиста суштина поезије, не само средњовековне, него и сваке друге, есенција поетског, безвремено поетског. Натпис на мраморном косовском стубу по емотивности расплакао би и стуб, а опет је јуначки на антички начин, и хришћански по идеји. Потпуно модерном књижевном техником деспот прави отклон у документаристички стил и персонификује стуб који говори читаоцу, хинећи да је виновник догађаја. Читалац који зна и који верује ко стоји иза речи стуба као виновник и страдалник не може остати равнодушан. А ни деспот није, одајући се у последњим стиховима. Документаристички тачно ређа временске одреднице догађаја судбоносног за народ једнако колико и за њега: индикт, месец, дан, а код часа се колеба. Шести или седми час, каже да не зна, да Бог зна. Управо то колебање у тачности отвара нам врата могућих доживљаја и представља врхунац песничког. Место на коме се тешко подноси бреме историје, место на коме се трајање више не може предвидети, место на коме се смисао не може докучити, место на коме је можда задрхтала рука песника… Мало ремек-дело Слово љубве, песничка посланица брату и својеврсна парафраза и библијске приче и Каину и Авељу, али и својеврсна разрада посланице апостола Павла и Давидових псалма. Иако у чврстој форми писма, садржајно је и ово дело једно велико песничко колебање – ређање пробраних снажних слика из Библије и личних опсервација над њима. Из тог колебања израста нам деспот као човек велике ерудиције, али и огромног срца које прашта и на љубав позива.  А затим, после камена,  Изиђимо у поље, коњем према  деспотовом Београду према којем је и он кренуо 19. јула 1427. године, свега 9 година након завршетка Манасије, ловећи успут. Коњ је под њим посрнуо, каже биограф Констатнтин Филозоф, а један лекар из Суботице тврди да је деспот умро на коњу, али не од пада, него од класичног инфаркта… Могао је деспот пострадати у витешком боју, од отрова лицемерних западних савезника, пасти са грађевине… Другачију је судбину Господ наменио деспоту. Бизарна смрт витеза и јунака – на коњу, са соколом на рамену, иапк је поетичнија од инфаркта за који мора да је знао и средњовековни човек. Деспоту се одужио Деспотовац који последњих година организује Фестивал витештва, научне скупове. Деспотову величину у наше време препознају и актуализују многи (постоји и рок-група Деспот) само не они који највише могу научити од деспота – политичари.

Но, деспоту су се најлепше одужили и најбоље га разумели они који су живели непосредно после њега и са њим. Подражавајући  деспотова дела, на споменику у Црквини записан је тобоже аутобиографски запис о тренутку смрти, са навођењем тачног времена, у коме му анђео рече: Иди. А раб Божији Ђурађ Зубровић записа и постави тај камен, а неко опет замоли: Прости Боже попа Влкшу. На јужној страни записане су најједноставније речи о деспоту: Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин. И у тим речима  има владарске карактеризације (благочестиви) колико и људског саучесништва и емпатије (паралелизам „добри господин“). Ако ћемо право, Стефан, добри господин иде уз Стефаново име колико и Стефан Високи. Константин Филозоф другачије драматизује његову смрт, стављајући му у уста последње речи: По Ђурђа, по Ђурђа… пуштајући нас да том недовршеношћу нагађамо да ли је последњим речима примарно исказао своју владарску одговорност или своју људску слабост и потребу да у самртном часу крај себе има неког свог. Пут даље води ка деспотовом Београду. Деспот Стефан Високи његов је добри пастир. Он је његов начелник и градоначелник. Сви остали, Мали или велики, само су плева и врева нашег века.

Плева и врева

Да могу да бирам како да пишем о виђеном и доживљеном, писала бих као деспот Стефан Лазаревић, добри господин. Но, и моје су речи само плева, развејаће их ветар. Ветар векова не може ништа златном камену светиња и та чињеница избавља из вреве лета и склања у тишину смисленог постојања.

У сред те вреве, после развејане плеве, остало је пар класова између камена.

  1. Хвала ти Боже што препознајемо чијег смо рода, од Немањића и Лазаревића, до самог Господа.
  2. Хвала роду што је обновио свој златни камен да не тумарамо по запуштеним зидинама као пре 20-25 година по већини ових места; што је дао монахиње и монахе вере јаке да то све чувају.
  3. Хвала случајним сусретима и натруњеним наканама које нас одведоше на овај пут и избавише од вреве лета.

Прости Боже три случајна путника овога века, три зрнца плеве која су добила чудесну златну боју.

Изван себе до обнове себе

Инспиратор и посредник ове потраге за извориштем и обновом била је једна Слађа с којом сам почетком јула 2016. путовала у Лику – Јадовно и Смиљане. Причала је о Увцу као месту на којем већ годинама летује и ништа јој више не треба, целе године вапи Увац.  Пробудила је чежњу, прво, за селом и природом.  Увац је звучао као Унац – место одакле извире детињство и увире у Уну. Духовно окрепљење  дошло је накнадно као резултат унутрашње жеђи. Вратоломије су дошле као последица личне природе и уверења да Господ чува оне који због њега на пут крену. Вратоломије су издржале и окрепиле се како нису ни слутиле и Гага и Дика. Њима је све било лепо јер добрима је све добро! Ово је духовни подсетник за три путника окрепника, иако знам да комарац не може да прича о орлу.