Кад променим светом

 

Народ и његов пастир 

 

ЉУДСКИ ФЕЛЕР   ПАТРИЈАРХОВ      МЕЛЕМ
Као у филму „Дани мрмота“ сваки је исти: будимо се, увек истим послом прегазимо дан, више стрепећи да нас нешто не дотуче, него радујући му се; примичемо се крају дана, заобилазећи живот; уморни, јалови на починак се спремамо, несвесни да је било сунца, несвесни да је пала ноћ, осим по ритму властитог умора; уснимо, уместо с молитвом, са слабашном надом да ће сутра бити другачије… Сутрадан осванемо у истом дану мрмота, без чуда и понуда, без избора… И све испочетка .А онда осване недељно јутро у којем умре Човек у сну. Одједном постајете свесни да је сунце грејало свих оних дана мрмота, и да је тек нечији одлазак пригушио светло свету. И макар данима било  ведро, неко вам навлачи сету таме. И макар знате да би требало да се радујете, ви плачете, као онда кад сте га срели први пут.   Ко се у Бога узда, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посувраћеном свету. Ако нас порази и понижења не озлоједе, ако у трпљењу сабирамо снаге да се не поништимо, наша велика патња може нам бити велико чистилиште за препород, без кога нам нема ни подмирења насушних потреба ни правог духовног живота. Безнађе није само пораз, већ порок обездушеног човека коме је лакше препустити се немоћи него упорно, истрајно борити се и молити, сваког дана, да се сачува и спасе. Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не да се само згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас.
На новосадској РТВ водитељка рече да су нам у његовом присуству безразложно текле сузе, потврђујући његове речи у нашим очима.   Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче, а треба да живи тако, да кад умре, цео свет плаче, а само се он радује.
Из његове и отаџбине свих нас, браћа су дошла у Београд да га испрате. Тамо се ништа не догађа, ни добро, ни зло. Само се Зећир са Горе, из призренског залеђа, усудио да пошаље поруку јер није добро „ћутати кад Божји човек одлази“. Уместо дуга у поворци, не ћутим!    Не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа.
Чежња за добротом мора да је сабрала толике људе и дала им снаге и смирења да достојанствено испрате свог духовног оца.    Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.
Цео један народИстим тим путем шетало се и пролазило због свега и против којечега, али као тада никад нисмо прошли, нити икад лепше и дуље стајали.

 

  

 

 

 

 

До истина, које су једина права светлост у помрачењу људских савести и свести, долази се разним путевима. Нечастиво се гоји у притворном, лагодном обилажењу да му откријемо право лице и на њега укажемо. Нисмо свезнајући и зато бива да се огрешимо.
Тек смо се са смрћу патријарха на једном месту сви сабрали. И били трпељиви и добри.   Моје је да подржим у свему што је добро. Лажи нема без истине, али истине има без лажи.
Дошао је стар и млад, с Дрине и преко Дрине, болестан и здрав, слободан и у Хагу затворен, униформисан и неозначен, с фамилијом и распарен… Дошао је свак.   Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити ни народ у коме ћемо се родити ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно – да ли ћемо бити људи или нељуди.
Свак добио свећу и последњи упут до Царства без бола и без очаја, и мелем од Оца с очима босиљка.   Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.
И да смо само тог дана били бољи, није мало.   Велико се у малом препознаје.
 

Научио сам да човек има право да гледа другог одозго једино када треба да му помогне да се усправи (патријарх српски Павле).

Прикажи цео албум