Јужно

Цариградски друм 

Низ крижа су му извукли штрафте и модерни неимари сачинили крајпуташе – бензинске и наплатне станице! Котрљамо се низ њега уочи Марковдана, бринући о точковима, чистоћи насутог плина, звуковима из мотора, порукама с путоказа, својима код куће, знају ли пекари и закаснели пролазници нове називе улица које тражимо, хоће ли у хотелу вода бити довољно топла, ради ли шта да купимо заборављене четкице… Нови дан донео је само нове бриге: хоћемо ли имати довољно времена да изложимо што смо желели, којим редом ћемо то учинити, хоће ли колеге бити заинтересоване.                                                                                        

Кад је све прошло сутрадан, у близини јединственог споменика од људских глава, тек тада, кратка памет препозна своје корене и своје памћење. Довољно је било да се с леђа прикраде речита кустоскиња и у даху испева најкрвавију епику страдања и трајања, па да кратка памет, светом ограничена, откључа своје памћење. Две су речи биле заборављена лозинка: цариградски друм.

 На друм хрупише сећања:

да, били смо овде, да препознали сваку лобању и њен зидни лежај

да седели с Турцима и луле палили гледајући низ друм,

да, низ њега су нас одводили, да, нисмо га зато градили,  

да, историја је променила једну траку друма из ћесарске у султанску,

да, обема смо ходили, али – ми смо Константина родили

да, Константин држи Aја Софију, Ниш држи Константина 

да, градили смо кућу насред пута, а не пут поред куће због тога града,

да, можда и због тога цара

да, отуда је ушла цивилизација, тамо је и нестала

да, живи и данас у чудној симбиози с пустим турским баш на том друму,

да, у колони истих Чегар је још једна битка косовска већа од Косова,

да, као што је крст који носе већи од оба цара

да, с њима смо пострадали, и да, од њих живимо,

да, заборавили смо да памтимо,

да, не знамо ни да захваљујемо ни дивимо жртви

да, док истом страдом журимо двеста на сат, питање је да ли живимо или смо одавно мртви

да, све то знамо, да, сваки дан газимо, и да – заборављамо.

 

Повратак на север био је сасвим другачији, као повратак из златног века у трулежни гроб мочварног дана. Низ исти друм нисмо ни коње мењали ни гориво сипали, ни харач ни путарину плаћали, ни друмове орали ни саобраћајне удесе гледали.

Точимо крв низ друмове и сви су путеви давно преплаћени, али праву цену нисмо сачували. Низ пут су врцале Синђелића-главе испод точкова заборава и нису нашле места ни у чијој худој памети. Нит нађоше се рамена на којима ће лепо пасовати. Нит рамена зауздаше коња на којем ће једног јутра на цариградском друму осванути.

 

Тамо

 Све је моје далеко од мене. Што јужније, то тужније – јер нисам ту. Све је моје ту, све ту је моје. Са севера мотрим у даљину и знам (саћу дати кажем – рекле би Нишлије)

тамо су моји губици и хероји, тамо су дворови и цареви моји,

тамо су моји манастири и свеци, тамо се не купам на својој реци,

тамо моје домаћиновање и гостољубље, тамо се радује и боли дубље,

тамо смрт не убија, ватра не спаљује, нит олује ломе

тамо си свој на своме.

Цариградски друм поплочан је мноме! 

 

 

С трагом и бестрага

 Б Е С Т Р А Г А

Свеопшта визуализација без душе

 Све што је на путовањима, боравцима и измештањима у друге услове, културе или крајолике оставило трага у души, није забележено никаквим визуелним материјализацијама. Морам закључити – оно што оставља трага на души, не оставља нигде више. И обрнуто: трагови по албумима или видео-записима остају само ту где јесу и после извесног времена се чудимо – зар смо ово ми и зар смо били ту?!  Другим речима, визуелни траг остаје, али у души нестаје бестрага. Само у том кључу се може схватити „Лисабонска прича“, филм који је антифилм јер  говори о бесмислу „покретних слика“. Исто важи и за фотографије. Што више фотографија и слика, то краће и површније памћење и сећање. У то се уклапа и фатазмагорична слика из неког Зупановог романа (???) по којој након смака света, приказаног на јефтин холивудски начин, као обрушавање земље и свеопшти потрес и катаклизма, из пукотина и канала извиру туристи са камерама и гледају да видео-забележе пропаст, не разбирући да бележе и своје последње тренутке.  

Шупље речи или тупе слике

Не знам како би се ово искуство уклопило у педагошко-психолошке премисе, које се упиру да нас убеде да слика говори више од хиљаду речи. Можда то важи за души потпуно непознато, недоживљено. Шта људском духу значи неки билборд, реклама или плакат, којима нас свакодневно бомбардују у сваком делићу простора у којем обитавамо. Толико је визуелних, празних порука око нас  да то постаје нехумано и бездушно! Празне речи – блебетање, и празне слике – сликетање, исто нам је. Пре бих рекла да је хиљаду шупљих речи исто што и хиљаду тупих слика. Можда је инвазија тупих слика чак и погубнија по људскост од шупљих речи. Јер, иза безброј површних речи често човек скрива сопствену рањивост и усамљеност, а иза сензибилитета који је неспособан и за шта друго, осим за све покретније и покретније слике, крије се само све већа отупљеност. Људски дух у поплави свеопште визуализације, не може ни део тога проживети, доживети, схватити, поимати… Чему онда служи та свеопшта визуализација? Можда баш томе да нас обездуши? Да нас лиши истинске емоције, аутентичне мисли, сопствене менталне слике која оставља траг?

Неким чудом или подсвесном жељом углавном се дешавало да најјаче утиске нисам никада успевала забележити. Не забележити онако како сам их доживела, него никако. Нешто се деси да то не могу. И тако – не остане опипљив или видљив траг, а опет остане неизбрисив траг. Ево неколико примера тих трагова без трагова – можданих трагова, који се нису дали сместити у трагове у апарате.

 

С     Т Р А Г О М

Траг  1

Патријаршијска капела далеке 1996. и у њој сићушни Божији створ са безграничним духом – патријарх српски, из милоште зван „Будимо људи“. Долазимо на својеврстан пријем: на молитву после које ће нам бити уручена Грамата као добротворима Светосавског храма због прикупљених прилога у време кад о томе нико није размишљао. Деца одлично увежбала  текст малог пригодног рецитала, научила како траже благослов, одвежбали  како целивају икону, прописно се припремили, весели су што су уградили своју циглу у Светосавски храм, ни трага треми…  Фотоапат спреман, све штима. Ипак, кад је требала да каже свој десетине пута изговорен текст, Цеца се збуни, смете и уместо песме из уста, потекоше јој два мала поточића низ лице. Патријарх је рекао нешто практично и утешно – увек треба имати папир пред собом, па прочитати… Цеца је тад била шести разред, тај је догађај помињала у саставима до краја осмог, а на десетогодишњици матуре летос, опет га се сетила. Није тачно знала због чега га се сећа: због своје срамоте или патријархове доброте.  Намонтирасмо се испред олтара, држећи тек добијену грамату, патријарх с нама, латих се фотоапарата… заглавио се, ни да макне. Чим смо изашли напоље, одглавио се. После смо се бесомучно фотографисали у зидинама полуизграђеног храма и око њега, али најбитнију слику нисмо на папир пренели. Њу смо понели у срцима – срчани или мождани запис био је јачи од сваке визуализације.

У мом можданом и срчаном запису остале су две паралелне слике. Улазећи у минијатурни дом молитве сићушног  створа бескрајне душе, са мном је крочила и нека шестогодишња Данетова мала  у исту толико малу кухињу баке Софије, једнако сићушног раста (увек ми је патријарх личио на моју баку), за коју ми никада није било јасно, како је тако ситна могла да роди мог тата-Дану  бескрајне душе и још девет стричева и тетака. Још отада, носим нејасну представу о нескладу физичких димензија и истинске снаге. Ни мојој мами то никад није било јасно. Увек се питала зашто коцкица-две шећера, које бака Софија вади из рупчића, за мене имају већу вредност од чоколада, златних минђуша, ћилима и других тричарија које сам добијала од њене мајке Марије. Не знам ни ја. Углавном, кад смо ступили у капелу, патријарх је исто тако из недара извадио коцкице шећера, поделио нам, а рупчићем у који су коцкице биле увезане, усахнуо Цецине поточиће. Ниједнo око, људско или техничко,  то не би могло забележити.

  Траг 2

Нови Пазар 1991. Рат на помолу, а млади богослов у војсци, Богу несклоној. Војска повремено демонстрира  силу по шиптарским селима без струје и даноноћно стражари над пазарским муслиманима.  Показују богослову како се минобацачима рањавају околна питома брда и како дубина те ране може да учини да се човек осећа моћним господарем, богу равном. Млади богослов од привлачне моћи силе, којом на вежбама располаже, недељом бежи у Сопоћане на молитву, ако га пусте старешине из касарне, и ако га манастирске сестре пусте у униформи. Те новембарске недеље у посету му је дошла тек  запослена наставница и донела дарове од своје прве плате. Одсела у хотелу са сећијама и имамима, ујутру је пробудио хоџа са оближње џамије, као усред Турске. На литургију нису сишли у Сопоћане, него се попели уз бели брег изнад Пазара, мало ходали, мало пузали. Манастирска црква је била празна јер се за хладних дана служи у капели, на неки чудан начин уграђеној и изграђеној у пећини. Капела је више била налик на оставу, дугачку и уску, чији је источни зид био олтар, уз западни су стајали верници посетиоци, северни је био простор за пећку, а јужни – врата. Олтар, међутим,  наставница није видела. Дуж олтара стајало је пет прилика у црном, пет тајанствених леђа низ које су се пружали вучји репови. Појали су гласовима које никада дотада нигде није чула. Од њихове висине и ниске капеле чинило се да су им главе држале строп. Личили су на титане или каква божанства која на својим плећима држе сваки по један континент. Наспрам снаге која на својим раменима држи континенте, застрашујућа прича младог богослова о привлачној моћи силе изгуби своју страхоту. Посташе смешни минобацачи, и пуни камиони војске под пуном ратном опремом од које остају жуљеви на ногама, леђима, рукама, а ако те капетан не воли, зато што си например, богослов или сличан потенцијални државни непријатељ, зарадиш и упалу плућа од пожртвованог пузања по барама за своју отаџбину и нечије тековине! Снага из плућа пет  титана чува свет! На крају литургије наставница помисли да ће та снага, могуће, сачувати и младог богослова којем је дошла у посету. Пожели да их фотографише док су излазили из пећинске шпајз-зимске капеле. Слика  је била јединствена: кад су отворили врата, забели се светлост снега и на тој белој светлости пет високих, младих монаха у црном, спуштају се један за другим. Снимак, два и задовољна се спусти у трпезарију у којој су се окрепили, највише уз причу једног од титана. Из Баната је и много забаван, скоро непристојно духовит, с обзиром на место и с обзиром на шире, претеће околности свуда около.  Остали се титани повукоше за својим интелектуалним послушањима – сви су били студенти осим руменог Банаћанина, који је радио практичне послове: шио мантије, кувао, спремао… По повратку кући, на развијеним фотографијама наставница откри разочаравајућу чињеницу: све фотографије са веселим Банаћанином су успеле, а онај излазак титана из капеле – само сива мрља. Та неуспела фотографија-сива мрља силаска из капеле-пећине слика је снаге која је сачувала младог богослова од искушења рата и вратила га целог и чистог. Зашто на њима нема колоне монаха? Можда су заиста били титани који на својим плећима носе свет, а на литургији тог јутра биле су само њихове виртуелне пројекције – посланица од Бога за забринуту наставницу, која је могла да поднесе мисао да ће нестати држава и свет, али не и помисао да би се њеном брату могло шта догодити. Неподношљиво ју је болео и жуљ на братовљевој нози. Да би она могла мирно да спава, четири титана су држала, сваки по један крај света, испод чијег је свода њен млађи брат служио војску. Фотографије с мрљама је израдила на велико чуђење фотографа. После их је, ипак, бацила, али је заувек остала мождана слика четири титана из манастира Црна река, који сву своју мужевност, младост, снагу, вољу и интелект стављају у службу чувања све браће света, о којима негде брину њихове сестре.

Траг 3 – каонски

Трећи дан по Васкрсу 2009. Уморни повратак из Мионице. Крај у коме вас уместо ракијом или  хлебом, само ових дана дочекују шареним јајима, које узимају, дижу као чашу, покуцају се, а уместо здравице изговарају: Христос васкрсе! Исто је то што и – живели.

Неко је рекао да највеће светиње увек прати велико светогрђе, логично. Могла бих додати да највећи неукус мора бити праћен естетски истанчаним стварима, због мере и равнотеже. Само се тако може објаснити да усред Драгиња, те архитектонске гротеске, пут скреће за Каону и само десетак километара од те драгињске гротеске затичемо природно, архитектонско и верско савршенство. Савршенство у својој једноставности, скромности, ненаметљивости,  промишљености. Супротно свом имену – Каона=Кална, од „кал“, блато, мочвара, Каона је чиста и окупана, као да се непрестано умива двема речицама које је опасују.  Постоји већ шест векова, рушена и грађена, дозиђивана и презиђивана, а још увек делује као да је ту случајно и могла је бити било где. Кад уђете у малу долиницу где је смештена, све што је у манстирском комплексу делује случајно назабадано игром неког креативног ствараоца: и мало језерце и рибњак, који опкољавају манастор; степениште уз које се пењемо док киша пада; и звонара и собрашица крај цркве, од чије топлине не можемо ока одвојити и мами нас да за васкршњу софру седнемо, али звона на вечерње нас зову да похитамо; и чесма с изворском водом звана Источник, до које ненаметљиво води поплочана стазица… Једино што није случајно забодено, али се савршено уклапа, јесте капела Рождества Христовог у самом врху изнад цркве, звана Витлејемска пећина.

Витлејемска пећина саграђена је поводом централне прославе 2000 година хришћанства тј. 2000 година од рођења Богомладенца. Није случајно за ову прославу изабран манастир Каона. Мир, простота и умивеност које красе Каону,  мора да су исти какви су били у Витлејемској пећини у тренутку рођења Богомладенца. На том месту приказан је на прослави игроказ „Витлејемска ноћ у Каони“ Ненада Илића.  Уметник је нашао место за свој израз. Постоје уметници дубоко верни, било да се сами декларишу тако, било да их други виде таквима, који и поред својих најбољих намера, нехармонично искоче или нападно заскоче оно што су хтели открити или представити, допунити. Нису ли такве слике Милића од Мачве у студеничкој немањићкој трпезарији?! Делују као несувисли егзибиционистички индивидулизам у сагласју  саборне уједначености. Насупрот томе, Витлејемска пећина и игроказ Ненада Илића ничим нису искочили из каонског простора, нити су нескромно тражили својих пет минута у 20 векова трајања.  Тако доказују да је истински уметник онај ко у оквиру задатог успе да доцрта свој рукопис, а не да својим индивидуалистичким краснописом, ма колико својствен и задивљујући био, прешкраба све дотадашње.

По типику или ко зна чему, вечерње није трајало пола сата, како смо помислили, него целих сат и по. Ни осетили нисмо да смо толико провели у каонској цркви. Да л’ од умора, или од мира, шћућорили смо се, нас троје одраслих и четири дечака, да се нико ниједног тренутка није преместио с ноге на ногу, нестрпљиво осврнуо или подбочио. Као укопани или као нестали изађосмо. Киша је стала. Већ је падала ноћ. И та ноћ није дала да, попут свих туриста, отворимо своје ташне, извадимо сокоћала која доживљавају слике уместо нас, и шкљоцамо, шкљоцамо, шкљоцамо. Посезање за фотоапаратом свима се учинио излишним, чак светогрдним. Траг мира, уместо трага слике и папира, понели су велики и мали. Велики се ућуташе, мали поспаше. У два аута Посавотамнавину прелетеше на крилима арханђела Михајла, манастирског заштитника, који их испрати на путу до Војводине.