Када пођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, слушаћеш трубе и саксофоне Јована Маљоковића у ауту, а све најбоље што о Ваљеву знаш чуо си од Бећковића јер о њему нико лепше није писао и причао. Зато се у Ваљеву нарочито ни не задржаваш, него идеш на обронке – у Ћелије, Пустињу, Лелић … У Ћелијама је Авва Јустин Ћелијски грмео своје опомињуће проповеди и примао, саветовао, подучавао и исповедао највеће слободоумне умове послератног доба; с костобољним ногама у лавору писао житија светих од којих бољих нема у целом православном свету; а суботом излазио на ваљевску пијацу пркосећи државној безбедности која га је условила да не излази из Ћелија.
Када, дакле, дођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, сетићеш се разгледнице са спомеником неког јунака подигнутих руку, и проћи ћеш поред њега. Том споменику и јунаку никако не можеш да се сетиш имена иако га је форсирала званична историја коју су училе читаве генерације после Другог светског рата. Да ли је Бошко Буха, Пинки или Стјепан Филиповић (испаде да је овај трећи) није ни важно. Тај камени чувар Ваљева ништа не значи, тек је безимени камен који служи да ти мештани објасне како да стигнеш и куда да завијеш да би стигао до, рецимо, Лелића.
Из ваљевског краја су и савременици Никола/ј Велимировић (село Лелић) и Живојин Мишић (село Струганик). Могли су обојица бити војници да је Никола био мало снажнији и да није оболео у младости због чега га родитељи уместо у војску заветоваше Богу. Свеједно, у Првом светском рату један се прослави војном стратегијом која се и данас учи на војним академијама диљем света. Један је водио прву армију, а за другог, владику Николаја, странци кажу да је имао снагу као трећа српска армија, јер ради за српску ствар ван земље колико и Мишићева армија у земљи. Нигде као у Ваљевском крају нису актуелне Черчилове речи да Срби стварају вишак историје. У Ваљеву је тај вишак историје, ту се историја стварала прековременим радом! Прескочисмо Ћелије, Пустињу и кућу Живојина Мишића, а посетисмо владикин Лелић. А Лелић пун свадбара. Носају оправу неприлагођену тмурном времену и одуговлаче нам целивање моштију, скоро па нас нервирају толико да се питамо чему то венчавање у манастирским кад имају парохијске цркве. Но, некако се и то уклапа у каријатидни рад владике Николаја и његов практичан и делатан дух. Нека се људи венчавају, множе и обоже!
Када пођеш у било који град, и ако се тај град зове Ваљево, и ако си просветни радник, где би свратио ако не би у Бранковину. Ако си у Бранковини први пут без ученика, видећеш је потпуно новим очима. Имаћеш времена да прегледаш сваки гроб уз цркву и оплевиш Десанкину хумку и затражиш помиловање за једну мацу; да седнеш у скамије Протине школе, напишеш слово у песку и воску, па и да запретиш штапом несташном ђаку у магарећој клупи у ћошку. У живом педагошком музеју у Бранковини наћи ћеш светосавље изнурено након векова под Турцима, али са израслим снажним изданцима, сачувано и одбрањено устаницима, процветало нежним Десанкиним стиховима.
Стриче и синовче
Када пођеш из било ког града, и ако се тај град зове Ваљево, и ако је близу њега живео и стварао Авва Јустин, и ако си просветни радник, и ако си икада макар чуо, ако не и читао, за Светосавље као филозофија живота, неизоставно ћеш кренути пут Милешеве да видиш целу икону оног који ти неоправдано преполовљен на попрсје стоји у свакој учионици. Ако си просветни радник нећеш се дивити Белом анђелу у Милешеви, плакаћеш у дну ногу Светог Саве на источном зиду Милешевског манастира. Стриче и оче, слава и хвала! У дну тих стопала и на трагу тих стопа бићеш мали, најмањи што можеш бити, каљавији да каљавији не можеш бити. Целим бићем осетићеш шта значе Јустинове речи да је човек мали бог у блату. Али, излазећи из Милешеве бићеш окупан у злату. Немањићком и светосавском злату за чијим ћеш сјајем и једноставношћу кренути.
Затећи ћеш то злато и у шупљикавом златастом камену Сопоћана, задужбини другог Савиног синовца Уроша, иако је злато из цркве и на цркви током векова нестало из манастира. Завидећеш рестаураторима и њиховом раду налик прецизном везу: покретима ситних четкица на камену, мешању малтера без воде, верању по скелама… Они очи у очи могу погледати блажена лица светитеља са фресака од којих нема лепших и боље очуваних, у најлепшем међу немањићким манастирима.
Ако си видео шта су градили и у српску културу уградили Савини синовци, лако ћеш пронаћи стазу да видиш како је све почело. Уским путем отворићеш тесна врата Савиног оца – зидине Ђурђевих ступова. Пре 20-ак година били су само руина, а онда се десило сећање и одлука. Неком је лепо пало на ум да изгради себе подижући ступове. Ко се не сећа концерта на којем су на бину изашле овце, сунце, краве, људи…
Стару постојбину запечатићеш у најстаријој цркви на простору старе рашке постојбине – Петровој цркви не питајући чија је. Твоја је у свој својој архаичности и необичности јер препознајеш имена на крстовима из којих црква као да је израсла и који стражаре над њом попут чувара. Ако се попнеш на галерију која је јединствен детаљ јер је нема ниједна наша црква, и заузмеш властелински положај у једној од ложа на галерији, можда ћеш зазвати у сећање слике крштења Стефана Немање. Немој се питати да ли присуствујеш гркокатоличком или римокатоличком крштењу оца нације, погледај у своју крштеницу.
На рубу новопазарске општине, на самој граници са Косметом, у Рибарићима, низ понорницу Црну реку и уз саму стену приљубљен је манастир Црна Река. То је испосница са функционалношћу манастира поготово откако су изграђени конаци измештени из влажног корита понорнице. Црква израсла из стена, са малим мостићем преко корита који повезује стену и стабилан део копна посвећена је двојици архангела Михајлу и Гаврилу и својом стопљеношћу са природним окружењем и жељом њеног градитеља да буде свету недоступна неодољиво подсећа на Метеоре. Не зна се ко је њен ктитор и лако је могуће да је настала после Косовске битке, а први оснивач општежића био је Јоаникије Девички, чији је манастир Девић на Космету прво уништен, а данас поново обновљен. У безименом оснивачу препознаћеш дуалну природу својих очева, оних који су осмишљавали хаос свима, а затим се повлачили у дубину свог бића. Ко је задојен скандал-причама из таблоида чуо је за овај манастир као коначиште наркомана за које је старешина имао ригидне, али ефикасне мере одвикавања. Наравно да ће се твоја вечерња молитва односити на све, и на њих. Наравно да ћеш га памтити по нечему сасвим другачијем од тих скандала иначе не би ни дошао у њега. Памтићеш га као врлетан и жилав дух који одолева, место где су пред Турцима склоњене мошти Стефана Првовенчаног, по моштима Светог Петра Коришког које су пред тобом отворили; по седишту руског конзула на Космету почетком 20. века, школи и интернату за српску децу…
Деспотово колебање
Са саме границе Космета померићеш се према Рашкој. Могао би свратити у Градац, Студеницу и Жичу и донекле заокружити причу о златном периоду Немањића. Но, идеш на Ниш. Видиш како се рашки стил најславнијих задужбина Немањића из једноставних и големих камених целина, полако смањује, често укопава у земљу, добија китњасти стил моравских манастира. Манастири Светог Романа у Прасковцима, Пресвете Богородице у Ђунису, Наупари крај Крушевца личиће ти на породична имања више него на краљевске грађевине. Све до једног. Најлепшег и најчудеснијег – деспотовог. Легенда каже да је и Наупаре градио деспот крадом од свог оца Лазара. Зато је Манасија грађена наочиглед Србији и целој васиони, чинећи својеврсно одступање од моравске школе и дајући роду најгосподственији српски манастир! Због реке Ресаве у чијој је близини саграђен чудесно су смешана имена, па манастир има два једнако фреквентна имена: Манасија и/или Ресава. Посебан је и самохтон и по осталим двојакостима: и град и манастир, и војно утврђење и школа. Такав је и његов оснивач и становник – вероватно најпотпунији човек нашег средњег века. Потпуно савремен и потпуно недостижан у својој заокружености – деспот Стефан Лазаревић: витез и песник, владар и градоначелник, мецена и стваралац, нејаки син и нежни брат, а снажан ослонац; локалан и европски, ведар и страдалан. У два песничка дела која се приписују Деспоту садржана је чиста суштина поезије, не само средњовековне, него и сваке друге, есенција поетског, безвремено поетског. Натпис на мраморном косовском стубу по емотивности расплакао би и стуб, а опет је јуначки на антички начин, и хришћански по идеји. Потпуно модерном књижевном техником деспот прави отклон у документаристички стил и персонификује стуб који говори читаоцу, хинећи да је виновник догађаја. Читалац који зна и који верује ко стоји иза речи стуба као виновник и страдалник не може остати равнодушан. А ни деспот није, одајући се у последњим стиховима. Документаристички тачно ређа временске одреднице догађаја судбоносног за народ једнако колико и за њега: индикт, месец, дан, а код часа се колеба. Шести или седми час, каже да не зна, да Бог зна. Управо то колебање у тачности отвара нам врата могућих доживљаја и представља врхунац песничког. Место на коме се тешко подноси бреме историје, место на коме се трајање више не може предвидети, место на коме се смисао не може докучити, место на коме је можда задрхтала рука песника… Мало ремек-дело Слово љубве, песничка посланица брату и својеврсна парафраза и библијске приче и Каину и Авељу, али и својеврсна разрада посланице апостола Павла и Давидових псалма. Иако у чврстој форми писма, садржајно је и ово дело једно велико песничко колебање – ређање пробраних снажних слика из Библије и личних опсервација над њима. Из тог колебања израста нам деспот као човек велике ерудиције, али и огромног срца које прашта и на љубав позива. А затим, после камена, Изиђимо у поље, коњем према деспотовом Београду према којем је и он кренуо 19. јула 1427. године, свега 9 година након завршетка Манасије, ловећи успут. Коњ је под њим посрнуо, каже биограф Констатнтин Филозоф, а један лекар из Суботице тврди да је деспот умро на коњу, али не од пада, него од класичног инфаркта… Могао је деспот пострадати у витешком боју, од отрова лицемерних западних савезника, пасти са грађевине… Другачију је судбину Господ наменио деспоту. Бизарна смрт витеза и јунака – на коњу, са соколом на рамену, иапк је поетичнија од инфаркта за који мора да је знао и средњовековни човек. Деспоту се одужио Деспотовац који последњих година организује Фестивал витештва, научне скупове. Деспотову величину у наше време препознају и актуализују многи (постоји и рок-група Деспот) само не они који највише могу научити од деспота – политичари.
Но, деспоту су се најлепше одужили и најбоље га разумели они који су живели непосредно после њега и са њим. Подражавајући деспотова дела, на споменику у Црквини записан је тобоже аутобиографски запис о тренутку смрти, са навођењем тачног времена, у коме му анђео рече: Иди. А раб Божији Ђурађ Зубровић записа и постави тај камен, а неко опет замоли: Прости Боже попа Влкшу. На јужној страни записане су најједноставније речи о деспоту: Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин. И у тим речима има владарске карактеризације (благочестиви) колико и људског саучесништва и емпатије (паралелизам „добри господин“). Ако ћемо право, Стефан, добри господин иде уз Стефаново име колико и Стефан Високи. Константин Филозоф другачије драматизује његову смрт, стављајући му у уста последње речи: По Ђурђа, по Ђурђа… пуштајући нас да том недовршеношћу нагађамо да ли је последњим речима примарно исказао своју владарску одговорност или своју људску слабост и потребу да у самртном часу крај себе има неког свог. Пут даље води ка деспотовом Београду. Деспот Стефан Високи његов је добри пастир. Он је његов начелник и градоначелник. Сви остали, Мали или велики, само су плева и врева нашег века.
Плева и врева
Да могу да бирам како да пишем о виђеном и доживљеном, писала бих као деспот Стефан Лазаревић, добри господин. Но, и моје су речи само плева, развејаће их ветар. Ветар векова не може ништа златном камену светиња и та чињеница избавља из вреве лета и склања у тишину смисленог постојања.
У сред те вреве, после развејане плеве, остало је пар класова између камена.
Хвала ти Боже што препознајемо чијег смо рода, од Немањића и Лазаревића, до самог Господа.
Хвала роду што је обновио свој златни камен да не тумарамо по запуштеним зидинама као пре 20-25 година по већини ових места; што је дао монахиње и монахе вере јаке да то све чувају.
Хвала случајним сусретима и натруњеним наканама које нас одведоше на овај пут и избавише од вреве лета.
Прости Боже три случајна путника овога века, три зрнца плеве која су добила чудесну златну боју.
Изван себе до обнове себе
Инспиратор и посредник ове потраге за извориштем и обновом била је једна Слађа с којом сам почетком јула 2016. путовала у Лику – Јадовно и Смиљане. Причала је о Увцу као месту на којем већ годинама летује и ништа јој више не треба, целе године вапи Увац. Пробудила је чежњу, прво, за селом и природом. Увац је звучао као Унац – место одакле извире детињство и увире у Уну. Духовно окрепљење дошло је накнадно као резултат унутрашње жеђи. Вратоломије су дошле као последица личне природе и уверења да Господ чува оне који због њега на пут крену. Вратоломије су издржале и окрепиле се како нису ни слутиле и Гага и Дика. Њима је све било лепо јер добрима је све добро! Ово је духовни подсетник за три путника окрепника, иако знам да комарац не може да прича о орлу.
Све је почело још са Икаром и Дедалом, завршило се саркастичном нововековном опаском, не знам чијом, након неке авионске катастрофе: Да је Господ хтео да човек лети, направио би му крила! Ако се неко случајно досети да у Библији пише и: Будите као птице небеске, нека зна да се то не односи на крила, него на стомак. Летење је прилично неприродна ствар за човека. Доказ томе су и прељубазне стјуардесе и други ужици који вас чекају: храна и послужење свако мало, новине, прање руке на седишту, екрани са којих вам емитују сопствену храброст или лудост о томе где се тренутно налазите, ситни поклончићи, који вам остају заувек, музика коју можете да бирате на 30 канала, а ни на једном нема народњака, вести и реклама, жеља и поздрава (какав одмор за уши)… Што би та ситна угађања постојала, да, у бити, то није опасно или неприродно, па гледају да се заборавите?!?
Огрешење – Smoking can kill
С паузама, летела сам цео дан, а можда и више, јер је на путу дошло и до временских разлика од 5 сати, па је ноћ трајала бар 14 сати. Ништа од класичних симптома, од притиска у ушима до фобије, нисам осећала. Понела сам један зависнички синдром страха од недостатка smoking area на аеродромима. Срећом, стара добра Европа с традицијом демократије, толеранције и антидискриминације (таман посла да хомоксуалци имају сва права, а пушачи да немају) на нас није заборавила. Аеродром у Франкфурту је права уживанција. Чим изађеш, чекају те стаклени, намирисани боксови за пушаче, са погледом на рекламу Камела, испод које уредно пише Smoking kills. Кад си изашао жив и здрав из челичне птице, неће ти ни мало дувана сметати. Натенкована једногрба дева стоји, ти ћутиш, пушиш, бленеш у рекламу камела и питаш се јесу ли рупу у стени у облику камиле ручно издељали или уз помоћ Фотошопа. И – пуше ли оно двоје у камиљој рупи или само позирају?!
Огрешење звано тапија на ваздух
‘Ајде што ЈАТ заобилази Хрватску, па у Беч лети преко Мађарске, али што Луфтханза ради то исто? Иако знате да се човек понаша као лош господар који уместо да природом, у складу с њом, влада, природу користи и уништава, потпуно се изненадите да се и ваздух изнад држава наплаћује. Тапија за прелет! Е, па, стварно се човек много ваздигао! Тачно му треба једно поткресавање крила, која је сам себи направио.
Искушење – мали прозор и огромана врата незнања
Срећан што си се родио на срећном континенту, укључиш музику, слушаш своју, европску класику, као колонијални освајач путујеш у нови свет, ваздушним бродом, зуриш кроз мали прозор и отвараш огромна врата властитог незнања. Питаш се – ако смо високо, зашто је хладније? Каква то сила или какав мотор може подићи оволике тоне? Знаш шта раде са отпадом из тоалета из воза (само док је у покрету), али шта раде са отпадом из тоалета у авионима?
Искушење велике воде
Осим Хрватске у широком луку заобилази се океан, па у Јужну Америку летиш преко Африке. Тако је бар било по повратку, у одласку сам преспавала све. Дунав, пак, личи на плаву глистицу с дечијих цртежа. Нико га се не боји са висине. Постанеш свестан на каквом дивном и ушушканом месту на земаљском шару живиш, далеко од великих вода. Тамо вазда неки урагани, земљотреси и слично, а овде те једном задеси поплава, изградиш насип и миран си. И још се љутиш кад надође усред лета, па не можеш на купање, или сваке преступне падне какав град и уништи ти кајсије.
Искушење Роршархових облака
Небу под облаке место је за виле, а изнад облака – за авионе. Кад год бациш поглед, на нешто друго личе:
Европа је вековима држала пола света у колонијалном ропству, а јавна је тајна да колонијализам постоји и данас у скривеним или нескривеним облицима неоколонијализма. У Европи и данас постоје поделе на ове и оне блокове, на развијене и оне у транзицији, на источну и западну, дакако, не по странама света… Ако се неко ослобађао, то су биле колоније. И? Данас имате појаву да баш у Европи имате бар декларативну једнакост, а у новом свету, који се толико дуго ослобађао, потпуно отворену раслојеност на многим нивоима. Конкретно, поредећи догађаје Форума иновативних наставника у Бечу и у Бразилу, не могу да не приметим да је стари континент тековине једнакости и толеранције показао и једнаким третманом свих учесника, без обзира на то да ли долазе из развијених или земаља у развоју, или непоправљиво неразвијених, већ тиме што је штандове поставио тако да нема позадине и скрајнутих – штандови су били постављени дуж неколико повезаних широких ходника. У Салвадору, пак, није могло да се не примети, да су у предњем делу, на почетним штандовима били представници тзв. развијеног дела света, а у дну неразвијеног. Србија се затекла у последњем реду, с Бугарском и афричким земљама. Будући да сам се догађају прикључила са закашњењем од једног дана, позадинско лоцирање српског штанда желим да објасним тим кашњењем, како ништа не би бацило сенку на остале утиске. Поделе, ако и постоје, ствар су оних који су их направили, а не нас који смо њима обухваћени. Тако сам и ту видну поделу у Салвадору, одозго надоле у корист развијених, схватила као резултат унутрашње социјалне раслојености Бразилског друштва, а не закинутост сопствене државе или њену развијеност. У Бразилу су социјалне разлике врло видне на сваком кораку, почев од архитектуре, безбедних и небезбедних делова града, цена и многих других видљивих обележја свакодневице. Расних разлика, у које укључујем и националне и верске, у смислу дискриминације, нема. Сви су Бразилци, сви римокатолици. Међу сувенирима налазите у једнаком броју лутке укочених белих госпи из колонијалног доба, као и лутке црних, веселих афричких жена, и браон лутке откачених домородачких жена.
Некакав другачији систем вредности био је видљив и у параметрима светскоф Форума иновација у образовању. Уместо три европске категорије, појавиле су се четири, од тога једна (Comunity) добила је своју паронимску пратњу (Collaboration), неки који су у европи добили награду за једну, на светском сајму добили су је за сасвим другу категорију. Та недоследност у параметрима самог такмичења на свим нивоима није ми сметала. Покушавам да ову неуједначеност параметара објасним тиме што и сами организатори још увек трагају за најбољим параметрима, мењају их од догађаја до догађаја. Други могући разлог може бити и то што награде и нису толико битне, него само учешће и популаризација самог догађаја и Мајкрософта. Трећи разлог може бити постојање неког невидљивог кључа по коме се не смеју заобићи заслужни или моћни, а не могу се прескочити ни мали, па им се додељују утешне награде у категорији „избор наставника“. Што се мене тиче, награда је већ само учешће на ИЕФ. Лично ми је остало нејасно откуд Французи на светском такмичењу, кад на европском нису били награђени ниједном наградом. Још су их на светском такмичењу и наградили у категорији садржаја. Једино ако су се пријавили у име једне од својих некадашњих колонија са неког другог континента, не могу да се не запитам иронично? Или су им Словаци уступили своје место, будући да са европског континента трећенаграђени рад у категорији сарадње са заједницом уопште није учествовао на ИЕФ? А можда то све нема везе, и иде онај ко то може да плати – то би највише личило на Салвадор и Бразил.
Није расно, али је класно
Ако нема расних, има класних разлика. Не треба много посматрачког дара нити предзнања да се зна да је висок стандард и социјални статус на страни белог човека. Како је људско знање крхко, а представе субјективне, моје опсервације о великој социјалној раслојености треба прихватити врло условно. Када сам фотографије Салвадора показивала колегиницама из тима, желећи им пренети своје утиске о социјалној неуједначености видној већ у архитектури – фотографијама делова града на којима се уз сиромашне бараке на неколико спратова уздижу стаклене модерне зграде, оне су једноставно реаговале: Исто као Београд. Кад томе додамо непријатна искуства отимачина на улицама наших насеља, онда стварно сасвим условно треба схватити показатеље социјалних неједнакости. Цене у безбедним деловима града и местима и услугама за које се зна да их сиротиња не користи, можда су много бољи показатељ. Рецимо, цена таксија за наше услове је незамисливо скупа – од 50 до 120 долара по граду који није већи од Београда; најједноставнија вечера око 30-40 долара, најобичнији музички цеде или деведе кошта од 30 до 50 долара; најобичнији телевизор 500 долара, рачунарa нема испод 1000 долара и тако даље. Реал је платежно средство, али се ради лакшег сналажења све претвара у долар. Евро се не исплати носити па мењати, јер је разлика између долара и евра мања него код нас. Јесу ли у питању неки мени неразумљиви банкарски токови или локални обичаји и монопили – не разумем се. Све је релативно кад одете тако далеко, па и божанство Мамон.
Недоумица Је л’ је расно ил’ је класно кренула је још у Србији пред полазак. Пред полазак убрзано су стизала обавештења и упутсва за поједине садржаје целог догађаја. Између осталог стигло је и обавештење о Регионалној вечери (Regional dinner) другог дана догађаја. Још тада сам се питала шта то може да значи: вечера са домаћом, регионалном храном или било каква вечера са учесницима из одређене регије? У случају другог знала сам са ким ћемо седети: Бугари, Румуни, Словаци, Грци, реслови бившег СССР, пошто се реслови бивше Југе нису пласирали на светски догађај. У случају да је у питању било означавање хране, нисам знала шта ме чека и нисам се ни трудила. И, шта мислите шта ме чекало? Обоје, и регионална храна и дружење по регионалној припадности. Каква је храна? Врло, врло чудна. Велика и опора, све мирише на неки коров, отприлике као код нас зова. Да ми се месо свиди нисам ни очекивала, али нисам баш ни да нећу препознати ниједну рибу, ни по називу (енглески слабо ко говори чак и на аеродромима, српски још мање, те ни јеловници и менији нису на енглеском, него искључиво на португалском), а ни по укусу. Неко јужно воће сам препознала, типа, банане, ананас, али само по изгледу, уопште нема укус као код нас. Прво, зелено је и уопште нема ону сласт, него је и оно опоро. Сласт се, ваљда, деси успут, у транспорту, или у преради, или – у стакленим баштама. Воће се једе уз све: уз главно јело као салата, уз десерт, уз кафу и сок. Супа, чорби и чорбуљака ни немају, што би значило да би просечан Србин тамо брзо обрао зелен бостан, разболео се скроз наскроз, јер нама је супа извор свеколиког здравља. Нема тог слаткиша у коме нема кокоса, а једу га и самог, наренданог у величини шпагета. Тако самог потопе га, евентуално у млеко, и таквог једу.
Искуство каменаи асура-култура
Причам о новом свету, а у питању је Бразил, чак ни Бразил, него једно једно место колик Београд – Салвадор, прва престоница Бразила. Ипак, индукцијом, мојом омиљеном методом, из појединачног се могу извући какви општи закључци о новом свету. Крајња реченица тих закључака била би: И кад живиш у Србији, живиш у срцу Европе и цивилизације! Речи владике Николаја, које су тако много рабили што српски писци, што политичари, речи, додуше, поводом Северне Америке, о томе како је свака српска тараба старија од неких континената, добијају пун смисао тек кад видиш те континенте. Уз мању модификацију те би речи могле гласити да је у Европи сваки камен са старог трга најобичнијег градића, старији од неких континената заједно. Није, наравно, у питању чисто збрајање и хронологија, него невидљиви талог векова, који, уз добре наочаре, прочитате на сваком камену. Камен поприма искуство векова и он постаје зрео, питом, готово јестив. У Бразилу ни воће није јестиво. Или, није док не стигне до Европе.
Невоља с колонијама и “неоколонијама” јесте у повратној спрези. Одете, дакле, негде нешто да откријете или освојите, под добрим изговором да однесете културу и култивишете. Али, затечена култура неминовно утиче и на вас. Како другачије објаснити асуре, татуе, пробушене уши, капке, пупкове, ланчиће око ногу, безобличне тунике од природних материјала прављене од офарбаних крпа и друге сличне појавне облике далеких култура, које су поплавиле и стари континент.
Салвадор за туристе
Салвадор из мог угла
Innovative Education Forum = Форум иновација у образовању
Где смо ми
Иако је из три дана дружења с другима немогуће сазнати на ком су нивоу развијености њихови школски системи и информациона инфраструктура њихових држава, генералне утиске и неке произвољне процене је, ипак, могуће донети. Прво сазнање о разликама између нас и развијеног дела света, о чему нисам раније ни размишљала, јесте то да код нас приватне школе готово ни не постоје. Једно од првих питања које ми је жири постављао јесте да ли је школа јавна или приватна.
Непостојање националних стандарда је следећа велика разлика, али се надам да ће већ следећи српски учесник у светском ИТФ моћи да мапира свој рад у односу на националне образовне стандарде, јер је и код нас доношење стандарда у завршној фази.
Још један покушај премеравања домаћег школства аршинима искуства развијених земаља везан је за школске програме. У свету, бар развијеном делу, не постоје строго прописани школски програми, па је слобода наставника у креирању планова, а самим тим и креативност, много већа. Претпостављам да је и ризик већи, уколико је наставник несамосталан, неинвентиван или, просто, лењ. У појединим наставничким радовима посебно упада у очи да је основна тема или полазни мотив и проблем узет из сфере нечег што ми зовемо ваншколским садржајима. Заправо се ради о врло животним садржајима и актуелним темама, али је нашој академској школској пракси, којој недостају функционална знања и вештине, ближи израз ваншколска знања и садржаји. Такве полазне теме или дефинисани проблеми за истраживање су, рецимо, популарна музика, компјутерске игрице, секондхенд шопинг (роба из друге руке или половна), полазећи од којих се обраде озбиљни наставни садржаји. У том смислу, наш рад је био озбиљан искорак у домаћој пракси, јер представља покушај тематске наставе и обогаћивање класичних школских теоретских сазнања мноштвом ваншколских садржаја и активности. Бојим се да наш напор у контексту задатих школских програма, није нико приметио, за разлику од европског ИТФ, где је и то примећено.
Приметно је и колико се у свету много више полаже на ауторска права и лиценциране софтвере. Бугари су имали озбиљан проблем са ресурсима са интернета за које нису имали прибављена ауторска права. Један део наших активности с децом састојао се у коришћењу ресурса с интернета – преузете слике европских музеја хлеба, за које су, додуше, написане референце, од којих су ученици правили фото-причу. Један од циљева ове активности је и био развијање информатичке писмености већ код најмлађих ученика, у смислу обавезе навођења интернет-референци, али, више нисам сигурна да је то довољно. То је знак да о овој теми тек треба много да учимо у Србији и, још важније, да примењујемо и поштујемо.
У Салвадору сам била једини наставник који је дошао сам, а чини ми се да су српски наставници и раније на светске ИТФ одлазили сами. То се може посматрати као храброст, јака воља за новим искуствима и сазнањима, вид штедње у условима кризе… што је све позитивно, али само на личном плану. Међутим, гледано са другог становишта, то се може протумачити и као одсуство тако важног support илити подршке – организоване подршке институција, интересних група и заједнице, која присуство неког наставника чини званичним; представља не само интересовање појединца за иновације, него целе државе, или бар њених образовних структура; њену спремност да прати иновације и улаже у појединце и тимове који предњаче; представља огледало приоритета једне државе и смер њених планова и намера. С друге стране, шира подршка обавезује и самог наставника да знања и искуства стечена на учешћу у догађају оваквог нивоа и потенцијала, преноси и шири у својој средини, ствара повољније услове за даљи развој ИКТ у настави. У супротном, одсуство подршке, може се протумачити да је наставник маргинализован случај, за чији успех и рад заједница нема разумевања или интересовања, што много говори о средини и држави из које долази. Или, како је код нас обичај, може се протумачити да је учешће појединца његова лична амбиција или резултат корупцијских протежирања појединца. Да не говорим о томе, колико је и у маркетиншком смислу битно да са наставником иде читав тим. Тимско учешће на догађају, свакако, није гарант евентуалног успеха, али би рад засигурно био примећенији. Лобирање у смислу скретања пажње на квалитете неког рада, детаље, образовни контекст државе и слично, уосталом, званичан су начин процене, одлучивања. На европском ИТФ у Бечу са два наставника учествовали су ПИЛ-менаџер Мајкрософта у Србији Катарина Милановић и два члана жирија из ЗУОВ – Мирјана Којчић и Жељко Станковић. Сасвим другачији утисак оставља српски тим од усамљеног појединца из Србије.
Све у свему, локација српског штанда на светском ИЕФ у Салвадору, ако ћемо право, одговара слици информационо-образовног стања у Србији, али и одсуство институционализоване подршке. То, дакако, не значи да сам неразумна и незахвална Мајкрософту и својој школи, који су омогућили наше учешће на светском ИЕФ, али то није довољно. Пред само предавање рада, захваљујући томе што сам погледала радове других, који су већ били предати, приметим да на слајду са подацима о школи и наставницима ауторима немам обележја државе: грб, заставу, мапу или нешто слично, што су сви други радови имали. Тај податак засигурно не говори о одсуству родољубља или државне лојалности, сматрам се великим родољубом, него је у питању сасвим логична омашка: подршка државних институција и јавности изостаје, те је онда и заборављате. У општини кажу: Шта ми имамо с тим, то је за покрајину; у покрајини кажу – то је за министарство; у месној заједници, опет: Шта с тим школа има, Мајкрософт је приватна фирма Билија Гејтса. Док према учешћима и успесима наших наставника и ученика у држави и ван ње, јавност не буде имала однос бар делом онакав какав има према спорту, тешко је говорити о просперитету, приоритетима и националној стратегији и визији школства. Наравно, не говорим о најширој јавности, коју ће увек више занимати прострелна рана Аце Лукаса и туча на спортским теренима. Говорим о научној, културној и образовној јавности.
Светле тачке српске просвете
Да није све тако црно, потврдили смо у Европи, али и у Салвадору. Прва од светлих тачака, по којима се можемо мерити са светом, јесу квалитетни појединци, којих српска просвета има. Они, што је посебно лепо, раде тимски и иду испред свог времена и тренутне просечне друштвене и образовне ситуације у Србији, иако, као ретко где у свету, спољна мотивација уопште не постоји. Седећи у радионици са колегама из других развијених земаља, видим да користимо исте софтвере, било да их сама користим или знам да их моје колеге у Србији користе; неке за које други нису чули или користили, саветујем им; користимо исте ресурсе на интернету и процењујемо једнако њихов проверен квалитет; слажемо се око истих идеја, професионални развој схватамо слично или се допуњујемо. Сад, то што је млада наставница из Канаде, са којом смо заједно радили у радионици за наставнике, на једној паузи брзо и лако успоставила видео-конференцијску везу са својим одељењем у Канади, све нас представила, показала деци океан и убедила их колико је топло показујући своју лагану гардеробу, разлика је чисто техничке природе и уопште ме не чини фрустрираном. Чврсто верујем да је питање времена када ће српски наставници, било где да се нађу, моћи успоставити сличан контакт са својим ученицима лако и брзо. Идеје су, ипак, најбитније.
Следећа ствар која ме учинила поносном јесте ПИЛ у Србији. Иако мала, са релативно кратким постојањем Мајкрософта у Србији (десетак година), Србија има врло развијене активности програма Партнер у образовању: електронски часопис за наставнике и ученике, доступне наставне материјале за самообразовање у примени ИКТ у настави и подизању информационе културе, бесплатне курсеве електронског учења, сарадњу са националним конкурсом Креативна школа, из које се махом регрутују наставници за учешће на ИТФ… Током треће вечери уз пригодан коктел, била је уприличена промоција Мајкрософтових производа и активности. Између осталих промовисан је ПИЛ, поред којег сам само прошла, а презентери су ме питали да ли желим да сазнам нешто о програму ПИЛ на шта сам рекла да га имамо. Зачудили су се кад сам рекла одакле сам и да је ПИЛ врло популаран у одређеним наставничким круговима у Србији, да ПИЛ електронске курсеве похађају стотине наставника, и, што је најважније, примењују сазнања стечена на њима; да путем ПИЛ- курсева виртуелно познајем и размењујем искуство са више колега, него уживо.
Од Мајкрософтових производа промовисаних те вечери највише ми се свидео програм за прављење концептуалних мапа стручњака са Универзитета сједињених истраживачких института – Института за хуману и машинско сазнавање (Univerzity Affiliated Research Institute – Institute for humane and machine cognition) из Западне Флориде. Одмах ми је било јасно да је реч о својеврсним мапама ума, које ја правим у ворду, на шта су се презентери смејали, и показали ми какве су предности програма за прављење концептуалних мапа. На сваком елементу дијаграма постоји понуда за уграђивање текста, слике или видео-записа, а разгранавање и по ширини и по продубљивању представљених тема је готово неограничено. О теорији концептуалних мапа и њиховој когнитивној функцији више се може сазнати овде, а о самом софтверу овде.
Све у свему, ако баш никако не можете , ни после невештог филмића лево, замислити како изгледа ИЕФ, сигурно знате како изгледају светски догађаји за избор мис света. Е, ИЕФ је то исто, али за наставнике, у складу са интелектуално-културном свешћу наставника. Томе у прилог су ишли и ситни поклончићи које нам је Мајкрософт остављао у хотелске собе, чим се мрднемо из њих: несесер с козметиком за заштиту од јаког сунца у Бразилу, подметач за миш, корпицу с воћем, слаткише… Сви су били са кратким порукама, увезани у традиционалне бразилске машнице за срећу. И сви у Мајкрософт-плавој боји. Не можеш да се не осећаш пробрано и посебно. Мисис или мис наставница.
Какви су резултати избора погледајте овдепреузмите овде
Паника од гала-Ганди-вечере
Упутства која смо добили пре одласка у Бразил о клими, одевању деловала су невероватно. Никако нисам могла да схватим да ми треба лагана летња гардероба, па сам за сваки случај понела пролетњу. С обзиром на то да топао поветарац непрестано дува напољу, а посвуда унутра клима-уређаји, уопште нисам промашила. Упутство за гала-вечеру сам лако схватила, али нисам лако прихватила. Од нас се очекивало да се обучемо у бело у знак сећања на Гандија, чији се дани у то време прослављају као празник залагања за мир у свету. Како у Бразилу све празнике претварају у фестивале, ваљда је и то сећање на Гандија био некакав Гандијев фестивал. Каква културолошка спона вредности и обележја два континента! С обзиром на то шта све се десило после Гандија, па и на просторима са којих долазим, цела ми је ова прича била отрцана, па су ме просто љутила то флоскулативно-обредна мировна настојања у свету где нема ниједног дана, још од Гандија, да негде не бесни неки мали рат. Сетила сам се мргодног „цара“ из моје месне заједнице: Шта Мајкрософт има с тим, то је приватна (а кад он каже приватна, то значи – профитерска) фирма. Питам се шта би рекао да сам му поменула Гандија. Приватан или мирован лик? Можда да је мир Гандијева приватна ствар? И сама сам се питала шта Ганди може имати са гламурозном вечером. Сетила сам се, али нисам стигла поново да погледам, филма „Мисија“, питајући се зашто Швајцарска никад не пропевада мир, зашто је он увек тема тамо где из крви израста слобода, цивилизација. Но, ваљда баш зато – о слободи најлепше певају сужњи. Ето још једног аутентичног проблема за изучавање на наставничким радионицама – Ганди у Бразилу. Како се тога нису сетили наставници из Азије?!
Дакле, гала вечера је била моја паника пред полазак, и мој једини интелектуални и емотивни немир. Ни то што путујем сама, преседајући трипут; ни то што одлазим у земљу у којој није као у Европи, готово је гетоизирана; ни разлика у времену и клими и моја метереопатија која ми с годинама све теже пада; ни мој енглески, који је стао на пола пута између индијанског и енглеског за странце. Паника од гала вечере би се најкраће могла дефинисати као страх од фарсе, у којој никако не бих волела да учествујем. Ту сам панику с елементима гађења претворила у отпор према белој одори, коју стварно не волим и немам, чак ни универзалну белу кошуљу, али решена да победим панику кад сам већ довде догурала, прописно сам прегледала ормаре колегиница из тима. Онда ми је и то евентуално облачење у њихове делове одеће личило на вуду-магијски чин који би облачењем у њихове тунике и делове гардеробе требало да призове и њихово присуство са мном на догађају. Зато, кад ми је Драгана, негде успут, плашећи се како ћу се у путу снаћи сама, послала поруку питајући ме где сам и храбрећи ми да је са мном у молитвама, готово ме била срамота од припрема за бело, те одлучих да не прибегавам вуду-врачкама облачења у туђу гардеробу. Тако сам на гала вечеру обукла својом руком шивену хаљину од чипке из италијанске метраже на кило, у песак боји, и прслук од ланеног платна исте боје. Европски са елементима класно-социјалног пучко-балканског порекла.
Гала-вечера се одржавала на отвореном, на малом рту уз океан, на ком су смештене две зграде: музеј савремене уметности и галерија фотографија, а рт зову соларним тј. сунчаним – Solar do unhao. Да је ИКТ напредовао до те мере да може да мери осећања и унутрашње стање човека, и да ме ко прикључио на такав апарат на уласку у двориште ових музеја, добио би уџбенички пример унутрашњих механизама по којима се развијају предрасуде и предубеђења у чијој основи је страх од другачијег и непознатог. Прво што на уласку видимо јесте прелепа црквица са две куле, осветљена одоле, као да ће се винути у облаке. Прилично позната слика, и визуелна и ментална човеку који цивилизацију у којој живи сматра још увек хришћанском. Истовремено, одјекивали су бучни дивљи ритмови Африке коју тамо зову агого-музика, уз коју се изводи неки ритуално-борилачки плес. На улазу нас је једна Бразилка китила ланчићима, или су бројанице, од плаво-беле пластике, што сумњам да има везе с Гандијем, које сам ставила на руку, да не будем баш потпуни изрод и стрпам у ташну. Била сам потпуно шокирана! Зар су цркву претворили у подијум за племенске игре? Бадава ме моја нова пријатељица по регионалној припадности, Красимира из Бугарске, умиривала да то није црква, него музеј. Док нисам ушла и добро размотрила ентеријер, мислила сам да је грађевина која личи на цркву некада заиста била божји дом. Изгледа да није, само је својом архитектуром намерно личила на цркву да л’ зато што Бразил сматрају најкатоличкијом земљом на свету, да л’ је то био израз уметничке слободе или дубоке вере неимара – није важно, јер оно што сам затекла у обе зграде потпуно је архитектуру учинило неважном. Чак су и дивље удараљке утихнуле, а можда и нису биле тако бучне, него се мом напрегнутом уму само чинило. Паника и интелектуални зазор су нестале, механизми предрасуда се заглавили пред лепотом изложбе фотографија која ми се указала. Изложба се зове Писмо и на улазу добијамо писмо на португалском, које је уметница Софи Кале послала на адресе жена, различитих занимања, доби и социјалних и националних припадности. Свака од фотографија представља залеђени моменат тренутка у коме писмо читају. Тек наслућујући и садржај писма и поруку с лица, положаја тела и ентеријера у ком су затечени примаоци и читаоци писма, одједном сам се посрамила сопствених предрасуда и затворености у своје оквире, своје повлачења на дно свог бића. Изложба је извукла моје биће из сопствене пете у коју сам била побегла од заструшујућег звука агого-музике. Изложба Писмо последњег дана овог светског догађаја начела суштину непознанице коју зовемо свет и светски, Worldwide. Што је изложба начела, музика је довршила. Након тактова агого-музике, који су унели језу у умишљено цивилизованог човека, у белом шатору на крају дворишта где смо седели за округлим столовима дочекао нас је симфонијски оркестар са Дворжаковом Симфонијом из новог света. Симпатични диригент проговорио је на шест светских језика, не само уобичајеним поздравима, него малим литерарним говором, у коме је објаснио значај светских догађаја, који окупљају људе различитих култура и уверења на истим задацима. Похвалио је скуп наставника и ИКТ као средства за савлађивање временских и просторних препрека на задацима образовања; најавио још један светски привредни самит који ће се у Бразилу десити; поменуо и неколико историјских догађаја Бразила – организовано пресељавање Африканаца у Бразил – уско гледано те догађаје можемо посматрати као трговину робљем, рекао је, али можемо их посматрати и визионарски – као нужан предуслов за стварање неке будуће мултизаједнице; као шлагворт и увод у извођење Дворжака, у исти ниво важних светских догађаја изрекао да је важан музички догађај управо Дворжакова Симфонија из новог света јер је померила границе не само у музици, него и у свести, прво самог композитора, потом и оних који га слушају и изводе. Бразилски диригент био је у праву. Не сећам се да ми је неко извођење класике тако добро и складно изгледало као Дворжакова симфонија у импровизованом султанском чадору, разапетом уз обалу океана, насред Бразила, након дивљих агого-ритмова. Концем вечери, након проглашења награда, оркестар је извео неколико занимљивих обрада класичне и агого-музике, спајајући их у складну целину. Невероватан догађај! Музика и уметност допринели су чак и да боље схватим смисао ИКТ, па и једног награђеног, шкотског рада, који полази управо од рок-музике и трага за праизворима рок-ритмова, културним контактима, жанровским мешавинама у музици, али и брисању разлика међу уметностима; приближавање естетизоване артистичке узвишености чисте уметности и свакодневнице.
Невероватан свет социјалних апела, дивљих ритмова агого-музике и Дворжака
Колажод шаренелаже
Откривање света још увек траје
Перфоманс, ма како нам нечисто и нерафинирано изгледао, као уметнички израз, логична је последица откривања света и отварања према свету, невешт покушај докучивања његове тајне и смисла кроз мешавину различитих израза. Гала вечера била је заправо перфоманс који је учесницима ИЕФ наговестио у каквом догађају учествују – откривање света још увек траје. У том незаустављивом процесу и ИКТ има своју значајну улогу. У рукама нам је алат, не и одговори. Са таквим алатима, са начетим тајнама које један светски догађај донесе, коме би било жао што није добитник какве награде! Ипак, на повратку сам се запитала: како бих се осећала да смо добили и неку награду. Да ли би слава помутила начету тајну и свест о свом задатку у образовању у условима новог времена, у коме тајне нису ништа мање, а могући одговори многи? То не знам.
Колумбова забуна
После свега, човек се запита: Шта је Господ замислио – како да земаљски шар функционише као складна целина? Исто се засигурно питао и Колумбо на својим збуњујућим путовањима, на којима својим људским мозгом, а можда и својим предубеђењима није могао докучити пред чим се налази, шта му се то указује и открива, па се сваки пут враћао Библији да открије одговор. Неки мисле да је Библија његова кочница јер се зауставио код лоше протумачених речи библијског пророка да је на свету више копна, него воде. Други ће његову забуну посматрати искључиво са позиција ауторских права – измакла му је слава јер се истовремено појавила Гутенбергова галаксија, која је књигу Америга Веспучија Европом раширила у дотад незамисливом тиражу и његово име везала за откриће новог континента, доносећи прву непотпуну информацију штампе и површност читалаца и картографа, а можда и прву манипулацију медија – Веспучи је, наиме, објаснио да је откриће Колумбово, али је нови континент, ипак, понео његово, а не Колумбово име. Трећи ће можда цео догађај збуњеног визионара посматрати са становишта маркетинга, па ће закључити да је Колумбо био човек старог кова, који о маркетингу није размишљао, а Веспучи напреднији и маркетиншки освешћен са, за оно време највећим ИК-изумом – Гутенберговом машинеријом иза себе. Четврти ће заузети место бораца за правду, те ће збуњеног Колумба прогласити за жртву и мученика према којем је учињена невиђена неправда. Пети ће цео случај посматрати са спортско-индивидуалистичког становишта психологије успеха, те ће Колумба посматрати као човека који је изгубио последњу битку јер није знао за методе аутогеног тренинга и аутосугестије. Неки стоти све ће решити у три просте рачунске операције: шта га брига је л’ он или Веспучи открио нови свет, важно је да се обогатио. Ракурси су многи, и многи одговори, у зависности од угла гледања, или угла снимања, или заузете позе. Одговори многи, а ипак, сви знамо или бар слутимо, чак и чезнемо да је истина једна. Ма из каквог угла гледали, једно је извесно: да није било Колумбове забуне, не би било ни Веспучија. У крајњој линији, да није било њихових путовања, не би било ни нашег, нити могућих виртуелних путовања, које ће као вође експидиције, са својих фотеља, виртуелно предузимати наши потомци, можда већ следећа генерација наших ученика. Једино што се надам јесте да ИКТ неће у толикој мери напредовати да нас лиши физичких контаката са другачијим пределима, људима, искуствима, наслеђима и баштинама, те континуитетом и дослухом са прошлим временима. И да неће у нама затрти сваки траг чежње за једном истином, услед многих одговора. Но, то ипак зависи од наше људске савести и свести, а не од моћи машина.
Колумбов синдром – у трагању за комадићем који недостаје
Као у каквом аутоколажу демо-верзије Мајкрософтовог новог софтвера носим утиске свог првог измицања са старог континента у нови свет, неочекиваном пригодом. На сваком делићу беспрегледне целине зумиран по један специфичан проблем. Углови гледања су многи, а фрагментарна слика света модерног човека извесна, без обзира на то из колико углова гледао, колико ракурса снимао и коју позу заузео. Фрагмент је увек забуна и увек недостаје један делић, за који вам се чини да недостаје да бисте коначно одгонетнули загонетку звану свет и светско.
Светски форум иновација у образовању. Који угао гледања недостаје? Која загонетка је постављена, који могући одговори дати? Који делић недостаје да би се склопио бар привид истине, коју ће неко већ у следећем тренутку разорити сопственом сликом и представом у новом ракурсу? Куда иде свет? Шта је мој и твој задатак или поза у њему? Шта ћемо открити, с чиме се помирити, где зауставити?
Пажња, снима се:
Ракурс 1. Све је то беспоштедна трка, на којој кад не можеш бити најбољи, први или други пратилац најбољег, онда је важно учествовати. Није лоше у тој трци неке гурнути са стазе, како би стаза којом се крећеш била што шира за тебе.
Ракурс 2. Реклама и маркетинг су најважнији, јер човек више не размишља својом главом, него гута готове сервиране поруке. Пронаћи, дакле, трик, мантру или менталну поруку која ће наћи пут до других је главни задатак.
Ракурс 3. Све има своју цену. Колико ти то кошта?
Ракурс 4. Социјалне вештине су најважније, онда можеш продати какву год хоћеш идеју. Негде ћеш сервирати углађеност, негде удвориштво, негде суздржаност, негде дистанцираност, а негде хињену присност.
Ракурс 5. Све су унапред планира и неко о свему унапред одлучује. Све је део неке велике игре о којој ништа не знамо, мада имамо додељене улоге у њој: неко је актер, неко каскадер, неко неми посматрач…
Ракусрс 6. Шта год да је, ко год да је, колико год је, пошто год је, за кога год је, због чега год је – лепо је.
Ракурс 7. Хм, размишљаћу касније, овде сам по задатку.
Ракурс 8. Комадић који недостаје никада нећу наћи. Нек’ га траже они после мене, Веспучи или ко год. Знам да ће и њему недостајати комадић, не тај исти, али неки други. Свет је савршен, несавршен је човек.
Миг 1/б – наставак мига с лица места, писмо с друге стране света
Писмо је на португалском, па ће га изгледа преводити Гуглов преводилац. Ускоро!
Миг 2– за нестрпљиве
Утиске сам средила, материјал нисам монтирала. Овако би вишеструко пикторално испреплетени изгледали утисци из новог света:
Миг 3 – Племенита заблуда
Превалити толики пут, да би у једном граду видео три места, на мапи обележена: хотел у ком се све дешавало, осунчани рт за гала вече и стари град?! Но не жалим се. Шта тек Колумбо да каже! Он је путовао месецима, неколико пута, и није нашао што је тражио. Племенита заблуда која мења свет!
Била си у планини, на језеру, на сплаварењу и на пецању, по ушћима и раскршћима , стазама и богазама, питоминама и дивљинама… Знам да си протутњала и кроз равницу где свака паланка личи на сваку другу, и свако село на једно те исто село с траговима аустро-угарске културе. Возила си и возале су те путовође, упућивали и распућивали намерници с пута, опамећивали и распамећивали туристички и други посленици. Научила си на тим путевима да не постоји довољно паметан избор, који би те сачувао од опасности авантуризма и туризма; нити да постоји довољно вешт путовођа, ни јасан путоказ због којег пут не би био заобиђен; нити оптимално топла, чиста и мирна вода, ни довољно бела и уредна постеља због којих би неко поднебље могла назвати својом Аркадијом; нити да постоји довољно вредан сувенир, и лепа разгледница или репродукција због које се исплати превалити пут; ни споменик због којег би ти живот био сиромашнији да га ниси видела… Не постоји ништа довољно велико и значајно због чега би рекла: Е, ово сам желела цео живот.
Ипак, Мелина Меркури је у једној прилици, док је била министар туризма Грчке, рекла: „Ко није видео Грчку, тај није видео ништа!“ Можда своје гледање преко своје тарабе, свако треба да започне Грчком. Можда свачији излазак из свог сокака треба да води за Грчку. Нама на Балкану – обавезно.
Кад изађеш из свог сокачета на југу, банућеш у Македонију, за коју ми мислимо да је јужна Србија, Бугари да је источна Бугарска, Шиптари да је Велика Албанија… а Грци, једноставно, да је – Македонија. И то је довољно. Све остало само за себе говори. Јер, без обзира на границе, и кад их пређеш, још дуго ћеш бити у Македонији. Знаћеш чија је по свом погледу – по мирним и пустим бережуљцима, које као да сваке ноћи пасу хиљаде небеских оваца, па ујутру и сваког јутра освану бледозелени без вишка иједне травке, без дрвета, само с покојим грмчићем у ком хладују инсекти. И тако је до Солуна. Бадава другачији језик, и бољи путеви, бадава живо сећање на краља Марка, амбиције Душана Силног, својим очима ћеш видети да је то један те исти предео, све до мора.
Хајди на мору
У Грчку можеш ићи на море. Ако си икада била на хрватском приморју и сећаш се његове модрине и дубине, помислићеш: пих, је л’ ово море?! Сиво је и обуздано. Глобализација је учинила одавно да срећеш исте кафиће, сунцобране и лежаљке, воду и пића у пластенкама и у лименкама, иста млека за тела по свим морима света. Шта да ти кажем – најбољи ти је домаћи „Пронасал“ да не загориш, а од ручка ће ти остати пола гироса и за ужину. Већ трећи дан пронађи какву дивљу плажу на којој ћеш моћи пратити и своје мисли, а не само кретње плажног мноштва. Ако сурфујеш, свакако ћеш морати вијати и такве плаже и ветрове, којих тамо, богме, има доста. А можда су такве плаже нестале у последњих десетак година, можда до њих можеш само у неком једнодневном аранжману. Можда и сурфовања више нема осим оног дигиталног?
Хајди на античким руинама
У Грчку можеш отићи као археолог, па јутром или вечером, базати по околним ископинама, уредно очишћеним да видиш текстуру камена и шаре плочица, ограђене тракама, чисто да знаш да се на њима још ради. Тешко да ћеш наћи неког да ти објасни ко ту беше и шта. Где год да се нађеш, ако је у круг до 300 километара до престонице, имаћеш ноћне поласке и до Атине, па ћеш лако моћи видети и Акропољ. Нећеш оживети ниједну сцену из Хомерових епова, ни из грчке митологије. Руина жива, камен на камену, горе на брегу, као мртва стражара давних времена. Зауставиће те успут и на Термопилима и на сваком месту где су полиси какав рат између себе или здружени против неког, водили.
Хајди на снобовским острвима
Видела си на разгледницама или филмским репортажама као снег беле хотеле на грчким острвима иза којих пуца плаветнило небеског мора. Помислила како је то рај и ако икад будеш имала довољно новца отићи ћеш бар на три дана. Пази, може те дочекати такав егзибиционизам да више личи на опасне спортове, него на одмор. Можда допаднеш на острво на самој литици, одакле на плажу можеш само жичаром, а за оне најлуђе, и на магарцу козјом стазицом. Ако изгреду ниси склона, купаћеш се у базену хотела, за који ће ти рећи да црпи морску воду. Енглези који таква острва посебно воле слабо се у њима купају, преферирају ноћни живот, а дању спавају. Не знам колико је истина, али, кажу да кад су енглески пребогати туристи открили Свету гору, одмах су грчкој влади предложили да је откупе и направе ланац хотела. Кад су били одбијени, уверавали су владу да ће ти хотели поштовати архитектуру манастира и да неће искакати из целине, ако треба – неће бити ни ноћног живота да не нарушавају монашки живот. Замисли англиканско-протестантских перверзија! После је, кажу, принц Чарлс открио духовне чари Свете Горе овакве каква је, и не би ништа да промени. Још кажу да је чест гост Свете Горе и да га православље јако занима, да се можда и поправославио.
Хајди у аутентичним грчким тавернама
Ако ти се учини да то што гледаш, имаш и у Београду, и у Нишу, и у Котору, пожелећеш да видиш нешто аутентично грчко, нешто што си видела, у неаутентичној америчкој филмској верзији „Грка Зорбе“. Заборави тај филм и Ирену Папас. Данас Грци живе у два града – Солуну и Атини. У сезони одлазе у своје куће по обалама и баве се туризмом. Мало је ситуација из филма. Можеш само једне вечери да се завучеш негде мало континенталније, негде према плантажама, и пронађеш какву неуређену таверну, као наше кафане за возаче камиона. Кад се поднапију каквог јефтиног вина, устају и играју сиртаки, као што ми устајемо на ужичко. Велика је вероватноћа да ту затекнеш и Србе који раде на тим плантажама.
Хајди на парастосу
Можеш у Грчку да идеш као на какав парастос Србима који су по њој своје косте остављали. Можда си и сама потомак каквог солунца, а за Немањиће би се већ мало теже утврдило без ДНК-анализе. (Кажу да је пола Европе монголског порекла по ДНК анализама, а анализу можеш наручити и преко интернета – не питај како – појма немам). У том случају твоје ће путовање највише личити на екскурзију. Данас сви кажу дестинације уместо одредиште, па ћу ти ја рећи одредиште: Солун са неизоставним српским војничким гробљем у Солуну, Метеори, те пловидба „плавом гробницом“. Најтужнија одредишта која можеш да посетиш, ево због чега, због каквог паралелизма, због каквог цинизма:
А можеш у Грчку као на ходочашће. Уствари, ако у Хеладу не одеш на ходочашће, боље остани и купај се на Ади. Цела Грчка је једна велика црква. Туризам то није покварио, ако им ми Срби не помрсимо рачуне. Затицаћеш чесмице уз цркве на обали на којима само на српском пише: не пери ноге овде! Па, опери нам образ, и не пери ноге у порти, без обзира на то што је порта на обали, а верници у цркву улазе у хлачицама.
Чула си већ да кажу да је колевка европске цивилизације Грчка. И ја сам то овако тумачила: старогрчка цивилизација утицала је на каснију римску, па на западноримску, латинска на нову европску. Но, није то та веза. Та веза је много једноставнија. Имаш детињство хеленске културе и зрелост Византије – то је све. Имаш касни грчки идеализам и ранохришћански крст – то је то. Да није било касне мисли старе Грчке, не би било плодног тла за рано хришћанство. Понекад, Боже ми опрости, помислим да је незабележени изабрани народ уствари грчки. Јер, прави изабрани јеврејски народ само је (једва) успео да сачува једнобоштво, али су га издали. А други, грчки, пагански, примио га је као да га је он, а не Јевреји, све време чекао. Окупљали су се на трговима да слушају речи о њему као да слушају вести о својим синовима. Преживљавали су својим истанчаним сензибилитетом, одваспитаним на старогрчким драмама, његово страдање и плакали као да су виновници тога догађаја били. Рушили своје паганске храмове и сејали Богородичне вртове, нудили јој егзил, једва је дочекали. Зато, драга Хајди, данас на Олимпу, уместо паганских божанстава и полубожанстава, уместо сваког од њих, имаш по једну црквицу на сваком кораку. Мисли о томе ако се будеш купала на омиљеним српским летовалиштима у подножју Олимпа, на линији Паралија – Нејпори.
Када препознаш важан знак у случајности, помолићеш се и запалити свећу у некој капели, којих по Грчкој имаш посвуда: у фабрикама, уз хотеле, на трговима, по корзоима, и у вртовима… А кад у цркву уђеш, мислићеш да си ушла у какав религиозни бутик. Препознаћеш одакле доносе или по каквом узору праве сву ту религиозну бижутерију и неки наши манастири и цркве. Из Грчке, наравно. Препознаћеш исте и сличне материјале одежда и црквених сасуда. Све је то грчко. Једино ти неће бити јасно око чега се споре две струје у нашој Цркви, и какве изворне литургијске принципе тражи тзв. гркофилска струја, кад и у Грчкој тога више нема, те им литургија траје сат времена, негде чак и седе током литургије, а нафору поделе међусобно очас посла, и не стоје у предугим редовима по којима се онесвешћују. У Грчкој почетком септембра од вртића до Универзитета сви почињу школску годину са свештеницима – молитвама за учење, не морају да посредују вероучитељи и баке. Кад се оснивају викенд-туристичка насеља, прво што Грци изграде је црква, па тек онда куће, продавнице… Претпостављам да не скупљају добровољне прилоге деценијама по месним заједницама да би цркву ставили под кров. Уђе ли свештеник у јавни саобраћај, рецимо, а вози се и он градским превозом, само проструји шапат “папас” (поп) и пола аутобуса је на ногама да уступи свештенику место. Не знам да ли у Грчкој има мање удеса, али готово да нема аута на чијем ретровизору не виси крстић или бројаница и иконица с молитвом за возаче. И кад пролазе поред светих места, ако немају времена да стану, прекрсте се. Без обзира на туристичке сезоне, своје празнике (прешли су давно на нови календар) прослављају литијама кроз градове и насеља и не смета им да испред цркве увече, тај празник буде прослављен и концертом каквог поп-певача.
Разлог толикој опуштености и некој врсти конформизма и у верским стварима, осим властитих комплекса, један Србин не може наћи, а да се не огреши. Можда је у питању општепознати трговачки дух Грчке – од свега праве трговину па и у храму Божијем. Можда свест о томе да су туристичка земља Европске заједнице чини да од свега направе рекламни материјал. А можда је то само мудри уступак човеку двадесетог века навиклом на конформизам, да не би цркву осећао као нешто анахроно и цивилизацијом превазиђено. Било како било, и било шта да јесте, кад је крајем деведестих Тројеручица са свог станишта, из Хиландара на Светој Гори, кренула у Београд, у Солуну ју је дочекало милион људи, а у Београду ни десети део од тог броја. Ваља знати да је Тројеручица српска светиња и да Солун и Београд имају исти број становника. Не верујем да ће број поклоника у Србији да се повећава ако се литургија врати на изворне византијске принципе. Само овај податак чини смешном сумњу да је у Грчкој православље више декор, а да код нас они који су заиста верујући, верују дубље и снажније, тј. да Грци имају квантитет, а ми квалитет у вери. Призор који смо доживели на Госпојину једног августа, кад цели градови учествују у литији без обзира на силне странце ко зна каквих вероисповести, још једном потврђују стару истину – док не поштујеш себе, неће те поштовати ни други. Томе у прилог иду и собе за издавање у којима вас чекају православне иконице, ма ко да сте ви.
Из тог светла и опаска да су се и Грци поделили на староверце (који поштују стари календар, као и ми) и нововерце (који су 1921. прихватили нови календар) пре је злурада него битна за однос Грка према вери. Слушала сам уверљиву причу једног нашег ходочасника у Свету земљу. Каже у колони до Христовог гроба Срби су ћутљиви, суморни и озбиљни; Руси плачу и непрестано се моле; а Грци се шале, једу и испијају кока-колу из лименке. Тој слици супротстављам једну из историје: када је руски кнез Владимир послао посланство да у свету пронађу најлепшу цркву и најискренију вверу, посланство се вратило из Аја Софије и рекло да је то најлепши храм који су игде видели, а византијско-цариградска литургија којој су присуствовали, најузвишенија молитва од свих које су чули. Па тако и ти, што уз Христов гроб наоблачени муче или ганути плачу, од Грка су своју веру примили. Смешно је данас нешто им замерати, ако знаш шта им дугујеш, ако си свестан византијског наслеђа своје културе.
Хајди међу људима
О грчком традиционализму може се писати посебно. Довољно је ако ти изнесем основни утисак: Грци су, будући да живе од туризма, љубазни. Ћифтунски дух који им ми приписујемо је пре поштен однос према послу од којег живе. Иако све више личе, а многима је и сан, на какву западноевропску земљу по услузи, задржали су једнотавност и скромност живљења, што јесте византијски идеал живљења. И поред све предусретљивости, једва чекају да се сезона заврши, да туристи и посетиоци оду, те да они остану сами, на своме, чисти, надмоћни. Туристи и поклоници им дођу као нужно зло. А ти одеш, нејасно носећи у себи речи Мелине Меркури:
“Ко није видео Грчку, тај није видео ништа.”
Верујем да Мелина Меркури није мислила на море (прилично прљаво), опремљене бутике, нити таверне, као ни на античке руине. Верујем да је мислила управо на традиционалну Грчку, бастион православља усред света удобности, подилажења најнижим прохтевима човека. Можда, управо на тај спој који једино у Грчкој није противуречан.
Такву Грчку, без противуречности, драга Хајди, походи и знај: „Колико мора стане у око, толико истине стане у тренутак.“ (Марина III, Лалић) Не лети у њу авионом и испиј све што можеш успут. У жеђи је твоје оправдање (поново Лалић).
Срећан пут, и хвала ти што си ме вратила пређеном пределу. И Лалићу, наравно, па сад не знам јесам ли већи поклоник Грчке, Византије, или Лалића. Тај човек је опевао све што знам, а што не знам, подсетио ме. На пут понеси Лалићеву збирку “Византија или о делима љубави”!. Купи најобичније дневне новине – због грчког алфабета. Учи да читаш. То је писмо утроба цивилизације.
Видећеш стару госпу, која се лицка и затеже. Прикупља комадиће сала под своје скуте и ћелије, којима је истекао рок трајања, храни свежом крвљу. Пошто више нема колонија, мора да се сналази на друге начине.
Иако држи до свог порекла од памтивека, све старо јој смета, па га руши и адаптира, модернизује и на његовом месту прави исто, али ново, силиконско, пластично, ил’ најлонско.
Хиљаде сурогата и инстант-решења од некадашње есенције света.
Од прописне утегнутости, врло је тешко доћи до некадашње суштине.
Гле!
Тортура чистоће
Када уђеш у било који европски град, рашириће ти се зенице, гладне културе, ако си културан. Отвориће ти се џепови, ако си купован. Изненадићеш се до које мере могу бити комотни путеви, дисциплиновани људи, уређени тргови и паркови, ако си from Serbia, па ћеш папир од успут поједеног оброка или опушак крадом попушене цигарете носити са собом метрима (што ти се код куће, наравно, не дешава ни центиметар) до прве канте за смеће. Могуће је да ту канту не препознаш одмах, јер сличи модерној металној скулптури, и само је најлонска облога одаје као смећару. Тај најлон је привремено решење, на прелазу два века, док и за смеће не поставе еколошке, разградљиве папире или не изуме какве направе које смеће одмах, на лицу места, прерађују у штогод корисно. Рецимо, у дневне новине. Тако би те канте за смеће притиском на дугме, могле објављивати репринт- издања новина из прошлих векова са чланцима и фотографијама чувених становника града у којем боравиш, а сваки их има таквих. Убациш, рецимо, кутију класика из отаџбине, сачекаш мало, и , ако си у Франкфурту, изађе ти програмски спис Sturm & Drang, са Гетеовим раним радовима, приде. Ако си у Прагу, могу излетети, свеже испод чекића, бришући границе времена, списи Прашког круга, а као специјално издање – и Кафкини спаљени рукописи. У либералном Паризу би могао да сачекаш да канта репринтује својевремено забрањени говор Виктора Игоа Пледоаје против смртне казне, а ти још да се дивиш таквој једној врхунској демократији, ни не размишљајући у колико земаља данас постоји смртна казна и шта се стварно променило од Игоа, осим прераде смећа . Ох, да, пре него што смеће убациш у канту и сачекаш згодитак, мораћеш то да платиш. Колико – не зна се, али једно је сигурно: цена ће бити стандардизована у целој Европи и за нијансу нижа од казне за разбацивање смећа по граду и ван канте. Врло стимулативно!
Не зна се да ли је та исплатива чистоћа градова директна последица католичко-протестанског односа према чишћењу грехова. Познато је, наиме, да је и очишћење душе могуће платити. Поготово се не зна какве то све има везе са беспрекорношћу храмова по европским градовима и зашто се у њима много више одржавају концерти, него што се Богу служи. Ако је неки од тих храмова и молитвено активан, уместо живог слављења Бога гласом, пусте ти музику с цедеа, а оргуље користе искључиво за концерте. Прагматични умови то зову преусмеравањем првобитне намене у дугорочним пројектима исплативости. Уз то, улазнице за те концерте у вишенаменским концертно-молитвеним дворанама су јефтиније него у концертним дворанама, те ништа више не служи оном за шта је кроз векове прављено. У покушају да доживиш нешто што служи својој сврси и природи, не жалиш 30-40 евра да одслушаш, рецимо, „Четири годишња доба“ у чувеној прашкој Сметана-дворани, па шта кошта нек кошта, барем је једнонаменско и у њему нису отворили кафе-књижару. Штавише, једва су те пустили у патикама и без вечерњег одела. Нису разумели ни зашто нећеш да оставиш своју најлон-јакну на гардероби. Они су, вероватно, мислили да ти жао да платиш, а само ти знаш да си у том господству био постиђен својом каубојско-кинеско карираном кошуљом, на којој се загледањем може препознати и мрља од кечапа из јутрос поједене пице успут.
Неко ће се већ досетити да је теза о прожетости чистоће улица и душа може бити тема размотрена на каквом научном скупу. Тај би скуп био врло отворен, транспарентан и демократски. На њега би били позвани представници свих конфесија и секти, технолози, еколози, социолози и, уопште, све феле научних и приучених радника, из свих средина. Научна излагања би била праћена и културним садржајима у виду посета оближњим музејима, галеријама, катедралама… Сваки минут би био испланиран и не бисте га могли користити како хоћете, него како у програму пише. За организацију скупа градови би се пријавили на каквом тендеру. Био би одабран програм оног града који је најтолерантнији и најскупљи, а то што град нема универзитетску традицију најмање је битно – стари универзитет ће реконструисати и направити до термина скупа. Учешће у научном скупу би сваки учесник плаћао. У цену би било урачунато све – од папира за програм, пеглања одела у хотелу, шетње кроз град у најпрометније време, базена, купаћег костима и сунцобрана, користио ти то или не. Осигурању за случај вирозе, алергије и сличних модерних болештина, које можеш донети или добити, додао би се износ прве награде за истраживачки допринос скупу, такса на награду и још неколико непредвиђених, али могућих трошкова. Поред толико ситница о којима ваља бринути, тешко да ће организатор имати снаге и воље да изведе закључак научног скупа о томе има ли какве везе између наплате очишћења греха, очувања животне средине и празних богомоља. Важно је да свако транспарентно изнесе своје становишта , да учествује и да плати. (*Може се лако десити да се накнадно, одлуком виших инстанци ЕУ, појави као закључак скупа неки нови врло практичан стандард. Примерице, стандард под именом евро милион и неки, којим се прописује да се не сме користити ауто на струју, јер је примећено да су неки на тај начин, нестандардно, дошли на међународни научни скуп, те су, иако су сачували животну средину, тиме оштетили економију државе у којој је догађај одржан.)
Тортура стандарда
Када уђеш у било који европски град, пре него што уђеш знаћеш, мораћеш знати још кад си помислио да би желео стићи у њега, све његове стандарде. Оно о пушачима је најмањи проблем, јер можеш да дуваш колико хоћеш.
Здравље је највећа светиња. Из тих разлога различите су цене за храну и пиће, које конзумираш стојећи, и исту ту храну и пиће, које мерачиш седећи. Ако решиш да се прехраниш цивилизовано, есцајгом, а не на брзу руку, та култура исхране такође садржи додатак на цену. Наравно, ово друго је много здарвије и зато скупље, те почињеш да схаваташ зашто су неки не много давно тргали храну зубима, и краће живели.
Ако ли се усудиш да банеш у тај „стари универзитетски“ град пролетерски – аутобусом, то неће моћи проћи тек тако. Давно су прошла времена кад си могао без сувозача и без водича. Сад по специјалним стандардима контролишу и аутобусе. По аналогији са човеком из Марксовог времена, и аутобус мора осам сати да спава, осам да ради, а преосталих осам, ваљда, да се забавља и има слободне активности и хоби. Путнике у том смислу нико не контролише. Штавише, некима итекако одговарају ти жилави (стижу углавном аутобусом), који могу да раде и по 16 сати као у време почетног капитализма. С друге стране, чекање на границама због путника са визама (from Serbia), док гранични службеници не провуку њихове документе кроз своје нетворке за криминал, тероризам и друге девијантне и жигосане облике понашања, уопште се не рачуна аутобусу као одмор. То је стање пуне приправности: погасиш светла, музику, нема тоалета, нема грицкања, смејања и сличних провокативних гестова за нервирање граничних службеника. А аутобус ради на леру, па му зато то не пролази као одмор. Зато, кад прођеш ову стандардну граничну процедуру за полусвет с визама, мораш одмах свратити у какав јефтин мотел и гаражирати бус да се одмори од фрустрација на граници. С путницима како се снађу: мувају се по природи и бацају опушке кад их нико не види, ваде своје ужине и седе по банкинама… Стварно није у реду то што раде аутобусима! Нису они јадни криви што су их изнајмили људи другог реда из земаља трећег света. Једноставно, аутобуси немају могућност избора, те би неки комитет за угрожене и маргиналне групе требало да их узме у разматрање. Могли би да им дају привилегије да им се и тај рад на леру ипак рачуна у стаж и радно време. Или да се свака тура таквих путника води у бенифицирани радни стаж.
Безобразна једнообразност
Културе што се тиче, Европа је ризница човечанства, чиста цивилизација. Заиста би човек остао засењен најразноврснијим траговима култура да нису све уредили на проклето исти, једнообразни начин. Ако је музеј у питању, без обзира на то чија је историја унутра, све ван тога је једнобразно: на исти начин купујеш улазнице, једнаких цена по категоријама, тако да после пар њих, чим их видиш, знаш да ли ће коштати осам, десет или дванаест евра, имају ли попуст за групу и колики је за колику групу; једнаке су илустрације на картама; једнообразне монографије на шест светских језика на неколико стандардних једнообразних формата; једанаке сити-меп, са илустрацијама и без њих; идентични материјали за сувенире, само што свако доцрта свој детаљ; исти незапослени глумци, костимирани и укипљени по улицама било ког европског града, са којима се онда сликаш; исте почасне страже и гарде испред двораца несталих владара, с тек нешто мало различитог декора и милитаристичко-модних детаља… Таман кад помислиш – напокон, нешто аутентично, например Данте, који је у одређеном граду провео последње дане, сретнеш још пет сличних споменика у пет различитих градова, у којима је Данте провео још понеке последње дане. Не преостаје ти ништа друго него да код куће у уџбеницима од пре Фрање Јосифа (кад евро није одређивао где је ко и колико боравио, кад су историју писали победници), провериш где је он, уствари, умро. Цео живот си живео у уверењу да Аустрија има добрих разлога да се поноси Моцартом, а онда откријеш да га је било свуда и да се сви тиме врло поносе, а нико неће да преузме одговорност за заједничку, масовну, сиротињску гробницу у којој су га сахранили. Осим у виду кугли, Моцарта има у виду разних културних споменика посвуда: те, овде живео кад се оженио, те онде био три месеца, тамо пар сати, а негде не мора ни да је био, него му је по стоти пут изведена „Фигарова женидба“ па направили споменик, и још га чешу и замишљају голицаве љубавне жеље.
И тако, после пар градова и земаља почињеш да мислиш да си ту већ био и схваташ да је то један те исти културно-историјски споменик у више нијанси, па га пресељавају и претабавају. Не зна се како решавају ауторска права: је л’ то све исти мајстор смислио, па га лиценцира широм старог континента, или је какав лош ђак све време преписивао од комшије и узимао мустру од других. Пошто те често избацују из заједница народа, разврставају у неразвијене и транзиционе, геноцидишу па те ембаргирају, жигошу као клаустрофобичне, некомуникативне психопате, ниси ни могао да пратиш кад су могли једни од других узети мустре. Да ли је то било у време док су се клали и мењали границе свако мало (то, у њиховом случају није било геноцидно), или након уједињена по Светом евру, кад су нестали сви облици насиља и нетолеранције?
Затекнеш се, рецимо, у Сан Марину, њушкаш около, попнеш се, видиш целу државу, све са изласком на море, базаш и хоп – чујеш Френка Запу, ког ниси чуо још од младости, како „рецитује“: Torture never stop. Одакле ли звук допире, мислиш да је из неког кафића, кад оно – Музеј тортуре. Учини ти се аутентично и луцидно то – музеј тортуре, мада слутиш да ћеш унутра срести алат инквизиције и средњег века. Ниси, наравно, очекивао да ћеш срести и одрубљену главу, све са крвавим жилама, крај гиљотине, а поготово да ће то бити глава какве историјске личности. Свеједно, учини ти се то врло луцидно и вицкасто. Помало се осећаш у предности јер је твој средњи век најнежнија лирска песма наспрам крваве епике данас развијеног дела Европе. Носиш снажан утисак тог јединственог музеја. Кад оно, међутим! Сличан такав нађеш и у Прагу, и у Верони, и у Амстердаму, и где год се у цивилизцији старог континента мрднеш. Само су главе испод гиљотине различите као резултат маштовитости уметника?! У догледно време у тој цивилизацији, у којој све традиционално, чега су најтипичнији чувари музеји, добија модерне облике, можеш очекивати навелико популарне интерактивне музеје, у којима посетилац (омиљени синоним: корисник) неће бити само пасивни посматрач трагова прошлости, него активни (мој синоним: утриповани) учесник прошлости. У том случају, у тортур-музејима, тај утриповани корисник добио би интерактивну прилику да својеручно гиљотинира лутку по избору, са ликом омражених историјских личности.
У контексту тортуре, не знаш ни сам зашто, сетиш се свих оних мука док си чекао за визу, па на граници кад си са том визом хтео ући у земљу у којој је данас тортура, тобоже, у музејима, а напољу је рај. Схватиш да ти из земаљског раја уопште не разумеју Запу. Ти га разумеш и осећаш тортуру и расизам у новом лицемерном облику на својој кожи, а они су Запу пустили декоративно, like promotional song. Дакле, не разумеју чак ни субкултуру, у шта спада Запа, разумеју само промоцију.
Тортура славина и чесми
У једнообразности старог континента најмаштовитији су, да простиш, тоалети. За разлику од музеја, храмова, галерија и дворана, у тоалету никад не знаш шта те чека: је л’ мораш нешто притиснути, само прећи руком, извориште воде значајно погледати и дати му времена да се активира, или ни то – само те спази и пусти воду. Још је веће изненађење кад не знаш ни шта си од свега урадио, а вода је потекла. Но, пошто си ти претерао са сапуном, вода се зауставила, а ти не знаш да поновиш претходну радњу, па муљаш сапуњавим рукама дугмад, шаре на плочицама, бесомучно млатиш по ваздуху с циљем да откријеш сензоре или покрет којим се вода умилостивљује да поново потече. Онда она из чиста мира потече, ти брже-боље да сапереш сапуницу, ушепртаљаш се и она поново стане, преплашена, ваљда, твојим наглим покретима. Ти онда нећеш ни да узмеш њихов убрус, нити да користиш апарат за сушење руку, из страха да је и он дозиран и програмиран да дува у одређеним временским интервалима, него, јадан, вадиш своје марамице, или, једноставно завршиш посао бришући руке од тур (или косу, као ја). Изађеш као кривац, и жао ти што све телесне потребе не можеш да одложиш до повратка у отаџбину, где ћеш руке опрати као човек. Чудно би било да се неко не досети да отвори и музеј славина. Ионако неки примерци тоалета већ личе на музеј. Музеји са слушалицама пред уметничким сликама и одговарајућом музиком, коју ти емитују, већ одавно постоје. Мали је корак до тога да сличну услугу добијеш и у тоалету. Рецимо, десило ти се да уђеш у тоалет са предсобљем, ходником, дечијом собом, собом за непокретну стару рођаку, козметичком одајом са огледалима у пуном дрвету за поправак шминке, убрусима извезеним ручно, све то украшено витражима, мермером, а простором доминира суптилна музика у хај-фај техници. Мислиш да си у музеју ентеријера или стилског намештаја, а не у тоалету.
У евентуалном музеју славина, неизоставно би, поред изложбеног дела, морао постојати и тзв. образовни, што воле да комбинују по Европи као заокрет од укоченог, мртвог, традиционалног музеја према модерним, интерактивним. Тако у еко-музејима, осим да видиш, имаш могућност и да својеручно правиш бакин хлеб, а у неким другачијим омогуће ти да после прегледања промуљаш боје и глумиш неког сликара, лепиш и слажеш витраже и мозаике, утиснеш свој отисак руке у какав експонат, или бар да провириш кроз каледиоскоп или неку виртуалну зезалицу и видиш како се нешто „аутентично“ ради. По истом принципу, у евентуалном музеју славина био би експонатски део са описом и пописом сваке врсте загонетне славине. Ту би туристи из варварских земаља добро прегледали све примерке, запамтили оне који су им стварали проблеме, преписали шифру испод експоната у мали апаратић који добију на улазу, а онда у едукативном делу музеја, по шифри пронашли те спорне узорке и упустили се у авантуру увежбавања пуштања воде без срамоћења. То би се, по правилу, вежбало уз помоћ прелепих и прељубазних асистената, због којих се осећаш још варварскије, па би било много боље следити електронска упутства са апаратића за шифре, у којем можеш да одабереш и језик на ком ћеш упутства слушати. Не зна се, наравно, како би се са тим апаратићем снашли они који се не сналазе са славинама.
Али, зато, брате, кад се вратиш, код куће, као и на послу, сачека те вода која из славине иритирајуће цурка тако да би комотно и без одвртања могао да опереш руке, али је ти, ипак, својски одврнеш, дуго и нештедимице подешаваш оптимално топлу воду, и осећаш се заиста људски, врло људски. И знаш – вода цури и кад ти нећеш, не зато што је тако програмирана, него зато што ниси променио гумицу. Ти ћеш тај неповратно и непотребно просут вишак воде поштено платити и то ти је довољан изговор за сопствени немар. Има воде, даће Бог! Уздаш се у то и нећеш да паничиш пред прогнозама глобалног загревања или замрзавања. Биће ти као и свима, штедео ти воду или не. А кад дође до глобалне катастрофе (тако је зову, али по страху и паници коју изазива код неких, неодољиво ти личи на смак света или Други долазак Христов), верујеш, то ће бити зато што се нагомилао људски грех, а не зато што ти ниси штедео воду. Не можеш рационално објаснити, али негде дубоко у себи знаш да не пушити, не бацати смеће, ставити филтере на ауспухе и користити безоловно, уредно плаћати рачуне и улазнице, пуштати воду дозирано – није култура. Штавише, све је то мање-више кло-ака. Већ по питању славине могло би се дубоко замислити шта је цивилизација, а шта варварство: то да обичан алат , помагало или машина управља самим собом, на крају и тобом, или да ти управљаш њом ?! То што усавршавају славине до невидљивости, а цркве им празне?! То што своје ситно смеће прерађују у намештај и изворе енергије, а крупно, нуклеарно и хемијско, шаљу ниже, код нас, бацају са пристојне висине, уз стотине демократских изговора? То што штеде и разумеју аутобус у душу, а човека проверавају на граници сатима, као число?
Ни за ди си ниси
И тако, дубоко у себи знаш да је умрла цивилизација, али не можеш да верујеш да јој и трагове културе полако и сигурно унифицирају и банализују. И журиш да још једном одеш, док нису потпуно затрли трагове Микеланђела, Дирера, Сметане, Шекспира… и унифицирали својим услужним сервисима. И покушаваш, упорно покушаваш да реконструишеш аутентичну суштину иза тих сервис-једнобразности. Та реконструкција иде тешко јер оно што си видео већ је реконструкција – срушили су старо и аутентично, и на сличним местима направили квазиаутентично, пластифицирано – дуготрајније је. Све ти се више чини да је боље да отвориш мапу света, не гледајући завртиш прст и спустиш га негде, прочиташ где си погодио, затвориш очи и аутентично замислиш све што си некад негде прочитао.
Онда ти дође комшија, без куцања и најаве, варварски. Затекавши те у спиритуалистичком положају затворених очију, пита те: „Шта то радиш, несрећо секташка?!“
Ти му манеш руком и кажеш: „Сад сам баш с Аргонаутима, само не могу никако да замислим сирену. Она ми лудача из северне Италије, што сам је видео маскирану у сирену, са бронзом на себи, квари инвентивност. Смета ми та бронза, некако је била, како да кажем… неодговарајућа…“
А комшија, врсни познавалац домаћих Ар(го)наута, намах је разумео о чему се ради: „Је л’ она бронза за шпорете? Шта с тим имају Шиптари?“
Од расплитања комуникацијског шума у вези са Аргонаутима и Арнаутима одустајеш и кажеш: „Е, та бронза, баш та! За шпорете. Само, у цивилизованом свету она служи за сирене.“
Онда те комшија мудро посаветује:
„Немој тамо више ни да идеш, савиј скуте и примири се. Видиш да је то све лудо! Још ћеш се једном вратити к’о педер, па ћеш своју срамоту још и улицама шетати и дичити се! Ћути и седи ту, ни за ди си ниси. Шта ландраш по белом свету?! Џаба се трошиш.“
Али, теби, као и свим варварима, који су једном крочили у цивилизацију, светлуца билборд сервис-цивилизације у зрнцу ока. И, макар ти је нарушила инвентивност, довела у велико питање твоја књишка знања, ротирала за 45% представе о лепом и узвишеном, и за 90% о истини и правди, опет размишљаш како би отишао да погледаш још нешто. Ошинеш комшију погледом и помислиш:
„Паметује, примитивац, а уствари је љубоморан.“
Онда се сетиш како ти је ваљао кад ти је стан био поплављен, мајка разболела, а негде си учио да у твојој култури важи девиза – комшија па Бог. Зато оћутиш, устајеш, стављаш кафу, још му и пиво отвараш, и кажеш: „Хоћемо у суботу на пецање?!“
Тако почиње лицемерство, први корак у цивилизацију и културан свет. Бон војаж!
„Већ виђено“ је особина осетљивих пубертетлија и адолесцената, кажу. Примећујем једну појаву обрнуту овој и може се звати „невиђење виђеног“ или „одсуство у присутности“. Можда су то први знаци климакса, кад бих веровала у глупе, тобоже научне, покушаје разврставања јединствености сваког човека у категорије по телесности.
Беч је протекао тако. Кренула, а као да нисам. Била, а као да нисам. Врло снажно, готово болно доживела једну једину појаву у општем метежу. Личила је на трајно снажно, а нестала је брзо, већ за пар сати, претворила се у нејасан симбол пред једном плакатски јасном Климтовом сликом у Леополд-музеју. Вечите тајне несклопивих или склопивих мозаика испод покривача у чији смисао не можеш продрети ма колико се покривао или откривао. Отелотворила тај нестанак личног доживљаја куповином репродукције слике туђег доживљаја, пред којим сам плакала јер је не разумем, а они који су на њој с много мање разума су, али све разумеју јер учествују и не траже разумска објашњења ни емотивна покрића. Кријем по повратку репродукцију као нешто срамно, а било је тако снажно, једино снажно, и нестало.
Мизера за Иду Лотрингер
У Бечу нисам направила ни десет фотографија у намери да истински, а не посредно, доживим оно чему присуствујем. Али, није се десило. Предслике које везујемо за Беч нисам оживела.
Ни Марију Терезију и српску историју. Нисам јој ни замерила ни одобрила и примедбе око мене да је крива за нешто, а заслужна за грађење путева по Босни нису изазвале никакву жељу да придружим свој став тим типично српским наглабањима. Не верујем ни да је историјска личност, остала ми је као митолошки јунак – мргодна богиња облака. И сама сам се тако осећала.
Ни тужне приче о мушком Црњанског ни његову Иду Лотрингер, коју сам милион пута чула са неке плоче и имала физички доживљај те студентесе из песме, све са оном говорном маном којом Црњански „р“ из њеног имена претвара у мистеризну лозинку којом Балканац остаје заслепљен пред префињеношћу запада. Видела сам улицу Лотрингер, али никакав осећај није изазвала, а јасна слика Иде Лотрингер из песме нестала је пред стварношћу улице. Ни „Сеоба“ Црњанског нисам везала за царевину, ни сетила се, тек накнадним литерарним домишљањем додала да је и то Ојстерајх.
Ни Дунав и валцере нисам евоцирала. Нисам ни видела Дунав, не верујем ни да протиче кроз Беч.
Ни летњиковац Шентен, ништа.
Ни Давида Штрпца који се опире великој царевини речју нисам могла сместити у царевину у чијој престоници данас живи стотину хиљада потомака Давида Штрбца. Чују се по улицама како причају на чистом босанском, послужују у кафанама и препознају по цигаретама које пушимо, путују с тобом у авиону и носе женама и ћеркама „Сабор“ и остала домаћа губљења времена и доброг укуса.
Ни генијално лудило сићушног вундеркинда, коме признајем само „Реквијем“, у чијој сам спомен-кући била и која је једнако откачена као и он, али сам сигурна да је није осмислио Аустријанац. Нема ту нико дара за такво шта, помислила сам, без икакве идеје ко би га могао имати, дакле, из чисте пакости. Свуда присутне Моцартове кугле су ми деловале као смешна киндер-јаја купљена на панчевачком бувљаку у време најцрње инфлације.
Ни хромог Вука, ни свих оних српских студената који су у Бечу живели са „жутом госпом“ коју су зарађивали својим сиромаштвом, а хранили влагом из зидова јефтиних бечких квартира.
Предискуство Беча
CUT – рез или гравура
Да ли је неки давни концерт „Тhe Final Cut“, када једнако овако нисам доживела Беч, али из других разлога, значио коначни рез или коначну гравуру после 25 година? Два сунца у сумрак (two suns in the sunset) заменила су невероватне смене сунца, кише, леда и ветра у једном дану, сваког дана. Или је, ипак, онако лепо како други без икаквог предискуства кажу, а мени је био само „Оne of these days“, нешто као „Brian demage“ и све се то одсуство и тешкоћа разумевања ствари које се нижу, скупила у очи и под очи, па замутила поглед? Појма немам, али Пинк Флојд, осим дворане која их је могла примити, нема никакве везе с Бечом. Не знам ни где је била та дворана, нити сам пожелела да сазнам. „Set the controls for the heart“ тек сад је постао актуелан. Пре 25 година сам се, вероватно, правила да разумем ту музику, али сам је слушала. Не сећам се. Данас бих је, можда, разумела, али је не слушам. Можда треба поново учити летети – learning to fly. Беч је у знаку свега, и Пинк флојда, само не у знаку себе.
Беле лакејске рукавице господара мува и хаљина од кострети
Надувени Крлежа можда има везе са белим рукавицама конобара који су нас послуживали на поткровљу вишевековног дворца, адаптираном тако да је личио на свемирски брод који ће полетети и никад се неће вратити из простора у коме ће, бесмислен, нестати. Наспрам тих белих рукавица и црвених рељефних тапета са доњег спрата, моја је хаљина од кострети Васкршњег поста за које има места у савременом свету само ако се преименује у вегетеријански оброк. Нека друга, нетелесна, димензија „вегетеријанства“ не постоји чак ни виртуелно, у том свету демократије и либерализације, обећавајућем свету остварења свих могућности и свачије личности (уз помоћ ИКТ). Није случајно у згради преко пута Бројгелова Вавилонска кула пленила својом сугестивношћу као никад досад.
У покушају да дефинишем или духом побегнем из ситуације ничим заслужене, потпуно несмештена, сетила сам се напокон модернизованих византијских канона Ивана В. Лалића, који нису изгубили изворну суштину у својој модернизацији, и који још увек успевају да дају поетске одговоре у овако необјашњивим и компликованим ситуацијама несмештености и неприпадања:
Каже књига: стаде и измери земљу, погледа
И разметну народе – а патуљци појма немају,
Булазне о глобалном селу, гласовима изобличеним
У пародију саопштења, као када убрзаш запис
на магнетофонској траци. Лажна, јефтино умножена
Верзија-сурогат драме вавилонских зидара,
Упакована у привид једног земаљског раја
Опште комуникације. А спонзор је Господар мува…
У Вијену по своју дјеву и натраг по снагу
Можда због равнотеже, а можда је у питању вечна игра фаустовског допадања, потпуно неочекивано, у рукама ми се обре награда. Маестро је био вешт на речима.
Од литераризације као покушаја дефинисања сопствености, музика, као уметност најзгуснитија порукама, можда то ипак, боље успева. Нађох не класику, како би се очекивало, нити електронске рок-опере које сам у Бечу слушала пре више деценија, него шкрипаво и мелодично запомагање Џонија Штулића:
кренуо сам у вијену
да пронађем своју дјеву
нисам знао што да радим
ишао сам тамо први пут
хладан као лед
убило ме безнађе
аустрија земља тешка
за ходаче сивих цеста
класни мир и такве трице
устајала жабокречина
стара вијена добро име има
лијепо име које знају сви
ал’дјевојке на улицама ничему не вриједе
и криплови су чести и свакодневна ствар
рекох спаси боже ојстерајх
Помислих
А можда и у Вавилону има праведника што испод белих рукавица трпе своју хаљину од кострети. Вратих се нејасним сећањем на једну црквицу у Алпима, зазивљући своју изгубљену снагу.
Чудесно путовање. Никад ми се негде мање није ишло, никад ми лепше није било. Можда зато што ми је шпанска култура увек била помало страна, некако одвећ распаљена и неумерена, па ме изненадило што ме све то помало увукло у себе. Потврдила сам слућено: откачени Каталонци, али разлоге нисам сазнала. Откуда толика откаченост познатих, бар у Каталонији, што је једино што сам од Шпаније видела? Раније сам мислила да је то због стега каталоцизма, али сад више нисам сигурна. Поколебала ме једна Далијева изјава да је он католик 150 %. Или ја нисам у праву са својим нагађањима о стегама, или је он толико намерно и смишљено откачен да је и та изјава само срачунати ефекат. Ипак, у Далијевом музеју постоје просторије са сликама оних које је ценио. Међу њима је најзачуднија и најдивнија појава у сликарском космосу – Ел Греко. Зато што сам га затекла међу Далијевим омиљеним уметницима, и само зато, и сам Дали доби озбиљност. Бар је знао шта вреди! Ел Греков „Апостол Павле“ најрањивији је западњачки портрет (јер икона није), који сам икада видела. Као да га је сликао неки Рус, портрет је пун неке словенске влаге. У очима Ел Грековог апостола Павла у Далијевом музеју, слегла се сва туга и неправда свих времена васцелог пролазног света, заједно са емпатијом са невољницима и праштањем виновницима свакога зла и неправде.
У Пикасовом музеју у Барселони, сређеног врло традиционално – хронолошки, елем, постоји соба у којој су Пикасови рани радови. Класични су, одишу тежином неких сталних мотива на различитим сликама: ауторитарни зрели мушкарац (можда патер фамилијас), болесна, нежна, намучена и пожртвована жена (можда мајка), свештеник, деца различите доби, разбацана на различитим местима у композицији тих раних слика, и изгубљена између ове три фигуре. Боравећи у тој соби са више слика, које све говоре о једном те истом, рекао би човек, да је та жена умрла од тог мушкарца, а не од болести, и да му та деца то нису опростила; ни њему, ни свештенику, који се бринуо само за њену душу, а није умео да спаси и њено тело. Одједном ми пуче пред очима сва та антипуританска и скаредна телесност из Пикасове биографије – можда је то само побуна против неког детињег губитка нечијег скута, који је љубав представљао, никад задовољену, никад нађену, јер је прерано нестала? Сликари су увек, некако, незрели и дечије егоцентрични. Чим је рани Пикасо отишао у оближњу Француску, потпуно је пошандрцао и почеле су сасвим друге фазе. Више никад није био оно што се првој соби музеја зове рани Пикасо. Те његове кубистичке и сличне фазе у музејима још и имају смисла јер су објашњене. Кад их сретнем негде без објашњења и без контекста, немам шта друго да кажем осим: Ајој, бене!
А Гауди – иста откачена прича у другој варијанти. Модерна прича о мецени и уметнику. Мецена је почетком века био богати индустријалац који је спонзорисао Гаудијеве архитектонске перверзије, а данас су мецене луди туристи, који то све плаћају, сликају, купују… Најбољи фазон који сам чула поводом цркве Саграда Фамилија (Света породица илити Света Тројица), која се још увек по Гаудијевом нацрту гради, изрекао је наш водич Мирослав. Додуше, и он се само користио нечијим фазоном, који гласи: Сада ћемо видети Саграда Фамилију, најчувенији јапански храм у Барселони. Добар фазон, баш добар. Прво, зато што стварно личи на квазибудистички храм, друго, зато што од Јапанаца и њихових камера не можеш нигде да мрднеш, ни овде. Прође те воља да ишта снимаш и сликаш – све ће то Јапанци прецизно и квалитетно урадити.
Кад боље размислим, Каталонија ми се допала, најпре, зато што сам остала изнад све те откачености. Гласови које сам слушала о Далијевом музеју, Гаудију и барселонским водоскоцима, пренослили су информације о нечем величанственом. Но, није тако – само је откачено и прописно маркетиншки обрађено. Водоскоци су можда једини величанствени. Нико ми, међутим, није рекао какву сјајну храну имају. Не сећам се кад сам тако добро јела пуних седам дана. Устајала сам и на доручак, што никада не чиним, да не пропустим нешто и јела назор. Да не говорим да се никад тако брзо и лепо нисам опоравила од пута, плус од опекотине на нози коју сам из отаџбине понела. Златна, благодатна јесен какву нисам доживела још од средњошколских дана! Баш је годило!
Победио је Санчо Панса?
Где би, у ком делу Шпаније било место оном филму „Фиеста“ по роману Хосе Луиса Виљалонга, једном од ретких филмова, можда и једином, који је бољи од романа, а разлог није само сјајни Жан Луј Третињано у улози царског генерала, маторог циника? Субјективистичко-сентиментална верзија шпанске револуције поново ме је нагнала да размишљам о универзалности једне сасвим локалне појаве какав је ДОН КИХОТ. Генерал (Трентињан) вели: Шпанске санчо пансе ће побити дон кихоте и победити. Свет који ће доћи биће ужасан. Под њиховом влашћу лепота ће бити увреда, интелигенција провокација, а љубав грех. Размишљам – није ли то логична последица сваке револуције, не само социјалне, комунистичке, на шта прво помислимо, него једнако тако и индустријске, кибернетске, сексуалне… Какав ли је однос према донкихотској баштини имао Пикасо кад је у једном потезу нацртао Кихота и Панса, које данас уваљују туристима, репродуковане на најлуђим материјалима и предметима: тањирима, тацнама, флашама, марамама, пепељарама… Зар већ одавно није дошао тај ужасни свет у ком је лепота увреда тј. увреда је оно што сматрају лепотом. А, ово што размишљам, ако је интелигентно, онда је провокација?! А то што се пред Саграда Фамилијом сетих неугледне црквице мојих предака, зар није љубав и зар није грех, по јапанско-туристичким мерилима и ценама улазница унифицираним у целој Европској Унији. Мислите да нисам купила тањир са Дон Кихотом и Санчо Пансом?!? И „Дон Панса“ и кутијицу са биком, који уопште није особина Каталонаца – противе се тој традицији, али им не смета да штанцају те будалаштине с биковима ради добити, врхунског и јединог мерила и лепоте и доброте. Једва сам се одупрла да не купим и цеде оног лупетања с потпетицама уз повике, што Шпанци зову музиком. Да нисам три вечери узастопно слушала на разним местима увек исто лупетање ОЛЕ, још бих и купила. После треће вечери, организоване као средњовековни витешки турнир, све са правим коњима, а нама блесавастим туристима – тобожњим краљевима и краљицама, са папирнатим крунама на глави, које су нам натакли на улазу, та ми се музика, ипак, смучила. Није она јадна крива, него оно што учинише од ње у својим циркуским представама. Обичан свет није такав, тако кловновски и циркуски предусретљив. Разлог више да се као туриста осетим јефтино и јадно. Зар стварно мисле да смо сви на том нивоу циркуске шатре?! Ствар је, претпостављам у избору.
Туристичка тура или студијско путовање
У попуњеном сваком тренутку тих десет дана тзв. студијског путовања, једина могућност избора била је не ући или не ићи негде. Кад чујеш „студијско путовање“, делује озбиљно и културно, као не идеш да базаш, купаш се и купујеш, као просечан туриста, него да студираш и проучаваш озбиљна места. Од овога све је било заступљено, чак и купање на крају октобра, јер је клима идеална. Додуше, остављено је само једно поподне за ту работу. Остало је било прилично туристички, за свачији укус, без могућности избора, све урачунато у цену. Могао си само да пољубиш па оставиш. Управо сам то радила, називајући то могућношћу избора. Остајала сам у хотелу док је група базала по оближњим летовалиштима (Рио овај и Рио онај) и уживала у њиховим понудама, искрадала се да обиђем још покоји део града. Остала на улазу стадиона ФК Барселона, чудећи се женама које су ушле и још се задржале дуже од планираног. Уместо у акваријум и личну посету некој Паланчанки удатој за Шпанца, вратила се да погледам готски део Барселоне и стигла у Пикасов музеј, мало пешке, мало градским превозом. То ме коштало кашњења на перфоманс с водоскоцима и рок-опером Квина и гђе Кабаље „Барселона“. Намрла сам се страха да ћу остати међу хиљадама људи око водоскока, на километарском простору, у којем не видим и не чујем ни саму себе, а камоли да нађем неког из групе, сама у ноћи, да ће отићи без мене. А онда, као по милости, међу хиљадама угледах један брачни пар из групе, који се исто тако издвојио (додуше, због куповине), те се срећно састасмо и још сретније нађосмо остале, уз помоћ полиције.
Посматрач
Одакле је мој омиљени десничарски мислилац Ортега и Гасет и како је у револуцији завршио нисам сазнала. Текстовима, који су једном младом, водолијско-револуционарном уму, какав је био мој, дијаметрално променили смер, српски приређивач је дао име Посматрач. Тек ми овде, у Шпанији, постаде јасно како се могло отети општој помами и разуларености коју носи ова култура. Како не изгубити усађену позицију и јасну утемељеност у баштини, не понети се и не помамити за зовом и примесама колонија. Тако што ћеш само посматрати и промишљати, иначе ће ти смисао промаћи и очас ћеш завршити подвикујући „оле“, цртајући или осликавајући искежене фигуре.
Комадић Шпанијеза комад Португала
Иако сам видела само комадић Шпаније, свесна да то ни издалека није шпанска култура, није ме заинтересовало како ли је, рецимо, у Мадриду него – како бих могла до Португалије и Лисабона одавде?
Ница на ветру и руски богаташи (царски)
Оно што зову азурном обалом, најлепшом обалом на свету, разумела сам другог дана на доласку и претпоследњег на повртку на линији Ница – Кан и Кан – Ница – Сан Марино. Пешчана пустош дуж Нице на ветру била је сива, а не плава, а вода као вода. Можда ми не би тако изгледалао да сам стигла ући у Матисов музеј и погледати неколико акварела окупаних сунцем. Нема шта друго бити, него да је тако привлачним чине богати и славни који ту долазе и за исти песак или шљунак као на било којој обали на свету, дају десетине пута више. Чувена француска беретка неколико пута је скупља него код нас. У Ници постоје чак посебне новине на руском, које се штампају за руску новопечену богату мафију, која воли овде да обитава, баш као властела из царске Русије својевремено. За њих се данас штампају посебни огласници о продаји станова у Ници, ваљда их и купују. Докле је отишао наказни свет у којем царује евро, а истинске цареве су побили и побацали у подруме?! Ипак, ако то може бити утеха или оправдање, управо су ти нови богаташи заслужни што је руски храм, који је саградила царска породица, још увек православни руски. За њега, наиме, будући да је на туђој територији, или руска држава или појединци дужни су платити баснасловне годишње таксе ако хоће да се води као руски ортодокс… Изгледа да је то у стању платити само мафија. Сад, да л’ се моле у том храму, мање-више, кога то још занима. Свеједно, храм је прелеп, али у њему као и у руском храму у Карловим Варима у Чешкој, нема типично руских сувенира и религиозне бижутерије. Као и свуда, унифициране монографије на шест језика света, и овде су се могле купити. Не сећам се да ли је храм активан и служи ли се у њему православна литургија. Сећам се да је активан био руски храм у Карловим Варима пре пар година и да сам оставила папирић с именом, исписан ћирилицом, за молитву, с чврстом вером да ће имену бити боље. Засад му је боље.
Кан и Сан Марино у ноћи
На доласку затекосмо Кан у ноћи, а на повратку Сан Марино. Кан је, ван фестивала, апсолутно мртав град, и, зачудо, прљав и опасан, пун разноразних болесника који те пресрећу по ноћи. Мада, мени се чини, да је у време фестивала још мртвији, препун воштаних фигура и патуљака који их прате као мушице кисело и ноћне бубице светло. Могу се похвалити да сам своју рану на нози превила својеручно у тоалету чувеног прескупог хотела Карлтон. Како смо ушли у њега? Направиле се луде Славица и ја и ладно ушле, као интернет-кафе нас занима. Још смо мало седеле у фоајеу, шокиране ценом кафе од 20 евра. Нисмо смеле ни воду наручити, али нам је рецепционер великодушно дао пропагандни материјал на одласку. Најлуђе и најогавније што сам видела је то што је на улазу у хотел стајало неко бедно шкљоцало, које се нуди да те фотографише испред тог хотела и моментално изради фотографију као разгледницу, с могућношћу да уз тебе прилепи и какву светску диву. Но, зато смо без проблема на билбордима уз земљу пронашли прелепог Грегори Пека у старијим годинама, Славица је приљубила своје лице уз билборд и – шкљоц. Држи ту фотографију у својој агенцији, а моју са Пикасом и једном од његових дама у позадини.
Врло слично смо се провеле у повратку у Сан Марину: мували се око коцкарница и хотела, продавница са потпуно празним излозима, а ако се нешто и затекне у њима, ташница за мобилни није испод триста евра. Уопште ми није јасно коме то служи и за које потребе то купују. Изненађујуће ми је било, колико је младог, балавог света ту. Просек 20 година. Чији новац троше, кад и на каквим пословима га стигоше зарадити? Све ме то оставило потпуно равнодушном, једва сам чекала да кренемо, али је Славица покушала, као у Карлтону, да оде и у тоалет у централној коцкарници. Није јој успело. Била је много смешна. Да је било њу питати, остала би до зоре.
Пожалити бор
Венеција ми се учинила као да сам у Петроварадину – позната. Пре пар година базала сам по њој цео дан, па сам сад лепо, господски, ушла у Дуждев дворац и успела обићи три музеја за тих пар сати, колико смо у Венецији боравили. То ми је била жеља и план, али сам била врло разочарана. Унутра нема готово ништа. Остаци фресака покрадених по другим државама, насилу склопљених у првобитне облике, који дворцу уопште не одговарају. Завирих чак и у неке галерије у оквиру комплекса. У њима модерни сликари са својим представама Венеције, које ми ништа не значе. Не могох да не закључим да је Венеција град сав напољу, у каналима, и лавиринтним улицама. Ту је његова чаролија и историја. У музејима нема ништа, све је на трговима. Прави трговачки град тј. пијачни – све му је напољу. Сећам се и првог боравка, кад сам, с намером или случајно, избила на обалу с друге стране са погледом који пуца на отворену пучину. Одједном је Венеција постала обична. Баш чудно да један град чине устајали канали и да је то свима привлачно. И мени. Чак, пожелела сам тад да, ако икад више, онда… Сетила сам се тога и сада, и као компензацију за пропали сан ушла у једну продавницу ђинђува и купила минђушице са профилом оне даме, за коју хоћу да верујем да је Пољакиња. Никако име да јој запамтим, тој гоблен-госпи, мада је и она један од лајт-мотива сувенира по ЕУ, додуше, много ређи. Венецијанско стакло, право, вероватно више ни не постоји. Све је, заправо, сурогат и инстант-туристички доживљај. Да није Мана и „Смрти у Венецији“ можда бих веровала да је Венеција настала у последњих пар година и да је сва од неког непромочивог папира, са голубовима на навијање на Тргу светог Марка. Да није наше народне поезије и сталног неповерења у Млетке, које сам можда и ја несвесно посисала, можда ни ја не бих била овако критизерски настројена и осећала свуда лицемерство трговачког света. Да није Лазе Костића, не бих жалила да је нисам видела.
