Штављаонице и дерикоже

Све чешће помишљам како су оне мале или велике кожне фотеље по неким офисима за клијенте у разним банкама, осигуравајућим друштвима и сличним местима, направљене од коже тих истих клијената. Кад улазим у такву фирму тако се и осећам – прво данима одуговлачим јер коме се добровољно иде да му деру коже; кад већ уђем, затекнем ситне и нешто крупније улове како се пеку на ватри и хемикалијама  чији органски и неоргански састав не познају, па се несрећници у незнању врте као на ражњу. Ту животном радошћу и енергијом одише само онај ко се први пут затекао или ко је променио штављаоницу па дошао у нову јер мисли да ће ту мање да боли.

Ситни улов  који стоји у редовима има баш такав изглед: озбиљни су и као у  некој унутрашњој молитви, са сенкама наде – можда ће некако да прође без дерања коже. Како се приближе шалтеру тако сенка наде нестаје, а појави неки инстинкт који се очитује у лажном осмеху, увлачењу у себе, сагињању, пузању, изазивању емпатије и самилости која не пали, али се упорно игра на ту карту. Кад заврши поступак припреме на шалтеру, он не зна ни шта је урадио, ни пошто је дошао, ни под каквим условима му је шта одрађено, узме оно нешто цркавице и срећан излеће. До куће или до прве продавнице се вероватно мало поврати и пршљенови се дигну и поређају један на други након оног гамижућег положаја кад су били један иза другог у хоризонтали. Ипак, оштром оку не промиче да је после сваког изласка из банке човек за милиметар унижен, нижи, и да је оставио делиће своје коже које рачунар брижљиво прикупља и рангира.

Несрећници који су се докопали фотеље или столице или су их тамо већ послали требало би да знају шта их чека – дерање коже на веће и мање рате им не гине, али се некако надају да ће им остати доњи слој и да ће се ревитализовати за коју годину, или бар да ће да му дају неку анестезију да не боли, а да кожу коју му одеру, неће сву искористити за своје фотеље, него ће оставити и парче за шубарицу, рецимо, његовој деци.

Саветник опште праксе за правна лица

Изузетак донекле чине правна лица која, прво, имају посебне шалтере (ако раде), своје саветнике (ако су расположени) и посебне услове под којима се дерање и штављење одиграва (ако их разуме) тако да клијенти са фациклама и актовкама изгледају као повлашћени сој у овим модерним људским штављаоницама 21. века. За правна лица штављаонице некако више личе на лекаре и специјалистичке прегледе: узимају ти личне податке, сагласности, скенирају те, прегледају, одређују личног лекара те све мора да иде преко њега, тобоже брину о твом финансијском здрављу више него ти сам… И све тако, горе него код лекара, као неки посебан систематски, за сваки случај, да виде завређујеш ли да те деру.

У тој једној штављаоници сам лице које представља правно лице. Улазим без актовке, без фасцикле, чак и без печата,  са једним јединим циљем – да добијем информацију шта од фасцикли да понесем следећи пут да бих решила одређени задатак, па ћу посебно да дођем са свим што ми кажу: обрасцима, одлукама, овереним потписима, скенираним и фотокопираним папирима и шта год ми кажу. Рећи ће нормалан човек – зашто ниси звала телефоном да чујеш шта треба.  Јесам, али ми рекли да морам лично да идем у матичну пословницу. И одох лично, машући шака. Видим два реда изувијана као змија и срећна што ће овај пут да ме мимоиђе та судбина, питам портира где могу да добијем одређену информацију. Упути ме на оближњи сто где нема никог да чека. Рекоше ми да станем одмах у први ред, ништа без чекања у реду. То је обавезна процедура сламања човека – прво са њим у ред без обзира о чему се ради!  Покушавам да се буним  јер мени треба само информација. Нема шалтера за информације – кажу, те ја, шта ћу, станем у ред мада знам да шалтеруше нису баш неки инфо-центри, осим за Орифлејм и сличне екстраваганције које држе испод пулта. Кад сам дочекала свој ред, кажу – правна лица су у другом реду. Ајд’ добро, ту је ред мањи, шта кошта нек кошта, рачунам даће ми не само информације, него и обрасце и шта ми треба за следећу сеансу.  Пуста нада! Сећате се, она сенка наде коју имају они у редовима и која нестане кад на шалтер дођу на ред. Е, имала сам је вероватно и ја док нисам стигла на ред. Саслушала ме шалтеруша, а онда савршено мирно и љубазно каже да морам да идем у канцеларију и још се подигне, ваљда да протегне ноге, и лично ме спроведе у канцеларију, чак ми и врата отвори. Тамо још једна службеница са најљубазнијим осмехом на свету, у фазону необавезног ћаскања. Изложим јој ситуацију. Разумела, али мора да уђе у рачунар да нам види рачун. А-ха, па ви већ имате лице. Где је то лице, јесте ли ви то лице. А шта ће вам оволика лица… Где сте отварали рачун, зашто то лице није овде, ко су остала лица, колики вам је прилив…  Објасним све што сам знала, па се сетим и оног што сам знала и била заборавила, па и измислим понешто јер мислим да стварно није битно зашто неко у правном лицу има два лица за исти посао и да немају право да се мешају зашто радимо тако како радимо. Кад ме саслушала, изненада пита ко је то нама у банци радио. Питам је да ли пише, нека види. Каже да не пише. Урадите ви. Не, она ради само велики бизнис. Залуд ја потежем чињеницу да ми још ништа не радимо, него само треба да ме упути шта треба да радим. Не, не може ми дати информацију, то је пословна тајна.

  • Извините, а чијег посла је то тајна, мог или вашег?
  • Па, вашег, ми штитимо ваш посао.
  • И штитите тај посао од мене којој је то посао?!

Ова логика се испоставила потпуно погрешна штављеничкој логики, па ме брже боље откачи:

  • Госпођо, ви се не разумете у наш посао. Ми морамо да заштитимо клијента у његовом најбољем интересу. Уосталом, ја радим са крупним бизнисом, ви спадате у мали, а то ради колегиница у канцеларији поред. Идите тамо.

Сагну глави, тобоже забављена крупним бизнисима и више је не подиже на мене, ситну.

Адвертајзинг за ситни бизнис

Оставим је у заблуди да ради у мом интересу боље него ја, и одем у суседну канцеларију решена да нећу ни тамо да трпим небулозе и да ћу ићи до генералног кад сам већ потрошила оволико време и живце. Али, не лези ситна крзнено и безкрзнена животињице! На једној од две кожне фотеље испред стола службенице у суседној канцеларији већ се штави нека животињица. По начину врпољења рекла бих да се ради о неком кредиту, и гуљењу поводом њега. Управо му исисава крв, а притом га милује погледом, као – није то ништа, то је у вашем интересу. Погледом ми каже да сачекам у ходнику док се не позабави и мојим најбољим интересом. Затварам врата, сад се и ја врпољим и угледам друге две мале приручне фотељице у углу. Седнем, шта ћу. Мало даље у ћошету иза којег води други ходничић до другог реда канцеларија на постољу је апарат за кафу. Наилази оданде нека службеница, расположена, сва за нешто спремна (немам појма за шта, мора да је за пијење кафе), са шољицама. И како ме опази, тако кидише на мене са свим својим расположеним (а не-  расположивим) снагама.

  • Шта вама треба, накези се све увлачећи стомак и избацујући груди од силне спремности и доброте.
  • Само информација, одговорих, не гледајући је.
  • Каква информација, не одустаје ова жена на све спремна.

Таква и таква… понових јој преко воље шта ме занима.

Ма, није ми не саслушала јер је морала да напуни оне шољице, и вероватно сам јој сметала јер очигледно седим на месту где је требало да кафендишу, али је и без слушања  имала спреман одговор:

  • А, па најбоље вам је да уђете тамо код Секе…

Е, ту би полудео и црв, а не животињица без крзна, па ја устадох у свом мом нерасположењу и рекох расположеној да би ми то било пето препаркиравање, да сам већ сачекала у два реда, обиграла један сто и преживела скенирање у једној канцеларији, те да су ми рекли да сад на вађење крви и лимфе чекам ево баш овде. Једино ако Сека вади коштану срж, па да имам и то спремно. Расположена се силно изненадила што неко не скаче од среће кад му се она обрати онако успут и потпуно духом одсутна.

  • Ја сам само хтела да будем љубазна и да вам помогнем, још нисам наишла на такав негативан став.

Верујем да није наишла на такав став, јер је на таквим местима све срачунато да се човек до те мере унизи да ни главу ни кичму не дигне, па кад већ  помену став осетих се испровоцирана да јој покажем шта је став, а шта је испразност и понизност.

  • Драга госпођо, покушала сам само да вам духовито представим шта ми радите и то са осмехом, убеђени да ми добро радите. А став је нешто сасвим друго. Став је, рецимо, то што ја сматрам да сте ми одузели основно људско право да добијам зарађен новац тамо где радим, па сад морам да идем код вас и држим свој новац код вас, а ви да ми даље не само користите тај новац, него ми трошите време и живце, завлачећи по којекаквим шалтерима и уваљујући ме у непотребне трошкове. Е, то је став! Али, ја нисам дошла да поделимо ставове и осмехе, нити да ми поправљате расположење осмесима и љубазношћу, него да обавимо задатак. Не долазим по милостињу, заборављате да ви живите од моје провизије, а не ја од ваше милости.

Вероватно је навикла само на оне којима се кичмени пршљени сабију и простру по земљи, потпуно се шокирала, нестао јој онај осмех, те са оне две шоље поче да се повлачи уназад одакле је и изашла, са речима : Нечувено!

  • Богами, знају сви како и од чега ви живите, па не бих рекла да је нечувено, сви су то чули и знају, него трпе. А ви ми не дате ни да отрпим ово понижавање у овом мрачном ћошету и сачекам, него бисте да ме још мало малтрертирате премештањем на шесто место по реду.

Изгледа да чим је чуо реч провизија, директор се штрецнуо, па је лично изашао да види шта се дешава и ко му раскринкао провизију и споменуо људска права и ново робовласништво банака. У повлачењу уназад све са оним шољицама ова ти службеница налети на њега. Одмах поче да му се правда:

  • Ја сам само хтела да будем љубазна и пословна

У то улетим ја, сад већ разјарена:

  • Под пословношћу ја подразумевам да ми у што краћем времену, са што мање улагања, што боље решите проблем. А ово осмехивање, и препаркиравање без решавања проблема није пословност, него малтретирање и понижавање.

Директор ошину кафе-шалтерушу погледом, без речи уђе код оне где сам чекала, све држећи врата отворена да ја видим да он посредује. Она крвопија, пошто је, вероватно, све чула, а по рангу је виша од оне кафе-шалтеруше, усуди се да повишеним гласом каже:

  • Не могу вас примити кад имам  странку. Не могу ја ову странку избацити, па вас примити.

Знам ко коси и ко воду носи, то је све

Е, само ми је још то фалило. Како бих јој радо узвратила нешто и о њој и томе што зове странком, убацивањем и избaцивањем, али, она мене уопште више не занима, ни најмање. Просуо се пред мене цео овај нехумани робовласнички систем унижавања и малтрертирања као да ја не знам о чему се ту ради. Само сам то хтела да покажем – да знам, нисам заборавила да није увек било тако, знам ко коси, а ко воду носи, и знам од чије су коже фотеље на којима седе, знам да немам избора, али ако већ немам избора и морам оставити нешто своје коже за те фотеље, само тражим проклето право да тај захват дерикожства буде што бржи и ефикаснији и да ми на једном месту узму сву потребну кожу, а не да ме штаве по свим шалтерима, столовима и свим канцеларијама. Зависи јеси ли ситни или крупни бизнис.

Хамлет је знао о чему се око њега ради и био спреман: Бити спреман, то је све. Те тако и ја. Али, где то може знати адвертајзинг за ситни бизнис, и још то признати. Схватио је изгледа само директор, па опет посредује, каже:

  • Колегиница ће вас примити одмах кад заврши с клијентом.

Е, сад се узјогунио Симан мог личко-босанског гена, Симан којег већ годинама понижавају харачлије и сличне сорте на оваквим и сличним местима, па неће више да чека чак иако му се чека, чак и да ми је оставила ону једну кафу из апарата и понудила бонбоницама, што они такође знају да раде, али, вероватно, само за крупни бизнис. Те јогунасто, симановски узвратих, ни не гледајући на сат:

  • Ја сам се већ начекала и находала по свим вашим местима. И ја имам своје време и своје обавезе. Нећу више да ми га трошите, него хоћу да ми закажете кад тачно могу да дођем и где тачно да уђем без препаркирвања, нека онај ко је задужен за мој случај и информацију дође на то место где ми кажете да дођем, а не да ме шута како ко наиђе ходником.

И даље без речи, директор поново уђе код дерикоже за ситни бизнис, али овај пут затвори врата за собом, па изађе и пита кад ми одговара сутра да дођем. Онда Симан поче мало да отеже, чисто да поврати углед, те значајно направи станку и колеба се :

  • … У 3… Не, не у 15.30

Последице дизања џеве

Није да ми није било непријатно сутрадан, али ништа мање него што ми је увек непријатно кад треба да идем на оваква места за поткресавање логике, здраве памети, кичме и џепа.

Из неких ранијих искустава очекивала сам да ће коначно бити пословни на начин који мени одговара – хладно и брзо. Непријатно мени, непријатно њима, али посао обављен. Понела сам чак и печат да, по могућству, кад ми каже шта треба, нешто могу одмах да одрадим.

Али, каквог ли изненађења. Дочека ме сутра саветница за ситни бизнис поименице: Седите, Славице.

Опаа, која промена! Чак ми и име сазнала што у малим местима где ретко ко диже џеву није никакво чудо. Надам се само да ће да јаве и осталим банкама, да ме ставе на неку црну листу незгодних клијената,  па да више немам проблема са препаркиравањем по шалтерима, него чим виде, одмах буде:

„Седите, Славице, сад ћемо вам брзо и лаком руком узети парченце коже које нам, као што добро знате, припада.. .“

„Знам, знам само ти, синко, ради свој посао, али га уради, немој ме клати, недоклати …“

Седох , наравно, на ону фотељу где се јуче пекао онај несрећни мали бизнисмен. саслуша ме пажљиво и медним, али не претерано сервилним гласом, упути у све „пословне тајне“.  Знате већ какве су то тајне – попуни, потпиши, овери, подигни. Али нови робовласници направили су читав један нови космос од ове четири радње и сад између бедастог „попуни – потпиши – овери – подигни“ стоји читава армија зеленашких и посредничких лезилебовића који ме упорно убеђују да то што они раде мени нешто доноси и заслужује толику војску. Но, ваљда сам била довољно јасна јуче шта о томе свему мислим, па су некако сви престали глумити силне тајне и да ми не знам шта чине и да је то не знам како важно. Видим да је пре доласка сазнала и какво је удружење у питању и чиме се бавимо и пројектовала шта би ме могло занимати. У највише 6-7 минута не само да ми је дала потребне информације за које су ме јуче возали 40 минута и нису ми их дали, него ме упутила и у неке најобичније ствари око уплата и исплата, што није морала. Чак ми дала и неколико налога, да не идем сад у књижару, објаснила шта могу даље да захтевам да олакшам пословање и да не чекам у банкама, шта да водим уз такве рачуне. На крају ми дала и визит-карту да је зовем ако ми нешто не буде јасно око вођења евиденције како не бих морала да долазим и тражим информације од књиговођа и других сорти. Руком је дописала и своје радно време.

Е, то би се могло назвати пословношћу. Само зашто се до ње мора доћи преко пет шалтера, три покушаја чупања пршљенова из кичме, свађања са здравом логиком и третирањем човека као апарата за кафу…?

Да би ова ујдурма која је трајала три дана била јасна, не ради се ни о каквом ситном и крупном бизнису, него о минијатурном стручном удружењу које живи од чланарина и које има неколико овлашћених лица које раде сами све послове, па и финансијске, немају књиговођу, имају апарат за електронско плаћање код једног члана, али тај тренутно то не ради. Једно од тих лица сам и ја, али никад досад нисам ништа од тога радила и хтела сам само да видим шта ми је потребно да исплатим путне трошкове члановима који долазе на скупштину и како да подигнем новац да купим освежење.  То је све.

Зато сам се запитала како пролазе они који долазе са акт-ташнама са гомилом новца и утоком у њој. Зна ли неко?

Нова пословност и стара пословност

У Србији данас на снази су две врсте пословности.

  1. До чега је теби

%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%821Један модел је опробан, архаични, па још мало утабан и попримитиван у складу са остацима балканизма и новом транзиционом дивљином. То је пословност која је изгубила сваку жељу да се бави својим послом, на посао долази да не ради, по плату и стаж, живи за паузе и државне празнике јер није лако из дана у дан радити посао без смисла и без радости стварања. Тако обесмишљени, и сами гледају, свесно или несвесно, да другима обесмисле њихове потребе, па греше, издрндавају се на тебе, неће да разумеју очигледно иако добро разумеју, може им се, сакривају се иза правила и образаца, не би случајно протегли ноге или вијуге да предупреде проблем или реше настали проблем…  Све у њима, на њима и из њих говори: До чега је теби, мој брате. Пусти све к врагу, видиш да је ово све пропало. Ова сорта, међутим, одлично зна како се може нешто решити, а најчешће како се може заобићи, јер знају све рупе у закону и све слабе карике у систему. Несрећа је само што то неће да раде свима него реткима, онима које знају (такви не морају ни да се појаве, среде им без личног малтертирања и присуства), онима којима су важни за неки њихов лични интерес (услуга за услугу) и онима који их поткупе нечим конкретним  у виду ситних поклончића и слично. Наша и свачија невоља је што смо до те мере полупали лончиће да ми ту њихову поткупљивост зовемо „добар човек, учиниће ти“. Као да ми чини нешто што је ван његовог посла, нешто преко тог посла, и ускраћујући самом себи нешто. Ова сорта најчешће се виђа по државним бирократским фирмама.

2. Кен ај хелп ју

%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%822Друга врста пословности су ови што се смеју и „горе“ од жеље да ти помогну, тобоже. Физички се разазнају по неком пословном кежуал-стилу, вечитим блентавим кежењем у лице, које набаце кад се појави друга особа у виду клијента, а на лингвистичком плану усвојили су и понављају као папагаји ону рогобатну англосаксонску конструкцијуи:  Могу ли да вам помогнем уместо најнормалнијег и озбиљног, вековима код нас присутног и предусретљивог  Изволите. Рекао би човек да уживају у могућности да буду добри, али то је само привид. Тешко ће вам такви ишта урадити. Чиста законитост: сувише размишљају о томе како изгледају и делују да би се заиста унели у потребе другог. Међутим, невоља је што то пролази. Лепо се осмехну и ником нису криви, људи то прогутају и оду необављеног или полуобављеног посла, али се бар нико није издрндао на њих.  Ова сорта најчешће се среће тамо где те највише пељеше, лажу и мажу, и у приватном услужном бизнису.

И, којој врсти пословности човек да се приволи, коју да негује или да бира. Од ових што ти се кезе у лице и као стално нешто хелпују,  а ништа ти не одраде, нити се уносе у проблем, имам беса  до небеса. Понижава ме то више него иживљавање Мица убица. Зашто? Зато што ми се чине да они немају ни чиме да се унесу и разумеју јер од средстава за рад имају само кез и лингвистичке испразне конструкције и будући свесни да уопште не разумеју ни посао којим се баве, ни клијента пред којим су, они те препаркиравају тамо-вамо, излазе, улазе, одлазе, шећу своје униформе и истањене, офуцане фризуре и све то праћено тим блентавим осмехом.

Од ових других човек може добити и решење проблема и сувисле савете, али то има своју цену. Проблем је што не пристајем на те њихове цене. Дешавало ми се већ да се по стоти пут вратим необављеног посла и на крају живаца и времена, питам своје пријатеље и рођаке знају ли неког у милицији или тако гдегод  да, на пример, могу да пререгиструјем ауто без узимања боловања од недељу дана, са неизвесношћу да ли ћу то успети и за тих недељу дана. Моји ме прво питају: „Је си ли им ј… мајку?“  „Него шта“, кажем ја.

Е, то се не ради, јер у таквим ситуацијама они не могу да ме упуте на поткупљиво лице  које им је дужно неку услугу или које ће да ради поштено, а све то имајући неку могућу услугу коју ће једном добити од тебе или оног ко те шаље. Таква су, наиме, правила игре. Тачније, код таквих поткупљивих лица нема пардона за твоје фрустрације које проспеш ту пред њима и покажеш им  да знаш о чему се ту ради и да ниси будала и бескичмењак. Заболи њих што ти знаш, и где и шта кога жуља, што си дубоко свестан блата у којем смо, кад то функционише код милион других. Они су ту само да на други начин, без кежења и кежуал-стајлинга, покажу како су моћни и могу да ти помогну под одређеним условима. Па, ако си нешто лан’о, не само да неће више да ти ураде ишта, а имају хиљаду начина да то не учине, него те још узму на зуб, па могу да одбију да дају услуге и свима који имају везе с тобом; и да се удруже са другим службеницима, па да нигде више не можеш ваљано обавити иједан посао.

Ми одржавамо такав систем. И један и други, одржавамо га својим трпљењем и својим пристајањем на те игре.

Ако већ треба стално нешто трпити, могао би се увести и трећи модел пословности:

3. Људски шамар

%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%823По овом моделу службеник уопште не би морао да има белу кошуљу, црвени каишчић и тамне панталоне или сукње, а камоли идентификациону картицу, могао би да изгледа како он хоће. Кежење клијентима у лице било би му строго забрањено. Ствари би називао њиховим именима  (а не пословним тајнама и обландама, заклањао се иза закона и којечега) и одмах би предочавао клијенту шта га чека. Ако клијента лично зна, правио би се да га не зна, а камоли да се труди да сазна ко је и шта је и за шта му може затребати те да спрам тога удешава и свој однос према њему. Посао би урадио нетремице, не гледајући чак ни у клијента. Шта има да га гледа и сугерише му ово или оно, закључује о њему ово и оно, има клијент своју памет, па нека учи на искуству. Уосталом, нека клијент пита, а сва иста питања заслужују исти одговор без обзира на то ко га је поставио. Кад овакав службеник брзо и безлично ураде посао, клијент би му се могао наместити да му службеник лупи шамар на име недонесеног поклона, на име надокнаде за  шугави службенички посао без радости стварања, на име одсуства ситних поклона и неспремности да се услуга памти као „добро дело“ и касније узвратим контра-услугом.

Мо’ш мислити један шамар, шта је то ако брзо и тачно обавимо  посао. Бар нас нису све са осмехом и у белим кошуљама дотерали у ситуацију да добровољно пужемо  од шалтера до шалтера, од папира до папира, од кеза до кеза, од адвертајзинга до маркетинга.. . Само, ко би на то пристао? Ево ја  прва. Шамари се примају стојећи, људски, а ово што доживљавам од нове пословности, све је пузеће и ропско.