О светосавском

Светосавска беседа, јануар 2010.  

Постоје личности и догађаји којима се потписује цео народ. То никад нису оне личности и они догађаји за које зна цео свет, него увек неки посебни, локални карактери или догађаји, у које, ипак, може стати микрокосмос једног народа: његова схватања, вредности, идеали, и предметности у које су те вредности уграђене. Удео Николе Тесле у светској историји и науци је несумњив, али се у њему као колектив не препознајемо и не идентификујемо само ми. Препознајемо се у светом Сави. Његово име носе стазе и богазе, реке, извори и брежуљци; цркве и занатске задруге; удружења и задужбине… Речју, његово име носе наше свеколико постојање, од елемената природе, преко институција и људи, до предметног света људском руком створеног. И, није чудо што му име прослављају школе – био је најобразованији Србин оног, а по образу Божијем и сваког другог времена. Још је мање чудно што га славе цркве – био је епископ. Али, зар није дивно и чудно што његово име носе породилишта, иако је сам био бездетан; што му име славе многољудне манифестације, иако је сам најрадије самовао у скитовима; што му име проносе чак и војне формације, премда је вазда мирио, и ратовао само са страстима и бешчашћем?! Живи његово име у безбројним придевима које додајемо својим апстракцијама, тежњама и представама, својим вредностима и универзалијама.

То на који начин и у чему све живи његово име, већ одавно говори више о нама, него о њему. Када доносимо мудре одлуке, оне су светосавске; када памтимо племените поступке, и они су светосавски; када оживљавамо добре традиције, макар немале директне везе са светим Савом, и оне постају светосавске. Штавише, кад желе да нам укажу поверење, и други се позову на светосавску традицију, а кад желе да нас прекоре, иронично нас прозову: Зар је то светосавски народ?! Свако добро које препознамо, постаје светосавско, и свако добар добија атрибут светосавски. Зато је благопочивши патријарх Павле светосавски – то смо сви препознали, а, опет, нико прецизно не може одредити по чему. Светосавско не можемо премерити и исказати ни бројевима, ни речима. Њега осећамо и памтимо као свој генетски код.

Светосавско је најчешћа, непреводива изведеница у српском језику. Срећемо је где год је било и има добре намере. Зар је важно, онда, што неки од наших поступака нису увек светосавски, ако смо имали почетну намеру да такав буде зазивајући славно име?! У свету који се удружује по тржишту и именује по пролазним вредностима, већ је и та првобитна намера призивања и називања нечег светосавским, својеврсна храброст и величина. Не морамо сви бити спремни на велика дела. Свако одолевање пролазном и приземном данас је светосавски подвиг. Светосавски се потписујемо кад остављамо трагове иза себе, који превазилазе нас саме.

Непреводива, непојмљива изведеница – светосавско, ма колико је рабили, и погдегод криво користили, не може се потрошити. По њој се препознајемо и идентификујемо. То су све оне појаве које имају снагу да нас, без стида, окупе и баз кајања – задрже.

Светосавско је лозинка једног малог народа, којом он улази на врата света и мери универзум. Са таквим мерилима, ко може, ко се усуђује да каже, ко  безуман да поверује како тај колектив није по европским или каквим другим стандардима?! Разлика између стандардног и светосавског, равна је разлици између нужности и хтења. Ко је тај који би да нас сведе на бића нужности и какав је онај који би пристао на то?!

Откуд моје лице на образу твом, анђеле, брате (С. Мандић)