Штављаонице и дерикоже

Све чешће помишљам како су оне мале или велике кожне фотеље по неким офисима за клијенте у разним банкама, осигуравајућим друштвима и сличним местима, направљене од коже тих истих клијената. Кад улазим у такву фирму тако се и осећам – прво данима одуговлачим јер коме се добровољно иде да му деру коже; кад већ уђем, затекнем ситне и нешто крупније улове како се пеку на ватри и хемикалијама  чији органски и неоргански састав не познају, па се несрећници у незнању врте као на ражњу. Ту животном радошћу и енергијом одише само онај ко се први пут затекао или ко је променио штављаоницу па дошао у нову јер мисли да ће ту мање да боли.

Ситни улов  који стоји у редовима има баш такав изглед: озбиљни су и као у  некој унутрашњој молитви, са сенкама наде – можда ће некако да прође без дерања коже. Како се приближе шалтеру тако сенка наде нестаје, а појави неки инстинкт који се очитује у лажном осмеху, увлачењу у себе, сагињању, пузању, изазивању емпатије и самилости која не пали, али се упорно игра на ту карту. Кад заврши поступак припреме на шалтеру, он не зна ни шта је урадио, ни пошто је дошао, ни под каквим условима му је шта одрађено, узме оно нешто цркавице и срећан излеће. До куће или до прве продавнице се вероватно мало поврати и пршљенови се дигну и поређају један на други након оног гамижућег положаја кад су били један иза другог у хоризонтали. Ипак, оштром оку не промиче да је после сваког изласка из банке човек за милиметар унижен, нижи, и да је оставио делиће своје коже које рачунар брижљиво прикупља и рангира.

Несрећници који су се докопали фотеље или столице или су их тамо већ послали требало би да знају шта их чека – дерање коже на веће и мање рате им не гине, али се некако надају да ће им остати доњи слој и да ће се ревитализовати за коју годину, или бар да ће да му дају неку анестезију да не боли, а да кожу коју му одеру, неће сву искористити за своје фотеље, него ће оставити и парче за шубарицу, рецимо, његовој деци.

Саветник опште праксе за правна лица

Изузетак донекле чине правна лица која, прво, имају посебне шалтере (ако раде), своје саветнике (ако су расположени) и посебне услове под којима се дерање и штављење одиграва (ако их разуме) тако да клијенти са фациклама и актовкама изгледају као повлашћени сој у овим модерним људским штављаоницама 21. века. За правна лица штављаонице некако више личе на лекаре и специјалистичке прегледе: узимају ти личне податке, сагласности, скенирају те, прегледају, одређују личног лекара те све мора да иде преко њега, тобоже брину о твом финансијском здрављу више него ти сам… И све тако, горе него код лекара, као неки посебан систематски, за сваки случај, да виде завређујеш ли да те деру.

У тој једној штављаоници сам лице које представља правно лице. Улазим без актовке, без фасцикле, чак и без печата,  са једним јединим циљем – да добијем информацију шта од фасцикли да понесем следећи пут да бих решила одређени задатак, па ћу посебно да дођем са свим што ми кажу: обрасцима, одлукама, овереним потписима, скенираним и фотокопираним папирима и шта год ми кажу. Рећи ће нормалан човек – зашто ниси звала телефоном да чујеш шта треба.  Јесам, али ми рекли да морам лично да идем у матичну пословницу. И одох лично, машући шака. Видим два реда изувијана као змија и срећна што ће овај пут да ме мимоиђе та судбина, питам портира где могу да добијем одређену информацију. Упути ме на оближњи сто где нема никог да чека. Рекоше ми да станем одмах у први ред, ништа без чекања у реду. То је обавезна процедура сламања човека – прво са њим у ред без обзира о чему се ради!  Покушавам да се буним  јер мени треба само информација. Нема шалтера за информације – кажу, те ја, шта ћу, станем у ред мада знам да шалтеруше нису баш неки инфо-центри, осим за Орифлејм и сличне екстраваганције које држе испод пулта. Кад сам дочекала свој ред, кажу – правна лица су у другом реду. Ајд’ добро, ту је ред мањи, шта кошта нек кошта, рачунам даће ми не само информације, него и обрасце и шта ми треба за следећу сеансу.  Пуста нада! Сећате се, она сенка наде коју имају они у редовима и која нестане кад на шалтер дођу на ред. Е, имала сам је вероватно и ја док нисам стигла на ред. Саслушала ме шалтеруша, а онда савршено мирно и љубазно каже да морам да идем у канцеларију и још се подигне, ваљда да протегне ноге, и лично ме спроведе у канцеларију, чак ми и врата отвори. Тамо још једна службеница са најљубазнијим осмехом на свету, у фазону необавезног ћаскања. Изложим јој ситуацију. Разумела, али мора да уђе у рачунар да нам види рачун. А-ха, па ви већ имате лице. Где је то лице, јесте ли ви то лице. А шта ће вам оволика лица… Где сте отварали рачун, зашто то лице није овде, ко су остала лица, колики вам је прилив…  Објасним све што сам знала, па се сетим и оног што сам знала и била заборавила, па и измислим понешто јер мислим да стварно није битно зашто неко у правном лицу има два лица за исти посао и да немају право да се мешају зашто радимо тако како радимо. Кад ме саслушала, изненада пита ко је то нама у банци радио. Питам је да ли пише, нека види. Каже да не пише. Урадите ви. Не, она ради само велики бизнис. Залуд ја потежем чињеницу да ми још ништа не радимо, него само треба да ме упути шта треба да радим. Не, не може ми дати информацију, то је пословна тајна.

  • Извините, а чијег посла је то тајна, мог или вашег?
  • Па, вашег, ми штитимо ваш посао.
  • И штитите тај посао од мене којој је то посао?!

Ова логика се испоставила потпуно погрешна штављеничкој логики, па ме брже боље откачи:

  • Госпођо, ви се не разумете у наш посао. Ми морамо да заштитимо клијента у његовом најбољем интересу. Уосталом, ја радим са крупним бизнисом, ви спадате у мали, а то ради колегиница у канцеларији поред. Идите тамо.

Сагну глави, тобоже забављена крупним бизнисима и више је не подиже на мене, ситну.

Адвертајзинг за ситни бизнис

Оставим је у заблуди да ради у мом интересу боље него ја, и одем у суседну канцеларију решена да нећу ни тамо да трпим небулозе и да ћу ићи до генералног кад сам већ потрошила оволико време и живце. Али, не лези ситна крзнено и безкрзнена животињице! На једној од две кожне фотеље испред стола службенице у суседној канцеларији већ се штави нека животињица. По начину врпољења рекла бих да се ради о неком кредиту, и гуљењу поводом њега. Управо му исисава крв, а притом га милује погледом, као – није то ништа, то је у вашем интересу. Погледом ми каже да сачекам у ходнику док се не позабави и мојим најбољим интересом. Затварам врата, сад се и ја врпољим и угледам друге две мале приручне фотељице у углу. Седнем, шта ћу. Мало даље у ћошету иза којег води други ходничић до другог реда канцеларија на постољу је апарат за кафу. Наилази оданде нека службеница, расположена, сва за нешто спремна (немам појма за шта, мора да је за пијење кафе), са шољицама. И како ме опази, тако кидише на мене са свим својим расположеним (а не-  расположивим) снагама.

  • Шта вама треба, накези се све увлачећи стомак и избацујући груди од силне спремности и доброте.
  • Само информација, одговорих, не гледајући је.
  • Каква информација, не одустаје ова жена на све спремна.

Таква и таква… понових јој преко воље шта ме занима.

Ма, није ми не саслушала јер је морала да напуни оне шољице, и вероватно сам јој сметала јер очигледно седим на месту где је требало да кафендишу, али је и без слушања  имала спреман одговор:

  • А, па најбоље вам је да уђете тамо код Секе…

Е, ту би полудео и црв, а не животињица без крзна, па ја устадох у свом мом нерасположењу и рекох расположеној да би ми то било пето препаркиравање, да сам већ сачекала у два реда, обиграла један сто и преживела скенирање у једној канцеларији, те да су ми рекли да сад на вађење крви и лимфе чекам ево баш овде. Једино ако Сека вади коштану срж, па да имам и то спремно. Расположена се силно изненадила што неко не скаче од среће кад му се она обрати онако успут и потпуно духом одсутна.

  • Ја сам само хтела да будем љубазна и да вам помогнем, још нисам наишла на такав негативан став.

Верујем да није наишла на такав став, јер је на таквим местима све срачунато да се човек до те мере унизи да ни главу ни кичму не дигне, па кад већ  помену став осетих се испровоцирана да јој покажем шта је став, а шта је испразност и понизност.

  • Драга госпођо, покушала сам само да вам духовито представим шта ми радите и то са осмехом, убеђени да ми добро радите. А став је нешто сасвим друго. Став је, рецимо, то што ја сматрам да сте ми одузели основно људско право да добијам зарађен новац тамо где радим, па сад морам да идем код вас и држим свој новац код вас, а ви да ми даље не само користите тај новац, него ми трошите време и живце, завлачећи по којекаквим шалтерима и уваљујући ме у непотребне трошкове. Е, то је став! Али, ја нисам дошла да поделимо ставове и осмехе, нити да ми поправљате расположење осмесима и љубазношћу, него да обавимо задатак. Не долазим по милостињу, заборављате да ви живите од моје провизије, а не ја од ваше милости.

Вероватно је навикла само на оне којима се кичмени пршљени сабију и простру по земљи, потпуно се шокирала, нестао јој онај осмех, те са оне две шоље поче да се повлачи уназад одакле је и изашла, са речима : Нечувено!

  • Богами, знају сви како и од чега ви живите, па не бих рекла да је нечувено, сви су то чули и знају, него трпе. А ви ми не дате ни да отрпим ово понижавање у овом мрачном ћошету и сачекам, него бисте да ме још мало малтрертирате премештањем на шесто место по реду.

Изгледа да чим је чуо реч провизија, директор се штрецнуо, па је лично изашао да види шта се дешава и ко му раскринкао провизију и споменуо људска права и ново робовласништво банака. У повлачењу уназад све са оним шољицама ова ти службеница налети на њега. Одмах поче да му се правда:

  • Ја сам само хтела да будем љубазна и пословна

У то улетим ја, сад већ разјарена:

  • Под пословношћу ја подразумевам да ми у што краћем времену, са што мање улагања, што боље решите проблем. А ово осмехивање, и препаркиравање без решавања проблема није пословност, него малтретирање и понижавање.

Директор ошину кафе-шалтерушу погледом, без речи уђе код оне где сам чекала, све држећи врата отворена да ја видим да он посредује. Она крвопија, пошто је, вероватно, све чула, а по рангу је виша од оне кафе-шалтеруше, усуди се да повишеним гласом каже:

  • Не могу вас примити кад имам  странку. Не могу ја ову странку избацити, па вас примити.

Знам ко коси и ко воду носи, то је све

Е, само ми је још то фалило. Како бих јој радо узвратила нешто и о њој и томе што зове странком, убацивањем и избaцивањем, али, она мене уопште више не занима, ни најмање. Просуо се пред мене цео овај нехумани робовласнички систем унижавања и малтрертирања као да ја не знам о чему се ту ради. Само сам то хтела да покажем – да знам, нисам заборавила да није увек било тако, знам ко коси, а ко воду носи, и знам од чије су коже фотеље на којима седе, знам да немам избора, али ако већ немам избора и морам оставити нешто своје коже за те фотеље, само тражим проклето право да тај захват дерикожства буде што бржи и ефикаснији и да ми на једном месту узму сву потребну кожу, а не да ме штаве по свим шалтерима, столовима и свим канцеларијама. Зависи јеси ли ситни или крупни бизнис.

Хамлет је знао о чему се око њега ради и био спреман: Бити спреман, то је све. Те тако и ја. Али, где то може знати адвертајзинг за ситни бизнис, и још то признати. Схватио је изгледа само директор, па опет посредује, каже:

  • Колегиница ће вас примити одмах кад заврши с клијентом.

Е, сад се узјогунио Симан мог личко-босанског гена, Симан којег већ годинама понижавају харачлије и сличне сорте на оваквим и сличним местима, па неће више да чека чак иако му се чека, чак и да ми је оставила ону једну кафу из апарата и понудила бонбоницама, што они такође знају да раде, али, вероватно, само за крупни бизнис. Те јогунасто, симановски узвратих, ни не гледајући на сат:

  • Ја сам се већ начекала и находала по свим вашим местима. И ја имам своје време и своје обавезе. Нећу више да ми га трошите, него хоћу да ми закажете кад тачно могу да дођем и где тачно да уђем без препаркирвања, нека онај ко је задужен за мој случај и информацију дође на то место где ми кажете да дођем, а не да ме шута како ко наиђе ходником.

И даље без речи, директор поново уђе код дерикоже за ситни бизнис, али овај пут затвори врата за собом, па изађе и пита кад ми одговара сутра да дођем. Онда Симан поче мало да отеже, чисто да поврати углед, те значајно направи станку и колеба се :

  • … У 3… Не, не у 15.30

Последице дизања џеве

Није да ми није било непријатно сутрадан, али ништа мање него што ми је увек непријатно кад треба да идем на оваква места за поткресавање логике, здраве памети, кичме и џепа.

Из неких ранијих искустава очекивала сам да ће коначно бити пословни на начин који мени одговара – хладно и брзо. Непријатно мени, непријатно њима, али посао обављен. Понела сам чак и печат да, по могућству, кад ми каже шта треба, нешто могу одмах да одрадим.

Али, каквог ли изненађења. Дочека ме сутра саветница за ситни бизнис поименице: Седите, Славице.

Опаа, која промена! Чак ми и име сазнала што у малим местима где ретко ко диже џеву није никакво чудо. Надам се само да ће да јаве и осталим банкама, да ме ставе на неку црну листу незгодних клијената,  па да више немам проблема са препаркиравањем по шалтерима, него чим виде, одмах буде:

„Седите, Славице, сад ћемо вам брзо и лаком руком узети парченце коже које нам, као што добро знате, припада.. .“

„Знам, знам само ти, синко, ради свој посао, али га уради, немој ме клати, недоклати …“

Седох , наравно, на ону фотељу где се јуче пекао онај несрећни мали бизнисмен. саслуша ме пажљиво и медним, али не претерано сервилним гласом, упути у све „пословне тајне“.  Знате већ какве су то тајне – попуни, потпиши, овери, подигни. Али нови робовласници направили су читав један нови космос од ове четири радње и сад између бедастог „попуни – потпиши – овери – подигни“ стоји читава армија зеленашких и посредничких лезилебовића који ме упорно убеђују да то што они раде мени нешто доноси и заслужује толику војску. Но, ваљда сам била довољно јасна јуче шта о томе свему мислим, па су некако сви престали глумити силне тајне и да ми не знам шта чине и да је то не знам како важно. Видим да је пре доласка сазнала и какво је удружење у питању и чиме се бавимо и пројектовала шта би ме могло занимати. У највише 6-7 минута не само да ми је дала потребне информације за које су ме јуче возали 40 минута и нису ми их дали, него ме упутила и у неке најобичније ствари око уплата и исплата, што није морала. Чак ми дала и неколико налога, да не идем сад у књижару, објаснила шта могу даље да захтевам да олакшам пословање и да не чекам у банкама, шта да водим уз такве рачуне. На крају ми дала и визит-карту да је зовем ако ми нешто не буде јасно око вођења евиденције како не бих морала да долазим и тражим информације од књиговођа и других сорти. Руком је дописала и своје радно време.

Е, то би се могло назвати пословношћу. Само зашто се до ње мора доћи преко пет шалтера, три покушаја чупања пршљенова из кичме, свађања са здравом логиком и третирањем човека као апарата за кафу…?

Да би ова ујдурма која је трајала три дана била јасна, не ради се ни о каквом ситном и крупном бизнису, него о минијатурном стручном удружењу које живи од чланарина и које има неколико овлашћених лица које раде сами све послове, па и финансијске, немају књиговођу, имају апарат за електронско плаћање код једног члана, али тај тренутно то не ради. Једно од тих лица сам и ја, али никад досад нисам ништа од тога радила и хтела сам само да видим шта ми је потребно да исплатим путне трошкове члановима који долазе на скупштину и како да подигнем новац да купим освежење.  То је све.

Зато сам се запитала како пролазе они који долазе са акт-ташнама са гомилом новца и утоком у њој. Зна ли неко?

Нова пословност и стара пословност

У Србији данас на снази су две врсте пословности.

  1. До чега је теби

%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%821Један модел је опробан, архаични, па још мало утабан и попримитиван у складу са остацима балканизма и новом транзиционом дивљином. То је пословност која је изгубила сваку жељу да се бави својим послом, на посао долази да не ради, по плату и стаж, живи за паузе и државне празнике јер није лако из дана у дан радити посао без смисла и без радости стварања. Тако обесмишљени, и сами гледају, свесно или несвесно, да другима обесмисле њихове потребе, па греше, издрндавају се на тебе, неће да разумеју очигледно иако добро разумеју, може им се, сакривају се иза правила и образаца, не би случајно протегли ноге или вијуге да предупреде проблем или реше настали проблем…  Све у њима, на њима и из њих говори: До чега је теби, мој брате. Пусти све к врагу, видиш да је ово све пропало. Ова сорта, међутим, одлично зна како се може нешто решити, а најчешће како се може заобићи, јер знају све рупе у закону и све слабе карике у систему. Несрећа је само што то неће да раде свима него реткима, онима које знају (такви не морају ни да се појаве, среде им без личног малтертирања и присуства), онима којима су важни за неки њихов лични интерес (услуга за услугу) и онима који их поткупе нечим конкретним  у виду ситних поклончића и слично. Наша и свачија невоља је што смо до те мере полупали лончиће да ми ту њихову поткупљивост зовемо „добар човек, учиниће ти“. Као да ми чини нешто што је ван његовог посла, нешто преко тог посла, и ускраћујући самом себи нешто. Ова сорта најчешће се виђа по државним бирократским фирмама.

2. Кен ај хелп ју

%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%822Друга врста пословности су ови што се смеју и „горе“ од жеље да ти помогну, тобоже. Физички се разазнају по неком пословном кежуал-стилу, вечитим блентавим кежењем у лице, које набаце кад се појави друга особа у виду клијента, а на лингвистичком плану усвојили су и понављају као папагаји ону рогобатну англосаксонску конструкцијуи:  Могу ли да вам помогнем уместо најнормалнијег и озбиљног, вековима код нас присутног и предусретљивог  Изволите. Рекао би човек да уживају у могућности да буду добри, али то је само привид. Тешко ће вам такви ишта урадити. Чиста законитост: сувише размишљају о томе како изгледају и делују да би се заиста унели у потребе другог. Међутим, невоља је што то пролази. Лепо се осмехну и ником нису криви, људи то прогутају и оду необављеног или полуобављеног посла, али се бар нико није издрндао на њих.  Ова сорта најчешће се среће тамо где те највише пељеше, лажу и мажу, и у приватном услужном бизнису.

И, којој врсти пословности човек да се приволи, коју да негује или да бира. Од ових што ти се кезе у лице и као стално нешто хелпују,  а ништа ти не одраде, нити се уносе у проблем, имам беса  до небеса. Понижава ме то више него иживљавање Мица убица. Зашто? Зато што ми се чине да они немају ни чиме да се унесу и разумеју јер од средстава за рад имају само кез и лингвистичке испразне конструкције и будући свесни да уопште не разумеју ни посао којим се баве, ни клијента пред којим су, они те препаркиравају тамо-вамо, излазе, улазе, одлазе, шећу своје униформе и истањене, офуцане фризуре и све то праћено тим блентавим осмехом.

Од ових других човек може добити и решење проблема и сувисле савете, али то има своју цену. Проблем је што не пристајем на те њихове цене. Дешавало ми се већ да се по стоти пут вратим необављеног посла и на крају живаца и времена, питам своје пријатеље и рођаке знају ли неког у милицији или тако гдегод  да, на пример, могу да пререгиструјем ауто без узимања боловања од недељу дана, са неизвесношћу да ли ћу то успети и за тих недељу дана. Моји ме прво питају: „Је си ли им ј… мајку?“  „Него шта“, кажем ја.

Е, то се не ради, јер у таквим ситуацијама они не могу да ме упуте на поткупљиво лице  које им је дужно неку услугу или које ће да ради поштено, а све то имајући неку могућу услугу коју ће једном добити од тебе или оног ко те шаље. Таква су, наиме, правила игре. Тачније, код таквих поткупљивих лица нема пардона за твоје фрустрације које проспеш ту пред њима и покажеш им  да знаш о чему се ту ради и да ниси будала и бескичмењак. Заболи њих што ти знаш, и где и шта кога жуља, што си дубоко свестан блата у којем смо, кад то функционише код милион других. Они су ту само да на други начин, без кежења и кежуал-стајлинга, покажу како су моћни и могу да ти помогну под одређеним условима. Па, ако си нешто лан’о, не само да неће више да ти ураде ишта, а имају хиљаду начина да то не учине, него те још узму на зуб, па могу да одбију да дају услуге и свима који имају везе с тобом; и да се удруже са другим службеницима, па да нигде више не можеш ваљано обавити иједан посао.

Ми одржавамо такав систем. И један и други, одржавамо га својим трпљењем и својим пристајањем на те игре.

Ако већ треба стално нешто трпити, могао би се увести и трећи модел пословности:

3. Људски шамар

%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%823По овом моделу службеник уопште не би морао да има белу кошуљу, црвени каишчић и тамне панталоне или сукње, а камоли идентификациону картицу, могао би да изгледа како он хоће. Кежење клијентима у лице било би му строго забрањено. Ствари би називао њиховим именима  (а не пословним тајнама и обландама, заклањао се иза закона и којечега) и одмах би предочавао клијенту шта га чека. Ако клијента лично зна, правио би се да га не зна, а камоли да се труди да сазна ко је и шта је и за шта му може затребати те да спрам тога удешава и свој однос према њему. Посао би урадио нетремице, не гледајући чак ни у клијента. Шта има да га гледа и сугерише му ово или оно, закључује о њему ово и оно, има клијент своју памет, па нека учи на искуству. Уосталом, нека клијент пита, а сва иста питања заслужују исти одговор без обзира на то ко га је поставио. Кад овакав службеник брзо и безлично ураде посао, клијент би му се могао наместити да му службеник лупи шамар на име недонесеног поклона, на име надокнаде за  шугави службенички посао без радости стварања, на име одсуства ситних поклона и неспремности да се услуга памти као „добро дело“ и касније узвратим контра-услугом.

Мо’ш мислити један шамар, шта је то ако брзо и тачно обавимо  посао. Бар нас нису све са осмехом и у белим кошуљама дотерали у ситуацију да добровољно пужемо  од шалтера до шалтера, од папира до папира, од кеза до кеза, од адвертајзинга до маркетинга.. . Само, ко би на то пристао? Ево ја  прва. Шамари се примају стојећи, људски, а ово што доживљавам од нове пословности, све је пузеће и ропско.

 

Advertisements

Твоје воде, Господе

Вода к’о вода, само мало укљештена

Увац сам замишљала као рај на земљи. Под тим рајем подразумева се нетакнута природа, онако како ју је Господ створио. Не звучи баш рајски чињеница да оно што се на Увцу посећује јесте низ вештачких језера. Једно је сигурно, меандри су сасвим природни, тешко да би их људска рука, поготово балканска, тако ископала. Географи ће боље знати да објасне шта је меандар и како настаје, а састављачи и уредници енциклопедија ће се можда и договорити постоји ли или не постоји правило да су они појава раничарских река јер Увац то није. Наравно да сам се прописно обавестила пред пут шта ћу да видим и где ћу да идем. Замишљала сам да ћу једног дана седнем на бродић у Сјеници и опловим све до Нове Вароши. Или обрнуто, свеједно. Каквог изненађења кад сам на лицу места сазнала да се река прекида и да, одакле год да кренем, морам пловидбу да прекинем код неке бране. Сад, да ли је реч о понорници, или су је исцрпли бранама, није ми било до проверавања, не само зато што нисам географ и хидрограф, него и зато што чаролоија Увца није у самом Увцу него у ономе около. Што би рекли – вода ко вода, само мало укљештенија од осталих.  Јако важно за нас што замишљамо по својој вољи више него што користимо проверљиве и очекиване реалије, јесте то што је обала неприступачна, тј. не можемо сићи где нам падне на ум, него само на одређеним пристаништима. То важи и за места са посебним погледом на Увац и за меандре. Постоје изграђени видиковци на пар места, с обе обале, и није пожељно ако истраживач није мештанин или добро утрениран планинар, тумарати по брдима не би ли се угледало и сагледало рајско на Увцу.

Несавршени Гугл, моћни ренџери и лоза-коза

Два момка који однекуд бануше на видиковац Молитва (код Дружинића) најбоље осликавају  како модеран човек долази и доживљава овакве призоре. Враћали су се с мора и негде пре Нове Вароши сели да једу, чачкали телефон и видели Увац. Пустили су Гугл да их доведе. Бануше, дакле, на видковац, али некако љути: Што су ово крили од нас! Мислим, што нас нико није учио шта имамо, где да идемо. Ја, кретен, печем се тамо на сунцу ко у шибици 10 дана… с правом је један замерио присутним просветним радницима, мамама… А брачни пар Руса с децом одговори му: Ми смо знали, обилазимо најлепша места у Србији, и ово је прво. Такав избор су потврдили својим присуством и остали гости видиковца из Турске, Хрватске, Пољске, Чешке. У летење време најмање је Срба, навикли су на море. Једна публикација из 2009. године о путничкој радионици Клуба путника говори да дечки из Београда нису баш потпуно у праву. Није нико крио, једноставно – није популарно, али зна ко треба да зна и ко се потруди да зна. Увек неко нешто зна другачије и боље од „сланог морског медиокритетства“.

Нисмо питали остале како су чули за Увац и како су бирали смештај и шта кане даље. Вероватно је Гугл свима помогао.  Кад се дође до места где Гугл доведе, најбоље је питати домаћине или ренџере – како су овде американизовали домаћине по занимању. Они су све и сја на оваквим неприступачним местима. Преузели су функцију и шумара, и планинара, и речних духова… Возе и превозе, воде копном, објашњавају и упућују, деле брошуре и подсетнице, ко се изгуби, може слободно да их зове јер су  доступни 24 сата дневно. Нешто као  плави зец, чудни зец, све радње раде. И ми смо набасали на једног случајно, али га нисмо користили, ослонили смо се на савете наших домаћина из сеоског туризма. Домаћин и газда одвезе нас до тзв. четничког кампа, докле се аутом могло, уз усмена објашњења куда и како да се вратимо. Јесте да смо се после враћали преко Крагујевца, али не жалимо труда, потрошених табана и лупања срца. Код куће бисмо цркли од умора и данима бисмо се једва кретали од упале мишића, а овде нас није болелео ништа и још се чудимо како је то могуће.  Објашњење нам је дала једна колегиница пореклом из Истре која је ту ненадану спретност и издржљивост у оваквим пределима назвала лоза-коза. Оберучке прихватамо ту дефиницију сопственог порекла, спремности и спретности.

Гугл у оваквим околностима и за овакве пределе није довољно прецизан да би помогао и око избора смештаја, обале и пристаништа са које кренути у пловидбу, видиковца са којег проматрати меандре. Ваља укључити и нека предзнања и логику, па и унутрашњи осећај и сопствене склоности. Уз помоћ форума, али и по логици, јасно је било да нововарошки део Увца мора да је по услугама мало више фенси, а да је сјенички део мало пасивнији и руралнији. Зато смо и Бирали Дружиниће, прво село од Сјенице испод којег су меандри. Дружинићи су, по мапи и сајтовима,  удаљени 3 километра од главног пута, али каква 3 километра. Мислила сам да се са истим аутом из села нећу моћи вратити, ако се уопште вратим. На такав пут домаћини сеоског туризма не упозоравају, не због рекламе, него зато што су они навикли и што имају аута прилагођена за макадам путеве и кад их вода разлока и кад су пристојни. Са овом памећу и оваквим аутом, сада бих се ипак сместила негде на асфалту, а пешачила бих до Увца на све стране. Јер, рај није седети и пловити, или довести се до видиковца па гледати. Рај је – сам то истражити, преходати, предисати…  A пошто је рај у томе, престало је бити важно јесмо ли видели баш све на Увцу, нисмо ни желели. Рајско се мерило удасима, а не очима. На Увцу је ионако деловало прецењено и некако сулудо гањати даље бјелоглаве супове што ваљда, спада, и у највеће атракције и у највеће заслуге овог резервата природе који га је очувао и умноожио. Половина малог водича о Увцу који смо добили од ренџера Меска односио се на овог господара ваздуха, чистача природе и изјелице мрледина. И док бјелоглави суп крстари над Увцом остављамо га не проверивши има ли заиста белу главу, вода зове даље.

Зов митског – шта сопоће Сопотница

Типологија народа, а и људи вероватно би се могла направити и по водама којима су они окружени или водама којима су склони. Неко чезне за великим, мирним стајаћим водама; неко за пловним и корисним; неко за опасним немирним текућим које плаве и крију опасности; неко  за малим својеглавим потоцима што сами себе крче пут и носе хиљаду добробити; неко је задивљен хтонским понорницама, а неког плене тајни извори и бунари који изливају своје благодети на невољнике и испредају хиљаду чудеса. Историја вода и односа људи према њима садржана у легендама, веровањима, једнако као и у чињеницама,  о неком народу и његовој култури култури боље би говорила него сам тај народ о себи.

За историју свог народа можемо везати Дрину, али то би била историја подела; обе Мораве, али то би била историја малог народа и великог страдања… Зато за историју свог народа одувек везујем оне мале необуздане воде неочекиване снаге јер оне су историја трајања. Таквим водама испресецана је земља, а народ им је давао необична или свима знана имена и именима наслућивао тајну воде и показивао ко је истински ауторитет. Отуда тако поетична имена потока, понорница, врела, речица; отуда и толики број Савиних вода. Од свих речи који у словенским језицима означавају извор и разна изворишта (слатина, врело, вреоце, топлица, студенац, бања и др) у српском језику најфреквентнији су извор, врело, студенац, али је најлепша реч сопот. Она је уједно и најстарија, архаична, старословенска реч, па отуда срећемо топониме са кореном „сопот“  код свих словенских народа. Тако су настала и имена наших насеља, река: Сопот (насеље у Београду, Пироту и Ђаковици), Сопоћани (манастир крај реке Рашке), Сопотница (река). У речи „сопот“ готово да чујемо хук воде у свим својим облицима, у њој вода све ради, са не можемо рећи да просто – тече. Она гргољи и  гргоће, мрмори, шумори, жубори, брбоће, пљушти, шушти, цопти, ропти, сопоће… Све то може се чути на Великом водопаду Сопотнице.  Као каква митска река Сопотница из дубине времена прича о трајању мога народа. То нису славне и велике приче историје, него оне запостављене, историјом непрекројене; мале и небитне, али претрајавају; ветар и вода их носи, памте се и губе, поново појаве, све док их неки уметник не забележи или неки путник и намерник лично поново својим генетским записом не доживи.  Ко ће и какву причу из тог трајања на Сопотници од ње чути, зависи од њега самог; од тога какав њух и какав слух има. Од тог митског у Сопотници присутни и сам постаје некако митски, свевремен и безвремен,  дубоко уроњен и дубоко укорењен. Не чини то свака вода, али  само вода може то учинити. Водопади Сопотнице то могу са човеком учинити: позвати га, уронити дубоко, понети га високо. Водопади Сопотнице брзају и спотичу се са стене, земље, из зеленила и грана, па се чини да извиру и однекуд из ваздуха и облака, одасвуд падају. Смисао је њихов у паду, у том паду је и њихова лепота и снага. Баш као што човека одређује његов пад и начин како га подноси и превазилази, тако и водопад живи. У томе се можда и крије очараност човека водопадима – природни елеменат који говори о људској склоности паду и могућности винућа кроз пад.

Домаћини и свратишта

Први домаћин на овом путу била је књиговођа Резервата Увац којој се обратисмо да нас посаветује с које стране нам је боље кренути. Иако  њихова делатност није туризам, него заштита, у канцеларији је био и извесни Дарко којег је она замолила да нам имејлом упути неколико савета и неколико контаката. Дарко је, дакле, други наш домаћин кога нисмо видели, али који нас је непогрешиво посаветовао шта и код кога можемо са сјеничке, а код кога са нововарошке стране, од воље нам. Тако одабрасмо сјеничку страну – Дружиниће.

Остало је историја, опет она мала историја, споредна, неполитичка, историја домаћиновања, коначења, усрдности, гостољубља, преудсретљивости и твари која Господа слави.

Мали бог у блату окупан у злату

Ваљевски крај – вишак историје и прековремени рад

Када пођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, слушаћеш трубе и саксофоне Јована Маљоковића у ауту, а све најбоље што о Ваљеву знаш  чуо си од Бећковића јер о њему нико лепше није писао и причао. Зато се у Ваљеву нарочито ни не задржаваш, него идеш на обронке – у Ћелије, Пустињу, Лелић … У Ћелијама је Авва Јустин Ћелијски грмео своје опомињуће проповеди и примао, саветовао, подучавао и  исповедао највеће слободоумне умове послератног доба; с костобољним ногама у лавору писао житија светих од којих бољих нема у целом православном свету; а суботом излазио на ваљевску пијацу пркосећи државној безбедности која га је условила да не излази из Ћелија.

Када, дакле, дођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, сетићеш се разгледнице са спомеником неког јунака подигнутих руку, и проћи ћеш поред њега. Том споменику и јунаку никако не можеш да се сетиш имена иако га је  форсирала званична историја коју су училе читаве генерације после Другог светског рата. Да ли је Бошко Буха, Пинки или Стјепан Филиповић (испаде да је овај трећи) није ни важно. Тај камени чувар Ваљева ништа не значи, тек је безимени камен који служи да ти мештани објасне како да стигнеш и куда да завијеш да би стигао до, рецимо, Лелића.

 Из ваљевског краја су и савременици Никола/ј Велимировић (село Лелић) и Живојин Мишић (село Струганик). Могли су обојица бити војници да је Никола био мало снажнији и да није оболео у младости због чега га родитељи уместо у војску заветоваше Богу. Свеједно, у Првом светском рату један се прослави војном стратегијом која се и данас учи на војним академијама диљем света. Један је водио прву армију, а за другог, владику Николаја, странци кажу да је имао снагу као трећа српска армија, јер ради за српску ствар ван земље колико и Мишићева армија  у земљи. Нигде као у Ваљевском крају нису актуелне Черчилове речи да Срби стварају вишак историје. У Ваљеву је тај вишак историје, ту се историја стварала прековременим радом!  Прескочисмо Ћелије, Пустињу и кућу Живојина Мишића, а посетисмо владикин Лелић. А Лелић пун свадбара. Носају оправу неприлагођену тмурном времену и одуговлаче нам целивање моштију, скоро па нас нервирају толико да се питамо чему то венчавање у манастирским кад имају парохијске цркве. Но, некако се и то уклапа у каријатидни рад владике Николаја и његов практичан и делатан дух. Нека се људи венчавају,  множе и обоже!

Када пођеш у било који град, и ако се тај град зове Ваљево, и ако си просветни радник, где би свратио ако не би у Бранковину. Ако си у Бранковини први пут без ученика, видећеш је потпуно новим очима. Имаћеш времена да прегледаш сваки гроб уз цркву и оплевиш Десанкину хумку и затражиш помиловање за једну мацу;  да седнеш у скамије Протине школе, напишеш слово у песку и воску, па и да запретиш штапом несташном ђаку у магарећој клупи у ћошку. У живом педагошком музеју у Бранковини наћи ћеш светосавље изнурено након векова под Турцима, али са израслим снажним изданцима, сачувано и одбрањено устаницима, процветало нежним Десанкиним стиховима.

Стриче и синовче

Када пођеш из било ког града, и ако се тај град зове Ваљево, и ако је близу њега живео и стварао Авва Јустин, и ако си просветни радник, и ако си икада макар чуо, ако не и читао, за  Светосавље као филозофија живота, неизоставно ћеш кренути пут Милешеве да видиш целу икону оног који ти неоправдано преполовљен на попрсје стоји у свакој учионици. Ако си просветни радник нећеш се дивити Белом анђелу у Милешеви, плакаћеш у дну ногу Светог Саве на источном зиду Милешевског манастира. Стриче и оче, слава и хвала! У дну тих стопала и на трагу тих стопа бићеш мали, најмањи што можеш бити, каљавији да каљавији не можеш бити. Целим бићем осетићеш шта значе Јустинове речи да је човек мали бог у блату. Али, излазећи из Милешеве бићеш окупан у злату. Немањићком и светосавском злату за чијим ћеш сјајем и једноставношћу кренути. 

Затећи ћеш то злато и у шупљикавом златастом камену Сопоћана, задужбини другог Савиног синовца Уроша, иако је злато из цркве и на цркви током векова нестало из манастира. Завидећеш рестаураторима и њиховом раду налик прецизном везу: покретима ситних четкица на камену, мешању малтера без воде, верању по скелама… Они очи у очи могу погледати блажена лица светитеља са фресака од којих нема лепших и боље очуваних, у најлепшем међу немањићким манастирима.

Ако си видео шта су градили и у српску културу уградили Савини синовци, лако ћеш пронаћи стазу да видиш како је све почело. Уским путем отворићеш тесна врата Савиног оца – зидине Ђурђевих ступова. Пре 20-ак година били су само руина, а онда се десило сећање и одлука. Неком је лепо пало на ум да изгради себе подижући ступове. Ко се не сећа концерта на којем су на бину изашле овце, сунце, краве, људи…

Стару постојбину запечатићеш  у најстаријој цркви на простору старе рашке постојбине  – Петровој цркви не питајући чија је. Твоја је у свој својој архаичности и необичности јер препознајеш имена на крстовима из којих црква као да је израсла и који стражаре над њом попут чувара. Ако се попнеш на галерију која је јединствен детаљ јер је нема ниједна наша црква, и заузмеш властелински положај у једној од ложа на галерији, можда ћеш зазвати у сећање слике крштења Стефана Немање. Немој се питати да ли присуствујеш гркокатоличком или римокатоличком крштењу оца нације, погледај у своју крштеницу.

На рубу новопазарске општине, на самој граници са Косметом, у Рибарићима, низ понорницу Црну реку и уз саму стену приљубљен је манастир Црна Река.  То је испосница са  функционалношћу манастира поготово откако су изграђени конаци измештени из влажног корита понорнице. Црква израсла из стена, са малим мостићем преко корита који повезује стену и стабилан део копна посвећена је двојици архангела Михајлу и Гаврилу и својом стопљеношћу са природним окружењем и жељом њеног градитеља да буде свету недоступна неодољиво подсећа на Метеоре. Не зна се ко је њен ктитор и лако је могуће да је настала после Косовске битке,  а први оснивач општежића био је Јоаникије Девички, чији је манастир Девић на Космету прво уништен, а данас поново обновљен. У безименом оснивачу препознаћеш  дуалну природу својих очева, оних који су осмишљавали хаос свима, а затим се повлачили у дубину свог бића. Ко је задојен скандал-причама из таблоида чуо је за овај манастир као коначиште наркомана за које је старешина имао ригидне, али ефикасне мере одвикавања. Наравно да ће се твоја вечерња молитва односити на све, и на њих. Наравно да ћеш га памтити по нечему сасвим другачијем од тих скандала иначе не би ни дошао у њега. Памтићеш га као врлетан и жилав дух који одолева, место где су пред Турцима склоњене мошти Стефана Првовенчаног, по моштима Светог Петра Коришког које су пред тобом отворили; по седишту руског конзула на Космету почетком 20. века, школи и интернату за српску децу…

Деспотово колебање

Са саме границе Космета померићеш се према Рашкој. Могао би свратити у Градац, Студеницу и Жичу и донекле заокружити причу о златном периоду Немањића. Но, идеш на Ниш. Видиш како се рашки стил најславнијих задужбина Немањића из једноставних и големих камених целина, полако смањује, често укопава у земљу, добија китњасти стил моравских манастира. Манастири Светог Романа у Прасковцима, Пресвете Богородице у Ђунису, Наупари крај Крушевца  личиће ти на породична имања више него на краљевске грађевине. Све до једног. Најлепшег и најчудеснијег – деспотовог.  Легенда каже да је и Наупаре градио деспот крадом од свог оца Лазара. Зато је Манасија грађена наочиглед Србији и целој васиони, чинећи својеврсно одступање од моравске школе и дајући роду најгосподственији српски манастир! Због реке Ресаве у чијој је близини саграђен чудесно су смешана имена, па манастир има два једнако фреквентна имена: Манасија и/или Ресава. Посебан је и самохтон и по осталим  двојакостима: и град и манастир, и војно утврђење и школа. Такав је и његов оснивач и становник – вероватно најпотпунији човек нашег средњег века. Потпуно савремен и потпуно недостижан у својој заокружености – деспот Стефан Лазаревић: витез и песник, владар и градоначелник, мецена и стваралац, нејаки син и нежни брат, а снажан ослонац; локалан и европски, ведар и страдалан.  У два песничка дела која се приписују Деспоту садржана је чиста суштина поезије, не само средњовековне, него и сваке друге, есенција поетског, безвремено поетског. Натпис на мраморном косовском стубу по емотивности расплакао би и стуб, а опет је јуначки на антички начин, и хришћански по идеји. Потпуно модерном књижевном техником деспот прави отклон у документаристички стил и персонификује стуб који говори читаоцу, хинећи да је виновник догађаја. Читалац који зна и који верује ко стоји иза речи стуба као виновник и страдалник не може остати равнодушан. А ни деспот није, одајући се у последњим стиховима. Документаристички тачно ређа временске одреднице догађаја судбоносног за народ једнако колико и за њега: индикт, месец, дан, а код часа се колеба. Шести или седми час, каже да не зна, да Бог зна. Управо то колебање у тачности отвара нам врата могућих доживљаја и представља врхунац песничког. Место на коме се тешко подноси бреме историје, место на коме се трајање више не може предвидети, место на коме се смисао не може докучити, место на коме је можда задрхтала рука песника… Мало ремек-дело Слово љубве, песничка посланица брату и својеврсна парафраза и библијске приче и Каину и Авељу, али и својеврсна разрада посланице апостола Павла и Давидових псалма. Иако у чврстој форми писма, садржајно је и ово дело једно велико песничко колебање – ређање пробраних снажних слика из Библије и личних опсервација над њима. Из тог колебања израста нам деспот као човек велике ерудиције, али и огромног срца које прашта и на љубав позива.  А затим, после камена,  Изиђимо у поље, коњем према  деспотовом Београду према којем је и он кренуо 19. јула 1427. године, свега 9 година након завршетка Манасије, ловећи успут. Коњ је под њим посрнуо, каже биограф Констатнтин Филозоф, а један лекар из Суботице тврди да је деспот умро на коњу, али не од пада, него од класичног инфаркта… Могао је деспот пострадати у витешком боју, од отрова лицемерних западних савезника, пасти са грађевине… Другачију је судбину Господ наменио деспоту. Бизарна смрт витеза и јунака – на коњу, са соколом на рамену, иапк је поетичнија од инфаркта за који мора да је знао и средњовековни човек. Деспоту се одужио Деспотовац који последњих година организује Фестивал витештва, научне скупове. Деспотову величину у наше време препознају и актуализују многи (постоји и рок-група Деспот) само не они који највише могу научити од деспота – политичари.

Но, деспоту су се најлепше одужили и најбоље га разумели они који су живели непосредно после њега и са њим. Подражавајући  деспотова дела, на споменику у Црквини записан је тобоже аутобиографски запис о тренутку смрти, са навођењем тачног времена, у коме му анђео рече: Иди. А раб Божији Ђурађ Зубровић записа и постави тај камен, а неко опет замоли: Прости Боже попа Влкшу. На јужној страни записане су најједноставније речи о деспоту: Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин. И у тим речима  има владарске карактеризације (благочестиви) колико и људског саучесништва и емпатије (паралелизам „добри господин“). Ако ћемо право, Стефан, добри господин иде уз Стефаново име колико и Стефан Високи. Константин Филозоф другачије драматизује његову смрт, стављајући му у уста последње речи: По Ђурђа, по Ђурђа… пуштајући нас да том недовршеношћу нагађамо да ли је последњим речима примарно исказао своју владарску одговорност или своју људску слабост и потребу да у самртном часу крај себе има неког свог. Пут даље води ка деспотовом Београду. Деспот Стефан Високи његов је добри пастир. Он је његов начелник и градоначелник. Сви остали, Мали или велики, само су плева и врева нашег века.

Плева и врева

Да могу да бирам како да пишем о виђеном и доживљеном, писала бих као деспот Стефан Лазаревић, добри господин. Но, и моје су речи само плева, развејаће их ветар. Ветар векова не може ништа златном камену светиња и та чињеница избавља из вреве лета и склања у тишину смисленог постојања.

У сред те вреве, после развејане плеве, остало је пар класова између камена.

  1. Хвала ти Боже што препознајемо чијег смо рода, од Немањића и Лазаревића, до самог Господа.
  2. Хвала роду што је обновио свој златни камен да не тумарамо по запуштеним зидинама као пре 20-25 година по већини ових места; што је дао монахиње и монахе вере јаке да то све чувају.
  3. Хвала случајним сусретима и натруњеним наканама које нас одведоше на овај пут и избавише од вреве лета.

Прости Боже три случајна путника овога века, три зрнца плеве која су добила чудесну златну боју.

Изван себе до обнове себе

Инспиратор и посредник ове потраге за извориштем и обновом била је једна Слађа с којом сам почетком јула 2016. путовала у Лику – Јадовно и Смиљане. Причала је о Увцу као месту на којем већ годинама летује и ништа јој више не треба, целе године вапи Увац.  Пробудила је чежњу, прво, за селом и природом.  Увац је звучао као Унац – место одакле извире детињство и увире у Уну. Духовно окрепљење  дошло је накнадно као резултат унутрашње жеђи. Вратоломије су дошле као последица личне природе и уверења да Господ чува оне који због њега на пут крену. Вратоломије су издржале и окрепиле се како нису ни слутиле и Гага и Дика. Њима је све било лепо јер добрима је све добро! Ово је духовни подсетник за три путника окрепника, иако знам да комарац не може да прича о орлу.

Бачка Паланка некада

Паланка

О светосавском

Светосавска беседа, јануар 2010.  

Постоје личности и догађаји којима се потписује цео народ. То никад нису оне личности и они догађаји за које зна цео свет, него увек неки посебни, локални карактери или догађаји, у које, ипак, може стати микрокосмос једног народа: његова схватања, вредности, идеали, и предметности у које су те вредности уграђене. Удео Николе Тесле у светској историји и науци је несумњив, али се у њему као колектив не препознајемо и не идентификујемо само ми. Препознајемо се у светом Сави. Његово име носе стазе и богазе, реке, извори и брежуљци; цркве и занатске задруге; удружења и задужбине… Речју, његово име носе наше свеколико постојање, од елемената природе, преко институција и људи, до предметног света људском руком створеног. И, није чудо што му име прослављају школе – био је најобразованији Србин оног, а по образу Божијем и сваког другог времена. Још је мање чудно што га славе цркве – био је епископ. Али, зар није дивно и чудно што његово име носе породилишта, иако је сам био бездетан; што му име славе многољудне манифестације, иако је сам најрадије самовао у скитовима; што му име проносе чак и војне формације, премда је вазда мирио, и ратовао само са страстима и бешчашћем?! Живи његово име у безбројним придевима које додајемо својим апстракцијама, тежњама и представама, својим вредностима и универзалијама.

То на који начин и у чему све живи његово име, већ одавно говори више о нама, него о њему. Када доносимо мудре одлуке, оне су светосавске; када памтимо племените поступке, и они су светосавски; када оживљавамо добре традиције, макар немале директне везе са светим Савом, и оне постају светосавске. Штавише, кад желе да нам укажу поверење, и други се позову на светосавску традицију, а кад желе да нас прекоре, иронично нас прозову: Зар је то светосавски народ?! Свако добро које препознамо, постаје светосавско, и свако добар добија атрибут светосавски. Зато је благопочивши патријарх Павле светосавски – то смо сви препознали, а, опет, нико прецизно не може одредити по чему. Светосавско не можемо премерити и исказати ни бројевима, ни речима. Њега осећамо и памтимо као свој генетски код.

Светосавско је најчешћа, непреводива изведеница у српском језику. Срећемо је где год је било и има добре намере. Зар је важно, онда, што неки од наших поступака нису увек светосавски, ако смо имали почетну намеру да такав буде зазивајући славно име?! У свету који се удружује по тржишту и именује по пролазним вредностима, већ је и та првобитна намера призивања и називања нечег светосавским, својеврсна храброст и величина. Не морамо сви бити спремни на велика дела. Свако одолевање пролазном и приземном данас је светосавски подвиг. Светосавски се потписујемо кад остављамо трагове иза себе, који превазилазе нас саме.

Непреводива, непојмљива изведеница – светосавско, ма колико је рабили, и погдегод криво користили, не може се потрошити. По њој се препознајемо и идентификујемо. То су све оне појаве које имају снагу да нас, без стида, окупе и баз кајања – задрже.

Светосавско је лозинка једног малог народа, којом он улази на врата света и мери универзум. Са таквим мерилима, ко може, ко се усуђује да каже, ко  безуман да поверује како тај колектив није по европским или каквим другим стандардима?! Разлика између стандардног и светосавског, равна је разлици између нужности и хтења. Ко је тај који би да нас сведе на бића нужности и какав је онај који би пристао на то?!

Откуд моје лице на образу твом, анђеле, брате (С. Мандић)

 

Кад променим светом

 

Народ и његов пастир 

 

ЉУДСКИ ФЕЛЕР   ПАТРИЈАРХОВ      МЕЛЕМ
Као у филму „Дани мрмота“ сваки је исти: будимо се, увек истим послом прегазимо дан, више стрепећи да нас нешто не дотуче, него радујући му се; примичемо се крају дана, заобилазећи живот; уморни, јалови на починак се спремамо, несвесни да је било сунца, несвесни да је пала ноћ, осим по ритму властитог умора; уснимо, уместо с молитвом, са слабашном надом да ће сутра бити другачије… Сутрадан осванемо у истом дану мрмота, без чуда и понуда, без избора… И све испочетка .А онда осване недељно јутро у којем умре Човек у сну. Одједном постајете свесни да је сунце грејало свих оних дана мрмота, и да је тек нечији одлазак пригушио светло свету. И макар данима било  ведро, неко вам навлачи сету таме. И макар знате да би требало да се радујете, ви плачете, као онда кад сте га срели први пут.   Ко се у Бога узда, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посувраћеном свету. Ако нас порази и понижења не озлоједе, ако у трпљењу сабирамо снаге да се не поништимо, наша велика патња може нам бити велико чистилиште за препород, без кога нам нема ни подмирења насушних потреба ни правог духовног живота. Безнађе није само пораз, већ порок обездушеног човека коме је лакше препустити се немоћи него упорно, истрајно борити се и молити, сваког дана, да се сачува и спасе. Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не да се само згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас.
На новосадској РТВ водитељка рече да су нам у његовом присуству безразложно текле сузе, потврђујући његове речи у нашим очима.   Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче, а треба да живи тако, да кад умре, цео свет плаче, а само се он радује.
Из његове и отаџбине свих нас, браћа су дошла у Београд да га испрате. Тамо се ништа не догађа, ни добро, ни зло. Само се Зећир са Горе, из призренског залеђа, усудио да пошаље поруку јер није добро „ћутати кад Божји човек одлази“. Уместо дуга у поворци, не ћутим!    Не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа.
Чежња за добротом мора да је сабрала толике људе и дала им снаге и смирења да достојанствено испрате свог духовног оца.    Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.
Цео један народИстим тим путем шетало се и пролазило због свега и против којечега, али као тада никад нисмо прошли, нити икад лепше и дуље стајали.

 

  

 

 

 

 

До истина, које су једина права светлост у помрачењу људских савести и свести, долази се разним путевима. Нечастиво се гоји у притворном, лагодном обилажењу да му откријемо право лице и на њега укажемо. Нисмо свезнајући и зато бива да се огрешимо.
Тек смо се са смрћу патријарха на једном месту сви сабрали. И били трпељиви и добри.   Моје је да подржим у свему што је добро. Лажи нема без истине, али истине има без лажи.
Дошао је стар и млад, с Дрине и преко Дрине, болестан и здрав, слободан и у Хагу затворен, униформисан и неозначен, с фамилијом и распарен… Дошао је свак.   Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити ни народ у коме ћемо се родити ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно – да ли ћемо бити људи или нељуди.
Свак добио свећу и последњи упут до Царства без бола и без очаја, и мелем од Оца с очима босиљка.   Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.
И да смо само тог дана били бољи, није мало.   Велико се у малом препознаје.
 

Научио сам да човек има право да гледа другог одозго једино када треба да му помогне да се усправи (патријарх српски Павле).

Прикажи цео албум

Симфонија из новог света – главна ставка

Муке по Икару и Дедалу- огрешења и искушења лета

Све је почело још са Икаром и Дедалом, завршило се саркастичном нововековном опаском, не знам чијом, након неке авионске катастрофе: Да је Господ хтео да човек лети, направио би му крила! Ако се неко случајно досети да у Библији пише и: Будите као птице небеске, нека зна да се то не односи на крила, него на стомак. Летење је прилично неприродна ствар за човека. Доказ томе су и прељубазне стјуардесе и други ужици који вас чекају: храна и послужење свако мало, новине, прање руке на седишту, екрани са којих вам емитују сопствену храброст или лудост о томе где се тренутно налазите, ситни поклончићи, који вам остају заувек, музика коју можете да бирате на 30 канала, а ни на једном нема народњака, вести и реклама, жеља и поздрава (какав одмор за уши)… Што би та ситна угађања постојала, да, у бити, то није опасно или неприродно, па гледају да се заборавите?!?

Огрешење – Smoking can kill

С паузама, летела сам цео дан, а можда и више, јер је на путу дошло и до временских разлика од 5 сати, па је ноћ трајала бар 14 сати. Ништа од класичних симптома, од притиска у ушима до фобије, нисам осећала. Понела сам један зависнички синдром страха од недостатка smoking area на аеродромима. Срећом, стара добра Европа с традицијом демократије,  толеранције и антидискриминације (таман посла да хомоксуалци имају сва права, а пушачи да немају) на нас није заборавила. Аеродром у Франкфурту је права уживанција. Чим изађеш, чекају те стаклени, намирисани боксови за пушаче, са погледом на рекламу Камела, испод које уредно пише Smoking kills. Кад си изашао жив и здрав из челичне птице, неће ти ни мало дувана сметати. Натенкована једногрба дева стоји, ти ћутиш, пушиш, бленеш у рекламу камела и питаш се јесу ли рупу у стени у облику камиле ручно издељали или уз помоћ Фотошопа. И – пуше ли оно двоје у камиљој рупи или само позирају?!

Огрешење звано тапија на ваздух

 

‘Ајде што ЈАТ заобилази Хрватску, па у Беч лети преко Мађарске, али што Луфтханза ради то исто? Иако знате да се човек понаша као лош господар који уместо да природом, у складу с њом, влада, природу користи и уништава, потпуно се изненадите да се и ваздух изнад држава наплаћује. Тапија за прелет! Е, па, стварно се човек много ваздигао! Тачно му треба једно поткресавање крила, која је сам себи направио. 

Искушење – мали прозор и огромана врата незнања

Срећан што си се родио на срећном континенту, укључиш музику, слушаш своју, европску класику, као колонијални освајач путујеш у нови свет, ваздушним бродом, зуриш кроз мали прозор и отвараш огромна врата властитог незнања. Питаш се – ако смо високо, зашто је хладније? Каква то сила или какав мотор може подићи оволике тоне? Знаш шта раде са отпадом из тоалета из воза (само док је у покрету), али шта раде са отпадом из тоалета у авионима?

Искушење велике воде

Осим Хрватске у широком луку заобилази се океан, па у Јужну Америку летиш преко Африке. Тако је бар било по повратку, у одласку сам преспавала све. Дунав, пак, личи на плаву глистицу с дечијих цртежа. Нико га се не боји са висине. Постанеш свестан на каквом дивном и ушушканом месту на земаљском шару живиш, далеко од великих вода. Тамо вазда неки урагани, земљотреси и слично, а овде те једном задеси поплава, изградиш насип и миран си. И још се љутиш кад надође усред лета, па не можеш на купање, или сваке преступне падне какав град и уништи ти кајсије.

Искушење Роршархових облака

Небу под облаке место је за виле, а изнад облака – за авионе. Кад год бациш поглед, на нешто друго личе: 

  • на шненокле
  • на неострижену космичку овцу  
  • на перјано узглавље анђела 
  • на велику небеску сауну  
  • на ућебану белу бунду Деда Мраза
  • царство краљица из руских бајки
  • бркове ветра  
  • колутове из луле неког мераклије 
  • траг велике парне машине 

  • Допиши!    

 Стари континент и нови свет

Прикажи цео албум

Европа је вековима држала пола света у колонијалном ропству, а јавна је тајна да колонијализам постоји и данас у скривеним или нескривеним облицима неоколонијализма. У Европи и данас постоје поделе на ове и оне блокове, на развијене и оне у транзицији, на источну и западну, дакако, не по странама света… Ако се неко ослобађао, то су биле колоније. И? Данас имате појаву да баш у Европи имате бар декларативну једнакост, а у новом свету, који се толико дуго ослобађао, потпуно отворену раслојеност на многим нивоима. Конкретно, поредећи догађаје Форума иновативних наставника у Бечу и у Бразилу, не могу да не приметим да је стари континент тековине једнакости и толеранције показао и једнаким третманом свих учесника, без обзира на то да ли долазе из развијених или земаља у развоју, или непоправљиво неразвијених, већ тиме што је штандове поставио тако да нема позадине и скрајнутих – штандови су били постављени дуж неколико повезаних широких ходника. У Салвадору, пак, није могло да се не примети, да су у предњем делу, на почетним штандовима били представници тзв. развијеног дела света, а у дну неразвијеног. Србија се затекла у последњем реду, с Бугарском и афричким земљама. Будући да сам се догађају прикључила са закашњењем од једног дана, позадинско лоцирање српског штанда желим да објасним тим кашњењем, како ништа не би бацило сенку на остале утиске. Поделе, ако и постоје, ствар су оних који су их направили, а не нас који смо њима обухваћени. Тако сам и ту видну поделу у Салвадору, одозго надоле у корист развијених, схватила као резултат унутрашње социјалне раслојености Бразилског друштва, а не закинутост сопствене државе или њену развијеност. У Бразилу су социјалне разлике врло видне на сваком кораку, почев од архитектуре, безбедних и небезбедних делова града, цена и многих других видљивих обележја свакодневице. Расних разлика, у које укључујем и националне и верске, у смислу дискриминације, нема. Сви су Бразилци, сви римокатолици. Међу сувенирима налазите у једнаком броју лутке укочених белих госпи из колонијалног доба, као и лутке црних, веселих афричких жена, и браон лутке откачених домородачких жена.

Некакав другачији систем вредности био је видљив и у параметрима светскоф Форума иновација у образовању. Уместо три европске категорије, појавиле су се четири, од тога једна (Comunity) добила је своју паронимску пратњу (Collaboration), неки који су у европи добили награду за једну, на светском сајму добили су је за сасвим другу категорију. Та недоследност у параметрима самог такмичења на свим нивоима није ми сметала. Покушавам да ову неуједначеност параметара објасним тиме што и сами организатори још увек трагају за најбољим параметрима, мењају их од догађаја до догађаја. Други могући разлог може бити и то што награде и нису толико битне, него само учешће и популаризација самог догађаја и Мајкрософта. Трећи разлог може бити постојање неког невидљивог кључа по коме се не смеју заобићи заслужни или моћни, а не могу се прескочити ни мали, па им се додељују утешне награде у категорији „избор наставника“. Што се мене тиче, награда је већ само учешће на ИЕФ. Лично ми је остало нејасно откуд Французи на светском такмичењу, кад на европском нису били награђени ниједном наградом. Још су их на светском такмичењу и наградили у категорији садржаја. Једино ако су се пријавили у име једне од својих некадашњих колонија са неког другог континента, не могу да се не запитам иронично? Или су им Словаци уступили своје место, будући да са европског континента трећенаграђени рад у категорији сарадње са заједницом уопште није учествовао на ИЕФ? А можда то све нема везе, и иде онај ко то може да плати – то би највише личило на Салвадор и Бразил.

Није расно, али је класно 

Ако нема расних, има класних разлика. Не треба много посматрачког дара нити предзнања да се зна да је висок стандард и социјални статус на страни белог човека. Како је људско знање крхко, а представе субјективне, моје опсервације о великој социјалној раслојености треба прихватити врло условно. Када сам фотографије Салвадора показивала колегиницама из тима, желећи им пренети своје утиске о социјалној неуједначености видној већ у архитектури – фотографијама делова града на којима се уз сиромашне бараке на неколико спратова уздижу стаклене модерне зграде, оне су једноставно реаговале: Исто као Београд. Кад томе додамо непријатна искуства отимачина на улицама наших насеља, онда стварно сасвим условно треба схватити показатеље социјалних неједнакости. Цене у безбедним деловима града и местима и услугама за које се зна да их сиротиња не користи, можда су много бољи показатељ. Рецимо, цена таксија за наше услове је незамисливо скупа – од 50 до 120 долара по граду који није већи од Београда; најједноставнија вечера око 30-40 долара, најобичнији музички цеде или деведе кошта од 30 до 50 долара; најобичнији телевизор 500 долара, рачунарa нема испод 1000 долара и тако даље. Реал је платежно средство, али се ради лакшег сналажења све претвара у долар. Евро се не исплати носити па мењати, јер је разлика између долара и евра мања него код нас. Јесу ли у питању неки мени неразумљиви банкарски токови или локални обичаји и монопили – не разумем се. Све је релативно кад одете тако далеко, па и божанство Мамон.

Недоумица Је л’ је расно ил’ је класно кренула је још у Србији пред полазак. Пред полазак убрзано су стизала обавештења и упутсва за поједине садржаје целог догађаја. Између осталог стигло је и обавештење о Регионалној вечери (Regional dinner) другог дана догађаја. Још тада сам се питала шта то може да значи: вечера са домаћом, регионалном храном или било каква вечера са учесницима из одређене регије? У случају другог знала сам са ким ћемо седети: Бугари, Румуни, Словаци, Грци, реслови бившег СССР, пошто се реслови бивше Југе нису пласирали на светски догађај. У случају да је у питању било означавање хране, нисам знала шта ме чека и нисам се ни трудила. И, шта мислите шта ме чекало? Обоје, и регионална храна и дружење по регионалној припадности. Каква је храна? Врло, врло чудна. Велика и опора, све мирише на неки коров, отприлике као код нас зова. Да ми се месо свиди нисам ни очекивала, али нисам баш ни да нећу препознати ниједну рибу, ни по називу (енглески слабо ко говори чак и на аеродромима, српски још мање, те ни јеловници и менији нису на енглеском, него искључиво на португалском), а ни по укусу. Неко јужно воће сам препознала, типа, банане, ананас, али само по изгледу, уопште нема укус као код нас. Прво, зелено је и уопште нема ону сласт, него је и оно опоро. Сласт се, ваљда, деси успут, у транспорту, или у преради, или – у стакленим баштама. Воће се једе уз све: уз главно јело као салата, уз десерт, уз кафу и сок. Супа, чорби и чорбуљака ни немају, што би значило да би просечан Србин тамо брзо обрао зелен бостан, разболео се скроз наскроз, јер нама је супа извор свеколиког здравља. Нема тог слаткиша у коме нема кокоса, а једу га и самог, наренданог у величини шпагета. Тако самог потопе га, евентуално у млеко, и таквог једу.

Искуство камена и асура-култура

Причам о новом свету, а у питању је Бразил, чак ни Бразил, него једно једно место колик Београд – Салвадор, прва престоница Бразила. Ипак, индукцијом, мојом омиљеном методом, из појединачног се могу извући какви општи закључци о новом свету. Крајња реченица тих закључака била би: И кад живиш у Србији, живиш у срцу Европе и цивилизације! Речи владике Николаја, које су тако много рабили што српски писци, што политичари, речи, додуше, поводом Северне Америке, о томе како је свака српска тараба старија од неких континената, добијају пун смисао тек кад видиш те континенте. Уз мању модификацију те би речи могле гласити да је у Европи сваки камен са старог трга најобичнијег градића, старији од неких континената заједно. Није, наравно, у питању чисто збрајање и хронологија, него невидљиви талог векова, који, уз добре наочаре, прочитате на сваком камену. Камен поприма искуство векова и он постаје зрео, питом, готово јестив. У Бразилу ни воће није јестиво. Или, није док не стигне до Европе.

Невоља с колонијама и “неоколонијама” јесте у повратној спрези. Одете, дакле, негде нешто да откријете или освојите, под добрим изговором да однесете културу и култивишете. Али, затечена култура неминовно утиче и на вас. Како другачије објаснити асуре, татуе, пробушене уши, капке, пупкове, ланчиће око ногу, безобличне тунике од природних материјала прављене од офарбаних крпа и друге сличне појавне облике далеких култура, које су поплавиле и стари континент.

Салвадор за туристе

             

Салвадор из мог угла 

 

Innovative Education Forum = Форум иновација у образовању

 Где смо ми    

Иако је из три дана дружења с другима немогуће сазнати на ком су нивоу развијености њихови школски системи и информациона инфраструктура њихових држава, генералне утиске и неке произвољне процене је, ипак, могуће донети. Прво сазнање о разликама између нас и развијеног дела света, о чему нисам раније ни размишљала, јесте то да код нас приватне школе готово ни не постоје. Једно од првих питања које ми је жири постављао јесте да ли је школа јавна или приватна.

Непостојање националних стандарда је следећа велика разлика, али се надам да ће већ следећи српски учесник у светском ИТФ моћи да мапира свој рад у односу на националне образовне стандарде, јер је и код нас доношење стандарда у завршној фази.

Још један покушај премеравања домаћег школства аршинима искуства развијених земаља везан је за школске програме. У свету, бар развијеном делу, не постоје строго прописани школски програми, па је слобода наставника у креирању планова, а самим тим и креативност, много већа. Претпостављам да је и ризик већи, уколико је наставник несамосталан, неинвентиван или, просто, лењ. У појединим наставничким радовима посебно упада у очи да је основна тема или полазни мотив и проблем узет из сфере нечег што ми зовемо ваншколским садржајима. Заправо се ради о врло животним садржајима и актуелним темама, али је нашој академској школској пракси, којој недостају функционална знања и вештине, ближи израз ваншколска знања и садржаји. Такве полазне теме или дефинисани проблеми за истраживање су, рецимо, популарна музика, компјутерске игрице, секондхенд шопинг (роба из друге руке или половна), полазећи од којих се обраде озбиљни наставни садржаји. У том смислу, наш рад је био озбиљан искорак у домаћој пракси, јер представља покушај тематске наставе и обогаћивање класичних школских теоретских сазнања мноштвом ваншколских садржаја и активности. Бојим се да наш напор у контексту задатих школских програма, није нико приметио, за разлику од европског ИТФ, где је и то примећено.

Приметно је и колико се у свету много више полаже на ауторска права и лиценциране софтвере. Бугари су имали озбиљан проблем са ресурсима са интернета за које нису имали прибављена ауторска права. Један део наших активности с децом састојао се у коришћењу ресурса с интернета – преузете слике европских музеја хлеба, за које су, додуше, написане референце, од којих су ученици правили фото-причу. Један од циљева ове активности је и био развијање информатичке писмености већ код најмлађих ученика, у смислу обавезе навођења интернет-референци, али, више нисам сигурна да је то довољно. То је знак да о овој теми тек треба много да учимо у Србији и, још важније, да примењујемо и поштујемо.

У Салвадору сам била једини наставник који је дошао сам, а чини ми се да су српски наставници и раније на светске ИТФ одлазили сами. То се може посматрати као храброст, јака воља за новим искуствима и сазнањима, вид штедње у условима кризе… што је све позитивно, али само на личном плану. Међутим, гледано са другог становишта, то се може протумачити и као одсуство тако важног support илити подршке – организоване подршке институција, интересних група и заједнице, која присуство неког наставника чини званичним; представља не само интересовање појединца за иновације, него целе државе, или бар њених образовних структура; њену спремност да прати иновације и улаже у појединце и тимове који предњаче; представља огледало приоритета једне државе и смер њених планова и намера. С друге стране, шира подршка обавезује и самог наставника да знања и искуства стечена на учешћу у догађају оваквог нивоа и потенцијала, преноси и шири у својој средини, ствара повољније услове за даљи развој ИКТ у настави. У супротном, одсуство подршке, може се протумачити да је наставник маргинализован случај, за чији успех и рад заједница нема разумевања или интересовања, што много говори о средини и држави из које долази. Или, како је код нас обичај, може се протумачити да је учешће појединца његова лична амбиција или резултат корупцијских протежирања појединца. Да не говорим о томе, колико је и у маркетиншком смислу битно да са наставником иде читав тим. Тимско учешће на догађају, свакако, није гарант евентуалног успеха, али би рад засигурно био примећенији. Лобирање у смислу скретања пажње на квалитете неког рада, детаље, образовни контекст државе и слично, уосталом, званичан су начин процене, одлучивања. На европском ИТФ у Бечу са два наставника учествовали су ПИЛ-менаџер Мајкрософта у Србији Катарина Милановић и два члана жирија из ЗУОВ – Мирјана Којчић и Жељко Станковић. Сасвим другачији утисак оставља српски тим од усамљеног појединца из Србије. 

Све у свему, локација српског штанда на светском ИЕФ у Салвадору, ако ћемо право, одговара слици информационо-образовног стања у Србији, али и одсуство институционализоване подршке. То, дакако, не значи да сам неразумна и незахвална Мајкрософту и својој школи, који су омогућили наше учешће на светском ИЕФ, али то није довољно. Пред само предавање рада, захваљујући томе што сам погледала радове других, који су већ били предати, приметим да на слајду са подацима о школи и наставницима ауторима немам обележја државе: грб, заставу, мапу или нешто слично, што су сви други радови имали. Тај податак засигурно не говори о одсуству родољубља или државне лојалности, сматрам се великим родољубом, него је у питању сасвим логична омашка: подршка државних институција и јавности изостаје, те је онда и заборављате. У општини кажу: Шта ми имамо с тим, то је за покрајину; у покрајини кажу – то је за министарство; у месној заједници, опет: Шта с тим школа има, Мајкрософт је приватна фирма Билија Гејтса. Док према учешћима и успесима наших наставника и ученика у држави и ван ње, јавност не буде имала однос бар делом онакав какав има према спорту, тешко је говорити о просперитету, приоритетима и националној стратегији и визији школства. Наравно, не говорим о најширој јавности, коју ће увек више занимати прострелна рана Аце Лукаса и туча на спортским теренима. Говорим о научној, културној и образовној јавности.

Светле тачке српске просвете 

Да није све тако црно, потврдили смо у Европи, али и у Салвадору. Прва од светлих тачака, по којима се можемо мерити са светом, јесу квалитетни појединци, којих српска просвета има. Они, што је посебно лепо, раде тимски и иду испред свог времена и тренутне просечне друштвене и образовне ситуације у Србији, иако, као ретко где у свету, спољна мотивација уопште не постоји.  Седећи у радионици са колегама из других развијених земаља, видим да користимо исте софтвере, било да их сама користим или знам да их моје колеге у Србији користе; неке за које други нису чули или користили, саветујем им; користимо исте ресурсе на интернету и процењујемо једнако њихов проверен квалитет; слажемо се око истих идеја, професионални развој схватамо слично или се допуњујемо. Сад, то што је млада наставница из Канаде, са којом смо заједно радили у радионици за наставнике, на једној паузи брзо и лако успоставила видео-конференцијску везу са својим одељењем у Канади, све нас представила, показала деци океан и убедила их колико је топло показујући своју лагану гардеробу, разлика је чисто техничке природе и уопште ме не чини фрустрираном. Чврсто верујем да је питање времена када ће српски наставници, било где да се нађу, моћи успоставити сличан контакт са својим ученицима лако и брзо. Идеје су, ипак, најбитније. 

Следећа ствар која ме учинила поносном јесте ПИЛ у Србији. Иако мала, са релативно кратким постојањем Мајкрософта у Србији (десетак година), Србија има врло развијене активности програма Партнер у образовању: електронски часопис за наставнике и ученике, доступне наставне материјале за самообразовање у примени ИКТ у настави и подизању информационе културе, бесплатне курсеве електронског учења, сарадњу са националним конкурсом Креативна школа, из које се махом регрутују наставници за учешће на ИТФ… Током треће вечери уз пригодан коктел, била је уприличена промоција Мајкрософтових производа и активности. Између осталих промовисан је ПИЛ, поред којег сам само прошла, а презентери су ме питали да ли желим да сазнам нешто о програму ПИЛ на шта сам рекла да га имамо. Зачудили су се кад сам рекла одакле сам и да је ПИЛ врло популаран у одређеним наставничким круговима у Србији, да ПИЛ електронске курсеве похађају стотине наставника, и, што је најважније, примењују сазнања стечена на њима; да путем ПИЛ- курсева виртуелно познајем и размењујем искуство са више колега, него уживо.

Од Мајкрософтових производа промовисаних те вечери највише ми се свидео програм за прављење концептуалних мапа стручњака са Универзитета сједињених истраживачких института – Института за хуману и машинско сазнавање (Univerzity Affiliated Research Institute – Institute for humane and machine cognition) из Западне Флориде. Одмах ми је било јасно да је реч о својеврсним мапама ума, које ја правим у ворду, на шта су се презентери смејали, и показали ми какве су предности програма за прављење концептуалних мапа. На сваком елементу дијаграма постоји понуда за уграђивање текста, слике или видео-записа, а разгранавање и по ширини и по продубљивању представљених тема је готово неограничено. О теорији концептуалних мапа и њиховој когнитивној функцији више се може сазнати овде, а о самом софтверу овде.

Све у свему, ако баш никако не можете , ни после невештог филмића лево, замислити како изгледа ИЕФ, сигурно знате како изгледају светски догађаји за избор мис света. Е, ИЕФ је то исто, али за наставнике, у складу са интелектуално-културном свешћу наставника.
Томе у прилог су ишли и ситни поклончићи које нам је Мајкрософт остављао у хотелске собе, чим се мрднемо из њих: несесер с козметиком за заштиту од јаког сунца у Бразилу, подметач за миш, корпицу с воћем, слаткише… Сви су били са кратким порукама, увезани у традиционалне бразилске машнице за срећу. И сви у Мајкрософт-плавој боји. Не можеш да се не осећаш пробрано и посебно. Мисис или мис наставница.

Радионице за наставнике

Какви су резултати избора погледајте овде  преузмите овде

 Паника од гала-Ганди-вечере 

Упутства која смо добили пре одласка у Бразил о клими, одевању деловала су невероватно. Никако нисам могла да схватим да ми треба лагана летња гардероба, па сам за сваки случај понела пролетњу. С обзиром на то да топао поветарац непрестано дува напољу, а посвуда унутра клима-уређаји, уопште нисам промашила. Упутство за гала-вечеру сам лако схватила, али нисам лако прихватила. Од нас се очекивало да се обучемо у бело у знак сећања на Гандија, чији се дани у то време прослављају као празник залагања за мир у свету. Како у Бразилу све празнике претварају у фестивале, ваљда је и то сећање на Гандија био некакав Гандијев фестивал. Каква културолошка спона вредности и обележја два континента! С обзиром на то шта све се десило после Гандија, па и на просторима са којих долазим, цела ми је ова прича била отрцана, па су ме просто љутила то флоскулативно-обредна мировна настојања у свету где нема ниједног дана, још од Гандија, да негде не бесни неки мали рат. Сетила сам се мргодног „цара“ из моје месне заједнице: Шта Мајкрософт има с тим, то је приватна (а кад он каже приватна, то значи – профитерска) фирма. Питам се шта би рекао да сам му поменула Гандија. Приватан или мирован лик? Можда да је мир Гандијева приватна ствар? И сама сам се питала шта Ганди може имати са гламурозном вечером. Сетила сам се, али нисам стигла поново да погледам, филма „Мисија“, питајући се зашто Швајцарска никад не пропевада мир, зашто је он увек тема тамо где из крви израста слобода, цивилизација. Но, ваљда баш зато – о слободи најлепше певају сужњи. Ето још једног аутентичног проблема за изучавање на наставничким радионицама – Ганди у Бразилу. Како се тога нису сетили наставници из Азије?!

Дакле, гала вечера је била моја паника пред полазак, и мој једини интелектуални и емотивни немир. Ни то што путујем сама, преседајући трипут; ни то што одлазим у земљу у којој није као у Европи, готово је гетоизирана; ни разлика у времену и клими и моја метереопатија која ми с годинама све теже пада; ни мој енглески, који је стао на пола пута између индијанског и енглеског за странце. Паника од гала вечере би се најкраће могла дефинисати као страх од фарсе, у којој никако не бих волела да учествујем. Ту сам панику с елементима гађења претворила у отпор према белој одори, коју стварно не волим и немам, чак ни универзалну белу кошуљу, али решена да победим панику кад сам већ довде догурала, прописно сам прегледала ормаре колегиница из тима. Онда ми је и то евентуално облачење у њихове делове одеће личило на вуду-магијски чин који би облачењем у њихове тунике и делове гардеробе требало да призове и њихово присуство са мном на догађају. Зато, кад ми је Драгана, негде успут, плашећи се како ћу се у путу снаћи сама, послала поруку питајући ме где сам и храбрећи ми да је са мном у молитвама, готово ме била срамота од припрема за бело, те одлучих да не прибегавам вуду-врачкама облачења у туђу гардеробу. Тако сам на гала вечеру обукла својом руком шивену хаљину од чипке из италијанске метраже на кило, у песак боји, и прслук од ланеног платна исте боје. Европски са елементима класно-социјалног пучко-балканског порекла.

Гала-вечера се одржавала на отвореном, на малом рту уз океан, на ком су смештене две зграде: музеј савремене уметности и галерија фотографија, а рт зову соларним тј. сунчаним – Solar do unhao. Да је ИКТ напредовао до те мере да може да мери осећања и унутрашње стање човека, и да ме ко прикључио на такав апарат на уласку у двориште ових музеја, добио би уџбенички пример унутрашњих механизама по којима се развијају предрасуде и предубеђења у чијој основи је страх од другачијег и непознатог. Прво што на уласку видимо јесте прелепа црквица са две куле, осветљена одоле, као да ће се винути у облаке. Прилично позната слика, и визуелна и ментална човеку који цивилизацију у којој живи сматра још увек хришћанском. Истовремено, одјекивали су бучни дивљи ритмови Африке коју тамо зову агого-музика, уз коју се изводи неки ритуално-борилачки плес. На улазу нас је једна Бразилка китила ланчићима, или су бројанице, од плаво-беле пластике, што сумњам да има везе с Гандијем, које сам ставила на руку, да не будем баш потпуни изрод и стрпам у ташну. Била сам потпуно шокирана! Зар су цркву претворили у подијум за племенске игре? Бадава ме моја нова пријатељица по регионалној припадности, Красимира из Бугарске, умиривала да то није црква, него музеј. Док нисам ушла и добро размотрила ентеријер, мислила сам да је грађевина која личи на цркву некада заиста била божји дом. Изгледа да није, само је својом архитектуром намерно личила на цркву да л’ зато што Бразил сматрају најкатоличкијом земљом на свету, да л’ је то био израз уметничке слободе или дубоке вере неимара – није важно, јер оно што сам затекла у обе зграде потпуно је архитектуру учинило неважном. Чак су и дивље удараљке утихнуле, а можда и нису биле тако бучне, него се мом напрегнутом уму само чинило. Паника и интелектуални зазор су нестале, механизми предрасуда се заглавили пред лепотом изложбе фотографија која ми се указала. Изложба се зове Писмо и на улазу добијамо писмо на португалском, које је уметница Софи Кале послала на адресе жена, различитих занимања, доби и социјалних и националних припадности. Свака од фотографија представља залеђени моменат тренутка у коме писмо читају. Тек наслућујући и садржај писма и поруку с лица, положаја тела и ентеријера у ком су затечени примаоци и читаоци писма, одједном сам се посрамила сопствених предрасуда и затворености у своје оквире, своје повлачења на дно свог бића. Изложба је извукла моје биће из сопствене пете у коју сам била побегла од заструшујућег звука агого-музике. Изложба Писмо последњег дана овог светског догађаја начела суштину непознанице коју зовемо свет и светски, Worldwide. Што је изложба начела, музика је довршила. Након тактова агого-музике, који су унели језу у умишљено цивилизованог човека, у белом шатору на крају дворишта где смо седели за округлим столовима дочекао нас је симфонијски оркестар са Дворжаковом Симфонијом из новог света. Симпатични диригент проговорио је на шест светских језика, не само уобичајеним поздравима, него малим литерарним говором, у коме је објаснио значај светских догађаја, који окупљају људе различитих култура и уверења на истим задацима. Похвалио је скуп наставника и ИКТ као средства за савлађивање временских и просторних препрека на задацима образовања; најавио још један светски привредни самит који ће се у Бразилу десити; поменуо и неколико историјских догађаја Бразила – организовано пресељавање Африканаца у Бразил – уско гледано те догађаје можемо посматрати као трговину робљем, рекао је, али можемо их посматрати и визионарски – као нужан предуслов за стварање неке будуће мултизаједнице; као шлагворт и увод у извођење Дворжака, у исти ниво важних светских догађаја изрекао да је важан музички догађај управо Дворжакова Симфонија из новог света јер је померила границе не само у музици, него и у свести, прво самог композитора, потом и оних који га слушају и изводе. Бразилски диригент био је у праву. Не сећам се да ми је неко извођење класике тако добро и складно изгледало као Дворжакова симфонија у импровизованом султанском чадору, разапетом уз обалу океана, насред Бразила, након дивљих агого-ритмова. Концем вечери, након проглашења награда, оркестар је извео неколико занимљивих обрада класичне и агого-музике, спајајући их у складну целину. Невероватан догађај! Музика и уметност допринели су чак и да боље схватим смисао ИКТ, па и једног награђеног, шкотског рада, који полази управо од рок-музике и трага за праизворима рок-ритмова, културним контактима, жанровским мешавинама у музици, али и брисању разлика међу уметностима; приближавање естетизоване артистичке узвишености чисте уметности и свакодневнице.

Невероватан свет социјалних апела, дивљих ритмова агого-музике и Дворжака      

 Колаж  од шарене  лаже 

Откривање света још увек траје 

Перфоманс, ма како нам нечисто и нерафинирано изгледао, као уметнички израз, логична је последица откривања света и отварања према свету, невешт покушај докучивања његове тајне и смисла кроз мешавину различитих израза. Гала вечера била је заправо перфоманс који је учесницима ИЕФ наговестио у каквом догађају учествују – откривање света још увек траје. У том незаустављивом процесу и ИКТ има своју значајну улогу. У рукама нам је алат, не и одговори. Са таквим алатима, са начетим тајнама које један светски догађај донесе, коме би било жао што није добитник какве награде! Ипак, на повратку сам се запитала: како бих се осећала да смо добили и неку награду. Да ли би слава помутила начету тајну и свест о свом задатку у образовању у условима новог времена, у коме тајне нису ништа мање, а могући одговори многи? То не знам.

Колумбова забуна 

После свега, човек се запита: Шта је Господ замислио – како да земаљски шар функционише као складна целина? Исто се засигурно питао и Колумбо на својим збуњујућим путовањима, на којима својим људским мозгом, а можда и својим предубеђењима није могао докучити пред чим се налази, шта му се то указује и открива, па се сваки пут враћао Библији да открије одговор. Неки мисле да је Библија његова кочница јер се зауставио код лоше протумачених речи библијског пророка да је на свету више копна, него воде. Други ће његову забуну посматрати искључиво са позиција ауторских права – измакла му је слава јер се истовремено појавила Гутенбергова галаксија, која је књигу Америга Веспучија Европом раширила у дотад незамисливом тиражу и његово име везала за откриће новог континента, доносећи прву непотпуну информацију штампе и површност читалаца и картографа, а можда и прву манипулацију медија – Веспучи је, наиме, објаснио да је откриће Колумбово, али је нови континент, ипак, понео његово, а не Колумбово име. Трећи ће можда цео догађај збуњеног визионара посматрати са становишта маркетинга, па ће закључити да је Колумбо био човек старог кова, који о маркетингу није размишљао, а Веспучи напреднији и маркетиншки освешћен са, за оно време највећим ИК-изумом – Гутенберговом машинеријом иза себе. Четврти ће заузети место бораца за правду, те ће збуњеног Колумба прогласити за жртву и мученика према којем је учињена невиђена неправда. Пети ће цео случај посматрати са спортско-индивидуалистичког становишта психологије успеха, те ће Колумба посматрати као човека који је изгубио последњу битку јер није знао за методе аутогеног тренинга и аутосугестије. Неки стоти све ће решити у три просте рачунске операције: шта га брига је л’ он или Веспучи открио нови свет, важно је да се обогатио. Ракурси су многи, и многи одговори, у зависности од угла гледања, или угла снимања, или заузете позе. Одговори многи, а ипак, сви знамо или бар слутимо, чак и чезнемо да је истина једна. Ма из каквог угла гледали, једно је извесно: да није било Колумбове забуне, не би било ни Веспучија. У крајњој линији, да није било њихових путовања, не би било ни нашег, нити могућих виртуелних путовања, које ће као вође експидиције, са својих фотеља, виртуелно предузимати наши потомци, можда већ следећа генерација наших ученика. Једино што се надам јесте да ИКТ неће у толикој мери напредовати да нас лиши физичких контаката са другачијим пределима, људима, искуствима, наслеђима и баштинама, те континуитетом и дослухом са прошлим временима. И да неће у нама затрти сваки траг чежње за једном истином, услед многих одговора. Но, то ипак зависи од наше људске савести и свести, а не од моћи машина.

Колумбов синдром – у трагању за комадићем који недостаје

Као у каквом аутоколажу демо-верзије Мајкрософтовог новог софтвера носим утиске свог првог измицања са старог континента у нови свет, неочекиваном пригодом. На сваком делићу беспрегледне целине зумиран по један специфичан проблем. Углови гледања су многи, а фрагментарна слика света модерног човека извесна, без обзира на то из колико углова гледао, колико ракурса снимао и коју позу заузео. Фрагмент је увек забуна и увек недостаје један делић, за који вам се чини да недостаје да бисте коначно одгонетнули загонетку звану свет и светско.

Светски форум иновација у образовању. Који угао гледања недостаје? Која загонетка је постављена, који могући одговори дати? Који делић недостаје да би се склопио бар привид истине, коју ће неко већ у следећем тренутку разорити сопственом сликом и представом у новом ракурсу? Куда иде свет? Шта је мој и твој задатак или поза у њему? Шта ћемо открити, с чиме се помирити, где зауставити?

Пажња, снима се: 

Ракурс 1. Све је то беспоштедна трка, на којој кад не можеш бити најбољи, први или други пратилац најбољег, онда је важно учествовати. Није лоше у тој трци неке гурнути са стазе, како би стаза којом се крећеш била што шира за тебе.

Ракурс 2. Реклама и маркетинг су најважнији, јер човек више не размишља својом главом, него гута готове сервиране поруке. Пронаћи, дакле, трик, мантру или менталну поруку која ће наћи пут до других је главни задатак.

Ракурс 3. Све има своју цену. Колико ти то кошта?

Ракурс 4. Социјалне вештине су најважније, онда можеш продати какву год хоћеш идеју. Негде ћеш сервирати углађеност, негде удвориштво, негде суздржаност, негде дистанцираност, а негде хињену присност.

Ракурс 5. Све су унапред планира и неко о свему унапред одлучује. Све је део неке велике игре о којој ништа не знамо, мада имамо додељене улоге у њој: неко је актер, неко каскадер, неко неми посматрач…

Ракусрс 6. Шта год да је, ко год да је, колико год је, пошто год је, за кога год је, због чега год је – лепо је.

Ракурс 7. Хм, размишљаћу касније, овде сам по задатку.

Ракурс 8. Комадић који недостаје никада нећу наћи. Нек’ га траже они после мене, Веспучи или ко год. Знам да ће и њему недостајати комадић, не тај исти, али неки други. Свет је савршен, несавршен је човек.

И – шта мислите, који је мој ракурс?

Београдска хроника

Симфонија из новог света – увертира

 
Миг 1/б – наставак мига с лица места, писмо с друге стране света
 
Писмо је на португалском, па ће га изгледа преводити Гуглов преводилац. Ускоро!
 
 
Миг 2 за нестрпљиве
Утиске сам средила, материјал нисам монтирала. Овако би вишеструко пикторално испреплетени изгледали утисци из новог света:
 
 
Миг 3 – Племенита заблуда
Превалити толики пут, да би у једном граду видео три места, на мапи обележена: хотел у ком се све дешавало, осунчани рт за гала вече и стари град?! Но не жалим се. Шта тек Колумбо да каже! Он је путовао месецима, неколико пута, и није нашао што је тражио. Племенита заблуда која мења свет!
 
 
 

ХЕЛАДА, сигнал кроз статику сметњи – епистола за Силви

 Драга Хајди,

Била си у планини, на језеру, на сплаварењу и на пецању, по ушћима и раскршћима , стазама и богазама, питоминама и дивљинама… Знам да си протутњала и кроз равницу где свака паланка личи на сваку другу, и свако село на једно те исто село с траговима аустро-угарске културе. Возила си и возале су те путовође, упућивали и распућивали намерници с пута, опамећивали и распамећивали туристички и други посленици. Научила си на тим путевима да не постоји довољно паметан избор, који би те сачувао од опасности авантуризма и туризма; нити да постоји довољно вешт путовођа, ни јасан путоказ због којег пут не би био заобиђен; нити оптимално топла, чиста и мирна вода, ни довољно бела и уредна постеља због којих би неко поднебље могла назвати својом Аркадијом; нити да постоји довољно вредан сувенир, и лепа разгледница или репродукција због које се исплати превалити пут; ни споменик због којег би ти живот био сиромашнији да га ниси видела… Не постоји ништа довољно велико и значајно због чега би рекла: Е, ово сам желела цео живот.

Ипак, Мелина Меркури је у једној прилици, док је била министар туризма Грчке, рекла: „Ко није видео Грчку, тај није видео ништа!“ Можда своје гледање преко своје тарабе, свако треба да започне Грчком. Можда свачији излазак из свог сокака треба да води за Грчку. Нама на Балкану – обавезно.

Кад изађеш из свог сокачета на југу, банућеш у Македонију, за коју ми мислимо да је јужна Србија, Бугари да је источна Бугарска, Шиптари да је Велика Албанија… а Грци, једноставно, да је – Македонија. И то је довољно. Све остало само за себе говори. Јер, без обзира на границе, и кад их пређеш, још дуго ћеш бити у Македонији. Знаћеш чија је по свом погледу – по мирним и пустим бережуљцима, које као да сваке ноћи пасу хиљаде небеских оваца, па ујутру и сваког јутра освану бледозелени без вишка иједне травке, без дрвета, само с покојим грмчићем у ком хладују инсекти. И тако је до Солуна. Бадава другачији језик, и бољи путеви, бадава живо сећање на краља Марка, амбиције Душана Силног, својим очима ћеш видети да је то један те исти предео, све до мора.      

Хајди на мору

У Грчку можеш ићи на море. Ако си икада била на хрватском приморју и сећаш се његове модрине и дубине, помислићеш: пих, је л’ ово море?! Сиво је и обуздано. Глобализација је учинила одавно да срећеш исте кафиће, сунцобране и лежаљке, воду и пића у пластенкама и у лименкама, иста млека за тела по свим морима света. Шта да ти кажем – најбољи ти је домаћи „Пронасал“ да не загориш, а од ручка ће ти остати пола гироса и за ужину. Већ трећи дан пронађи какву дивљу плажу на којој ћеш моћи пратити и своје мисли, а не само кретње плажног мноштва. Ако сурфујеш, свакако ћеш морати вијати и такве плаже и ветрове, којих тамо, богме, има доста. А можда су такве плаже нестале у последњих десетак година, можда до њих можеш само у неком једнодневном аранжману. Можда и сурфовања више нема осим оног дигиталног?

Хајди на античким руинама

У Грчку можеш отићи као археолог, па јутром или вечером, базати по околним ископинама, уредно очишћеним да видиш текстуру камена и шаре плочица, ограђене тракама, чисто да знаш да се на њима још ради. Тешко да ћеш наћи неког да ти објасни ко ту беше и шта. Где год да се нађеш, ако је у круг до 300 километара до престонице, имаћеш ноћне поласке и до Атине, па ћеш лако моћи видети и Акропољ. Нећеш оживети ниједну сцену из Хомерових епова, ни из грчке митологије. Руина жива, камен на камену, горе на брегу, као мртва стражара давних времена. Зауставиће те успут и на Термопилима и на сваком месту где су полиси какав рат између себе или здружени против неког, водили.

Хајди на снобовским острвима

Видела си на разгледницама или филмским репортажама као снег беле хотеле на грчким острвима иза којих пуца плаветнило небеског мора. Помислила како је то рај и ако икад будеш имала довољно новца отићи ћеш бар на три дана. Пази, може те дочекати такав егзибиционизам да више личи на опасне спортове, него на одмор. Можда допаднеш на острво на самој литици, одакле на плажу можеш само жичаром, а за оне најлуђе, и на магарцу козјом стазицом. Ако изгреду ниси склона, купаћеш се у базену хотела, за који ће ти рећи да црпи морску воду. Енглези који таква острва посебно воле слабо се у њима купају, преферирају ноћни живот, а дању спавају. Не знам колико је истина, али, кажу да кад су енглески пребогати туристи открили Свету гору, одмах су грчкој влади предложили да је откупе и направе ланац хотела. Кад су били одбијени, уверавали су владу да ће ти хотели поштовати архитектуру манастира и да неће искакати из целине, ако треба – неће бити ни ноћног живота да не нарушавају монашки живот. Замисли англиканско-протестантских перверзија! После је, кажу, принц Чарлс открио духовне чари Свете Горе овакве каква је, и не би ништа да промени. Још кажу да је чест гост Свете Горе и да га православље јако занима, да се можда и поправославио.

Хајди у аутентичним грчким тавернама

Ако ти се учини да то што гледаш, имаш и у Београду, и у Нишу, и у Котору, пожелећеш да видиш нешто аутентично грчко, нешто што си видела, у неаутентичној америчкој филмској верзији „Грка Зорбе“. Заборави тај филм и Ирену Папас. Данас Грци живе у два града – Солуну и Атини. У сезони одлазе у своје куће по обалама и баве се туризмом. Мало је ситуација из филма. Можеш само једне вечери да се завучеш негде мало континенталније, негде према плантажама, и пронађеш какву неуређену таверну, као наше кафане за возаче камиона. Кад се поднапију каквог јефтиног вина, устају и играју сиртаки, као што ми устајемо на ужичко. Велика је вероватноћа да ту затекнеш и Србе који раде на тим плантажама.

 Хајди на парастосу

Можеш у Грчку да идеш као на какав парастос Србима који су по њој своје косте остављали. Можда си и сама потомак каквог солунца, а за Немањиће би се већ мало теже утврдило без ДНК-анализе. (Кажу да је пола Европе монголског порекла по ДНК анализама, а анализу можеш наручити и преко интернета – не питај како – појма немам). У том случају твоје ће путовање највише личити на екскурзију. Данас сви кажу дестинације уместо одредиште, па ћу ти ја рећи одредиште: Солун са неизоставним српским војничким гробљем у Солуну, Метеори, те пловидба „плавом гробницом“. Најтужнија одредишта која можеш да посетиш, ево због чега, због каквог паралелизма, због каквог цинизма:

Плава гробница, Милутин Бојић Плава гробница,Иван В. Лалић
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме.
Газите тихим ходом! Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне Опело неко шапћем у подне пуно срме
Над овом светом водом. Истопљене над водом.
   
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата Ту где на дну шкољке, како рече песник,
И на мртве алге тресетница пада, Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата Леже златне сенке, знакови удесни
Прометеји наде, апостоли јада. Једног давног, никад допеваног рата.
   
Зар не осећате како море мили, Зар не осећате како море мили
Да не руши вечни покој палих чета? Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили, Док у поподневној сумаглици чили
А уморним летом зрак месеца шета. Трајект што без журбе према копну хрли.
   
То је храм тајанства и гробница тужна Ту где беспослени турист снима барке,
За огромног мрца, ко наш ум бескрајна, Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Тиха као поноћ врх острвља јужна, Храм назирем, стваран испод летње варке
Мрачна као савест хладна и очајна. Мора што трепери док шапћем опело,
   
Зар не осећате из модрих дубина Шапћем га у себи, да не будем смешан
Да побожност расте врх вода просута У оку водича што рутински брбља
И ваздухом игра чудна пантомина? О Наусикаји, сасвим неумешан
То велика душа покојника лута. У моје опело и худ удес Србља.
   
Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Зави’те црним трубе. Возите с пола гаса.
Стражари у свечаном опело нек отпоје Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Ту, где се вали љубе! Макар у пола гласа.
   
Јер проћи ће многа столећа ко пена Сахрањени ту су некадашњи венци
Што пролази морем и умре без знака, И пролазна радост целог једног рода…
И доћи ће нова и велика смена, Само да унуци у њиховој сенци
Да дом сјаја ствара на гомили рака. крваре због истог, недохватног плода.
   
Али ово гробље, где је погребена Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Огромна и страшна тајна епопеје, Испод воде, мени свете, којом плута
Колевка ће бити бајке за времена, Пена од трајекта који копну хрли,
Где ће дух да тражи своје корифеје. Наранчина кора, мрља од мазута…
   
Сахрањени ту су некадашњи венци И проћи ће многа столећа, ко пена,
И пролазна радост целог једног рода, Како рече песник у самртном зноју,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци У врућици рујној; ал велика смена,
Измеђ’недра земље и небеског свода. Коју сањао је, још гине у строју.
   
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Стојте, галије царске! слабо вас нешто видим
Веслање умре хујно, У омаглици дана.
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Побожно и нечујно. Незацељена рана.
   
Јер хоћу да влада бескрајна тишина Хоћу да кроз звук шкљоцања камера,
И да мртви чују хук борбене лаве, Одломке безвезних разговора летњих,
Како врућим кључем крв пенуша њина Провучем тај шапат; моја је намера
У деци што кликћу под окериљем славе. Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи
   
Јер тамо, далеко, поприште се зари И кажем: ипак мирно почивајте;
Овом истом крвљу што овде почива: Није ово подне оно што вас спаја,
Овде изнад оца покој господари, Него једна повест која дуго траје,
Тамо изнад сина повесница бива. А вас усијава до црнога сјаја,
   
Зато хоћу мира, да опело служим Па подневно ово сунце црно бива
Без речи, без суза и уздаха меких, Унутрашњем оку путника певача;
Да мирис танјана и дах праха здружим Док ми поглед клизи по плочи залива
Уз тутњаву муклу добоша далеких. Са још свежом браздом промаклог тегљача.
   
Стојте, галије царске! У име свесне поште Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Клизите тихим ходом! Макар несвесно ода.
Опело држим, какво не виде небо јоште Не смем да иштем више. А историја кошта:
Над овом светом водом! Крв ипак није вода.(Крф 1985 – Београд 1989)
             

Хајди на ходочашћу

А можеш у Грчку као на ходочашће. Уствари, ако у Хеладу не одеш на ходочашће, боље остани и купај се на Ади. Цела Грчка је једна велика црква. Туризам то није покварио, ако им ми Срби не помрсимо рачуне. Затицаћеш чесмице уз цркве на обали на којима само на српском пише: не пери ноге овде! Па, опери нам образ, и не пери ноге у порти, без обзира на то што је порта на обали, а верници у цркву улазе у хлачицама.

Чула си већ да кажу да је колевка европске цивилизације Грчка. И ја сам то овако тумачила: старогрчка цивилизација утицала је на каснију римску, па на западноримску, латинска на нову европску. Но, није то та веза. Та веза је много једноставнија. Имаш детињство хеленске културе и зрелост Византије – то је све. Имаш касни грчки идеализам и ранохришћански крст – то је то. Да није било касне мисли старе Грчке, не би било плодног тла за рано хришћанство. Понекад, Боже ми опрости, помислим да је незабележени изабрани народ уствари грчки. Јер, прави изабрани јеврејски народ само је (једва) успео да сачува једнобоштво, али су га издали. А други, грчки, пагански, примио га је као да га је он, а не Јевреји, све време чекао. Окупљали су се на трговима да слушају речи о њему као да слушају вести о својим синовима. Преживљавали су својим истанчаним сензибилитетом, одваспитаним на старогрчким драмама, његово страдање и плакали као да су виновници тога догађаја били. Рушили своје паганске храмове и сејали Богородичне вртове, нудили јој егзил, једва је дочекали. Зато, драга Хајди, данас на Олимпу, уместо паганских божанстава и полубожанстава, уместо сваког од њих, имаш по једну црквицу на сваком кораку. Мисли о томе ако се будеш купала на омиљеним српским летовалиштима у подножју Олимпа, на линији Паралија – Нејпори.

Када препознаш важан знак у случајности, помолићеш се и запалити свећу у некој капели, којих по Грчкој имаш посвуда: у фабрикама, уз хотеле, на трговима, по корзоима, и у вртовима… А кад у цркву уђеш, мислићеш да си ушла у какав религиозни бутик. Препознаћеш одакле доносе или по каквом узору праве сву ту религиозну бижутерију и неки наши манастири и цркве. Из Грчке, наравно. Препознаћеш исте и сличне материјале одежда и црквених сасуда. Све је то грчко. Једино ти неће бити јасно око чега се споре две струје у нашој Цркви, и какве изворне литургијске принципе тражи тзв. гркофилска струја, кад и у Грчкој тога више нема, те им литургија траје сат времена, негде чак и седе током литургије, а нафору поделе међусобно очас посла, и не стоје у предугим редовима по којима се онесвешћују. У Грчкој почетком септембра од вртића до Универзитета сви почињу школску годину са свештеницима – молитвама за учење, не морају да посредују вероучитељи и баке. Кад се оснивају викенд-туристичка насеља, прво што Грци изграде је црква, па тек онда куће, продавнице… Претпостављам да не скупљају добровољне прилоге деценијама по месним заједницама да би цркву ставили под кров. Уђе ли свештеник у јавни саобраћај, рецимо, а вози се и он градским превозом, само проструји шапат “папас” (поп) и пола аутобуса је на ногама да уступи свештенику место. Не знам да ли у Грчкој има мање удеса, али готово да нема аута на чијем ретровизору не виси крстић или бројаница и иконица с молитвом за возаче. И кад пролазе поред светих места, ако немају времена да стану, прекрсте се. Без обзира на туристичке сезоне, своје празнике (прешли су давно на нови календар) прослављају литијама кроз градове и насеља и не смета им да испред цркве увече, тај празник буде прослављен и концертом каквог поп-певача.

Разлог толикој опуштености и некој врсти конформизма и у верским стварима, осим властитих комплекса, један Србин не може наћи, а да се не огреши. Можда је у питању општепознати трговачки дух Грчке – од свега праве трговину па и у храму Божијем. Можда свест о томе да су туристичка земља Европске заједнице чини да од свега направе рекламни материјал. А можда је то само мудри уступак човеку двадесетог века навиклом на конформизам, да не би цркву осећао као нешто анахроно и цивилизацијом превазиђено. Било како било, и било шта да јесте, кад је крајем деведестих Тројеручица са свог станишта, из Хиландара на Светој Гори, кренула у Београд, у Солуну ју је дочекало милион људи, а у Београду ни десети део од тог броја. Ваља знати да је Тројеручица српска светиња и да Солун и Београд имају исти број становника. Не верујем да ће број поклоника у Србији да се повећава ако се литургија врати на изворне византијске принципе. Само овај податак чини смешном сумњу да је у Грчкој православље више декор, а да код нас они који су заиста верујући, верују дубље и снажније, тј. да Грци имају квантитет, а ми квалитет у вери. Призор који смо доживели на Госпојину једног августа, кад цели градови учествују у литији без обзира на силне странце ко зна каквих вероисповести, још једном потврђују стару истину – док не поштујеш себе, неће те поштовати ни други. Томе у прилог иду и собе за издавање у којима вас чекају православне иконице, ма ко да сте ви.

Из тог светла и опаска да су се и Грци поделили на староверце (који поштују стари календар, као и ми) и нововерце (који су 1921. прихватили нови календар) пре је злурада него битна за однос Грка према вери. Слушала сам уверљиву причу једног нашег ходочасника у Свету земљу. Каже у колони до Христовог гроба Срби су ћутљиви, суморни и озбиљни; Руси плачу и непрестано се моле; а Грци се шале, једу и испијају кока-колу из лименке. Тој слици супротстављам једну из историје: када је руски кнез Владимир послао посланство да у свету пронађу најлепшу цркву и најискренију вверу, посланство се вратило из Аја Софије и рекло да је то најлепши храм који су игде видели, а византијско-цариградска литургија којој су присуствовали, најузвишенија молитва од свих које су чули. Па тако и ти, што уз Христов гроб наоблачени муче или ганути плачу, од Грка су своју веру примили. Смешно је данас нешто им замерати, ако знаш шта им дугујеш, ако си свестан византијског наслеђа своје културе.

 

 Хајди међу људима

О грчком традиционализму може се писати посебно. Довољно је ако ти изнесем основни утисак: Грци су, будући да живе од туризма, љубазни. Ћифтунски дух који им ми приписујемо је пре поштен однос према послу од којег живе. Иако све више личе, а многима је и сан, на какву западноевропску земљу по услузи, задржали су једнотавност и скромност живљења, што јесте византијски идеал живљења. И поред све предусретљивости, једва чекају да се сезона заврши, да туристи и посетиоци оду, те да они остану сами, на своме, чисти, надмоћни. Туристи и поклоници им дођу као нужно зло. А ти одеш, нејасно носећи у себи речи Мелине Меркури:

“Ко није видео Грчку, тај није видео ништа.”

Верујем да Мелина Меркури није мислила на море (прилично прљаво), опремљене бутике, нити таверне, као ни на античке руине. Верујем да је мислила управо на традиционалну Грчку, бастион православља усред света удобности, подилажења најнижим прохтевима човека. Можда, управо на тај спој који једино у Грчкој није противуречан.

 

Такву Грчку, без противуречности, драга Хајди, походи и знај: „Колико мора стане у око, толико истине стане у тренутак.“ (Марина III, Лалић) Не лети у њу авионом и испиј све што можеш успут. У жеђи је твоје оправдање (поново Лалић).

 Срећан пут, и хвала ти што си ме вратила пређеном пределу. И Лалићу, наравно, па сад не знам јесам ли већи поклоник Грчке, Византије, или Лалића. Тај човек је опевао све што знам, а што не знам, подсетио ме. На пут понеси Лалићеву збирку “Византија или о делима љубави”!. Купи најобичније дневне новине – због грчког алфабета. Учи да читаш. То је писмо утроба цивилизације.

Genius loci

Ако довољно дуго вежбаш вештину враћања

Истом пределу,

он најзад почиње

Да те памти, као упорну случајност.

 

Варварски путопис – Torture never stop

 Када уђеш у било који европски град…  

Шта можеш видети тад?

 

Видећеш стару госпу, која се лицка и затеже. Прикупља комадиће сала под своје скуте и ћелије, којима је истекао рок трајања, храни свежом крвљу. Пошто више нема колонија, мора да се сналази на друге начине.

Иако држи до свог порекла од памтивека, све старо јој смета, па га руши и адаптира, модернизује и на његовом месту прави исто, али ново, силиконско, пластично, ил’ најлонско.

Хиљаде сурогата и инстант-решења од некадашње есенције света.

Од прописне утегнутости, врло је тешко доћи до некадашње суштине.

Гле!

Тортура чистоће

Када уђеш у било који европски град, рашириће ти се зенице, гладне културе, ако си културан. Отвориће ти се џепови, ако си купован. Изненадићеш се до које мере могу бити комотни путеви, дисциплиновани људи, уређени тргови и паркови, ако си from Serbia, па ћеш папир од успут поједеног оброка или опушак крадом попушене цигарете носити са собом метрима (што ти се код куће, наравно, не дешава ни центиметар) до прве канте за смеће. Могуће је да ту канту не препознаш одмах, јер сличи модерној металној скулптури, и само је најлонска облога одаје као смећару. Тај најлон је привремено решење, на прелазу два века, док и за смеће не поставе еколошке, разградљиве папире или не изуме какве направе које смеће одмах, на лицу места, прерађују у штогод корисно. Рецимо, у дневне новине. Тако би те канте за смеће притиском на дугме, могле објављивати репринт- издања новина из прошлих векова са чланцима и фотографијама чувених становника града у којем боравиш, а сваки их има таквих. Убациш, рецимо, кутију класика из отаџбине, сачекаш мало, и , ако си у Франкфурту, изађе ти програмски спис Sturm & Drang, са Гетеовим раним радовима, приде. Ако си у Прагу, могу излетети, свеже испод чекића, бришући границе времена, списи Прашког круга, а као специјално издање – и Кафкини спаљени рукописи. У либералном Паризу би могао да сачекаш да канта репринтује својевремено забрањени говор Виктора Игоа Пледоаје против смртне казне, а ти још да се дивиш таквој једној врхунској демократији, ни не размишљајући у колико земаља данас постоји смртна казна и шта се стварно променило од Игоа, осим прераде смећа . Ох, да, пре него што смеће убациш у канту и сачекаш згодитак, мораћеш то да платиш. Колико – не зна се, али једно је сигурно: цена ће бити стандардизована у целој Европи и за нијансу нижа од казне за разбацивање смећа по граду и ван канте. Врло стимулативно!

Не зна се да ли је та исплатива чистоћа градова директна последица католичко-протестанског односа према чишћењу грехова. Познато је, наиме, да је и очишћење душе могуће платити. Поготово се не зна какве то све има везе са беспрекорношћу храмова по европским градовима и зашто се у њима много више одржавају концерти, него што се Богу служи. Ако је неки од тих храмова и молитвено активан, уместо живог слављења Бога гласом, пусте ти музику с цедеа, а оргуље користе искључиво за концерте. Прагматични умови то зову преусмеравањем првобитне намене у дугорочним пројектима исплативости. Уз то, улазнице за те концерте у вишенаменским концертно-молитвеним дворанама су јефтиније него у концертним дворанама, те ништа више не служи оном за шта је кроз векове прављено. У покушају да доживиш нешто што служи својој сврси и природи, не жалиш 30-40 евра да одслушаш, рецимо, „Четири годишња доба“ у чувеној прашкој Сметана-дворани, па шта кошта нек кошта, барем је једнонаменско и у њему нису отворили кафе-књижару. Штавише, једва су те пустили у патикама и без вечерњег одела. Нису разумели ни зашто нећеш да оставиш своју најлон-јакну на гардероби. Они су, вероватно, мислили да ти жао да платиш, а само ти знаш да си у том господству био постиђен својом каубојско-кинеско карираном кошуљом, на којој се загледањем може препознати и мрља од кечапа из јутрос поједене пице успут.

Неко ће се већ досетити да је теза о прожетости чистоће улица и душа може бити тема  размотрена на каквом научном скупу. Тај би скуп био врло отворен, транспарентан и демократски. На њега би били позвани представници свих конфесија и секти, технолози, еколози, социолози и, уопште, све феле научних и приучених радника, из свих средина. Научна излагања би била праћена и културним садржајима у виду посета оближњим музејима, галеријама, катедралама… Сваки минут би био испланиран и не бисте га могли користити како хоћете, него како у програму пише. За организацију скупа градови би се пријавили на каквом тендеру. Био би одабран програм оног града који је најтолерантнији и најскупљи, а то што град нема универзитетску традицију најмање је битно – стари универзитет ће реконструисати и направити до термина скупа. Учешће у научном скупу би сваки учесник плаћао. У цену би било урачунато све – од папира за програм, пеглања одела у хотелу, шетње кроз град у најпрометније време, базена, купаћег костима и сунцобрана, користио ти то или не. Осигурању за случај вирозе, алергије и сличних модерних болештина, које можеш донети или добити, додао би се износ прве награде за истраживачки допринос скупу, такса на награду и још неколико непредвиђених, али могућих трошкова. Поред толико ситница о којима ваља бринути, тешко да ће организатор имати снаге и воље да изведе закључак научног скупа о томе има ли какве везе између наплате очишћења греха, очувања животне средине и празних богомоља. Важно је да свако транспарентно изнесе своје становишта , да учествује и да плати. (*Може се лако десити да се накнадно, одлуком виших инстанци ЕУ, појави као закључак скупа неки нови врло практичан стандард. Примерице, стандард под именом евро милион и неки, којим се прописује да се не сме користити ауто на струју, јер је примећено да су неки на тај начин, нестандардно, дошли на међународни научни скуп, те су, иако су сачували животну средину, тиме оштетили економију државе у којој је догађај одржан.)

Тортура стандарда

 

Када уђеш у било који европски град, пре него што уђеш знаћеш, мораћеш знати још кад си помислио да би желео стићи у њега, све његове стандарде. Оно о пушачима је најмањи проблем, јер можеш да дуваш колико хоћеш.

Здравље је највећа светиња. Из тих разлога различите су цене за храну и пиће, које конзумираш стојећи, и исту ту храну и пиће, које мерачиш седећи. Ако решиш да се прехраниш цивилизовано, есцајгом, а не на брзу руку, та култура исхране такође садржи додатак на цену. Наравно, ово друго је много здарвије и зато скупље, те почињеш да схаваташ зашто су неки не много давно тргали храну зубима, и краће живели.

Ако ли се усудиш да банеш у тај „стари универзитетски“ град пролетерски – аутобусом, то неће моћи проћи тек тако. Давно су прошла времена кад си могао без сувозача и без водича. Сад по специјалним стандардима контролишу и аутобусе. По аналогији са човеком из Марксовог времена, и аутобус мора осам сати да спава, осам да ради, а преосталих осам, ваљда, да се забавља и има слободне активности и хоби. Путнике у том смислу нико не контролише. Штавише, некима итекако одговарају ти жилави (стижу углавном аутобусом), који могу да раде и по 16 сати као у време почетног капитализма.  С друге стране, чекање на границама због путника са визама (from Serbia), док гранични службеници не провуку њихове документе кроз своје нетворке за криминал, тероризам и друге девијантне и жигосане облике понашања, уопште се не рачуна аутобусу као одмор. То је стање пуне приправности: погасиш светла, музику, нема тоалета, нема грицкања, смејања и сличних провокативних гестова за нервирање граничних службеника. А аутобус ради на леру, па му зато то не пролази као одмор. Зато, кад прођеш ову стандардну граничну процедуру за полусвет с визама, мораш одмах свратити у какав јефтин мотел и гаражирати бус да се одмори од фрустрација на граници. С путницима како се снађу: мувају се по природи и бацају опушке кад их нико не види, ваде своје ужине и седе по банкинама… Стварно није у реду то што раде аутобусима! Нису они јадни криви што су их изнајмили људи другог реда из земаља трећег света. Једноставно, аутобуси немају могућност избора, те би неки комитет за угрожене и маргиналне групе требало да их узме у разматрање. Могли би да им дају привилегије да им се и тај рад на леру ипак рачуна у стаж и радно време. Или да се свака тура таквих путника води у бенифицирани радни стаж.

Безобразна једнообразност

Културе што се тиче, Европа је ризница човечанства, чиста цивилизација. Заиста би човек остао засењен најразноврснијим траговима култура да нису све уредили на проклето исти, једнообразни начин. Ако је музеј у питању, без обзира на то чија је историја унутра, све ван тога је једнобразно: на исти начин купујеш улазнице, једнаких цена по категоријама, тако да после пар њих, чим их видиш, знаш да ли ће коштати осам, десет или дванаест евра, имају ли попуст за групу и колики је за колику групу; једнаке су илустрације на картама; једнообразне монографије на шест светских језика на неколико стандардних једнообразних формата; једанаке сити-меп, са илустрацијама и без њих; идентични материјали за сувенире, само што свако доцрта свој детаљ; исти незапослени глумци, костимирани и укипљени по улицама било ког европског града, са којима се онда сликаш; исте почасне страже и гарде испред двораца несталих владара, с тек нешто мало различитог декора и милитаристичко-модних детаља… Таман кад помислиш – напокон, нешто аутентично, например Данте, који је у одређеном граду провео последње дане, сретнеш још пет сличних споменика у пет различитих градова, у којима је Данте провео још понеке последње дане. Не преостаје ти ништа друго него да код куће у уџбеницима од пре Фрање Јосифа (кад евро није одређивао где је ко и колико боравио, кад су историју писали победници), провериш где је он, уствари, умро. Цео живот си живео у уверењу да Аустрија има добрих разлога да се поноси Моцартом, а онда откријеш да га је било свуда и да се сви тиме врло поносе, а нико неће да преузме одговорност за заједничку, масовну, сиротињску гробницу у којој су га сахранили. Осим у виду кугли, Моцарта има у виду разних културних споменика посвуда: те, овде живео кад се оженио, те онде био три месеца, тамо пар сати, а негде не мора ни да је био, него му је по стоти пут изведена „Фигарова женидба“ па направили споменик, и још га чешу и замишљају голицаве љубавне жеље.

И тако, после пар градова и земаља почињеш да мислиш да си ту већ био и схваташ да је то један те исти културно-историјски споменик у више нијанси, па га пресељавају и претабавају. Не зна се како решавају ауторска права: је л’ то све исти мајстор смислио, па га лиценцира широм старог континента, или је какав лош ђак све време преписивао од комшије и узимао мустру од других. Пошто те често избацују из заједница народа, разврставају у неразвијене и транзиционе, геноцидишу па те ембаргирају, жигошу као клаустрофобичне, некомуникативне психопате, ниси ни могао да пратиш кад су могли једни од других узети мустре. Да ли је то било у време док су се клали и мењали границе свако мало (то, у њиховом случају није било геноцидно), или након уједињена по Светом евру, кад су нестали сви облици насиља и нетолеранције?

Затекнеш се, рецимо, у Сан Марину, њушкаш около, попнеш се, видиш целу државу, све са изласком на море, базаш и хоп – чујеш Френка Запу, ког ниси чуо још од младости, како  „рецитује“: Torture never stop. Одакле ли звук допире, мислиш да је из неког кафића, кад оно – Музеј тортуре. Учини ти се аутентично и луцидно то – музеј тортуре, мада слутиш да ћеш унутра срести алат инквизиције и средњег века. Ниси, наравно, очекивао да ћеш срести и одрубљену главу, све са крвавим жилама, крај гиљотине, а поготово да ће то бити глава какве историјске личности. Свеједно, учини ти се то врло луцидно и вицкасто. Помало се осећаш у предности јер је твој средњи век најнежнија лирска песма наспрам крваве епике данас развијеног дела Европе. Носиш снажан утисак тог јединственог музеја. Кад оно, међутим! Сличан такав нађеш и у Прагу, и у Верони, и у Амстердаму, и где год се у цивилизцији старог континента мрднеш. Само су главе испод гиљотине различите као резултат маштовитости уметника?! У догледно време у тој цивилизацији, у којој све традиционално, чега су најтипичнији чувари музеји, добија модерне облике, можеш очекивати навелико популарне интерактивне музеје, у којима посетилац (омиљени синоним: корисник) неће бити само пасивни посматрач трагова прошлости, него активни (мој синоним: утриповани) учесник прошлости. У том случају, у тортур-музејима, тај утриповани корисник добио би интерактивну прилику да својеручно гиљотинира лутку по избору, са ликом омражених историјских личности.

У контексту тортуре, не знаш ни сам зашто, сетиш се свих оних мука док си чекао за визу, па на граници кад си са том визом хтео ући у земљу у којој је данас тортура, тобоже, у музејима, а напољу је рај. Схватиш да ти из земаљског раја уопште не разумеју Запу. Ти га разумеш и осећаш тортуру и расизам у новом лицемерном облику на својој кожи, а они су Запу пустили декоративно, like promotional song. Дакле, не разумеју чак ни субкултуру, у шта спада Запа, разумеју само промоцију.

Тортура славина и чесми

У једнообразности старог континента најмаштовитији су, да простиш, тоалети. За разлику од музеја, храмова, галерија и дворана, у тоалету никад не знаш шта те чека: је л’ мораш нешто притиснути, само прећи руком, извориште воде значајно погледати и дати му времена да се активира, или ни то – само те спази и пусти воду. Још је веће изненађење кад не знаш ни шта си од свега урадио, а вода је потекла. Но, пошто си ти претерао са сапуном, вода се зауставила, а ти не знаш да поновиш претходну радњу, па муљаш сапуњавим рукама дугмад, шаре на плочицама, бесомучно млатиш по ваздуху с циљем да откријеш сензоре или покрет којим се вода умилостивљује да поново потече. Онда она из чиста мира потече, ти брже-боље да сапереш сапуницу, ушепртаљаш се и она поново стане, преплашена, ваљда, твојим наглим покретима. Ти онда нећеш ни да узмеш њихов убрус, нити да користиш апарат за сушење руку, из страха да је и он дозиран и програмиран да дува у одређеним временским интервалима, него, јадан, вадиш своје марамице, или, једноставно завршиш посао бришући руке од тур (или косу, као ја). Изађеш као кривац, и жао ти што све телесне потребе не можеш да одложиш до повратка у отаџбину, где ћеш руке опрати као човек. Чудно би било да се неко не досети да отвори и музеј славина. Ионако неки примерци тоалета већ личе на музеј. Музеји са слушалицама пред уметничким сликама и одговарајућом музиком, коју ти емитују, већ одавно постоје. Мали је корак до тога да сличну услугу добијеш и у тоалету. Рецимо, десило ти се да уђеш у тоалет са предсобљем, ходником, дечијом собом, собом за непокретну стару рођаку, козметичком одајом са огледалима у пуном дрвету за поправак шминке, убрусима извезеним ручно, све то украшено витражима, мермером, а простором доминира суптилна музика у хај-фај техници. Мислиш да си у музеју ентеријера или стилског намештаја, а не у тоалету.

 

У евентуалном музеју славина, неизоставно би, поред изложбеног дела, морао постојати и тзв. образовни, што воле да комбинују по Европи као заокрет од укоченог, мртвог, традиционалног музеја према модерним, интерактивним. Тако у еко-музејима, осим да видиш, имаш могућност и да својеручно правиш бакин хлеб, а у неким другачијим омогуће ти да после прегледања промуљаш боје и глумиш неког сликара, лепиш и слажеш витраже и мозаике, утиснеш свој отисак руке у какав експонат, или бар да провириш кроз каледиоскоп или неку виртуалну зезалицу и видиш како се нешто „аутентично“ ради. По истом принципу, у евентуалном музеју славина био би експонатски део са описом и пописом сваке врсте загонетне славине. Ту би туристи из варварских земаља добро прегледали све примерке, запамтили оне који су им стварали проблеме, преписали шифру испод експоната у мали апаратић који добију на улазу, а онда у едукативном делу музеја, по шифри пронашли те спорне узорке и упустили се у авантуру увежбавања пуштања воде без срамоћења. То би се, по правилу, вежбало уз помоћ прелепих и прељубазних асистената, због којих се осећаш још варварскије, па би било много боље следити електронска упутства са апаратића за шифре, у којем можеш да одабереш и језик на ком ћеш упутства слушати.  Не зна се, наравно, како би се са тим апаратићем снашли они који се не сналазе са славинама.

Али, зато, брате, кад се вратиш, код куће, као и на послу, сачека те вода која из славине иритирајуће цурка тако да би комотно и без одвртања могао да опереш руке, али је ти, ипак, својски одврнеш, дуго и нештедимице подешаваш оптимално топлу воду, и осећаш се заиста људски, врло људски. И знаш – вода цури и кад ти нећеш, не зато што је тако програмирана, него зато што ниси променио гумицу. Ти ћеш тај неповратно и непотребно просут вишак воде поштено платити и то ти је довољан изговор за сопствени немар. Има воде, даће Бог! Уздаш се у то и нећеш да паничиш пред прогнозама глобалног загревања или замрзавања. Биће ти као и свима, штедео ти воду или не. А кад дође до глобалне катастрофе (тако је зову, али по страху и паници коју изазива код неких, неодољиво ти личи на смак света или Други долазак Христов), верујеш, то ће бити зато што се нагомилао људски грех, а не зато што ти ниси штедео воду. Не можеш рационално објаснити, али негде дубоко у себи знаш да не пушити, не бацати смеће, ставити филтере на ауспухе и користити безоловно, уредно плаћати рачуне и улазнице, пуштати воду дозирано – није култура. Штавише, све је то мање-више кло-ака. Већ по питању славине могло би се дубоко замислити шта је цивилизација, а шта варварство: то да обичан алат , помагало или машина управља самим собом, на крају и тобом, или да ти управљаш њом ?! То што усавршавају славине до невидљивости, а цркве им празне?! То што своје ситно смеће прерађују у намештај и изворе енергије, а крупно, нуклеарно и хемијско, шаљу ниже, код нас, бацају са пристојне висине, уз стотине демократских изговора? То што штеде и разумеју аутобус у душу, а човека проверавају на граници сатима, као число?

 Ни за ди си ниси

И тако, дубоко у себи знаш да је умрла цивилизација, али не можеш да верујеш да јој и трагове културе полако и сигурно унифицирају и банализују. И журиш да још једном одеш, док нису потпуно затрли трагове Микеланђела, Дирера, Сметане, Шекспира… и унифицирали својим услужним сервисима. И покушаваш, упорно покушаваш да реконструишеш аутентичну суштину иза тих сервис-једнобразности. Та реконструкција иде тешко јер оно што си видео већ је реконструкција – срушили су старо и аутентично, и на сличним местима направили квазиаутентично, пластифицирано – дуготрајније је. Све ти се више чини да је боље да отвориш мапу света, не гледајући завртиш прст и спустиш га негде, прочиташ где си погодио, затвориш очи и аутентично замислиш све што си некад негде прочитао.

Онда ти дође комшија, без куцања и најаве, варварски. Затекавши те у спиритуалистичком положају затворених очију, пита те: „Шта то радиш, несрећо секташка?!“

Ти му манеш руком и кажеш: „Сад сам баш с Аргонаутима, само не могу никако да замислим сирену. Она ми лудача из северне Италије, што сам је видео маскирану у сирену, са бронзом на себи, квари инвентивност. Смета ми та бронза, некако је била, како да кажем… неодговарајућа…“

А комшија, врсни познавалац домаћих Ар(го)наута, намах је  разумео о чему се ради: „Је л’ она бронза за шпорете? Шта с тим имају Шиптари?“

Од расплитања комуникацијског шума у вези са Аргонаутима и Арнаутима одустајеш и кажеш:  „Е, та бронза, баш та! За шпорете. Само, у цивилизованом свету она служи за сирене.“  

Онда те комшија мудро посаветује:

„Немој тамо више ни да идеш, савиј скуте и примири се. Видиш да је то све лудо! Још ћеш се једном вратити к’о педер, па ћеш своју срамоту још и улицама шетати и дичити се! Ћути и седи ту,  ни за ди си ниси. Шта ландраш по белом свету?! Џаба се трошиш.“

Али, теби, као и свим варварима, који су једном крочили у цивилизацију, светлуца билборд сервис-цивилизације у зрнцу ока. И, макар ти је нарушила инвентивност, довела у велико питање твоја књишка знања, ротирала за 45% представе о лепом и узвишеном, и за 90% о истини и правди, опет размишљаш како би отишао да погледаш још нешто. Ошинеш комшију погледом и помислиш:

„Паметује, примитивац, а уствари је љубоморан.“

Онда се сетиш како ти је ваљао кад ти је стан био поплављен, мајка разболела, а негде си учио да у твојој култури важи девиза – комшија па Бог. Зато оћутиш, устајеш, стављаш кафу, још му и пиво отвараш, и кажеш: „Хоћемо у суботу на пецање?!“

Тако почиње лицемерство, први корак у цивилизацију и културан свет. Бон војаж!

« Older entries