Дечацима и учитељима

Дивергентно игралиште

Не морате бити бизнисмен; не морате бити приватни предузетник, ни мали ни велики; не морате бити консултант ни агент; не морате  имати издавачку кућу, ни породичну књижару; не морате бити музичар, ни вајар да бисте се једном књигом заиграли и преиспитали – Дејв Стјуарт и Марк Симонс, „Игралиште (г)радилиште“ (Београд: Клио, 2012).

Не морате је чак ни прочитати да бисте знали о чему говори, и о чијој се глави ради, неосетно, свакога дана. Док није касно. Прочитајте ову причу и биће вам јасно.

Дечак, Хелен Беркли

klupaЈеднога јутра, док је дечак био у школи, учитељица рече:

„Данас ћемо насликати слику.“

„Добро је“, помисли дечак. Волео је да слика. Могао је да нацрта све живо: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове и чамце. Извукао је своју кутију с бојицама.

Али, учитељица је рекла:

„Заправо, није сада време да почнемо.“ Чекала је док сви нису били спремни. „Сада ћемо“, рече учитељица, ,,да сликамо цвеће.“

„Добро је“, помисли дечак. Волео је да црта цвеће и почео је да црта дивне цветове ружичастим, наранџастим и плавим бојицама.

Али, учитељица рече:

„Сачекајте! Показаћу вам како.“ Цвеће је било црвено са зеленом стабљиком.„Ето, тако“, рече учитељица. „Сада можете да почнете.“

Дечак је погледао у учитељичин цртеж. Потом погледа у свој цвет. Његов цвет му се више допадао од оног који је нацртала учитељица, али није то изговорио. Само је окренуо папир и насликао исти цвет као учитељичин. Црвени цвет са зеленом стабљиком.

Следећег дана тек што је дечак сам отворио улазна врата, учитељица рече:

„Данас ћемо правити нешто од глине.“

„Добро“, помисли дечак. Волео је глину. Умео је да направи све и свашта од глине. Змије и Снешка Белића, слонове и мишеве, аутомобиле и камионе. Онда је почео да развлачи и растеже своју грудву глине.

Али, учитељица је рекла:

„Сачекајте. Још није време да почнемо.“ Потом је чекала док сви нису били спремни. „Почните“, рече учитељица. „Правићемо тањир.“

Дечак је волео да прави тањире и почео је да их обликује. Били су различитих облика и величина.

Али, учитељица рече:

„Сачекајте! Показаћу вам како“, и свакоме је показала како да направи дубоки тањир. „Ето“, рече учитељица. „Сад можете да почнете.“

Дечак је погледао тањир који је направила учитељица а затим свој. Његов тањир му се допадао више него онај који је направила учитељица, али ништа није рекао. Само је изнова од глине направио нову грудву и направио тањир попут учитељичиног. Био је то један дубоки тањир.

Врло брзо, дечак је научио да чека и да посматра и прави ствари баш као што их је учитељица правила. Ускоро висе није правио ствари на свој начин.

Тада се догодило да су се дечак и његова породица одселили у другу кућу, други град и дечак је морао да иде у другу школу. Првога дана у школи, учитељица рече: „Данас ћемо да сликамо.“

„Добро“, рече дечак. Чекао је да му учитељица каже како то да уради.

Али, учитељица није рекла ништа. Само се шетала учионицом. Када је пришла дечаку, рекла је: „Зар не желиш нешто да насликаш?“

„Желим“, рекао је дечак. „Шта ћемо да сликамо?“

„Не знам док не завршиш“, рече учитељица.

„Како то да урадим?!“, упитао је дечак.

„Зашто, па онако како желиш“, рекла је учитељица.

„У било којој боји?“ упита дечак.

„У било којој“, одговори учитељица. „Ако свако наслика исту слику и употреби  исте боје, како ћу знати ко је шта насликао и шта је насликао?“

 „Не знам“, рече дечак.

Тада је почео да слика црвени цвет за зеленом стабљиком.

* * *

Не морате, дакле, бити вајар, осујећени сликар и уопште уметник било ког соја. Можда сте Дечак или учитељ.decak

Какво цвеће стварате? Имате ли осећај да се крећете у свету препуном истог црвеног цвећа са зеленим стабљикама? Питање је за дечаке и учитеље.

И, тако вам јединственог непоновљивог цвета, ако вам га нису успут угушили – не лајкујте увек истим фабрикованим симболима. Одговорите.

Advertisements

Перцепција лимуна

Историја и спадало

Субота је, једна од оних радних, када пола ученика не дође, мада су часови скраћени. Иду на тренинге, рођендане, куповине… или једноставно неће да дођу, имају особу за правдање у породици, родила га мајка. Баш ту суботу је одабрао наставник да, спајајући час грађанског и српског језика, обради чувену песму Милутина Бојића у 7. разреду основне школе.

Наставник се добрано потрудио да направи пробран извод историјских околности у трајању од неких 10-ак минута, служећи се документарним филмом Где цвета лимун жут. Пошто је припремио ученике на тај начин, наставник говори да има више интерпретација ове песме од стране познатих глумаца и рецитатора, али да је изабрао Драгана Николића јер је његов деда и сам оставио кости у плавој гробници те интерпретација носи посебан емотивни набој. Затим бира одломак истог документарца и директно са Ју-тјуба приказује одломак у којој Драган Николић рецитује песму.

Чим се указао лик познатог глумца, спадало из дна библиотеке коментарише:

– Знам га: то је онај из Гранд-кафе!

Неколицина се насмеје, али наставник не обраћа пажњу и пажљиво слуша даље. И сви ученици немо слушају, те саслуша и спадало. Пошто се песма заврши, спадало не може да одоли, па поново добацује:

– Бољи је у Гранд-кафи!

Осим првог до спадала, овај пут се нико није насмејао, сви видно дирнути интерпретацијом и укупним контекстом песме. Наставник не може да игнорише и ову упадицу спадала, па му говори да може слободно да напусти час јер има оних које песма и сопствена историја занимају. Спадало кратким потезом диже руке, као да се предаје, показујући да обећава да неће више.

Након изношења првих, снажних утисака, ученици су добили задатак да пронађу стилске фигуре по групама. Док су се они консолидовали, наставник се окренуо према лап-топу да искључи Ју-тјуб. Спадало као опарен скочи и извуче врат:

– Чек. чек да видим колика је гледаност!

Ни овај пут му није успело да минира свечано-радну атмосферу – нико се није обазирао. Ученици раде, почињу да износе резултате, задржавајући се посебно код речи „опело“ чије значење многи нису знали. Спадало се за то  време видно дасађује, покушавајући на све начине да анимира оне око себе и пребаци на своју страну. Међутим, сви, као посрамљени нечим, склањају поглед од њега и бар зуре у своје читанке, ако и не учествују активно у раду.

Видевши да ће му сви покушаји циркушења пропасти, у неко доба спадало устаје, театрално пакује своје ствари у руксаг и упути се према вратима. Стаје код наставника, заврне рукав као да гледа на сат и мртав озбиљан каже:

– Ја се стварно извињавам што прекидам ово тужно опело, али ја морам да идем. Ево га, већ је пола 12, сад ће ручак, журим!

И оде! Разредом се пронесе смех.

Одбрана спадала 

  • Субота је, радна – права казна! Ко још у таквим тренуцима бира озбиљне теме?!
  • Ко је крив Драгану Николићу што тезгари по рекламама па га идентификују са Гранд-кафом, а не са Плавом гробницом? Уосталом, шта би рекао његов покојни деда што кости остави у плавој гробници, а унук му рекламира Гранд-кафу, и то са рођеном женом?!

 Перцепција (П)принципа

Није спадало ни први ни последњи. Пет и по векова након Косова на сарајевским плочницима неугледни студент бранио је принцип (какве ли игре речи) који се на нашим просторима увек брани падањем царске главе. Пола века иза тог атентата један песник културе луцидно перципира да би тај Принцип могао бити Обилић, а принцип који брани није ништа друго до косовски завет, и у једном фантазмагоричном поетском поистовећивању испева:

Овај излазак на пусто разбојиште,

Без бурме и без коласте аздије,

Без табора честитога кнеза,

Грмело је ноћас, кратка олуја, мирис липе

Богатији за кратко сећање муње,

Руком преко чела, овај ветар

Тежак пет векова, светлуцав, огроман,

Та застава под којом посрћем,


На углу једне улице где се види река

И време почиње да пева гласом стараца

Ослепелих од црнога сунца,


Ја без оклопа, с пролазницима помешан

И златним сенкама,

Ја сада већ без избора, на празном пољу

Где тутње копита битке

Подижем руку:

– Све да свето и честито буде –

И пуцам.

(Иван В. Лалић)

Деценију или две после исти жири који овенчава Лалића наградама додељује једном спадалу рок-сцене награду за најбољу сатиру. Каква је његова рецепција прошлости?

Црнохуморно селективно сећање

Перцепција прошлости код историчара, јунака, песника и спадала је иста: опазили су све што је требало да се опази. Изменила се рецепција. Једнима је, наиме, историјско памћење сведено на личну сатиричну параболу.

Не знам тачно зашто јер је више интуитивно, али чини ми се да се спадала својим селективним сећањем, намерно црнохуморним, бране од хиперсензибилности за „златне сенке“ .  Заодену се у „оклоп“ црног хумора. То је њихова коласта аздија и њихов избор, и њихово поштовање и признање: Све вам је свето и честито било. Сад је мало другачије…

И пуцају!

Дигитална писменост и веб-обележавање

И умрежен и обележен

Пре неких годину дана проучавала сам професионалне заједнице, углавном америчких просветара, и укључивала се у неке од њих. Будући да је то врста приватних социјалних мрежа, односно наменских за једну браншу, подаци који се при упису дају много су шири од оних које смо навикли да дајемо при регистрацији на глобалне мреже. Осим основних података (имена, земље, града, поштанског броја), захтева се обично и унос предмета, тј. области којом се у школи бавите, врста школе, интересовања, који су разлози за учлањење у заједницу итд. Од личних података се махом траже профили на социјалним мрежама, међу којима је Твитер посебно пожељан и популаран, адреса блога и слично. Највише ме изненадило што на некима од њих захтевају и корисничко име на социјалним обележивачима, на првом месту Делишес (Delicious), Диго (Diigo), затим Стамблапон (Stumbleupon). Дотада нисам размишљала које су предности социјалних обележивача, одувек сам их сматрала личном колекцијом забележених линкова и никако ми није било јасно зашто би човек јавно нешто обележавао, и делио то с другима. Куд је умрежен, туд сад мора бити и „убележен“, тј. онај који обележава и обележено дели, а све не би ли био у фазону социјалног веба.

Идеја бук-кросинга (book crossing) живи у социјалним обележивачима

Кренух тако у истраживање и ускоро је библиотекар у мени био одушевљен. Идеја која ме у библиотекарству одушевљава, ма колико била футуристичка, и ма колико била одраз кризе библиотека, а не слободе информација и кружења и дељења знања, јесте идеја по којој књига више неће имати власника. Власници ће своје библиотеке расформирати, књиге оставити по парковима и трговима, чекаоницама, ресторанима… Тако ће свако бити у ситуацији да буде привремени власник књиге. Кад је читалац намерник прочита, такође је оставља на неком јавном и прометном месту. Дужан је само да на одређеном веб-сајту забележи где је књига тренутно. У будућности вероватно ни то дојављивање неће бити потребно јер ће се помоћу микро-чипова или нечег другог, из једног центра, пратити где је књига тачно. Каква идеја и каква свест, каква култура! Замисли да брдо књига путује свемиром! И да те проналазе случајно и сеју своје идеје кроз тебе и кроз случајности у којима си на њих набасао.

На ту ме идеју виртуелне библиотеке подсетио сусрет са социјалним обележивачима. Јесте да у њима пише Моја библиотека, Моје збирке, Моје групе, Моје колекције… али суштински, оне нису наше чим их учинимо јавним. У кључу малопре помињане виртуелне библиотеке – оставили смо их на непознатом месту и немамо појма какав је њихов даљи живот, али знамо да смо их поставили и поделили с најбољим намерама. И то је сасвим довољно за добар осећај. Ако, пак, циљано делимо своје збирке и линкове само са одређенима, можемо прецизно планирати чему ће послужити, усмеравати сараднике током рада и пратити како је остварено оно што смо планирали. Педагошка ситуација првог реда за школе 21. века! Ако нешто у социјалном вебу може развити вештине дигиталне писмености, онда су то социјални обележивачи.

Вештине дигиталне писмености и веб-обележавање

О информационој, дигиталној писмености и доживотном учењу непрестано слушамо и сами се позивамо на њих, али то не подразумева да знамо о чему се тачно ради. Дифузна помињања ивих појмова утолико су чуднија уколико се нижу нови и нови стратешки документи који непрестано развијају концепт информационе писмености тако да се сада већ може говорити о некој врсти прецизно дефинисаних прописа.

У каквој су вези информациона писменост и друштвени обележивачи, запитаћемо се. У малом изводу из Калимера- смерница о начинима и техникама информационог описмењавање препознаћемо веб-обележиваче међу веб 2.0 алатима. У зависности од врсте они могу бити техника сарадничког учења, подршка истраживачком учењу, самоусмереном учењу итд. То ће зависити од избора дидактичких модела и подстицајности задатака или проблема које решава онај који учи.

Далеко је важније размотрити карактеристике информационо писменог човека и тада видети које од њих развија коришћење веб-обележивача.

  • Веб-обележавању претходи претрага веб-извора. Ма колико били вешти, списак погодака ће увек бити већи од оног који нам је потребан, али их, свеједно, морамо негде сачувати пре селекције. Зашто не у неком обележивачу?
  • Сачуване поготке затим проучавамо и вреднујемо, тј. процењујемо. При томе можемо водити белешке о самом извору, и о садржају у њему оном што нам сам извор говори како бисмо лакше издвојили и одабрали одговарајуће информације. Зашто за те сврхе не бисмо користили обележиваче који омогућавају анотације, коментаре и истицање целокупног садржаја или делова проучаваног садржаја? Опет веб-обележавање!
  • Пошто вреднујемо проучаване веб-изворе, приступамо њиховој синтези: организујемо их и представљамо. Можемо да их организујемо по критеријумима који одговарају нашем тренутном циљу и потреби, али их можемо разврстати у своја општа интересовања. Зашто се при томе не бисмо користили ознакама, колекцијама и збиркама, фасциклама, које баш сви веб-обележивачи нуде као начин организовања и категорисања сачуваних извора?
  • Пре коначне употребе информације резултате можемо да представимо: дамо на увид ментору, поделимо с другима на истом задатку или сличних интересовања. Овај корак интеракције може да прерасте у десеминацију или ширење пронађене и процењене информације. Ако се у том поступку служимо обележивачем, биће нам потребан онај који има социјални атрибут дељења и сарадње. Опет, дакле, можемо да се служимо обележивачем.
  • Етички елеменат у овако прикупљеним и филтрираним информацијама састоји се у свести да смо одговорни за заједничко знање у чијем сакупљању учествујемо, те да оно што смо обележили мора бити проверено, а даље коришћење олакшано зарад општег добра. Слободан проток циљаних информација, унапред класификованих и означених, нигде у социјалном вебу није тако сврсисходан као у веб-алатима за прикупљање, обележеавање, истицање, дељење.

Веб-обележивачи, осим тога развијају читав низ вештина карактеристичних за функционалну, библиотечку и дигиталну писменост. Међу њима издвајамо најбитније.

  • Вештина одређивања специфичне произвољне предметне одреднице при опису извора, односно утврђивања ознака (тагова) забележене веб-референце, донедавно биле су посао библиотекара и научних радника, а данас су потребне сваком информационо писменом човеку. У библиотекарству предметне одреднице су стандардизоване и њиховим одређивањем баве се посебни стручњаци, али и корисници морају имати основне представе о предметном каталогу када трагају за информацијама. Ако их не знају, ту је библиотекар који ће на основу приче корисника покушати да нађе одговарајуће предметне одреднице и литературу о томе.  У дигиталном окружењу немамо библиотекара, сами се сналазимо, те одређивање тагова и претраживање по њима слободно можемо сматрати једном од основних вештина дигиталне писмености. Тагови или ознаке нису ништа друго до произвољно одређене предметне одреднице неке веб-референце која ће олакшати претраживање оном ко бележи, али и онима са којима на вебу дели своје ресурсе или ресурсе које је забележио. Вештина одређивања ознака утиче и на вештине напредног претраживања: списак погодака ће се смањити и бити ближи ономе што нам је потребно уколико знамо да дефинишемо предмет претраге по ознакама или таговима.
  • У вези са ознакама је и вештина функционалне писмености – одређивање кључних речи и разликовање битног од небитног.
  • Критичко мишљење развија се у процесу селекције, поређења сличних или различитих извора и процени њиховог квалитета.
  • Учење учења (метакогниција), преко потребно за информациону писменост, развија се у процесу веб-обележавања на више начина: увежбавамо вештине најлакшег и најбржег проналажења информације; класификовање забележених референци трајно развија способност разликовања општег од појединачног, успостављање веза између два појединачна примера и одређивање карактеристика која их чине делом истог општијег појма; развија способност предвиђања да се у будућности избегну невоље уколико нисмо добро систематизовали прикупљено знање и нагони нас да делујемо у складу с тим предвиђањима.
  • Трансфер знања склони смо да олако подведемо под пуку размену знања. У том случају свака социјална мрежа би било велико поприште трансфера знања. Трансфера знања, међутим, нема без повратне информације, без праћења примене неког знања које се разменило, тј. његове евалуације. Поједини социјални обележивачи, пре свега они сараднички, омогућавају и праћење развојног тока сачуваног, процењеног и подељеног извора знања.

Између два пласта сена

Код социјалног веба непрестано смо у легендарној ситуацији магарца између два пласта сена, штавише између много пластова сена. Ком се од многих пластова приволети?

Да ли да по уходаној пракси користимо букмарке који су саставни део  прегледача (Интернет есплорер, Мозилин букмарк итд), које не можемо делити, нису сараднички, и још да ризикујемо да заборавимо да га извеземо при реинсталацији, те све обележено заувек изгубимо?

Да ли одабрати неки класичан и поуздан социјални веб-обележивач за који не морамо страховати да ће са реинсталацијом погубити податке јер је на вебу (Гугл-букмарк, Делишес, Тубла итд) или желимо да нам то што прикупимо и визуелно дочарава шта смо то прикупили (Симбалу, Бисерно дрвце итд)?

Желимо ли да поделимо то што смо забележили и желимо ли да учествујемо у заједничком прикупљању, изградњи и дељењу знања у некој од група које социјални обележивачи нуде, користићемо сарадничке социјалне обележиваче.

Можда су наше потребе до те мере специјализоване да на одређене теме прикупљамо поједине чланке који ће се сви наћи на једној страници, а не одвојено у збирци обележивача, а које због тога зовемо кураторским (Скуп-ит, Сторифај, Мидлспот, Лист-ли итд)?

Ако нам брзина живота не дозвољава посвећивање, пријављивање сваки пут када желимо нешто да проверимо или урадимо, поесбно на сваки од својих налога, за нас су идеална решења сервиси на којима можемео да креирамо почетне странице, рецимо Нетвајбс.

Или су нам потребни обележивачи који памте делове текста на одређеним страницама и омогућавају нам да их маркирамо и коментаришемо, сами или у сарадњи с другима?

Како не бисмо прошли као животињица из приче, најбоље је све ове врсте веб-обележивача опробати. Социјални веб не трпи конзервативизам и лојалност одређеним фирмама и производима. Саме те фирме свесне су свеопште повезаности и могућности допуњавања и складног „суживота“ двеју сличних услуга. Тако многи прегледачи, поред свог букмарка омогућавају додатке за друге веб-обележиваче. С друге стране, социјални веб не трпи ни робовање сопственим навикама с оправдањем да нам и старо задовољава потребе. Наше можда и задовољава, али смо дужни према онима које учимо да их упознајемо са различитим могућностима. Свака од њих развија и увежбава  неке вештине дигиталне писмености, која није ништа друго до примена информационе писмености у дигиталном окружењу.

Омиљени социјални обележивач за сопствене потребе ми је Симбалу. Са њим се осећам као градитељ, зидар знања, али не обичан, неко посвећени мајстор који брине и о естетици онога што је сазидао. Није без значаја ни то што се свака колекција естетских „циглица“ овог обележивача може поделити и уградити на неко веб-место.

Држим се Гугл-букмарка као стоваришта свега и свачега, оног најопштијег што ми увек може бити потребно.

Интернет-експлорер користим искључиво за „читај касније“, а затим то што погледам разврставам на неки од веб-обележивача.

Сва тематска прикупљања веб-извора везујем за кураторске веб-алате: сваки пут за неки други, јер уноси живост, игру и луцидност у боравак и трагање на вебу. Издвајам Лист-ли, Скуп-ит, Мидлспот.

Немам културу коришћења веб-обележивача који маркирају делове текста и нуде могућност писања анотација и коментара, али ми је неколико пута био потребан и одлично ми је послужио Вечни нотес или нотес за све и свашта.

Све то, осим кураторства и естетског дојма, омогућава веб-обележивач Диго. Најтоплије га препоручујем. Захваљујући Диго-заједници, пратећи свега неколико група, све што знам о веб-алатима знам од чланова тих група. Захваљујући Диго-обележивачу сваки пут освежавам своје вештине описа, а не само коришћења, веб-извора и јачам одговорност према свеопштем знању. Захваљујући Диго-обележивачу, могуће је чак и таква једна невероватна ствар да организујете онлајн-обуку на њему.

Пример коришћења Диго-обележивача у раду с ученицима

Са ученицима старијег узраста основне школе на курсу Креативног писања користили смо Диго за обраду идиома у српском језику. Полазиште је била књига популарне лингвистике Милана Шипке Зашто се каже. Свако од ученика одабрао је неколико идиома чија су значења и употребе истраживали на интернету. Истраживачки задаци су били на три нивоа сложености, што је у Диго-обележивачу могуће спровести јер омогућава дискусије на одређене теме.

  1. Најједноставнији задатак је био да истраже тумачења одабраних идиома на различитим веб-изворима, пореде га са оним у књизи и коментаришу његову поузданост, описујући сам извор и одређујући ознаке (тагове).
  2. Сложенији тип задатка се састојао у: трагању за различитим текстовима у којима се идиом користи; тумачењу дискурса и поређењу са књигом као извором објашњења и индикатором квалитета; процени начина на који је коришћен идиом, у каквом контексту и да ли је употреба у складу са тумачењем у књизи. Тумачење су ученици писали у коментарима, с освртом на сам извор, а тагове одређивали тако да опишу сам извор.
  3. По сложености најзахтевнији био је задатак у којем су ученици: прегледали прилог неког од другара и у коментарима се критички осврнули на њихов рад; допуњавали уколико пронађу пропусте; истицали предности тумачења другара; процењивали  да ли су тагови добро одређени.

Које вештине дигиталне писмености (информационе писмености у акцији у дигиталном окружењу) развијају истраживачки задаци?

  • рачунарску (информатичку писменост): регистровање и сналажење на сервису у техничком смислу, постављање линка, именовање;
  • претраживање и селекција одговарајућих референци;
  • тумачење и разумевање текста;
  • процена квалитета поређењем с књигом као индикатором квалитета;
  • апстраховање и критичко мишљење;
  • функционалне вештине: одређивање кључних речи и дефинисање ознака;
  • културу комуникације у дигиталном окружењу.

Анализа резултата и процена дигиталне писмености ученика (16 ученика)

  • Ученици су рачунарски писмени: нико није имао проблем око сналажења на сервису, прихватања и укључења у затворену Диго-групу.
  • Елементарно су писмени: поштовали су језичке норме при писању на интернету када се то од њих захтева.
  • Функционално су неписмени: само мали број је успео да одреди кључне речи и ознаке (одређивали су мотиве текста или тип задатка), а неки су оставили своје прилоге без ознака; уместо описа извора препричавали су надуго и нашироко садржај извора.
  • Разумевање текста и поређење са књигом углавном су добро схватили, али нису знали аргументовати своју процену и тврдњу, или су то учинили врло штуро, насупрот распричаности у непотребном препричавању садржаја.
  • Критичко мишљење готово да не постоји. Неколицина која је реаговала на прилоге других, свела је то реаговање на „лајковање“ , честитање, бодерње и навијање.
  • Метакогниција (учење учења) потпуно је одсутна. Сваки прилог ученика прокоментарисао је наставник и позвао их да исправе што су пропустили: да одреде ознаке поново јер их немају или нису добро дефинисане; да опишу сам извор уместо препричавања садржаја извора. Само један ученик одазвао се и поправио претходно урађено.

Овакви резултати упућују на оно што је општепознато у нашем школству: информатичку и елементарну писменост имају, али информациону немају. Она им недостаје онолико колико информациона писменост подразумева остале писмености и концепте на којима би требало да се савремено образовање заснива: учењу учења, функционалним знањима, критичком мишљењу.

Није жигосање, него маркирање (истицање)

Ако се на једном малом, и у почетку забавном задатку, оволико открило и толико могло сазнати и вежбати, нема разлога да већ сутра поново не покушамо нешто слично са ученицима за које смо закључили да имају велики проблем код сналажења и разумевања веб-извора. Будући да је интернет младој генерацији основни, ако не и једини извор информација; будући да немају навику ни жељу да дубље трагају, а камоли да процењују оно што пронађу, него узимају прво на шта наиђу; будућу да веб-изворе користе без етичке категорије (плагирају, не наводе изворе) социјални обележивачи су сјајни алати да се ученици пресретну на интернету (уместо на Фејсу) и да прикажу цео процес рада, а ен само коначан, обично плагиран, резултат потраге за знањем. Социјални обележивач полази од тога да је извор на интернету, али се не завршава с тим. Ученик се доводи или се може довести у ситуацију да осим што је поставио извор, тај извор процени, опише, вреднује. Тек то што је о извору написао, његове опсервације, ознаке које је одредио (бавио се извором) биће сматране продуктом  његове мисаоне активности и рада, а не само прилагање неког извора као резултата претраге, без икаквог критеријума, обично и без икаквог етичког обзира.

Овом осврту на поражавајуће низак степен дигиталне писмености наших ученика није био циљ да обележи и жигоше. Да наставим у духу обележивача – био му је циљ да маркира, истакне и понуди другачији метод од оног који користимо у дигиталном описмењавању ученика , а који се у најбољем случају састоји из пуког техничког оспособљавања (информатичка или рачунарска писменост).