Лисабонска прича

Омиљени филм заправо је антифилм јер је антивизуелан. Тачније, озбиљно доводи у питање аутентичност било ког аудиовизуелног записа, поготово оних који претендују да буду уметност сама. Можда зато главни јунак, чувени тонац сломи ногу и ужасно је гротескан с асвим својим триковима. Зато главни невидљиви јунак, режисер, ставља камеру на леђа и без икакве уметничке или какве друге интревенције снима живот сам.  Зато, фадо-музика, без икаквог дотеривања, звучи тако божански у филму.

Због свих зато, ако нешто још увек желим, то је да видим Лисабон.

Vodpod videos no longer available.
 
 

more about „Лисабонска прича„, posted with vodpod

 

Scareface – епска свест модерног доба

Један од филмова које сам гледала кад год на њега налетим, јесте овај филм Брајана де Палме. Шта је то у филму што нагони да га неко ко, у принципу воли француске драме, потпуно антифилмичне, у којима се ништа не догађа, гледа овакво шта, да не кажем – америчко смеће. Баш то што говори о смећу, а смеће у туђем дворишту увек мање смета, чак ти се и чини већим и горим од гомиле у сопственом. Де Палма некаквим романескним начинима кроз све своје тзв. мафијашке филмове успева да цео тај свет криминала прикаже као покушај васпостављања давно изгубљених вредности. Рекла бих, традиционално-патријархалних вредности давних времена, али у новим условима. То је свет у коме се убија, али чува породица као светиња; лаже, али и даје и не гази реч; вара, али и бива лојалан. То је свет у којем се наруче десет убистава виђенијих људи у тренутку док крстите дете (опет Ал Паћино, али у Куму – не знам који број). Или, да се вратимо на „Лице с ожиљком“, то је свет у коме се у тренутку помрачења свести, с рационалним образложењима, убије газда, најбољи пријатељ и шеф полиције… али се не може разнети ауто у којем су два детета, потпуно непозната. Да ли нам је због те сцене одбијања да окрвави руке и дечијом, Тони Монтана симпатичан? Не, потпуно су другачији механизми, други квалитети и други циљеви овог филма. Филм је ослобођен романескности и идеализирања, типичних за остале мафијашке филмове Де Палме. Бруталнији је и не могу да не мислим да та бруталност, неувијена, неромантизована, неидеализована, носи сасвим другачију поруку. Обрнуту, али очигледну. Не знам шта клинци – фанови овог филма мисле, али, просто је немогуће помислити да филм афирмише брдо оружја и брдо кокаина испред носа дилера као идеал брзог, кратког и „квалитетног“ живљења. 

Хипотетичко заметање кавге Де Нира и друге култне сцене

Ако је нешто у вези с Ал Паћином добро у том филму, то је глума. Сјајни мали (низак и здепаст) глумац, питомог и лепог лица! Занимљиво би било знати шта се, осим сцена с Марлоном Брандом, у школама глуме проучава као култни пример добре глуме по принципима прашке школе. Преко океана, из филмова стижу нам сцене суздржаног насиља као такви уџбенички примери добре глуме. Једна од тих култних сцена је сцена са Робертом де Ниром у „Таксисти“ у којој он стоји пред огледалом и вежба будући сопствени обрачун са безочним светом напољу. Сцена хипотетичког заметања кавге састоји се у варијацијама, на различите начине изговорене реченице: Are you talking to me? Можда и боља, мада мање производ учене глуме, више инстинктивне, јесте сцена у престижном ресторану, из којег одлази Тони Монтана, у почетној фази губљења контроле над својим животом, после свађе са женом (Мишел Фајфер), тетурајући се, и обраћајући  присутној, снобовској клијентели ресторана, отприлике овим речима: Шта ви гледате?! Немате м… (преведено као- немате петље) да будете оно што желите, па вам требају људи као што сам ја да упрете прстом и кажете: Он је негативац! Шта сте онда ви? Добри? Неее, нисте ви добри. Само се добро сакривате и лажете. Ја? Ја немам тај проблем. Ја увек говорим истину! Чак и кад лажем! Али, како је то одглумљено, са којим ставом, кретњама и  којим тоном! Верујем да из сваког са друге стране екрана, због те сцене навре неизречено ликовање: Е, нека им је рекао – и опросте му све што је починио. У стотине америчких филмова с крими-мафијашком темом препознајем покушаје неталентованих и извиканих глумаца да буду Де Ниро из „Таксисте“ или Ал Паћино из „Лица с ожиљком“. Један од таквих неаутентичних глумаца компилатора је Енди Гарсија са својим покушајима да на стас Ал Паћина придода харизму Де Нира, што га чини врло смешним. У сваком случају, у ненаписаној (ако већ није написана, а ја не знам) историји глуме, ове две сцене ће бити два одлична модела глуме: учена, харизматична Де Нира и инстинктивно-импулсивна Ал Паћина. Лично ми је Ал Паћино далеко дражи у филму „Пасје поподне“ у којем се решава да опљачка банку да би задовољио не себе, него људе које воли, и понаша се потпуно неадекватно у целој причи, што га чини херојем улице и обичног света.

Херојство модерног доба и епска свест или Не дај на се, убила се!

Кад се симпатије за Тони Монтану, након ове сцене (због које, лако је могуће, и гледам филм кад год га дају) дода и сцена са децом у ауту, који неће да разнесе, мада зна да га чека рат после тога, ми му све опростимо. Сличним поступцима де Палма чини романтичним и идеализираним свет мафије и у другим својим филмовима, али овде ништа није идеализовано. Зашто не бисмо допустили да и окорели криминалци имају ахилову пету? Вера у човека и кад је на најцрњем дну, оно је што ове филмове чини симпатичним и гледаним, а не афирмација мафије. На помолу новог века у новом свету (Америка), који је и насељен криманалцима и сав на крви почива, мафија је само једна страна тог света. Чини се, чак, да је онај други, легални, много крвавији, само боље покривен легалношћу. У свету изгубљених патријархалних вредности, какав-такав кодекс има још само мафија, и то је оно што Де Палмине филмове чини романесконо-романтичним, а његове карактере симпатичним. Ако ћемо још даље, каква је морална разлика између античких епова и мафијашких филмова? Разлика између епских ликова, у које можемо сврстати и нашег Марка Краљевића, и уличних хероја? Сви штите своје и често су, са становишта модерног, надасве толерантног човека, окрутни. Нови су само услови, подела улога, распоред снага је исти. И тој архетипској епској свести, изобличеној у новом веку, одговарају мафијашки филмови, у којима су рудиментирани остаци епских вредности, „обогаћених“ новим моделима зла у складу са нарастајућим злом у стварном свету новог доба. У малим количинама ту епску свест данас имају сви који су везани за своје корене, своје племе, порекло или бар друштвену групу у којој се осећају прихваћенима. Отуда клинци у периоду социјализације у вршњачке групе воле да се организују у фан-групе, па и фанове овог филма, што сам открила тек сада. Та је епска свест била видна и код моје благопочивше баке, која ју је знала изразити некаквим идиомом у феминистичкој босанско-личкој варијанти, који сам само од ње чула и ни од кога више, нити је ко то где забележио: Не дај на се, убила се! У понашању код моје баке епска свест је била присутна на начин сличан Де Палминим јунацима – све њено је било најбоље: најбоље је ткала ћилиме, веш јој се белио као кад га рашири по грмовима, овце близниле, сирац никад буђавио,  њена својта била најшира и најплеменитија… Ту исту својту (какав красан израз!) знала је да оплете само тако, али никад пред другима и „туђима“. Нисам је никад затекла, али, верујем да би, да је знала да чита, била фан Де Палминих филмова. Затекла сам је да коментарише преке револверске судове гневних праведника, поготово ако су они били кршни клапци: Тако, ранко, смакни гада! Непогрешиво је знала ко је храбар и срчан, а ко слабић, па и у филмовима. И била на правој страни. Херојска епска свест, али и старозаветни човек.

Привиди Монтана риалити (reality) компани

Тони Монтана није из легендарне Коза Ностра. Врло стварно локализован је за кризу на Куби, која је стално у кризи, али су кризу укризили „господара свемира“ да би се убацили у причу. Под сељачким изговором да је политички неподобан, а не криминално диспониран, Монтана остварује свој „амерички сан“. Брзо препознаје механизме на којима нови, слободни свет почива и решава да га освоји на пречац. Препознаје да се тај свет базирао и данас се базира на отимачини, током времена постепено легализованој, с бруталношћу која је спретно прикривена. Али, његова латиноамеричка крв и сензибилитет чине га недовољно истрајним, стрпљивим и он све своје испуца за пар година. Убрзано. Колико је “Лице с ожиљком“ прича о појединцу, толико је прича о целом друштву. Не очекујемо ли и прижељкујемо целом том друштву Монтанин крај, и не питамо ли се сваког дана – докле већ са том силом? Тони Монтана је само уметничко-филмска верзија документараца антиамеричке поруке са тла саме Америке. По крајњем резултату, не разликујем га много ни од Тарантина. Нема пародије, али је горчина иста. У свим претходним читањима филма промакао ми је назив „фирме“ Тонија Монатане. У краткој сцени пребројавања новца, у којој се полиција служи ништа мање бруталним системима отимања, Тони одаје назив своје легалне „фирме“: Montana Reality Company. Рекох ли ја да нема ироније и пародије?! Грешка, само је мање видљива него код Тарантина и не чини потку филма, успутна је. Дакле, „стварност“ или reality Монтанине компаније сва је на привиду. Ево тих привида и паралела, развијених на основу филма (не гарантујем да је то и порука):

Монтанин привид Паралелни привид
Привидни политички исељеник, и сви знају да је то лаж, али је гутају. Сви, осим Монтанине мајке. Дошли једном неки однекуд, отели затеченим њихово и направили свој свет, у име цивилизације и напретка. Сви данас знамо шта су урадили, али им се клањамо, дивимо или завидимо. 
Привидна лојалност у фирми и поверење међу „запосленима“ , ипак, уродила је тиме да све своје најближе сараднике, па и најбољег пријатеља Менија, убије својеручно. „Цивилизација“ или уређење каткад, све чешће и више, почива на максими да је човек човеку вук или Френковим речима: Никад не потцењуј туђу похлепу. Или, по једном грузијском филму: Ухватити црну мачку у мрачној соби, чак иако она не постоји.
На привидну сигурност дворца у којем живи Тони Монтана даје 12% (занимљив податак) од укупних прихода нарко-царства, и опет у њему није сигуран. На бауку од могућег и фиктивног непријатеља почивају све тираније, јер су свесне како су до сопственог положаја и статуса дошле.
Привид доброте и рањивости, којом нас „купе“ гангстери меког срца: све може, али не може дирати децу. То што унесрећи ту децу убијајући му родитеља – нема везе. Немогу да се не запитам- да ли био рањив да је имао своју? Упућује на појаву да врло често они који без кајања пошаљу бомбе да униште тобожње претње демократији, код куће перу савест здушно се борећи за опстанак ретке птичје врсте.
Привид љубави и породичности ствара Монтана куповањем љубави. Оне које воли обасипа новцем: жену, сестру, мајку. Кад му успе да на тај начин веже људе за себе, онда их, попут тигрице у свом дворишту, доведе у идеалан околиш, али држи свезану за дрво. Машта о деци, али да ли је за васпитање деце довољно одустати од једног убиства, међу хиљадама, ? Из тог, свеједно из ког, света је стигла бесмислена брига и „стандард“ да породицу не можемо основати ако немамо сигуран посао, не знам какав стан и ауто. Ту се детету, чим се роди, већ одваја за школарину, а нико не мисли о вредностима које ће му пренети. Укључити га у систем, али без крвавих руку, како би уживали и уважавање и плодове крававог рада предака, идеал је њихових родитеља.
Привид чежње за неисквареношћу и невиношћу Монтана отелотворује у најгрђем и најружнијем лику у филму – сестри Ђини, сву од ниских страсти и ситних задовољстава са ценом испод сваке цене. Но, Монтана бар није ишао у цркву, попут ватрених католика Козе ностре. Није ни опере певао. Верујемо у оно у шта хоћемо да верујемо. Могуће је срести младиће у пуниј снази како држе најјефтиније дуплерице на зидовима и тврде да су то њихови анђели. Чак, да их покушавају спасити од онога у чему оне виде своју једину шансу и спас.
Привид истинољубовости и праведности Монтана постиже тако што увек сипа што му прво падне на памет, не бирајући речи; хвали се лојалношћу бившем шефу, али му отима жену на његове очи. Мода привидне истинољубивости и бајаги слободе шири се врло брзо. Заиста можете учинити и рећи шта год хоћете: само најавите митинг, напишете транспаренте и у најављено време се разиђете, ослобођени фрустрација. Само не смете задрти у опипљиве интересе оних који те фрустрације немају! Они их изазивају.

И тако цела та фирма са саркастичним именом распада се, не зато што почива на злу, јер и читаве институције почивају на преварама, обманама и крви, него зато што је газда изгубио меру. Он више не разумева да се Елвира неће вратити, не разуме ни да је убио Менија, нити да у рукама држи мртву сестру. Као да је из нашег доба, попут јунака у игрицама, он мисли да му не могу ништа и кад га потпуно изрешетају, и да је, док год на ногама стоји, победник.

Еротско у насилном

Крај Тонија Монтане сценски је решен као и крај Сонија (старијег брата у Куму – не знам који број ), кога на исти начин потпуно изрешетају на некој рампи, а он и даље стоји; сцену прати мук од пар секунди, и тек онда се стропошта. Позадина догађаја је слична: услед својих слабости и необузданости, штитећи сестру, и један и други карактер, губе присебност и крећу равно у смрт. А смрт нас дубоко дирне, јер осим насиља има емотивно покриће- кренули су у одбрану „својте“ што би рекли ми балканци. Публика од почетка њиховог хрљења зна куда иду и узбуђење расте, али јунаци не знају. У „Лицу с ожиљком“ сцена је и саркастична, јер да Тони Монтана није са брдом кокаина испред себе, да се само осврнуо на један од десетине екрана, лако би на камерама видео шта му се спрема. Макавејев је једном приликом наводио примере најјачих или најлепших еротских сцена у филму. Зачудо, навео је сцену атентата (еуфемизам – ради се о мафијашком обрачуну) на Сонија као једну од најјачих еротских сцена. Објаснио је, додуше, да не само да разликује еротско од порнографског, него ово двоје уопште не доводи у везу. Еротско доводи у везу са танатосом тј. са смрћу, и најјаче су му еротске сцене оне где се пун живот додирне са неизбежном смрћу. Страх и одузетост коју осетите у тим сценама за њега су врхунац еротског. Данас популарна тумачења изазовног и ризичног живота као начина живљења који подиже адреналин и животну снагу, пружа осећај да сте живи, лако би се уклопио у ову причу Макавејева о еротском на филму. Можда та стална опасност у начину живота Тонија Монтане јесте разлог фанатичне популарности овог филма међу младима и данас.

Како је живела Елвира из Балтимора

Тајанствена и лепа Мишел Фајфер оставља нас равнодушним. Не прича много, само изгледа. Ипак, ту и тамо, кад до те мере буде изазвана, показује да зна о чему се ради, и да је намерно одстранила своје димензије људскости. Остао јој је само добро однегован и обуздан бес. Ниједном се није насмејала, ниједном ни заплакала. Чему, онда, толика жртва – ићи из руке у руку гангстера, досађивати се по цео дан чешљајући се и мажући нокте, излазећи на вечере у увек исте ресторане?! Принцеза је на крају отишла. Врло је тешко замислити да је наставила да живи другачије од спонзоруше, скупе за одржавање. Ипак, она није прототип спонзоруше: стил јој је префињен, и – „паметно и с презиром гледа на свој и живот око себе“. Какав беспримеран готован!