Мотрења Јорга Сефериса

Микена

Пружи ми руке, пружи ми руке, пружи ми руке.

Видео сам у ноћи

оштар врх брда

видео сам поље крај њега натопљено

светлошћу невидљивог месеца

Видео сам, окренувши главу,

црно нагомилано камење

и мој живот напет као струна

почетак и крај

тај крајњи тренутак:

моје руке.

 

Тоне свако ко год покрене големо камење:

камење то сам ја покретао колико год сам могао

камење то сам волео колико год сам могао

камење то, моју судбину.

Израњавила ме сипствена земља

измућила ме сопствена кошуља

осудили ме моји сиптвени богови,

камење то.

 

Знам да не знају, али ја који сам

прошао толико пута

путем од убице до жртве

од жртве до казне

и од казне до другог убитства,

пипајући

неисцрпни порфир

оно вече у повратку

када су ериније почеле да шиште

у оскудној трави –

видео сам змије склупчане с гујама

сплетене над злим нараштајем

нашом судбином.

 

Гласови из камена иза сна

дубљи овде где се свет смркава,

сећање на патњу укорењено у ритму

који су по земљи ударала стопала

заборављена.

Тела утонула у темеље

другог времена, нага. Очи

упрте, упрте, на белег

који и поред најбоље воље не можеш да издвојиш:

душа

која се бори да твоја душа постане.

 

Ни ћутање чак више није твоје

на овом месту где је престало окретање жрвња.

(октобар 1935)

(превела Ксенија Марицки-Гађански)

 

Митска историја

XVIII

Жао ми што сам пустио да ми кроз прсте протече

широка река

а да не попијем ни кап.

Сада тонем у стену.

Мали бор на црвеној земљи

једино ми је друштво.

Све што сам волео нестало је са кућама

које су биле нове прошлога лета

а срушио их је јесењи ветар.

 Модерно светско песништво II, прир. Раша Ливада, Београд, Просвета, 1983

Србију зобље свака врана коју донесе ветар

Прекрајање Симовићевог Обилића

Србија је ћилим из Ушака

На којем белосветски седећи дремљу и срчу шербет.

Косово је свилен јастук из Брусе

Данас Срби не знају ни за шта скупље

Од властитог стомака који све вари

а једини идеал да да свако своје дупе подмири.

Србија је шака пиринча

И зобље је свака врана коју донесе ветар.

Обилић

 

 

Романса о фотографијама

романса

Тај дечак дечак без тежине, нагло згуснут

У сећању где хтеде да избели,

 Тај поглед као шамар мора пљуснут

Преко мембране што дрхти и дели,

Лик давно ветром затрпан и уснут,

 

Гле, покрет што је остао почетак,

Тај блесак лако померен из зглоба

Враћа се спљоштен, читак као летак

С назнаком места и годишњег доба;

Тај закон по ком је све изузетак,

 

То време као исецкана трака,

Маказе парке крај магнетофона,

Та музика од сећања и мрака,

та крљушт сребра, тињање озона,

Час што се враћа са намером знака,

 

  Намером истом жив и обезвређен –

Кап једног пљуска који нема ушће;

То негде ветри океан без међе,

Време се смеши и постаје гушће

Да све наједном у отиске пређе –

 

То светлуцање долуталих спора

У снопу једног погледа, то ништа,

Тај фантом жене крај фантома мора

Без капи крви свога исходишта,

Тај бор на ветру, мрља у сну бора –

 

Па, ипак, можда, нешто страшно више,

Тај дечак што се смеши без тежине;

Па ипак, можда нешто страшно више,

Тај покрет изнад своје осовине;

па ипак можда нешто страшно више,

Тај повратак, то насмејано лице,

Тренут што жели да остане сличан

са друге стране ваздуха- убице

У блеску згрушан, тако непомичан,

Тај трептај ока испуњене птице –

 

Фантоми! Мали огласи тишине!

Отисци једне мере што је јача

Од извесности ове која плине

Законом крви, покрета и плача,

Отисци мере што неће да мине!

 

Крилате звезде!  Клице! Ко је хтео

Да пречује тај знак вашег посланства

Изгубио је сан да бива цео;

На другој страни расту сведочанства

И саставља се свет, део по део:

 

То време што се свлачи као змија,

Та кошуљица, те провидне љуске

На истом ветру у ком реч ми клија

кроз пукотине смрти, тако уске –

Тај дечак што се смеши, то сам ја.

(Иван В. Лалић)                                                     

Свлак виле

Ауторско вече песникиње Мире Грк – 

Ивањдански дани, Народна библиотека „Вељко Петровић“ Бачка Паланка, 6. јун 2009, 21.00

 Овог (ивањданског) тренутка, из прве руке, без накнадног трагања, присећам се да су двапут фигуративно коришћена митолошка бића виле у контексту песникиња. Иришком вилом су звали Милицу Стојадиновић Српкињу и „вила“ је у наслову песничке збирке Весне Крмпотић „Вилин свлак“. Мира Грк, завичајна песникиња, моја је прва асоцијација на „вилинство“ у српском песништву, женском, баш по две особине вилинства код поменутих песникиња. Родољуб и лепа жена, каквом су сматрали Милицу Стојадиновић је једна од равни тих асоцијација. Друга, већа раван везана је за схватање поезије, не само гђе Крмпотић, као хаљине у коју се повремено облачимо и која нас прочишћава, лечи душу и чини смисленијом свакодневницу коју живимо. Ово, романтичарско схватање поезије готово по правилу везано је за тзв. женско песништво.

 Мира зар?

 Одавно не откривам нове песнике – живот је сувише кратак да бих читала било шта и макар кога. Само се враћам оним већ провереним и исфилтрираним кроз сопствени сензибилитет, нерв читања и разумевања поезије. Позив да опет говорим о Мириној поезији пао ми је тешко и само у име пријатељства сам пристала. Тако ми се бар чинило док нисам отворила поново странице пар збирки, које она, срећом, не штанцује сваких пар месеци попут других провинцијских песника. Кад сам отворила њену последњу збирку од пре више година, за коју сам писала рецензију, прво сам се изненадила како сам тако озбиљно и проницаво написала рецензију, а онда, још више – како је та поезија и данас једнако снажна и рањива. Пошто добро знам и Миру и себе, чисто ми било невероватно и једно и друго: и да сам ја писала такву рецензију, и да је Мира писала такву поезију. Зар Мира – ангажовани локални политичар (чега се у највећем броју случајева гнушам, али код Мире не)?! Зар Мира амбициозни економиста престижне политичко-енергетске фирме (политичке по начину запошљавања, енергетске по својој природи – реч је, дакако, о Нафтагасу), која је своје школе и специјализације довршавала заједно са школовањем своје четворо деце?! Зар Мира, која у Гајдобри гаји козе и шета по напуштеним швапским гробљима кад јој је свега доста, али јој то не смета ни ич да буде дама?! Зар Мира која шије сеоским удавачама и оним које удаваче у кући имају, немилице сече маказама материјале, и прича сто на сат, а ти је само пратиш погледом, не слушајући ништа, него страхујући да ће ти упропастити материјал; али на крају све изађе савршено, као да је с неба, као у бајци,  пало, и да ниси својим очима гледао како је настајало, не би веровао да га Мира скројила и сашила?! Зар Мира која гања децу по дворишту „нежним“ речима: Побићу вас и куд вас окотих такве! Зар Мира, коју је најмлађа ћерка, кад је видела како штрика прокометарисала: Тата, види маме, к’о нека жена! Зар та Мира тако пише?! И зар је чудо да један такав борац, пише суптилну поезију? И да се стално смеје, а знам да је Витез од Тужна Лика?

Svetlo istine Mire Grk.doc

 

Провинцијално песништво

Читајући, дакле, поново поезију, која није ни Симовић, ни В. Лалић, ни Павловић, ни Данилов, ни Бећковић, нити ико од оних песника којима се вреди враћати, мора се приметити да провинција није географска категорија, као ни сељак што није ни географска ни професионална, него естетска и категорија духа. Дакле, та поезија уопште није провинцијална. Зар би се могла поново читати да јесте, поготово кад њеног аутора знате из ситуација у дворишту, на улици, с митинга…

Женско песништво и носеће стање

 Невероватан је један биографски податак. Своје последње дете, јединог сина, носила је с ризиком за свој и његов живот, јер је истовремено носила и поодмакао тумор у утроби, али се детета није одрекла. Носила их је као да носи какав камен, а не живот и омчу том животу, говорећи са осмехом свима: Неће Господ баш мене, има он и бољих… Путовали смо те године са Миром, њеним сином и њеним тумором у Требиње на Дучићеве дане где је говорила антологијску песму Писмо, којом је свог првенца већ завештала краљу. То није само исповедна лирика, то је херојски еп. Није се плашила ни да учествује у првој Видовданској академији коју смо у Пастиру и с Црквом спремали у порти. Није била маловерна ни сујеверна да глуми, таква носећа, жену која је у ратовима све изгубила. Много јој се свидели стихови које сам јој наменила, па није хтела да пропусти то. Како је носила свог Милана и свој тумор, тако носи све у животу. Носила и донела их, једно живо и здраво, друго доброћудно, срећом. Да није херојско, било би црнохуморно. Какав ризик и каква неподношљива лакоћа живљења! Са истом том и таквом лакоћом, Мира пише. Никада ми није било јасно зашто књижевност студирају махом жене, а стварају махом мушкарци. Нити зашто тако мало жена настави да пише пошто се уда и продужи врсту. Да ли саме одустану или их нешто притисне и спречи? Мира Грчка, како је од милоште зовемо, живи је доказ да нема те силе која те може спречити да не одговориш свом унутрашњем зову, ако га заиста имаш. Она песму носи, месецима, као дете. И попут наших прамајки, једне ноћи или зоре, кад се сви укућани смире и поспу, као од какве срамоте, збије се у кут и уз неми крик донесе целовиту песму на свет. Само пресече врпцу, и поетско чедо је окупано и чисто. Попут најдивљијих мајки у природи, она ни најтананији поетски пород не негује и не дотерује ни дана, пусти их какви су -таква су, да живи и сналази се у свету сам. Само понекад, позове телефоном, ако зна да не спаваш, и прочита или, током случајног сусрета, усред разговора прекине и изрецитује последње што је изродила. Такав је то стваралац.

 Живот песме и живљење песмом

То је, дакле, стваралац који не живи ни од песме, ни за песму. Ипак, ко чита Миру и зна Миру, и у најбаналнијим разговорима с њом, срешће метафоре из њене поезије, патиниране речи и читаве слике из те поезије. Не знаш јесу ли оне из поезије ушле у живот свагдашњи или из свакодневнице у песму. Ко би то знао? Два, пак, прозна текста њена, једина које знам, не рачунајући беседе и политичке наступе, који су једнако поетични, говоре ми да је реч о живљењу песмом. Међу њима један је посебно битан. Реч је о једном тексту насталом након или током једне посете Равној гори. Сви смо видели ту свећу, која је деди вирила из тканог руксага, велика као ручни минобацач. Мало се задржали око деде, па отишли да гледамо ко се још мува. Само је Грчка остала уз деду као да јој је најрођенији и одслушала причу до краја. Само је Грчка једну породичну сагу човека који је носио свећу умела преточити у текст, који је на границама поетског, епског, драматично-историјског и дневно-политичког, стално под претњом да не склизне у нешто од тога, а, опет, остао чиста поетска проза. Кад сам ту поетску прозу после прочитала у Пастировом билтену, питала сам се зар је то исти догађај којем смо сви присуствовали, и зар смо били слепи и глуви кад нисмо чули људску, националну и божанску суштину, коју је Мира непогрешиво забележила као Равну гору од чемера.

Cudo u Milesevi, Mira Grk.DOC

 

Гајдобра – митско место

 Шта је условило појаву једног таквог полубожанског бића прозваног Мира Грчка? Гајдобрани би рекли – Гајдобра је митско место, а Грчка је из Гајдобре и та би чињеница објашњавала све. Има истине у том типично херцеговачко-горштачком претеривању. Свако ко пази на себе, чува своје сопство, прави о себи мит и улази у мит. И то није мало, а није ни надмено. Ваља поздравити намеру да се једном ногом газе бразде удаљених простора, и једним оком погледује ван времена у ком смо. Гајдобра још увек негује баш такво митско време и простор. Побројала је све своје докторе наука, све своје интелектуалце, сабрала све своје песнике и ствараоце, не да би се разметала, него да би их окупила под окриљем  Вукове задужбине – гајдобранском огранку, где они стварају. А они, опет, побројавају и премеравају сваког најмањег и највећег Гајдобрана, породичне приче, сеоска наклапања, историје случајева, анегдоте, кафанско-уличне сторије, судбине нађених бомби и затечених швапских предмета,  тумаче натписе на гробовима, бистре архитектонске заврзламе, сопствене обичаје и порекла… Гајдобра има Дучићеве дане ништа мање од требињских. Пре пар година успели су да доведу Константина Костјукова, да не поверујете: ђипао је у сеоском биоскопу. Бећковић, Ного и остала песничка елита ту долази као на викендицу. Чим се коме шлагерује, ето им и Жељка Самарџића. А о “миту” ђе руководиш да не говоримо, ваљда је и то један слој модерног мита. Митски је и језик и тон којим причају. То је некакав тон да не знаш да ли се изругују или те поштују, мудро испипавају терен и придобијају те, или се мазе. То је језик у ком и једна омашка овог типа Ако икад будем жив, записаћу то и објавити (омашено баш на ауторској вечери Мире Грчке – прим. аутора), прође као дубокоумна намера, с прихватљивим семантичким објашњењем. До краја се и мени свидело упирање да се објасни како је у питању намерна лингвистичка вратоломија и дистинктивно обележје између животарити / преживљавати и живети више од голе егзистенције / живети да уђеш у мит о доватиш се неба. Заправо је омашка требало да гласи: Ако икад будем довољно жив, или Ако поново будем онакав какав сам био док нисам замро…

glasilo Izvornik, prikaz, Gajdobra.doc

Поднебесје

 Нема друге, Грчка је вила, заробљена међу људима. Пева живот, с њом живот пева! Само некад, ноћу, побегуља лети у хтонске пределе, тамо остави свој свлак виле и трком врати у људско обличје. Не знам ниједно женско створење које оставља за собом такав траг и такав свлак. Још верујем да је у извору тог трага и таквог вилињег свлака рани губитак мале Мире из племена Абрамовића, који је у њој родио прву детињу песму и заувек је везао за неки простор ни за земљу, ни за небо, где она комуницира с прерано изгубљеним оцем. Кад ми неко каже Грчка, прва слика која ми главом мине јесте слика из њене поезије, а не из живота. Слика је потресна и снажна као какав лирско-исповедни земљотрес – девојчицу питају чија је, а она кратко одговара: гроб. А можда се Грчка таква, као вила, и родила, а детињи губитак се десио само услед тога што је благи Господ знао да га је могла поднети. Шта год да је, одакле год да је, чему год да је тај дар и коме год њен свлак, кад год се латите те поезије, повуче вас у пределе ни на небу ни на земљи – у поднебесје. А то и јесте функција поезије.