200 година од рођења Франца Листа

  1. Franz Liszt – Hungarian Rhapsody No.2 (Orchestra version)
    Thu, Nov 15 2007 11:03:05
Advertisements

History of Beauty

Историја лепоте

„Све би уметности желеле бити савршене као музика, али ни једној то не успева.“

преко History of Beauty.
http://www.whatmakesme.com.au/swf/cube.swf

Чајковски

Vodpod videos no longer available.

more about „Чајковски, Јесења песма„, posted with vodpod

 

Поље корала, Вангелис

Vodpod videos no longer available.

more about „Поља корала „, posted with vodpod

 

Имену 2 уместо албума животињског царства на фејсбуку

 Звуком против тишине, а не празнине 

 Провела сам дана колико су два имена била просторно и временски заједно, трагајући за нечим да их вежем и повежем нечим ван њих и изнад њих, а да то нису рачунари. Случај је хтео да та накнадна веза буде чиста акустика, и онај ко лута сам кроз терасе свијести и стално се нешто у њему дели. Какав шизофрен случај пре самог случаја! Он је већ био стасао кад сам одрастала на његовим песмама између крајности; кад сам ја већ увелико стасала, Мала је одрастала на истом бесу. Накнадно утврђујем и случај судбине-метресе по коме је витез пропуштене прилике из племена старих азра старији отприлике од мене колико ја од ње. У годинама у којима је она слушала исто, још сам сакупљала салвете. Побуна је дошла тек касније и с њом трагање за слободом, на кривом месту и кривом срастању. Она прави колекцију животињског царства виртуално, преко фејсбука. Побуну је прележала много раније и с њом ускраћивање слободе. Шта је радио витез у истим годинама, али својим?! Тврди како је био много миран човек, севдах-тип, са перчином низ леђа и хекланом капицом. Да постане бруталан, научили га мрски јебци како се то ради тек касније. О, да, у његовом случају бруталан не значи ништа друго него бити безочно отворен, неумољиво искрен и непоштедан с речима. То је његова побуна и његова слобода у свету који осећа као затвор. Неки у том затвору стражаре, неки су затвореници, неки управници, неки покојници, неки пишу и певају, стварају нешто умјетно (умјетност) не би ли затвор учинили мање ружним и трагичним местом, али смо, у принципу, сви у затвору. Ова би се Штулићева, а можда и Андрићева, алегорија о свету као затвору лако могла преиначити у зоолошки врт. Хајде, уради нешто да олакшаш овај затвор, и ето нове случајности: Име 2 виртуаелно сакупља сличице свих угрожених и неугрожених животињских врста, да им олакша болну измештеност у затвор. Скуп животиња, мрдајућих и неанимираних,  постаје умјетно хуманизовано царство персонификованих животиња и животињица, а свет напољу прави зверињак и џунгла на асфалту. Шта ради Име 1 да олакша несмештеност? Уместо колекције сличица животињског цартсва на фејсбуку, дели своју закаснелу адолосцентску побуну са њеном раном пубертетском, преко случајно наметнутог највећег рок-поете, који, још један настран случај, тврди да уопште није поета, да је текстовима само попуњавао музику, а музиком празнину или тишину (једно је просторна, друго душевна категорија). Тишино, можеш ли ме чути, ја сам само твоје робље које путује у станицу без имена. 

 Нови талас с три реке 

Случај је хтео и да је уочи доласка Имена 2 хрватска телевизија започела документарно-мемоарску емисију о новом таласу у југословенској рок-музици касних седамдесетих и осамдесетих година већ прошлог века. Осим Идола с ушћа Саве у Дунав, Бијелог дугмета с Миљацке, све остало је са Саве: Азра, Филм, Хаустор, неки кажу и Парни ваљак. Дакле, потпуно самосвојна појава, није стигла низ Дунав нити преко океана или канала. Златно доба, у којем се више слушала домаћа музика.  

Све је теже дефинисати субкултуру, јер непрестано добија нове субоблике, културолошко у њима на најразличитије начине одступа и отпада од културе, мењајући и саме представе о култури. Тако оно што је некад било субкултура, данас изгледа као врхунска култура наспрам нових субкултурних појава у музици. А можда то што нам се чини да је у поређењу с данашњом НЕкултуром некадашња СУБкултура врхунска култура, јесте само сентиментализам генерација које су одрастале уз одређену врсту музике? Документарац, тачније они који су говорили о новом таласу, почев од нашег Јањатовића до којекаквих загребачких критичара, музичара, фанова, фотографа и пратилаца новог таласа, најбоље су потврдили шта је то субкултура, пре свега, својим речником. Тај се речник не разликује много од немуштог језика подгојених клинаца који муцају о величини пок. Мајкла Џексона, или речника обожавалаца разних „вриска дупетарија“. Муцавост је муцавост ма о чему желела да промуца; псовка је псовка ма какву истину гађала; декаденција је декаденција и када заурлавате с Цецом и скачете са Стублићем. Кад мало боље погледамо, обоје својим напуклим гласовима кукају највише о јефтиним љубавним стварима. На концу, која је разлика између дрогирања у хаусторима и целодневног, свакодневног опијања у Кавказу?! Недуго након смрти Милана Младеновића, узела сам још једном да прочитам стихове којима нам се обраћао, који су ме некоћ пленили. Кад се посматрају без разарајуће музике, која узнемирује нерве, ни по чему се нису разликовали од Топ 012 по несувислости речи. Чисто ме било срамота што сам то сматрала нечим опробано добрим. Поготово ме поразила празнина и мутавост песме Јесен, којом сам сваке сезоне обележавала своју јесењу анксиозност. Какав ментални склоп може сматрати те недотупавне речи интелектуалним рокенролом?! Кад се томе дода интервју с Миланом – та, човек је једва причао, с муком склапао реч са речју, ваљда вечито дрогиран – морам се запитати какви смо то људи и какви су нам идоли, кога слушамо и шта следимо, почев од 40 година муцавости Тита и једнако такве несувисле муцавости рок или неких других идола на краће стазе. Коме смо се то дивили, шта слушали, у чему препознавали, шта проналазили??? Та, једва су склапали просте реченице, а дискурс никакав није ни постојао! Бедастоћа, рекао би Штулић.

 

Плива, дивља и жива, патка преко Саве,  носи писмо на вр’ главе, све до МлавеПошиљалац: Бранимир Џони Штулић             Адресант: Име 1 и Име 2Земља: Балкан

Време: свагда

Име 1 отвара га Имену 2

 

Насупрот свеопштој муцавости „субкултурних“ и некултурних, читати или слушати интервјуе са Штулићем – то је као кад река тече, брза, планинска, питка. Течно и сугестивно прича увек исту причу своје побуне против осредњости, износећи без срама своју параноју и филозофију страха која га чини све јачим јер он свој страх види и не жели да се обмањује. То што то често чини небираним речима није ни некултура ни субкултура, него стил човека који разуме све што се око њега догађа, и гађа у суштину напречац – псовкама и сликама на граници доброг укуса: из магле смога ружи до бога; пљује на магазине, пропаганду, златоусте (какав смео епитет!!!) новине, пљује колумнисте и дупелисце преко целе странице; не затупљују га медијима у подсмијеху је први; рендгенски пробија у поруке које му се нуде и непогрешиво јасно између редова чита да му опет дају криву информацију само да му сјебу имагинацију; зна за сваки јебени разлог да не буде фин… јер, није у реду начин на који из њега (и сваког од нас) раде будалу, те неће да псује у мраку кад га нико не чује, него јавно, идући равно до дна. Тај не продаје насмешеног пса, лаје на сав глас, и не хвали царево ново рухо, нити је лутка од крви без трунке идеја, него му непрестано тутњи притисак у глави, спреман да дочека правовјерне лешинаре. То дивље створење, дивља патка на коју су пуцали са свих страна, и не уловили је, са којим нико није хтео да свира и сарађује, желело је да каже свету нешто и рекло му је све на првих пар вишеструких албума, невероватно плодних година, истресо је горчину до краја, одлазећи далеко до крајњих граница. Шта, дакле, пише у писму коју доноси дивља патка са Саве, измакла свим лововима на дивљач. Лична порука или лични став, када би се могла наћи најинтимнија порука ангожаваних песма, можда би стала у стих из једне рок-корачнице: ЈА САМ ТУ СЛУЧАЈНО И ПРОКЛЕТО САМ ЉУТ!, коју и пева баш тако, устију скупљених као да је управо појео неко ђубре зачињено најљућим чилијем на свету – да лакше свари бљутавост ђубрета.

И управо та љутина или та горчина око устију којом каткад запомажући, каткад вриштећи, каткад претећи, каткад плашећи пева или рецитује стихове својих ангажованих песама, говори о некој емоцији другачијој од обичне горчине сатире. Та му емоција претвара снагу у бол , навикнуту да вришти у сну, а зове се немоћ. Зато он најчешће запомаже и кричи уместо немоћних. Чак и неуглађени речник упућује на исту емоцију. Указује нам на хиперсензибилност и истанчани нерв за све што га окружује, нерв који не може да не реагује на све што се око њега дешава свима, не само њему: ја сам хипер тупер супер глупер сензибилан и имам идеју… ја сам фино структуирани монструмкласно декласиран сирови тип, свјесно револтиран урбани кит, брине своју невољу и то га веселиМизерија га безпоговорно нагони да свира, нитко то тако добро не разумије као ја. Песмом реагује на случајно прочитане вести о суђењу песницима и саживљава се са женом песника, делећи с њом горки окус за године срама; поистовећује са шездесетосмашом кога убија бесмисао и свим његовим психосоматским поремаћијима услед живота без акције по читави дан; држи палчеве пољским радницима и студентима кад је јесен рекла не; ропће са онима који не читају криве ствари кад им искључују електрику; завирује у гомилу, посматра свијет док прелази цесту, тражећи ко гледа крадом и душу нуди људима самоће, неонским сјенама; трпељиво слуша паметне и књишке људе, усамљене маргиналце, полусвијет који су се потрошили временом скроз наскроз … И када им се руга јер једу говна и сањаре, он саосећа са људима самцима, дефлорантима самоправцимаостављеним девојкама, наркоманима и блудницама, којима треба узданица, и не оптужује их, него прозива рођакакамо даље – који располаже туђом муком што није мала зајебанција. Но најчуднија врста у царству Штулићевих стихова је обрада песме „Партизан“, скривена као последња на а – страни (док су стране на плочама и аудио-касетама још постојале) једнако чудног и помереног албума „Севдах за Полу Хорват“. Тиха драматика песме почиње и траје као исповест мртвог човека који говори о својим последњим тренуцима кад га, као илегалца, хватају једног јутра у бегу, у башти, у којој се затекла и некаква девојка, запрепаштена и затечена, коју никада није видео и која је страдала у пуцњави с њим, немајући времена ни реч да изусти, само им се погледи сретоше. Очуђавање песме окончано је недореченим Миљковићевим (још један песник с опсесивном темом слободе) стиховима о слободи:

(очуђени, обрађени) Партизан

… Затим дјевојка у башти

И спас у њеној души

Баш у прави час

Умрла је без ријечи.

Тројица од нас тог јутра,

А само један живи,

 

Ал’ тај нисам ја

Гробница је јавна кућа.

Кроз чемпрес вјетар дува

И кроз гробља вјетар дува

Драга, слобода

Да л’ ће знати да пјева

(недостајући стих: као што су сужњи певали о њој)

 

Поделила бих још све оне осликане и препознатљиве свуда присутне портрете, особито женске. Музика нам је препуна песама по женским именима, читав арсенал од Анђи и Данки до кусастих имена-надимака које више пристају кућним љубимцима, него људским створењима: Сања, Маја, Вики… Нормално би било очекивати да те песме, кад се већ зову по њима, садрже икакве информације о њима, неки поетски портрет. Али не, оне су у њима предмети, именовани великим словом, поводом којих певачи певају о себи. Ситуација је иста у турбо-фолку, као и у року или попу. Код Штулића је на тај начин опевана само Грација и жена у песми Волим те кад причаш – само о њима пева певајући о себи и својој љубави. Све остале жене су аутохтони ликови. Иако сам Штулић објашњава да су му те жене биле “грађа за сецирање”, поетско, оне свеједно имају садржај и живе су саме по себи, нису само повод да се не каже ништа нарочито ни о себи. Некада сам мислила да је ЕКВ добро карикатурално портретисала урбану лујку: Она хода сама кроз град, мисли све што мисли да зна… Какав јадни недоцртани кроки наспрам мунициозно портретисаних женских ликова у Штулићевим песмама.

Некад су те жене везане за имена, а некад су исцрпљене каквим епитетом или изразом. Примерице – наизглед лијепа. Колико таквих жена знамо? И колико год да их знамо, баш су тако суздржане, и играју своје мале женскасте игре: као фол сањале су неког синоћ, ударају чежњу, све као случајно, а уствари тактички уиграно… И, не причају ни мало ни много да се не види приземност тактике. Све је код њих као и наизглед.

За сат и два, без икакве тактике, остваривала је све што зна Крвава Мери у свом обожавању скупих ствари које су јој омогућавали мушки с дубоким џепом, с којима је једино имала посла. Ко данас сме да упути такав кроше спонзорушама – крвава?!

Прокужио је жену која се ни на шта не жали јер ни о чему нема суд – сувише обичну Марину. Празан јој је чак и смијех и, каква луцидност, у споту песме Џони је ископава из мртвих, ометајући околне свечаности.

Њега је, пак, инстинктом, у случајном сусрету прочитала блазирана Мирна која се смије цијелим телом, а (мушки) народ ужива и све се мота око ње: Онда, Мирна, како си… 

Можемо да препознамо и жену другог система, финих манира, која је педантни чувар својих дилема, јача од немира и не дозвољава ником да је мијења.

Фасцинантан је портрет жене са сјајем у коси као симболом за сва женска оруђа за промене и призивање среће (потпетице, козметика и сличне трице), на које је у почетку ова безимена рачунала. У пар строфа стао је читав један живот жене надомак старости. Сни су угашени и сва помагала за срећу постала давно бесмислена, а једини траг некадашњих настојања јесте сјај у коси. Увек сам веровала да коса више од било ког дела лица осликава душу и унутрашњи живот. Потоп резигнације на овој жени преживела је само коса. Некада је безуспешно жељела да се извуче из невоље сјајем у коси, типично женски. Данас за њом звижди само војник, а она је многе ствари научила грлећи зид што можемо разумети једино као поруку да је касно схватила да промене долазе изнутра, а не козметичкиПоетска слика на крају својеврсни је дубински захват, сецирање њене мождане и емотивне нутрине: Када киша потјера народ са улица, некако јој се људскији причиња град. И та слика стоји насупрот почетне слике ритуалних пијанки суботом за које је својевремено живела. Флоберу би за овакав пресек унутрашњег бића какве жене требала три добра распричана поглавља. У моменту кад је почела да се брине за себе и плаши старости, а сва лица из протеклог живота да јој личе на воштане фигуре из куће мадам Тисо, као да је постала женски пандан самог Штулића, дезилузионисте, и већ је затичемо како пљује на велике речи, на њих се навикла.

А неки су замерали (Славенка Дракулић) Штулићу да је мушки сексиста. Та ми љутња личи на ситуацију у којој дечаци грудвају девојчице, па се највише љуте оне које по “бојишту” упорно и више пута пролазе али их нико не грудва. Хајде, жено, који ти је враг?! Мушке примедбе и задевања на Штулићев рачун и његове стихове посвећене женама ударају из другог угла. Кружила је анегдота да која год жена заведе Штулића, он се у њу заљуби и напише јој песму. Мушка примедба има више смисла јер је завист прикривена духовитошћу, а не нападима. Ради се о томе да мунициозно развијајући метафоре и слике, Штулић примећује све око себе: догађаје, појаве, личне слутње и колективне параноје, женске као и мушке ликове. И за Микија који се боји свега и за све и Кипоа са душом дјетета и кретњама старе даме важи једнака аутохтоност ликова као и за жене. Разлика је само у томе да ли том поступку приступамо као универзалном поетском говору; или из угла шанка, одакле по сав дан мотримо ко на врата улази, шта ради;  или као увређене женке, чије махање репом није примећено или није изазвало очекивани ефекат. Такво маестрално портретисање могу да изведу, свако на свој начин, још само Ђока Балашевић и Арсен Дедић. На рачун првог Штулић се увек шалио, али је другог високо ценио и навео чак 4 Арсенове песме које су свака на свој начин врхунци, а то је рекао без ироније. За своје је, пак, песме рекао готово презриво: Иако их имам 200, то је све једна песма. Све су исте. Једну од те врхунске четири Арсенове песме обрадио је – Модерато кантабилe (Moderato cantabile). У другој прилици причао је како му се допада клупска кабаретска атмосфера за наступе, не помињући у том контексту Арсена и читав један опус мање познатих кабаретских, кантауторских песама Дедића, које овај највише воли певати на концертима. 

Курс акције, реакције и интеракције или Оно што посматраш, то постајеш

Побуна је увек негативна реакција против затеченог. За кратко време прва реакција постаје самосвојна акција. Омиљени Штулићев цитат Оно што посматраш, то постајеш, доводи до парадоксалне ситуације да, ма колико се бунили, реаговали и делали, на крају свако олабави и стапа се – постаје оно што посматра и против чега се бунио, са мањим или већим одступањима од генералног пристајања и утапања. Судбина рокенрол-побуне, најочигледнија је у времешним рокерима данашњице типа Мик Џегера: врло брзо постао је део система против којег се побунио на почетку, а капитал му је и самом постао једини циљ. Утапању и ушрафљивању у систем одолео је Боб Дилан, али га Штулић није претерано озбиљно схватао. Најрађе помиње Ленона и Битлсе. Ко зна шта би се и с Леноном десило да је још поживео, и шта са несталим животима и младостима Морисона и сличних. Као да у рок-субкултури постоји правилна и озакоњена алтернатива: или млад умреш и останеш доследан својој рок-филозофији непристајања, или поживиш и искомпромитујеш почетну идеју. По логици ствари, побуни се деси или та бесмисленост акције, која и сама постаје реактивна снага, или остаје губутничка побуна. Ваљда су зато смешни и неуверљиви матори рокери који причају или певају вазда исте младеначке ствари како ништа не ваља, осим њих. Још су јаднији они који се упркос својим годинама и искуству стално прилагођавају новим и новим таласима и модама, никако не могавши наћи свој аутентични израз и интересовање. У тим настојањима да се не остане исти и удовољи новим трендовима ни егзибиционистичка и маштовита  преобликовања и мене младог Зигија илити Дејвида Боувија нису трајала дуго и успешно да би га могли и даље звати рокером. Зато је дуже остајање у рок-побуни увек знак инфантилности.  Што пре нађу модел по коме њихова акција постаје интеракција с наслеђем, то ће бити зрелији. Стога је тако озбиљан и професионалан Влатко Стефановски, који је брзо, скоро одмах, успео да његова музика интерактивно короеспондира са сопственим наслеђем, а доводећи ту интеракцију до невероватних огледа успео је да она кореспондира и много шире, са другим и другачијим музичким наслеђима. Стефановски је једном приликом причао како се никада не идентификује по нацији, вери и сличним дистинктивним обележјима, него по музици. У том контексту помену да му је лакше пронаћи заједнички језик и пријатељевати са неким црнцем који свира блуз, него са комшијом аутомеханичарем, који прича његовим матерњим језиком. Овај Влатков сталешки однос према људским заједницама и уопште посвећинички однос према оном што радимо, чине нас професионалнима и то се мора приметити и признати чак и кад нам се не свиђа оно што слушамо.

Прихватање интеракције није само ствар искуства и година, него и интелигенције и здравог разума. Убитачна логика и рендгенска интелигенција (неки кажу – пророчка) Штулића, ма колико му текстови били херметични за рокера који нагиње натурализовано-бруталном панку, знала је да се његова побуна исцрпла у првих неколико албума и да више нема шта ново  дати. Прво је рекао да више неће писати и певати ништа ново. Препевавао је старе ствари на енглески, вођен амбицијом да се отисне преко океана, и вратио се севдалинки за коју је убеђен да је аутентичан балкански израз. Видео је себе, две деценије пре него што је Бреговић то остварио, у позицији султана у белом оделу, са читавом свитом на сцени: зурле, дувачи, што да не и саксофон, раде посао, а он само покаткад свира покоји акорд, остатак времена пуцкета прстима. Ништа слично симфо-року, који не воли, али тако нешто. Пре Бреговића помињао је и да се може лако замислити у филму тј. филмској музици. Ништа од тога није остварио, ваљда је требало сувише компромиса да учини, а можда се само зевзечио. Интеракција са наслеђем није као код Стефановског уродила читавом музичком поетиком и филозофијом. Остала је само оглед, очигледан од „Балканске рапсодије“ до „Анала“. Раније је забављао друге, а онда је решио да забавља само себе и свира шта се њему одувек свиђало. На нападе недозрелих и немоћних, који би да Џони уместо њих проговара оно што се сами никад не би усудили, и који су му приговарали да је издао самог себе, одговарао је очекивано интелигентно. Кореспондирање са већ отпеваним или написаним, римејк-препеве, пародије и обраде објашњавао је тиме да образованом и интелигентном човеку ослањање на претходно олакшава комуникацију, а незналицама отежава, јер немају потребну ширину и предзнање. И тако је Штулић завршио представу и повукао танку црну линију, а ако хоћемо да сазнамо камо одлази измишљајући потребу за промјеном, треба ли да сазнаш све што осјећам, врати се у ладицу, лице испод пепела, танка црна линија. Ето доброг стихованог одговара за све  примедбе безбројних лица испод пепела – у ладицу, незналице! Штулић би још и опсовао. Човек без предрасуда за све нађе моменталан убојит одговор или решење. Када му у Југотону албум Балегари не верују срећи нису хтели штампати ћирилицом, он одмах нашао решење: убацио глагољицу. Невероватан лик!

Није ли сва авангардна уметност дослух са претходницима? Њено разумевање захтева познавање и тог претходног. У Штулићевим стиховима налазимо у алузијама или цитатима Хајнеа, Миљковића, Превера, Борхеса, римске лирике… У музици последњих албума препознајемо пародирану музику отпора једног Дилана (Усне вреле вишње), шансоне попут Мој галебе и Кап весеља, поп-хитове (Last Man in Europe), руске романсе (Рјабинушка), староградске (Мен’ се душо од тебе не растаје) и много, много етно-обрада од Мокрањчеве руковети Хајдук Вељко, преко Хајри, Мато (добар спот), Димитрије, сине Митре и Мито бекријо, Хајде, Јано, коња да продамо, Зумбул-цвеће, македонских Јоваано, Јованке, Биљана платно бељеше, Калеш, бре, Анђо, Sardisale Lesockiot Manastir до револуционарне Коњух планином. Може нам се свиђати, или не то што чини (мене је освојила инструментална интерпретација Рјабинушке, која ју је ослободила словенско-руског сентиментализма и суптилно допевавање Јане), али ако познајемо слој с којим кореспондира, бар једно морамо му признати: одличан музички укус и право излажење из сопственог егоцентризма, које је почело с Клинчек стоји под облоком. Чудесна биљка, ждерачица инсеката и других ситних напасти, палаца својим листовима-језицима. Стоји под огромним облаком наслеђа. Капи које на лишће с облака кану, прави су бисери наше и других култура. Луда биљка их дохвата и чини новом ниском бисера, а побуњени скинхедси, панкери и друга свакојака сорта се буне или гаде, немајући слуха ни нерва за лепоту:

Љепота је као парфемИде за тобом дискретноА затим нагло отвара сва врата

И оставља те збуњену…

На трагу без спознаје

На трагу без свјетлости…

Ако остане ишта за нама

Ако преостане нешто иза нас… (Ниска бисера)

… па какво име да ти дамо госпођице од три педљаКриво срастање господине криво срастањеКао кад богате просе за мираз

А талон носе ружни и опаки

С нечувеном моћи да тјерају што зажеле

Много их је и страшно галаме

Обично разбију сва огледала на која наиђу

Да не остане ни помен на љепоту. (Криво срастање)

Фантом слободе или класичан рапсод 

Штулић има класично схватање лепоте као хармоније, складног у својој врсти. Музику сматра божанском, а текст људском категоријом. Тешко је рећи у времену естетике ружног кад музика више није сагласје, него бука, колико је успео категорије из божанских сфера пренети у своје климаве акорде, али оно што је до људско – текст, урадио је одлично. Оно што је имао рећи рекао је на начин на који ће га људи лакше прихватити – буком. А онда је открио хексаметар и старе рапсоде и ухватио се препева Хомера, мерећи се са Ђурићем и Маретићем, одушевљен идеалима антике, у жељи да лингвистички прилагоди старе форме и вечите тајне или истине. Не сумњам да је и од Хомера учинио што и од свега осталог. Ипак, на промоцији (београдска Комуна 1995) о свом подухвату говорио је озбиљно, по најједноставнијим начелима реторике и то ме нагони да мислим и знам да се уопште није шалио с Хомером и антиком. Сад преводи Тукидита. Какав лудак или какав генијалац! Последњи поп-рок помен на љепоту.

Johny, be good – избор из Џонија за два имена: веверицу и плаву голубицу 

Плавој голубици на знање, веверичју побуну није нашао ни Балкан ни А шта да радим, нити је ужас био њена фурка нит обраћала пажњу на последњу ствар. Брига било веверицу, која је имала самосвојну горку кору љуте невоље, за политичку ситуацију у држави и свету. Да Џони није be good можда не би ни знала за догађаје у Гдањску, нити каквог су барута пуни филигрански плочници њене духовне отаџбине, нити у коликом је шкрипцу велики брат и ко га је наљутио, нити што клинцима очи постају четвртасте као екран у који даноноћно зуре. Веверицу је нашлo оно што су критичари назвали мистичним роком, у којем се Џони, be good ослања или игра са Борхесом, римским лирицима… И зато га она сматра јединим поетом у свету музике-буке. Све што је некада волела, сви ти валови, рукавци и правци постали су раздражујућа и бесмислена бука, осим Џонија. Веверицу све до данас дерало осебујних седам мора, и упошљавало новим трагањима за функционалним колекцијама бегова. У том колекционарењу осврнула се на плаву голубицу, јер каквог има смисла у тумачењу поете давним рапсодом, ако се не осврне на могућу хармонију своје врсте. Осврће се: шта би била голубија колекција, у коју би песму голубије плава боја стала? Уместо зу-врта ево шта веверица из Johny, be good нуди као своје нуди и шта открива као голубије. Може и да се мења уместо животињског цартсва на фејсбуку:

Johny, be good за веверицу Johny, be good за голубицу
Џејн Плави голуб
Питао сам Џејн за Бизант

Није знала

Само је гледала као да слути  Тешки покров камених вијекова, Зид плача, Крв  

И стојичку црту на лицима анђела

И пламен, И рађање, И смрт  Знам да је то осјетила

Видио сам одсјај иза њених леђа.

Рекла је  

Можда све почиње без ваљаног разлога

Можда све почиње из плавог  Звук сјечива док вибрира

Или пјесма с оне стране доживљеног

Можда челик, и то само за тренутак

Под свјетлом кад заблиста…

И колико год изгледало глупо Знао сам да се омча стеже око царског врата

И да нови калиф већ засједа на мокрим јастуцима

Изнад пријестоља

Рекла је  

Што би се догодило да су заорали Рим

Као што су слали стоку

Да пасе над Картагом… Да те богови проведу кроз девет свјетова

А онда те врате угашеног

Као мртву харингу.

Понекад је видим лежећи у сну  

Као игру свјетла на мом рамену

Бијело свјетло изнад површине тупих корака

Колико још има до очаја.

Дароват ћу ти плавог голуба

Имај срца кад закуца на твоја врата

Не гледај у њему пролазника без алибија 

Не гледај у њему свога голуба.

Двојица на улици
сами против свих 
двојица на улици
Сами

Загрлио сам прву дјевојку Уживала је у миловању Облаци су вукли кишу све до прозора 

Не гледај у мени свога голуба,

Као и јучер Без мене
Руке су ми биле слани пијесак Сањао сам те

Руке су ми биле на олтару много година

Зароњене стене плачу, свјетлост почиње

тихим мијењањем мојих побуда

Као и јучер иза завесе

Можда на мом лицу нађеш трагове сјећања

Можда не разумијеш, али волим те.

Кренуо сам у дубину собу с јасном намјером

Да материјализирам немогуће снагом поруке

Разузданост хистриона блиско одзвања

Нека други броје крижеве

Као и јучер иза завјесе

Оно што ме стално плаши звучи познато

Можда не разумијеш, али волим те.

Откуд осјећај да губиш поуздано залеђе

Умјетност те чини јачом него што претпостављаш

Можда твоја слутња вара, можда умишљам

Хтио бих да будеш сретнија

Као и јучер иза завјесе

Играт ћу пред тобом опет улогу пјесника

Можда не разумијеш, али волим те

Гледај како конци алузије продиру у свијест

Ни тјескоба као нијеми свједок не вриједи сувише

Стајао сам на перону љета Господњег

Могло је бити прошло стољеће

Као и јучер иза завесе

Замисли да брдо слика путује свемиром

Можда не разумијеш, али волом те.

Често љубав тако прелази

неосјетно преко вечери

у свјетло плавом

Бојом усана

Хладан поглед изнад рамена

И опрезност до новог сусрета

Не труди се да будеш једина

Мртва лица сјајно владају

Језиком ријетким и тешко разумљивим

И ту нема мјеста за тебе

А кад сузе играју разлози се повлаче

Пред искушењем да се заборави

И да борба никад, не,

Не угаси прољеће

у твом срцу

и да успијеш

без мене.

„Терсен“