Поновно рађање српске књижевности

 
АСК – Антологија српске књижевности – дигитална библиотека српске књижевности
 
Не сећам се кад ме један мајски дан овако обрадовао. Лепши је овај дан маја од мириса његовог багрема. Од једне случајне, лепе вести не може се спавати као ни од јаког мириса багрема.
 
Одговор хипокризији политике
 
Уморнима од лудог дана и спарног времена, последњих дана дух нам ломе и вести о политичким посетама белосветских вампира. Поново палимо заставе, хапсимо и снимамо филмове око амбасада и по трговима, гледамо фотомонтаже о томе како смо ми њему (вампиру) отворено рекли… Паз’ да нисмо! Баш као што смо му наудили палећи му заставу! Не може човек да остане равнодушан! А не може ништа ни да предузме. Осим паљења заставе, постоји други вид  за демонстрирање гађења, неслагања, негодовања?! Угасити телевизор није одговор. Добро је што га не угасих. Стигао је одговор, стигла је понуда за отпор.
 
Културни отпор – како упокојити вампира
 
Кажу да у Европи у свим земљама постоји тзв. културни отпор американизацији и глобализацији. Нешто као елитна илегала интелектуалаца. Ти не пале заставе. Боре се културом – не конзумирају свашта у тој сфери живота.
 
С поноћних вести државног сервиса за информисање, озбиљним и драматичним тоном у гласу спикера, као да је национална жалост, неоправдано дуго тупе о бесмисленој посети вампира, са скаредним детаљисањем ко је прошао, ко погледао у дим, ко усликао, ко се наслађивао… Могу то звати не знам каквом мудрошћу, политичким прагматизмом, демократском зрелошћу… не треба много здраве памети, довољан је стомак да шапне – стезањем мишића до повраћања – да је све то скупа понижавајуће, а не обећавајуће. Нашао се ту и Жилник и, вероватно, направио још један ЕПП филм за бункер, којих, тобоже, више нема, откако нема Тита и Слобе.
 
Но, иста та телевизија пред крај ове тираде добаци ми с малог екрана, нехотично, оружје у руке – дигиталну библиотеку српске књижевности, коју већ дуже време раде Учитељски факултет и Мајкрософт. Данас је прорадила, кратко јавише, али не знају да нам није могла доћи у бољи час! Зашто је баш сад добро дошла. С оним вампиром нам се не вреди огледати ни на копну, ни на мору, ни у ваздуху. Једино културом можемо. Стога ми је АСК, као Промишљу, стављена у у одбрану, у једино оружје, у снагу. Одмах сам отворила комплетан арсенал из Антологије српске књижевности.
 
Познато је да се вампири најпре могу савладати само каквим хладним оружјем право кроз срце. Замахнула сам најјачим хладним, средњовековним оружјем – Ненадићевим "Доротејем", најбољим романом у континуитету српске културе. Онда бацих пар бомби – неочекиваних лирских пасажа којих се из "Корена" сећам.  У бој уведох и јхедног савременика – Симовића, са сва три његова дела, укључена у Антологију. Симовић отпаса мач уста. Преко Миланковића тај се мегдан вину на космички ниво. На крају, размишљајући да ли да се за сироту душу вампира, помолим Сабраним делима светог Саве или каквим етичким ставом јунака народне епике, определих се за музикално – сомнабулне молитве Момчила Настасијевића.
 
Нестаде вампир још кад сам "Доротеја" отворила, нисам се ни морала лаћати епике, па сам га даље тукла нежно, мисаоно-лирски. Разметала сам се снагом културе сопственог народа, ударајући му, ништавном, ћушке и након упокојења: Ево ти и Симовићева "Хасанагиница", ево ти и једна шљива из "Корена", на ти Настасијевићев "непребол"… То разметање није био никакав ратни злочин, него кодекс-право победника. Већ у старту знала сам да ћу у том мегдану победити – чим сам се културе из српске књижевности као оружја машила!   
 
Поново рођени српски писци и нови живот српске књижевности
 
Овај дигитални културни арсенал доживљавам као поновно рађање аутора тих дела, без обзира на то што се сама суочим само са папирним, штампаним варијантама тих дела. Но, рођена је нада да са последњим генерацијама читалаца штампаних књига, неће умрети и српска књижевност. Могуће је да ће је и младе генерације читати у дигиталној форми, њима ближој. На енглеском или српском – велико је питање, а обе су им понуђене. Али, бар ће знати, кад у дигиталну библиотеку уђу, да постоји и њихов језик и ћирилично писмо тог језика, на ком је та књижевност настала. Почиње нови живот српске књижевности.
 
Advertisements

Прича се о РЕКЛИ СУ О БИБЛИОТЕКАМА

 

Цитирај "Могли бисте да уђете, могли бисте и да не изађете." (Умберто Еко, Име руже)

РЕКЛИ СУ О БИБЛИОТЕКАМА

Домаћин: Библиотекари
Датум и време: 18. мај 2009 у 8:00
Локација: Библиотека
Види овај догађај у оквиру услуге Windows Live

 

Колекција мисли о библиотекама

Време је да проверимо да ли је оправдано схватање да су библиотекари, архивски, музејски и слични посленици колекционарског духа. Један такав дух, можда цврчак, а можда и хрчак, сакупљању склон, позива на креирање својеврсне виртуелне колекције мисли, сентенци, есеја и других радова о библиотекама.  

Библиотекар – част или анахронизам

 
 

Писали су о библиотекама и

библиотекарима (преузмите испод)

Хосе Ортега и Гасет Мисија библиотекара
Бела Хамваш

Анатомија меланхолије” 

 

   

 
 
Достојанство професије – цврчак, мрав или црв
 

Позив школског цврчка

Међу најлепшим и највеличанственијим речима које су посвећене библиотекару засигурно је есеј шпанског мислиоца, језуитског образовања, Хозеа Ортеге и Гасета, написан као уводни говор приликом свечаног отварања Међународног конгреса библиотекара 1935. године. Нажалост, за овај есеј се слабо зна. Штампан је на српском само у „Књижевној речи“ (29, 511, 2000, стр. 19-29). Може бити и то, да ако неко и зна за овај есеј, не налази себе у њему, због његове универзалности и академске, готово укочене мисаоности и интелектуализма његовог аутора, која чини да оно о чему говори не препознајемо као своје лично, него свевремено и ванвремено.

Далеко је доступнији, па и популарнији есеј Беле Хамваша, који библиотекари својатају као нешто посвећено њима, иако је, заправо, посвећен једном оксфордском библиотекару и његовом делу – Роберту Бартону, кога Хамваш види као претечу филозофа егзистенцијалиста, усред 17. века. 

Чему размишљања и поновно читање ова два есеја? Није само због неизвесне судбине књиге, јер већ су нас добрано убедили да књига није једини, чак ни претежни извор знања, а знање су неосетно преименовали у информације. Кад човек описмењен и школован на књигама, на српском језику чује реч „информација“ он, ионако, не мисли на књиге, него на новине, телевизију, Интернет и друге електронске медије. Ови извори постају доступнији, забавнији, бржи, једноставнији, те се и библиотеке довијају како да не буду више складишта књига које се изнајмљују и у читаоницама читају, него места за „управљање знањем“. И тако, сви би да управљају и буду информисани без књига, али је, свеједно, судбина и такве библиотеке врло неизвесна. Можда баш због тога што је знање заменила информација. У тој општој неизвесности, ништа није тако неизвесно, а требало би да је базично, јер се ту стичу прве навике и први кораци у процесу доживотног учења (или – информисања?) као што је судбина школског библиотекара. Но, његова судбина није у уској вези са неизвесном судбином књиге у поплави електронских медија. Нажалост, ствар је много баналније природе. Ево те природе проблема.

Урођене мане, стечене грешке и елементарне непогоде

Какво је занимање школски библиотекар? „Наставник српског распоређен на пословима школског библиотекара“, што је званичан бирократски израз за овог библиотекара, делује као и израз „војник распоређен привремено на рибање тоалета“ , због неке урођене мане или почињене грешке током служења, неретко и услед елементарних непогода кад се многи нађу тамо где нису никад пожелели. Урођена мана у школским условима може бити каква хронична болест или болест, физичка или душевна, у развоју, карактерне особине и девијације (неуроза, депресија), али и неизбежна „болест“ свих, коју људи тешко прихватају – старост. Почињене грешке током служења могу бити сукоби с властима, поремећена комуникација с колегама или родитељима, непрописне оцене, неподобност било које врсте, при чему библиотека служи као казнено-васпитни дом. Коначно, елементарне непогоде огледају се у космосу школства као укидање предмета, смањење броја часова из појединих предмета и низак степен наталитета. Нимало пријатни разлози и околности да би се један посао могао назвати ПОЗИВОМ! Та стварносна непријатност по којој се читава једна професија затекла на свом месту, добар је разлог да покушамо вратити или пронааћи достојанство професији, таман да имамо неку од наведених урођених или стечених мана. Не постоји бољи начин повратка достојанства професији од њеног промишљања, а најбољи повод за то увек су они који су то чинили пре нас и који то, вероватно, чине боље од нас. За почетак двојица писаца, мислилаца: Бела Хамваш и Ортега и Гасет могу бити добар начин да пронађемо своје место, и – зашто да не – да се допишемо.

Повратак достојанства позиву – свест о мисији

Иако библиотекари (неоправдано) сматрају да је Хамвашов есеј о Бартоновој Анатомији меланхолије посвећен библиотекарима, он је, свакако, подстицајан за размишљања у више смерова. Да не буде забуне, реч је о наставку игре и својеврсном дописивању и вишеструком учитавању. Прво је Бартон дописивао и учитавао, по својој мери, написано пре њега, од Платона до савременика. Потом је, читајући Бартона, Хамваш чинио слично, по својој мери. Понела је и једног школског библиотекара Бартонова констатација да је библиотекар као цврчак, мада оно што каже о њему (гомила, гради, систематизује, каталогизује) више личи на хрчка или дабра. По Хамвашу, Бартон цврчка смешта у хтонска бића, која силазе на дно своје меланхолије као у мрачне кутове своје библиотеке, и оданде се враћају мирни и умни. Има прикривене истине у томе, уколико сте у библиотеци по избору, а не по принуди. Један школски библиотекар модерног доба, међутим, не може цврчка нигде друго сместити до с мравима. Потпуно неочекивано, Хамваш подстиче на размишљање у смеру познате басне, много пута на разне начине тумачене. Ако ливадску домовину посматрамо као школу, могло би се рећи да је библиотекар заиста цврчак. Док мрави вредно раде, испрограмирани на звоно после 45 минута, цврчак (школски библиотекар) усуђује се да чита књигу, ленчуга школска. Док мрави уморни и безвољни користе своје паузе да одморе мозак и попију кафу, упада им цврчак са својим предлозима и цврчи о којекаквим песничким сусретима, књигама, обукама и другим културним и образовним понудама. Баш будаласто. Зато понеки цврчак више воли да каже да је наставник или учитељ на пословима школског библиотекара, баш онако како га деградирају бирократски описи. Тог тренутка он више није цврчак, а није ни мрав, него постаје црв, који се стиди свог позива из необјашњивих или објашњивих разлога и чека боља времена, било да је то време кад га поново врате у наставу, време за пензију, или, напросто, време да заврши радни дан и оде кући. Мало је школских библиотекара који могу да се бране од те деградације неубедљивим аргументима, и кажу: ја сам професор тога и тога, и примљен сам по конкурсу за школског библиотекара. Убедљивости недостаје исказ: то сам и желео.

Умни Ортега и Гасет каже, боље речено – понавља, да је живот човеку дар и та чињеница подразумева да, кад нам је већ поклоњен, морамо нешто да урадимо с њим, и стално да радимо док смрт не закуца. Живот јесте посао, много посла, а најважнији од свих јесте да се човек избори и успе да ради оно што мора да ради, јер је позван да то ради. Нијансирајући то „морање рада“ као вокацију која човеку није наметнута, већ предложена, он вокацију радије зове позив. Позив, додуше, стиже до нас у виду неумољивог предлога. Од остварења тог императивног позива зависи да ли ћемо остварити своју мисију, професионалну мисију. Управо нас та мисија разликује од животиња, а не циљ да некако преживимо, и имамо здрав и успешан пород, што је, донекле, једина мисија и других бића. На оваквој "мисији" задржава се професионално неостварен човек, онај који се оглушио о свој позив за рад, те му он служи једино зато да преживи (заради). Мисија, по Ортеги и Гасету, значи свест да сваки човек има своје најаутентичније битисање које је позван да оствари. Без човека нема мисије, али ни човека без мисије. Разлику између личне и професионалне мисије Ортега и Гасет види као разлику између појединачних, слободних акција, које морамо да чинимо зато што смо то ми, зато што је то наш унутрашњи зов, за који смо сами одговорни пред собом и СЛУЖБЕ (професионалне мисије) када човек ради нешто што је друштвено корисно, служи. Због те друштвене потребе за неким занимањима све друштвенокорисне професије зовемо службе или дужности (од латинског officio, officium што значи дужност, делати сместа јер је другима неопходно). Радећи их, не само да служимо другима, него смо им и одговорни.

Анатомија меланхоличног цврчања

Одазивајући се императиву свог позива, у покушају смештања својих дарова у службу другима, један школски библиотекар ишчитао је поново ова два есеја у новом кључу, сопственом. Препознао је, први пут, да је, заправо, бескрајно меланхолични цврчак, који ради као мрав и тим радом се бори против сопствене меланхолије, урођене мане. Не воли свог цврчка, не храни га, и не негује, али он једнако цврчи. Нико срећнији од библиотекара кад својим радом зарази још понеког мрава, па раде заједно с њим, јер осећа радост служења. Док он ради, његова меланхолија цврчи с књигама, неометана, на правом месту. Зато је дубоко и скривено увек посрамљен ако се његова служба негде, од неког и призна, још више зачуђен тиме како једно оруђе против меланхолије може да уроди јавним признањем. У замагљеним представама о сопственој заслузи, достојности, дужности и мисији, његов се цврчак неуздржљиво расцврчи. Никаквим га радом не може умирити и скрајнути. Искаче му из кутова библиотеке и уноси у лице својим цврчањем. Тражи да га нахрани и негује, прети да ће у оним мрачним кутковима, у које га тура и заборавља, да направи дармар, ако истог тренутка не запева с њим. Немоћан, библиотекар се одазива, почиње свирати по том цврчању, коначно свестан да је то цврчање његов императивни предлог, његов позив, мрављи или цврчји, свеједно. Ни то, међутим, не пролази без стрепње, јер библиотекар не зна да ли је то лична или професионална мисија, нити могу ли се, смешане, животом звати и подарени живот оправдати и испунити; нити хоће ли меру његовог одзива одредити и смањити они који су се оглушили о своје позиве.

Затечен између два вида мисије, школски цврчак моли да, ако је ово цврчање лично – лична мисија, му се опрости што замара друге. Ако у том цврчању, други, истог позива, препознају и своје гласове, срећан је, јер је послужио још некоме, што већ може да понесе ласкав атрибут професионалне мисије. У том случају обећао је и испунио обећање да ће понудити другима оно што је њему вратило достојанство професије, више од иједног јавног признања на свету – два есеја о библиотекама и библиотекарима. И још се усудио, докоњак, да позове друге да праве колекцију мисли о библиотекама.