Дечацима и учитељима

Дивергентно игралиште

Не морате бити бизнисмен; не морате бити приватни предузетник, ни мали ни велики; не морате бити консултант ни агент; не морате  имати издавачку кућу, ни породичну књижару; не морате бити музичар, ни вајар да бисте се једном књигом заиграли и преиспитали – Дејв Стјуарт и Марк Симонс, “Игралиште (г)радилиште” (Београд: Клио, 2012).

Не морате је чак ни прочитати да бисте знали о чему говори, и о чијој се глави ради, неосетно, свакога дана. Док није касно. Прочитајте ову причу и биће вам јасно.

Дечак, Хелен Беркли

klupaЈеднога јутра, док је дечак био у школи, учитељица рече:

“Данас ћемо насликати слику.”

„Добро је”, помисли дечак. Волео је да слика. Могао је да нацрта све живо: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове и чамце. Извукао је своју кутију с бојицама.

Али, учитељица је рекла:

„Заправо, није сада време да почнемо.” Чекала је док сви нису били спремни. „Сада ћемо”, рече учитељица, ,,да сликамо цвеће.”

„Добро је”, помисли дечак. Волео је да црта цвеће и почео је да црта дивне цветове ружичастим, наранџастим и плавим бојицама.

Али, учитељица рече:

„Сачекајте! Показаћу вам како.” Цвеће је било црвено са зеленом стабљиком.„Ето, тако”, рече учитељица. „Сада можете да почнете.”

Дечак је погледао у учитељичин цртеж. Потом погледа у свој цвет. Његов цвет му се више допадао од оног који је нацртала учитељица, али није то изговорио. Само је окренуо папир и насликао исти цвет као учитељичин. Црвени цвет са зеленом стабљиком.

Следећег дана тек што је дечак сам отворио улазна врата, учитељица рече:

„Данас ћемо правити нешто од глине.”

„Добро”, помисли дечак. Волео је глину. Умео је да направи све и свашта од глине. Змије и Снешка Белића, слонове и мишеве, аутомобиле и камионе. Онда је почео да развлачи и растеже своју грудву глине.

Али, учитељица је рекла:

„Сачекајте. Још није време да почнемо.” Потом је чекала док сви нису били спремни. „Почните”, рече учитељица. „Правићемо тањир.”

Дечак је волео да прави тањире и почео је да их обликује. Били су различитих облика и величина.

Али, учитељица рече:

„Сачекајте! Показаћу вам како”, и свакоме је показала како да направи дубоки тањир. „Ето”, рече учитељица. „Сад можете да почнете.”

Дечак је погледао тањир који је направила учитељица а затим свој. Његов тањир му се допадао више него онај који је направила учитељица, али ништа није рекао. Само је изнова од глине направио нову грудву и направио тањир попут учитељичиног. Био је то један дубоки тањир.

Врло брзо, дечак је научио да чека и да посматра и прави ствари баш као што их је учитељица правила. Ускоро висе није правио ствари на свој начин.

Тада се догодило да су се дечак и његова породица одселили у другу кућу, други град и дечак је морао да иде у другу школу. Првога дана у школи, учитељица рече: „Данас ћемо да сликамо.”

„Добро”, рече дечак. Чекао је да му учитељица каже како то да уради.

Али, учитељица није рекла ништа. Само се шетала учионицом. Када је пришла дечаку, рекла је: „Зар не желиш нешто да насликаш?”

„Желим”, рекао је дечак. „Шта ћемо да сликамо?”

„Не знам док не завршиш”, рече учитељица.

„Како то да урадим?!”, упитао је дечак.

„Зашто, па онако како желиш”, рекла је учитељица.

„У било којој боји?” упита дечак.

„У било којој”, одговори учитељица. „Ако свако наслика исту слику и употреби  исте боје, како ћу знати ко је шта насликао и шта је насликао?”

 „Не знам”, рече дечак.

Тада је почео да слика црвени цвет за зеленом стабљиком.

* * *

Не морате, дакле, бити вајар, осујећени сликар и уопште уметник било ког соја. Можда сте Дечак или учитељ.decak

Какво цвеће стварате? Имате ли осећај да се крећете у свету препуном истог црвеног цвећа са зеленим стабљикама? Питање је за дечаке и учитеље.

И, тако вам јединственог непоновљивог цвета, ако вам га нису успут угушили – не лајкујте увек истим фабрикованим симболима. Одговорите.

200 година од рођења Франца Листа

  1. Franz Liszt – Hungarian Rhapsody No.2 (Orchestra version)
    Thu, Nov 15 2007 11:03:05

Перцепција лимуна

Историја и спадало

Субота је, једна од оних радних, када пола ученика не дође, мада су часови скраћени. Иду на тренинге, рођендане, куповине… или једноставно неће да дођу, имају особу за правдање у породици, родила га мајка. Баш ту суботу је одабрао наставник да, спајајући час грађанског и српског језика, обради чувену песму Милутина Бојића у 7. разреду основне школе.

Наставник се добрано потрудио да направи пробран извод историјских околности у трајању од неких 10-ак минута, служећи се документарним филмом Где цвета лимун жут. Пошто је припремио ученике на тај начин, наставник говори да има више интерпретација ове песме од стране познатих глумаца и рецитатора, али да је изабрао Драгана Николића јер је његов деда и сам оставио кости у плавој гробници те интерпретација носи посебан емотивни набој. Затим бира одломак истог документарца и директно са Ју-тјуба приказује одломак у којој Драган Николић рецитује песму.

Чим се указао лик познатог глумца, спадало из дна библиотеке коментарише:

- Знам га: то је онај из Гранд-кафе!

Неколицина се насмеје, али наставник не обраћа пажњу и пажљиво слуша даље. И сви ученици немо слушају, те саслуша и спадало. Пошто се песма заврши, спадало не може да одоли, па поново добацује:

- Бољи је у Гранд-кафи!

Осим првог до спадала, овај пут се нико није насмејао, сви видно дирнути интерпретацијом и укупним контекстом песме. Наставник не може да игнорише и ову упадицу спадала, па му говори да може слободно да напусти час јер има оних које песма и сопствена историја занимају. Спадало кратким потезом диже руке, као да се предаје, показујући да обећава да неће више.

Након изношења првих, снажних утисака, ученици су добили задатак да пронађу стилске фигуре по групама. Док су се они консолидовали, наставник се окренуо према лап-топу да искључи Ју-тјуб. Спадало као опарен скочи и извуче врат:

- Чек. чек да видим колика је гледаност!

Ни овај пут му није успело да минира свечано-радну атмосферу – нико се није обазирао. Ученици раде, почињу да износе резултате, задржавајући се посебно код речи “опело” чије значење многи нису знали. Спадало се за то  време видно дасађује, покушавајући на све начине да анимира оне око себе и пребаци на своју страну. Међутим, сви, као посрамљени нечим, склањају поглед од њега и бар зуре у своје читанке, ако и не учествују активно у раду.

Видевши да ће му сви покушаји циркушења пропасти, у неко доба спадало устаје, театрално пакује своје ствари у руксаг и упути се према вратима. Стаје код наставника, заврне рукав као да гледа на сат и мртав озбиљан каже:

- Ја се стварно извињавам што прекидам ово тужно опело, али ја морам да идем. Ево га, већ је пола 12, сад ће ручак, журим!

И оде! Разредом се пронесе смех.

Одбрана спадала 

  • Субота је, радна – права казна! Ко још у таквим тренуцима бира озбиљне теме?!
  • Ко је крив Драгану Николићу што тезгари по рекламама па га идентификују са Гранд-кафом, а не са Плавом гробницом? Уосталом, шта би рекао његов покојни деда што кости остави у плавој гробници, а унук му рекламира Гранд-кафу, и то са рођеном женом?!

 Перцепција (П)принципа

Није спадало ни први ни последњи. Пет и по векова након Косова на сарајевским плочницима неугледни студент бранио је принцип (какве ли игре речи) који се на нашим просторима увек брани падањем царске главе. Пола века иза тог атентата један песник културе луцидно перципира да би тај Принцип могао бити Обилић, а принцип који брани није ништа друго до косовски завет, и у једном фантазмагоричном поетском поистовећивању испева:

Овај излазак на пусто разбојиште,

Без бурме и без коласте аздије,

Без табора честитога кнеза,

Грмело је ноћас, кратка олуја, мирис липе

Богатији за кратко сећање муње,

Руком преко чела, овај ветар

Тежак пет векова, светлуцав, огроман,

Та застава под којом посрћем,


На углу једне улице где се види река

И време почиње да пева гласом стараца

Ослепелих од црнога сунца,


Ја без оклопа, с пролазницима помешан

И златним сенкама,

Ја сада већ без избора, на празном пољу

Где тутње копита битке

Подижем руку:

- Све да свето и честито буде -

И пуцам.

(Иван В. Лалић)

Деценију или две после исти жири који овенчава Лалића наградама додељује једном спадалу рок-сцене награду за најбољу сатиру. Каква је његова рецепција прошлости?

Црнохуморно селективно сећање

Перцепција прошлости код историчара, јунака, песника и спадала је иста: опазили су све што је требало да се опази. Изменила се рецепција. Једнима је, наиме, историјско памћење сведено на личну сатиричну параболу.

Не знам тачно зашто јер је више интуитивно, али чини ми се да се спадала својим селективним сећањем, намерно црнохуморним, бране од хиперсензибилности за “златне сенке” .  Заодену се у “оклоп” црног хумора. То је њихова коласта аздија и њихов избор, и њихово поштовање и признање: Све вам је свето и честито било. Сад је мало другачије…

И пуцају!

Дигитална писменост и веб-обележавање

И умрежен и обележен

Пре неких годину дана проучавала сам професионалне заједнице, углавном америчких просветара, и укључивала се у неке од њих. Будући да је то врста приватних социјалних мрежа, односно наменских за једну браншу, подаци који се при упису дају много су шири од оних које смо навикли да дајемо при регистрацији на глобалне мреже. Осим основних података (имена, земље, града, поштанског броја), захтева се обично и унос предмета, тј. области којом се у школи бавите, врста школе, интересовања, који су разлози за учлањење у заједницу итд. Од личних података се махом траже профили на социјалним мрежама, међу којима је Твитер посебно пожељан и популаран, адреса блога и слично. Највише ме изненадило што на некима од њих захтевају и корисничко име на социјалним обележивачима, на првом месту Делишес (Delicious), Диго (Diigo), затим Стамблапон (Stumbleupon). Дотада нисам размишљала које су предности социјалних обележивача, одувек сам их сматрала личном колекцијом забележених линкова и никако ми није било јасно зашто би човек јавно нешто обележавао, и делио то с другима. Куд је умрежен, туд сад мора бити и „убележен“, тј. онај који обележава и обележено дели, а све не би ли био у фазону социјалног веба.

Идеја бук-кросинга (book crossing) живи у социјалним обележивачима

Кренух тако у истраживање и ускоро је библиотекар у мени био одушевљен. Идеја која ме у библиотекарству одушевљава, ма колико била футуристичка, и ма колико била одраз кризе библиотека, а не слободе информација и кружења и дељења знања, јесте идеја по којој књига више неће имати власника. Власници ће своје библиотеке расформирати, књиге оставити по парковима и трговима, чекаоницама, ресторанима… Тако ће свако бити у ситуацији да буде привремени власник књиге. Кад је читалац намерник прочита, такође је оставља на неком јавном и прометном месту. Дужан је само да на одређеном веб-сајту забележи где је књига тренутно. У будућности вероватно ни то дојављивање неће бити потребно јер ће се помоћу микро-чипова или нечег другог, из једног центра, пратити где је књига тачно. Каква идеја и каква свест, каква култура! Замисли да брдо књига путује свемиром! И да те проналазе случајно и сеју своје идеје кроз тебе и кроз случајности у којима си на њих набасао.

На ту ме идеју виртуелне библиотеке подсетио сусрет са социјалним обележивачима. Јесте да у њима пише Моја библиотека, Моје збирке, Моје групе, Моје колекције… али суштински, оне нису наше чим их учинимо јавним. У кључу малопре помињане виртуелне библиотеке – оставили смо их на непознатом месту и немамо појма какав је њихов даљи живот, али знамо да смо их поставили и поделили с најбољим намерама. И то је сасвим довољно за добар осећај. Ако, пак, циљано делимо своје збирке и линкове само са одређенима, можемо прецизно планирати чему ће послужити, усмеравати сараднике током рада и пратити како је остварено оно што смо планирали. Педагошка ситуација првог реда за школе 21. века! Ако нешто у социјалном вебу може развити вештине дигиталне писмености, онда су то социјални обележивачи.

Вештине дигиталне писмености и веб-обележавање

О информационој, дигиталној писмености и доживотном учењу непрестано слушамо и сами се позивамо на њих, али то не подразумева да знамо о чему се тачно ради. Дифузна помињања ивих појмова утолико су чуднија уколико се нижу нови и нови стратешки документи који непрестано развијају концепт информационе писмености тако да се сада већ може говорити о некој врсти прецизно дефинисаних прописа.

У каквој су вези информациона писменост и друштвени обележивачи, запитаћемо се. У малом изводу из Калимера- смерница о начинима и техникама информационог описмењавање препознаћемо веб-обележиваче међу веб 2.0 алатима. У зависности од врсте они могу бити техника сарадничког учења, подршка истраживачком учењу, самоусмереном учењу итд. То ће зависити од избора дидактичких модела и подстицајности задатака или проблема које решава онај који учи.

Далеко је важније размотрити карактеристике информационо писменог човека и тада видети које од њих развија коришћење веб-обележивача.

  • Веб-обележавању претходи претрага веб-извора. Ма колико били вешти, списак погодака ће увек бити већи од оног који нам је потребан, али их, свеједно, морамо негде сачувати пре селекције. Зашто не у неком обележивачу?
  • Сачуване поготке затим проучавамо и вреднујемо, тј. процењујемо. При томе можемо водити белешке о самом извору, и о садржају у њему оном што нам сам извор говори како бисмо лакше издвојили и одабрали одговарајуће информације. Зашто за те сврхе не бисмо користили обележиваче који омогућавају анотације, коментаре и истицање целокупног садржаја или делова проучаваног садржаја? Опет веб-обележавање!
  • Пошто вреднујемо проучаване веб-изворе, приступамо њиховој синтези: организујемо их и представљамо. Можемо да их организујемо по критеријумима који одговарају нашем тренутном циљу и потреби, али их можемо разврстати у своја општа интересовања. Зашто се при томе не бисмо користили ознакама, колекцијама и збиркама, фасциклама, које баш сви веб-обележивачи нуде као начин организовања и категорисања сачуваних извора?
  • Пре коначне употребе информације резултате можемо да представимо: дамо на увид ментору, поделимо с другима на истом задатку или сличних интересовања. Овај корак интеракције може да прерасте у десеминацију или ширење пронађене и процењене информације. Ако се у том поступку служимо обележивачем, биће нам потребан онај који има социјални атрибут дељења и сарадње. Опет, дакле, можемо да се служимо обележивачем.
  • Етички елеменат у овако прикупљеним и филтрираним информацијама састоји се у свести да смо одговорни за заједничко знање у чијем сакупљању учествујемо, те да оно што смо обележили мора бити проверено, а даље коришћење олакшано зарад општег добра. Слободан проток циљаних информација, унапред класификованих и означених, нигде у социјалном вебу није тако сврсисходан као у веб-алатима за прикупљање, обележеавање, истицање, дељење.

Веб-обележивачи, осим тога развијају читав низ вештина карактеристичних за функционалну, библиотечку и дигиталну писменост. Међу њима издвајамо најбитније.

  • Вештина одређивања специфичне произвољне предметне одреднице при опису извора, односно утврђивања ознака (тагова) забележене веб-референце, донедавно биле су посао библиотекара и научних радника, а данас су потребне сваком информационо писменом човеку. У библиотекарству предметне одреднице су стандардизоване и њиховим одређивањем баве се посебни стручњаци, али и корисници морају имати основне представе о предметном каталогу када трагају за информацијама. Ако их не знају, ту је библиотекар који ће на основу приче корисника покушати да нађе одговарајуће предметне одреднице и литературу о томе.  У дигиталном окружењу немамо библиотекара, сами се сналазимо, те одређивање тагова и претраживање по њима слободно можемо сматрати једном од основних вештина дигиталне писмености. Тагови или ознаке нису ништа друго до произвољно одређене предметне одреднице неке веб-референце која ће олакшати претраживање оном ко бележи, али и онима са којима на вебу дели своје ресурсе или ресурсе које је забележио. Вештина одређивања ознака утиче и на вештине напредног претраживања: списак погодака ће се смањити и бити ближи ономе што нам је потребно уколико знамо да дефинишемо предмет претраге по ознакама или таговима.
  • У вези са ознакама је и вештина функционалне писмености – одређивање кључних речи и разликовање битног од небитног.
  • Критичко мишљење развија се у процесу селекције, поређења сличних или различитих извора и процени њиховог квалитета.
  • Учење учења (метакогниција), преко потребно за информациону писменост, развија се у процесу веб-обележавања на више начина: увежбавамо вештине најлакшег и најбржег проналажења информације; класификовање забележених референци трајно развија способност разликовања општег од појединачног, успостављање веза између два појединачна примера и одређивање карактеристика која их чине делом истог општијег појма; развија способност предвиђања да се у будућности избегну невоље уколико нисмо добро систематизовали прикупљено знање и нагони нас да делујемо у складу с тим предвиђањима.
  • Трансфер знања склони смо да олако подведемо под пуку размену знања. У том случају свака социјална мрежа би било велико поприште трансфера знања. Трансфера знања, међутим, нема без повратне информације, без праћења примене неког знања које се разменило, тј. његове евалуације. Поједини социјални обележивачи, пре свега они сараднички, омогућавају и праћење развојног тока сачуваног, процењеног и подељеног извора знања.

Између два пласта сена

Код социјалног веба непрестано смо у легендарној ситуацији магарца између два пласта сена, штавише између много пластова сена. Ком се од многих пластова приволети?

Да ли да по уходаној пракси користимо букмарке који су саставни део  прегледача (Интернет есплорер, Мозилин букмарк итд), које не можемо делити, нису сараднички, и још да ризикујемо да заборавимо да га извеземо при реинсталацији, те све обележено заувек изгубимо?

Да ли одабрати неки класичан и поуздан социјални веб-обележивач за који не морамо страховати да ће са реинсталацијом погубити податке јер је на вебу (Гугл-букмарк, Делишес, Тубла итд) или желимо да нам то што прикупимо и визуелно дочарава шта смо то прикупили (Симбалу, Бисерно дрвце итд)?

Желимо ли да поделимо то што смо забележили и желимо ли да учествујемо у заједничком прикупљању, изградњи и дељењу знања у некој од група које социјални обележивачи нуде, користићемо сарадничке социјалне обележиваче.

Можда су наше потребе до те мере специјализоване да на одређене теме прикупљамо поједине чланке који ће се сви наћи на једној страници, а не одвојено у збирци обележивача, а које због тога зовемо кураторским (Скуп-ит, Сторифај, Мидлспот, Лист-ли итд)?

Ако нам брзина живота не дозвољава посвећивање, пријављивање сваки пут када желимо нешто да проверимо или урадимо, поесбно на сваки од својих налога, за нас су идеална решења сервиси на којима можемео да креирамо почетне странице, рецимо Нетвајбс.

Или су нам потребни обележивачи који памте делове текста на одређеним страницама и омогућавају нам да их маркирамо и коментаришемо, сами или у сарадњи с другима?

Како не бисмо прошли као животињица из приче, најбоље је све ове врсте веб-обележивача опробати. Социјални веб не трпи конзервативизам и лојалност одређеним фирмама и производима. Саме те фирме свесне су свеопште повезаности и могућности допуњавања и складног „суживота“ двеју сличних услуга. Тако многи прегледачи, поред свог букмарка омогућавају додатке за друге веб-обележиваче. С друге стране, социјални веб не трпи ни робовање сопственим навикама с оправдањем да нам и старо задовољава потребе. Наше можда и задовољава, али смо дужни према онима које учимо да их упознајемо са различитим могућностима. Свака од њих развија и увежбава  неке вештине дигиталне писмености, која није ништа друго до примена информационе писмености у дигиталном окружењу.

Омиљени социјални обележивач за сопствене потребе ми је Симбалу. Са њим се осећам као градитељ, зидар знања, али не обичан, неко посвећени мајстор који брине и о естетици онога што је сазидао. Није без значаја ни то што се свака колекција естетских „циглица“ овог обележивача може поделити и уградити на неко веб-место.

Држим се Гугл-букмарка као стоваришта свега и свачега, оног најопштијег што ми увек може бити потребно.

Интернет-експлорер користим искључиво за „читај касније“, а затим то што погледам разврставам на неки од веб-обележивача.

Сва тематска прикупљања веб-извора везујем за кураторске веб-алате: сваки пут за неки други, јер уноси живост, игру и луцидност у боравак и трагање на вебу. Издвајам Лист-ли, Скуп-ит, Мидлспот.

Немам културу коришћења веб-обележивача који маркирају делове текста и нуде могућност писања анотација и коментара, али ми је неколико пута био потребан и одлично ми је послужио Вечни нотес или нотес за све и свашта.

Све то, осим кураторства и естетског дојма, омогућава веб-обележивач Диго. Најтоплије га препоручујем. Захваљујући Диго-заједници, пратећи свега неколико група, све што знам о веб-алатима знам од чланова тих група. Захваљујући Диго-обележивачу сваки пут освежавам своје вештине описа, а не само коришћења, веб-извора и јачам одговорност према свеопштем знању. Захваљујући Диго-обележивачу, могуће је чак и таква једна невероватна ствар да организујете онлајн-обуку на њему.

Пример коришћења Диго-обележивача у раду с ученицима

Са ученицима старијег узраста основне школе на курсу Креативног писања користили смо Диго за обраду идиома у српском језику. Полазиште је била књига популарне лингвистике Милана Шипке Зашто се каже. Свако од ученика одабрао је неколико идиома чија су значења и употребе истраживали на интернету. Истраживачки задаци су били на три нивоа сложености, што је у Диго-обележивачу могуће спровести јер омогућава дискусије на одређене теме.

  1. Најједноставнији задатак је био да истраже тумачења одабраних идиома на различитим веб-изворима, пореде га са оним у књизи и коментаришу његову поузданост, описујући сам извор и одређујући ознаке (тагове).
  2. Сложенији тип задатка се састојао у: трагању за различитим текстовима у којима се идиом користи; тумачењу дискурса и поређењу са књигом као извором објашњења и индикатором квалитета; процени начина на који је коришћен идиом, у каквом контексту и да ли је употреба у складу са тумачењем у књизи. Тумачење су ученици писали у коментарима, с освртом на сам извор, а тагове одређивали тако да опишу сам извор.
  3. По сложености најзахтевнији био је задатак у којем су ученици: прегледали прилог неког од другара и у коментарима се критички осврнули на њихов рад; допуњавали уколико пронађу пропусте; истицали предности тумачења другара; процењивали  да ли су тагови добро одређени.

Које вештине дигиталне писмености (информационе писмености у акцији у дигиталном окружењу) развијају истраживачки задаци?

  • рачунарску (информатичку писменост): регистровање и сналажење на сервису у техничком смислу, постављање линка, именовање;
  • претраживање и селекција одговарајућих референци;
  • тумачење и разумевање текста;
  • процена квалитета поређењем с књигом као индикатором квалитета;
  • апстраховање и критичко мишљење;
  • функционалне вештине: одређивање кључних речи и дефинисање ознака;
  • културу комуникације у дигиталном окружењу.

Анализа резултата и процена дигиталне писмености ученика (16 ученика)

  • Ученици су рачунарски писмени: нико није имао проблем око сналажења на сервису, прихватања и укључења у затворену Диго-групу.
  • Елементарно су писмени: поштовали су језичке норме при писању на интернету када се то од њих захтева.
  • Функционално су неписмени: само мали број је успео да одреди кључне речи и ознаке (одређивали су мотиве текста или тип задатка), а неки су оставили своје прилоге без ознака; уместо описа извора препричавали су надуго и нашироко садржај извора.
  • Разумевање текста и поређење са књигом углавном су добро схватили, али нису знали аргументовати своју процену и тврдњу, или су то учинили врло штуро, насупрот распричаности у непотребном препричавању садржаја.
  • Критичко мишљење готово да не постоји. Неколицина која је реаговала на прилоге других, свела је то реаговање на „лајковање“ , честитање, бодерње и навијање.
  • Метакогниција (учење учења) потпуно је одсутна. Сваки прилог ученика прокоментарисао је наставник и позвао их да исправе што су пропустили: да одреде ознаке поново јер их немају или нису добро дефинисане; да опишу сам извор уместо препричавања садржаја извора. Само један ученик одазвао се и поправио претходно урађено.

Овакви резултати упућују на оно што је општепознато у нашем школству: информатичку и елементарну писменост имају, али информациону немају. Она им недостаје онолико колико информациона писменост подразумева остале писмености и концепте на којима би требало да се савремено образовање заснива: учењу учења, функционалним знањима, критичком мишљењу.

Није жигосање, него маркирање (истицање)

Ако се на једном малом, и у почетку забавном задатку, оволико открило и толико могло сазнати и вежбати, нема разлога да већ сутра поново не покушамо нешто слично са ученицима за које смо закључили да имају велики проблем код сналажења и разумевања веб-извора. Будући да је интернет младој генерацији основни, ако не и једини извор информација; будући да немају навику ни жељу да дубље трагају, а камоли да процењују оно што пронађу, него узимају прво на шта наиђу; будућу да веб-изворе користе без етичке категорије (плагирају, не наводе изворе) социјални обележивачи су сјајни алати да се ученици пресретну на интернету (уместо на Фејсу) и да прикажу цео процес рада, а ен само коначан, обично плагиран, резултат потраге за знањем. Социјални обележивач полази од тога да је извор на интернету, али се не завршава с тим. Ученик се доводи или се може довести у ситуацију да осим што је поставио извор, тај извор процени, опише, вреднује. Тек то што је о извору написао, његове опсервације, ознаке које је одредио (бавио се извором) биће сматране продуктом  његове мисаоне активности и рада, а не само прилагање неког извора као резултата претраге, без икаквог критеријума, обично и без икаквог етичког обзира.

Овом осврту на поражавајуће низак степен дигиталне писмености наших ученика није био циљ да обележи и жигоше. Да наставим у духу обележивача – био му је циљ да маркира, истакне и понуди другачији метод од оног који користимо у дигиталном описмењавању ученика , а који се у најбољем случају састоји из пуког техничког оспособљавања (информатичка или рачунарска писменост).

Паметни и осетљиви

У пакету

Хтела сам само бржи интернет. Уствари, нисам баш ни хтела, помишљала сам на то. Као да је неко ослушкивао моје мисли, одмах ме нашла реклама. Као да су знали и да никакве рекламе не гледам, осим штампаних на неком документу, рецимо на рачуну за телефон; и као да је знао да их гледам само док чекам у реду, рецимо да га платим. Дакле, нашла ме та реклама за бржи интернет у реду у банци, једног фебруарског поподнева пред крај радног времена. Свака роба нађе свога купца и свака реклама своју будалу.
Погледала – одустала, не волим пакете. Јединка сам и ништа ме ни иде у пакету; хоћу да бирам све своје, сваку ситницу, и да управљам њоме. Сећате се Амелије Пулен и како она на тањиру једнообразних колача тачно зна који је њен, који ће да изабере и -мљац. Бира најлепши, њој најлепши, ма колико нама изгледали исти. Супротно Амелији, увек узимам непривлачне колаче који искачу како би на тањиру остали што сличнији и што лепши, али и то је избор. Какве то све везе има са пакетом? Пакет не бираш, или бар не потпуно. Пре бих рекла да он бира нас. Нађе нас, привикне на себе, постане нормалан образац наших избора и после почнеш и да размишљаш у пакету, а не само да га користиш. Не подносим да ми бонуси одређују да ли ћу да зовем и колико ћу да зовем или, још смешније, да зовем и кога нисам мислила да бих потрошила бонус. Или да ми пакет одређује колико ћу МБ да шаљем и скидам. То сам одређивала ја и тако сам владала и собом и стварима. Или ми се чинило да владам?
Као да је неко знао колико не волим пакете, уз помисао о бржем интернету стигао је квар мобилног телефона. Јест да ја на њему користим четири опције из времена првих мобилних телефона: јави се – зови – пошаљи – прими, али квар ме је свео само на опцију јави се. и то ни не видим коме се јављам. Остало се није видело, па сам морала и о промени апарата да размишљам. Тако сам стигла до понуде за испуњавање више жеља и потреба – у пакету! Интернет у пакету с мобилним. Авај, не може само мобилни апарат, мораш узети и број. Ако хоћеш интернет одређене брзине, те која ти одговара, онда мораш узети и прикључак на ТВ, не знам ни како се зове. Обрни –окрени узмем пакет од неке четири понуде, од којих ми две уопште нису потребне, али све за исти новац којим сам досад плаћала две потребне понуде. То се зове пакет! Узмеш и оно о чему ниси никад размишљао, нити је то твоја потреба и ко зна да ли би ти икада то било потребно да те у пакету није снашло. Јер, кад га једном узмеш, невидљиви мерач наших хтења и навика рачуна да ће ти постати потреба све што ти је стручно упаковао и потурио за исти новац или тек нешто мало више. И сад ја мислим како сам добро прошла. Не, уопште нисам добро прошла јер је максималан уговор на 2 године, после раздвајају те услуге из 4 у 1-пакета, па их или плаћаш посебно, троструко више, или идеш на нови примамљиви пакет, у коме те навабе на још неке непотребне потребе. Уз то, том пакету данима потписујеш уговоре које не читаш. Шта уговоре, потписујеш чак и да си сагласан да ти фотокопирају личну карту, и то ти тражи исти човек, истог минута – за сваку од услуга посебан потпис на посебном папиру да си сагласан да ти фотокопирају личну карту. Огадила ми се сопствена лична карта. Ти уговори и сагласности само су административни израз за губитак слободне воље. Добровољно потписујеш губитак на право избора. Јефтиније је, слобода данас кошта. Јефтино долази у пакету, само му је последица повећање прохтева, што није ништа друго него ново ропство. Заправо, све води ка томе да све кошта и да све плаћаш и да што више тражиш и што више плаћаш, да ти непрестано нешто треба и да стално нешто мењаш… Да све ово није обично наклапања антипотрошача показује и то што за сваку од услуга долазиш посебно да ти је активирају и једва их убедиш да нећеш да активираш ТВ. Бар док не врате дигиталну РТС. (Укинули је или јој променили фреквенцију, изгледа, у време предизборне кампање да не би ко случајно хтео да конзумира културу по сав дан.)
Постах потрошач нежељених услога, а никако нисам хтела да будем део пакет-манипулације потрошачима. Хоћу да бирам колач који узимам са тањира колача!!! Нећу да ми неко одређује који ћу да узмем, броји залогаје, и да ми даје два колача приде, да окушам и њихову сласт!

Смарт и старт

И тако – промених мобилни, што сам хтела, и добих нови број, што нисам хтела. Промених брзину интернета што сам хтела, и добих ТВ, што нисам хтела. ТВ нисам прикључила (ваљда ме неће казнити због тога порезом на некоришћење испирања мозга), нисам мислила ни да користим нови број, али сам га морала активирати. Кад су га активирали, понудише услугу пребацивања контаката са картице старог… Кад су момци и девојке у сервису већ тако љубазно све одрадили, глупо је да га не користиш у услузи где ти је одређен број импулса буквално бесплатан. Или је глупље користити оно што ниси желео само зато што је стигло услужно, брзо, љубазно?

Контактима сам данима одлагала слање поруке о томе да имам нови број. Томе претходи листање контаката и мала ревизија: дупликати, кућни бројеви или непотребни људи прескачу се. Имам добра два разлога за одлагање такве ревизије.

  1. Мораш да се присећаш ко су неки чија ти имена звуче као да их никад у животу ниси чуо. Ако се не присетиш, питаш се шта се с тобом догодило за две и по године колико је прошло од последње промене телефона (таман колик и гаранција). Ако си уз име ставио одредницу „возач“ сетиш се да си, вероватно, био вођа неког путешествија па си морао бити у контакту с возачем. Али, ако нађеш 5 возача, распаметиш се јер знаш да толико пута у том периоду ниси био вођа пута. Или си био? Да ниси ти њих возио? С возачима или воженим лако – напоље. Шта са онима који су уредно наведени под пуним именом, а ти појма немаш ко су? Да их зовеш да ти појасне порекло у твом телефону – отпада, па их бришеш. При томе се питаш колико ти је памет скраћена од последњег мобилног до овог новог. И где си то све био и зашто су ти ти људи били потребни кад им ни имена не памтиш.
  2. Много горе и поразније је кад листаш оне добро познате. Прелећеш, чекираш, шаљеш поруку – драга лица која одавно ниси видео промичу брже од непотребних возача. А онда ти стигне први одговор: Јеси ли ти жива, одавно се нисмо чули? Па други, трећи, десети: Добро си се сетила да се јавиш! Јављаш се кад мењаш телефонОбрадовала си меЈеси ли сад код куће, баш сам мислила да дођем, нисмо се дуго виделеЧујемо се ових данаХвала што си ме обавестила, изгубих ти траг

Имам нови мобилни. Он је из генерације паметних и осетљивих (тач-скрин). Читаве генерације чини заглупљеним и неосетљивим .

У пакету сам добила нови мобилни. Има пристојну меморију и нема ноге. Он је мобилан, ја сам статична.

Добила сам нови мобилни у пакету. Шта ли сам изгубила, у пакету с њим?

* * *

А хтела сам само мало бржи интернет… Ето шта се деси кад човек мало жели. Како тек пролазе они незајажљиви?

History of Beauty

Историја лепоте

“Све би уметности желеле бити савршене као музика, али ни једној то не успева.”

преко History of Beauty.
http://www.whatmakesme.com.au/swf/cube.swf

Бачка Паланка некада

Паланка

Мотрења Јорга Сефериса

Микена

Пружи ми руке, пружи ми руке, пружи ми руке.

Видео сам у ноћи

оштар врх брда

видео сам поље крај њега натопљено

светлошћу невидљивог месеца

Видео сам, окренувши главу,

црно нагомилано камење

и мој живот напет као струна

почетак и крај

тај крајњи тренутак:

моје руке.

 

Тоне свако ко год покрене големо камење:

камење то сам ја покретао колико год сам могао

камење то сам волео колико год сам могао

камење то, моју судбину.

Израњавила ме сипствена земља

измућила ме сопствена кошуља

осудили ме моји сиптвени богови,

камење то.

 

Знам да не знају, али ја који сам

прошао толико пута

путем од убице до жртве

од жртве до казне

и од казне до другог убитства,

пипајући

неисцрпни порфир

оно вече у повратку

када су ериније почеле да шиште

у оскудној трави -

видео сам змије склупчане с гујама

сплетене над злим нараштајем

нашом судбином.

 

Гласови из камена иза сна

дубљи овде где се свет смркава,

сећање на патњу укорењено у ритму

који су по земљи ударала стопала

заборављена.

Тела утонула у темеље

другог времена, нага. Очи

упрте, упрте, на белег

који и поред најбоље воље не можеш да издвојиш:

душа

која се бори да твоја душа постане.

 

Ни ћутање чак више није твоје

на овом месту где је престало окретање жрвња.

(октобар 1935)

(превела Ксенија Марицки-Гађански)

 

Митска историја

XVIII

Жао ми што сам пустио да ми кроз прсте протече

широка река

а да не попијем ни кап.

Сада тонем у стену.

Мали бор на црвеној земљи

једино ми је друштво.

Све што сам волео нестало је са кућама

које су биле нове прошлога лета

а срушио их је јесењи ветар.

 Модерно светско песништво II, прир. Раша Ливада, Београд, Просвета, 1983

Србију зобље свака врана коју донесе ветар

Прекрајање Симовићевог Обилића

Србија је ћилим из Ушака

На којем белосветски седећи дремљу и срчу шербет.

Косово је свилен јастук из Брусе

Данас Срби не знају ни за шта скупље

Од властитог стомака који све вари

а једини идеал да да свако своје дупе подмири.

Србија је шака пиринча

И зобље је свака врана коју донесе ветар.

Обилић

 

 

Чајковски

more about “Чајковски, Јесења песма“, posted with vodpod

 

Поље корала, Вангелис

more about “Поља корала “, posted with vodpod

 

Романса о фотографијама

романса

Тај дечак дечак без тежине, нагло згуснут

У сећању где хтеде да избели,

 Тај поглед као шамар мора пљуснут

Преко мембране што дрхти и дели,

Лик давно ветром затрпан и уснут,

 

Гле, покрет што је остао почетак,

Тај блесак лако померен из зглоба

Враћа се спљоштен, читак као летак

С назнаком места и годишњег доба;

Тај закон по ком је све изузетак,

 

То време као исецкана трака,

Маказе парке крај магнетофона,

Та музика од сећања и мрака,

та крљушт сребра, тињање озона,

Час што се враћа са намером знака,

 

  Намером истом жив и обезвређен –

Кап једног пљуска који нема ушће;

То негде ветри океан без међе,

Време се смеши и постаје гушће

Да све наједном у отиске пређе –

 

То светлуцање долуталих спора

У снопу једног погледа, то ништа,

Тај фантом жене крај фантома мора

Без капи крви свога исходишта,

Тај бор на ветру, мрља у сну бора –

 

Па, ипак, можда, нешто страшно више,

Тај дечак што се смеши без тежине;

Па ипак, можда нешто страшно више,

Тај покрет изнад своје осовине;

па ипак можда нешто страшно више,

Тај повратак, то насмејано лице,

Тренут што жели да остане сличан

са друге стране ваздуха- убице

У блеску згрушан, тако непомичан,

Тај трептај ока испуњене птице –

 

Фантоми! Мали огласи тишине!

Отисци једне мере што је јача

Од извесности ове која плине

Законом крви, покрета и плача,

Отисци мере што неће да мине!

 

Крилате звезде!  Клице! Ко је хтео

Да пречује тај знак вашег посланства

Изгубио је сан да бива цео;

На другој страни расту сведочанства

И саставља се свет, део по део:

 

То време што се свлачи као змија,

Та кошуљица, те провидне љуске

На истом ветру у ком реч ми клија

кроз пукотине смрти, тако уске –

Тај дечак што се смеши, то сам ја.

(Иван В. Лалић)                                                     

Лисабонска прича

Омиљени филм заправо је антифилм јер је антивизуелан. Тачније, озбиљно доводи у питање аутентичност било ког аудиовизуелног записа, поготово оних који претендују да буду уметност сама. Можда зато главни јунак, чувени тонац сломи ногу и ужасно је гротескан с асвим својим триковима. Зато главни невидљиви јунак, режисер, ставља камеру на леђа и без икакве уметничке или какве друге интревенције снима живот сам.  Зато, фадо-музика, без икаквог дотеривања, звучи тако божански у филму.

Због свих зато, ако нешто још увек желим, то је да видим Лисабон.

 
 

more about “Лисабонска прича“, posted with vodpod

 

О светосавском

Светосавска беседа, јануар 2010.  

Постоје личности и догађаји којима се потписује цео народ. То никад нису оне личности и они догађаји за које зна цео свет, него увек неки посебни, локални карактери или догађаји, у које, ипак, може стати микрокосмос једног народа: његова схватања, вредности, идеали, и предметности у које су те вредности уграђене. Удео Николе Тесле у светској историји и науци је несумњив, али се у њему као колектив не препознајемо и не идентификујемо само ми. Препознајемо се у светом Сави. Његово име носе стазе и богазе, реке, извори и брежуљци; цркве и занатске задруге; удружења и задужбине… Речју, његово име носе наше свеколико постојање, од елемената природе, преко институција и људи, до предметног света људском руком створеног. И, није чудо што му име прослављају школе – био је најобразованији Србин оног, а по образу Божијем и сваког другог времена. Још је мање чудно што га славе цркве – био је епископ. Али, зар није дивно и чудно што његово име носе породилишта, иако је сам био бездетан; што му име славе многољудне манифестације, иако је сам најрадије самовао у скитовима; што му име проносе чак и војне формације, премда је вазда мирио, и ратовао само са страстима и бешчашћем?! Живи његово име у безбројним придевима које додајемо својим апстракцијама, тежњама и представама, својим вредностима и универзалијама.

То на који начин и у чему све живи његово име, већ одавно говори више о нама, него о њему. Када доносимо мудре одлуке, оне су светосавске; када памтимо племените поступке, и они су светосавски; када оживљавамо добре традиције, макар немале директне везе са светим Савом, и оне постају светосавске. Штавише, кад желе да нам укажу поверење, и други се позову на светосавску традицију, а кад желе да нас прекоре, иронично нас прозову: Зар је то светосавски народ?! Свако добро које препознамо, постаје светосавско, и свако добар добија атрибут светосавски. Зато је благопочивши патријарх Павле светосавски – то смо сви препознали, а, опет, нико прецизно не може одредити по чему. Светосавско не можемо премерити и исказати ни бројевима, ни речима. Њега осећамо и памтимо као свој генетски код.

Светосавско је најчешћа, непреводива изведеница у српском језику. Срећемо је где год је било и има добре намере. Зар је важно, онда, што неки од наших поступака нису увек светосавски, ако смо имали почетну намеру да такав буде зазивајући славно име?! У свету који се удружује по тржишту и именује по пролазним вредностима, већ је и та првобитна намера призивања и називања нечег светосавским, својеврсна храброст и величина. Не морамо сви бити спремни на велика дела. Свако одолевање пролазном и приземном данас је светосавски подвиг. Светосавски се потписујемо кад остављамо трагове иза себе, који превазилазе нас саме.

Непреводива, непојмљива изведеница – светосавско, ма колико је рабили, и погдегод криво користили, не може се потрошити. По њој се препознајемо и идентификујемо. То су све оне појаве које имају снагу да нас, без стида, окупе и баз кајања – задрже.

Светосавско је лозинка једног малог народа, којом он улази на врата света и мери универзум. Са таквим мерилима, ко може, ко се усуђује да каже, ко  безуман да поверује како тај колектив није по европским или каквим другим стандардима?! Разлика између стандардног и светосавског, равна је разлици између нужности и хтења. Ко је тај који би да нас сведе на бића нужности и какав је онај који би пристао на то?!

Откуд моје лице на образу твом, анђеле, брате (С. Мандић)

 

Кад променим светом

 

Народ и његов пастир 

 

ЉУДСКИ ФЕЛЕР   ПАТРИЈАРХОВ      МЕЛЕМ
Као у филму „Дани мрмота“ сваки је исти: будимо се, увек истим послом прегазимо дан, више стрепећи да нас нешто не дотуче, него радујући му се; примичемо се крају дана, заобилазећи живот; уморни, јалови на починак се спремамо, несвесни да је било сунца, несвесни да је пала ноћ, осим по ритму властитог умора; уснимо, уместо с молитвом, са слабашном надом да ће сутра бити другачије… Сутрадан осванемо у истом дану мрмота, без чуда и понуда, без избора… И све испочетка .А онда осване недељно јутро у којем умре Човек у сну. Одједном постајете свесни да је сунце грејало свих оних дана мрмота, и да је тек нечији одлазак пригушио светло свету. И макар данима било  ведро, неко вам навлачи сету таме. И макар знате да би требало да се радујете, ви плачете, као онда кад сте га срели први пут.   Ко се у Бога узда, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посувраћеном свету. Ако нас порази и понижења не озлоједе, ако у трпљењу сабирамо снаге да се не поништимо, наша велика патња може нам бити велико чистилиште за препород, без кога нам нема ни подмирења насушних потреба ни правог духовног живота. Безнађе није само пораз, већ порок обездушеног човека коме је лакше препустити се немоћи него упорно, истрајно борити се и молити, сваког дана, да се сачува и спасе. Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не да се само згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас.
На новосадској РТВ водитељка рече да су нам у његовом присуству безразложно текле сузе, потврђујући његове речи у нашим очима.   Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче, а треба да живи тако, да кад умре, цео свет плаче, а само се он радује.
Из његове и отаџбине свих нас, браћа су дошла у Београд да га испрате. Тамо се ништа не догађа, ни добро, ни зло. Само се Зећир са Горе, из призренског залеђа, усудио да пошаље поруку јер није добро „ћутати кад Божји човек одлази“. Уместо дуга у поворци, не ћутим!    Не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа.
Чежња за добротом мора да је сабрала толике људе и дала им снаге и смирења да достојанствено испрате свог духовног оца.    Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.
Цео један народИстим тим путем шетало се и пролазило због свега и против којечега, али као тада никад нисмо прошли, нити икад лепше и дуље стајали.

 

  

 

 

 

 

До истина, које су једина права светлост у помрачењу људских савести и свести, долази се разним путевима. Нечастиво се гоји у притворном, лагодном обилажењу да му откријемо право лице и на њега укажемо. Нисмо свезнајући и зато бива да се огрешимо.
Тек смо се са смрћу патријарха на једном месту сви сабрали. И били трпељиви и добри.   Моје је да подржим у свему што је добро. Лажи нема без истине, али истине има без лажи.
Дошао је стар и млад, с Дрине и преко Дрине, болестан и здрав, слободан и у Хагу затворен, униформисан и неозначен, с фамилијом и распарен… Дошао је свак.   Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити ни народ у коме ћемо се родити ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно – да ли ћемо бити људи или нељуди.
Свак добио свећу и последњи упут до Царства без бола и без очаја, и мелем од Оца с очима босиљка.   Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.
И да смо само тог дана били бољи, није мало.   Велико се у малом препознаје.
 

Научио сам да човек има право да гледа другог одозго једино када треба да му помогне да се усправи (патријарх српски Павле).

Прикажи цео албум

Симфонија из новог света – главна ставка

Муке по Икару и Дедалу- огрешења и искушења лета

Све је почело још са Икаром и Дедалом, завршило се саркастичном нововековном опаском, не знам чијом, након неке авионске катастрофе: Да је Господ хтео да човек лети, направио би му крила! Ако се неко случајно досети да у Библији пише и: Будите као птице небеске, нека зна да се то не односи на крила, него на стомак. Летење је прилично неприродна ствар за човека. Доказ томе су и прељубазне стјуардесе и други ужици који вас чекају: храна и послужење свако мало, новине, прање руке на седишту, екрани са којих вам емитују сопствену храброст или лудост о томе где се тренутно налазите, ситни поклончићи, који вам остају заувек, музика коју можете да бирате на 30 канала, а ни на једном нема народњака, вести и реклама, жеља и поздрава (какав одмор за уши)… Што би та ситна угађања постојала, да, у бити, то није опасно или неприродно, па гледају да се заборавите?!?

Огрешење – Smoking can kill

С паузама, летела сам цео дан, а можда и више, јер је на путу дошло и до временских разлика од 5 сати, па је ноћ трајала бар 14 сати. Ништа од класичних симптома, од притиска у ушима до фобије, нисам осећала. Понела сам један зависнички синдром страха од недостатка smoking area на аеродромима. Срећом, стара добра Европа с традицијом демократије,  толеранције и антидискриминације (таман посла да хомоксуалци имају сва права, а пушачи да немају) на нас није заборавила. Аеродром у Франкфурту је права уживанција. Чим изађеш, чекају те стаклени, намирисани боксови за пушаче, са погледом на рекламу Камела, испод које уредно пише Smoking kills. Кад си изашао жив и здрав из челичне птице, неће ти ни мало дувана сметати. Натенкована једногрба дева стоји, ти ћутиш, пушиш, бленеш у рекламу камела и питаш се јесу ли рупу у стени у облику камиле ручно издељали или уз помоћ Фотошопа. И - пуше ли оно двоје у камиљој рупи или само позирају?!

Огрешење звано тапија на ваздух

 

‘Ајде што ЈАТ заобилази Хрватску, па у Беч лети преко Мађарске, али што Луфтханза ради то исто? Иако знате да се човек понаша као лош господар који уместо да природом, у складу с њом, влада, природу користи и уништава, потпуно се изненадите да се и ваздух изнад држава наплаћује. Тапија за прелет! Е, па, стварно се човек много ваздигао! Тачно му треба једно поткресавање крила, која је сам себи направио. 

Искушење – мали прозор и огромана врата незнања

Срећан што си се родио на срећном континенту, укључиш музику, слушаш своју, европску класику, као колонијални освајач путујеш у нови свет, ваздушним бродом, зуриш кроз мали прозор и отвараш огромна врата властитог незнања. Питаш се – ако смо високо, зашто је хладније? Каква то сила или какав мотор може подићи оволике тоне? Знаш шта раде са отпадом из тоалета из воза (само док је у покрету), али шта раде са отпадом из тоалета у авионима?

Искушење велике воде

Осим Хрватске у широком луку заобилази се океан, па у Јужну Америку летиш преко Африке. Тако је бар било по повратку, у одласку сам преспавала све. Дунав, пак, личи на плаву глистицу с дечијих цртежа. Нико га се не боји са висине. Постанеш свестан на каквом дивном и ушушканом месту на земаљском шару живиш, далеко од великих вода. Тамо вазда неки урагани, земљотреси и слично, а овде те једном задеси поплава, изградиш насип и миран си. И још се љутиш кад надође усред лета, па не можеш на купање, или сваке преступне падне какав град и уништи ти кајсије.

Искушење Роршархових облака

Небу под облаке место је за виле, а изнад облака – за авионе. Кад год бациш поглед, на нешто друго личе: 

  • на шненокле
  • на неострижену космичку овцу  
  • на перјано узглавље анђела 
  • на велику небеску сауну  
  • на ућебану белу бунду Деда Мраза
  • царство краљица из руских бајки
  • бркове ветра  
  • колутове из луле неког мераклије 
  • траг велике парне машине 

  • Допиши!    

 Стари континент и нови свет

Прикажи цео албум

Европа је вековима држала пола света у колонијалном ропству, а јавна је тајна да колонијализам постоји и данас у скривеним или нескривеним облицима неоколонијализма. У Европи и данас постоје поделе на ове и оне блокове, на развијене и оне у транзицији, на источну и западну, дакако, не по странама света… Ако се неко ослобађао, то су биле колоније. И? Данас имате појаву да баш у Европи имате бар декларативну једнакост, а у новом свету, који се толико дуго ослобађао, потпуно отворену раслојеност на многим нивоима. Конкретно, поредећи догађаје Форума иновативних наставника у Бечу и у Бразилу, не могу да не приметим да је стари континент тековине једнакости и толеранције показао и једнаким третманом свих учесника, без обзира на то да ли долазе из развијених или земаља у развоју, или непоправљиво неразвијених, већ тиме што је штандове поставио тако да нема позадине и скрајнутих – штандови су били постављени дуж неколико повезаних широких ходника. У Салвадору, пак, није могло да се не примети, да су у предњем делу, на почетним штандовима били представници тзв. развијеног дела света, а у дну неразвијеног. Србија се затекла у последњем реду, с Бугарском и афричким земљама. Будући да сам се догађају прикључила са закашњењем од једног дана, позадинско лоцирање српског штанда желим да објасним тим кашњењем, како ништа не би бацило сенку на остале утиске. Поделе, ако и постоје, ствар су оних који су их направили, а не нас који смо њима обухваћени. Тако сам и ту видну поделу у Салвадору, одозго надоле у корист развијених, схватила као резултат унутрашње социјалне раслојености Бразилског друштва, а не закинутост сопствене државе или њену развијеност. У Бразилу су социјалне разлике врло видне на сваком кораку, почев од архитектуре, безбедних и небезбедних делова града, цена и многих других видљивих обележја свакодневице. Расних разлика, у које укључујем и националне и верске, у смислу дискриминације, нема. Сви су Бразилци, сви римокатолици. Међу сувенирима налазите у једнаком броју лутке укочених белих госпи из колонијалног доба, као и лутке црних, веселих афричких жена, и браон лутке откачених домородачких жена.

Некакав другачији систем вредности био је видљив и у параметрима светскоф Форума иновација у образовању. Уместо три европске категорије, појавиле су се четири, од тога једна (Comunity) добила је своју паронимску пратњу (Collaboration), неки који су у европи добили награду за једну, на светском сајму добили су је за сасвим другу категорију. Та недоследност у параметрима самог такмичења на свим нивоима није ми сметала. Покушавам да ову неуједначеност параметара објасним тиме што и сами организатори још увек трагају за најбољим параметрима, мењају их од догађаја до догађаја. Други могући разлог може бити и то што награде и нису толико битне, него само учешће и популаризација самог догађаја и Мајкрософта. Трећи разлог може бити постојање неког невидљивог кључа по коме се не смеју заобићи заслужни или моћни, а не могу се прескочити ни мали, па им се додељују утешне награде у категорији “избор наставника”. Што се мене тиче, награда је већ само учешће на ИЕФ. Лично ми је остало нејасно откуд Французи на светском такмичењу, кад на европском нису били награђени ниједном наградом. Још су их на светском такмичењу и наградили у категорији садржаја. Једино ако су се пријавили у име једне од својих некадашњих колонија са неког другог континента, не могу да се не запитам иронично? Или су им Словаци уступили своје место, будући да са европског континента трећенаграђени рад у категорији сарадње са заједницом уопште није учествовао на ИЕФ? А можда то све нема везе, и иде онај ко то може да плати – то би највише личило на Салвадор и Бразил.

Није расно, али је класно 

Ако нема расних, има класних разлика. Не треба много посматрачког дара нити предзнања да се зна да је висок стандард и социјални статус на страни белог човека. Како је људско знање крхко, а представе субјективне, моје опсервације о великој социјалној раслојености треба прихватити врло условно. Када сам фотографије Салвадора показивала колегиницама из тима, желећи им пренети своје утиске о социјалној неуједначености видној већ у архитектури – фотографијама делова града на којима се уз сиромашне бараке на неколико спратова уздижу стаклене модерне зграде, оне су једноставно реаговале: Исто као Београд. Кад томе додамо непријатна искуства отимачина на улицама наших насеља, онда стварно сасвим условно треба схватити показатеље социјалних неједнакости. Цене у безбедним деловима града и местима и услугама за које се зна да их сиротиња не користи, можда су много бољи показатељ. Рецимо, цена таксија за наше услове је незамисливо скупа – од 50 до 120 долара по граду који није већи од Београда; најједноставнија вечера око 30-40 долара, најобичнији музички цеде или деведе кошта од 30 до 50 долара; најобичнији телевизор 500 долара, рачунарa нема испод 1000 долара и тако даље. Реал је платежно средство, али се ради лакшег сналажења све претвара у долар. Евро се не исплати носити па мењати, јер је разлика између долара и евра мања него код нас. Јесу ли у питању неки мени неразумљиви банкарски токови или локални обичаји и монопили – не разумем се. Све је релативно кад одете тако далеко, па и божанство Мамон.

Недоумица Је л’ је расно ил’ је класно кренула је још у Србији пред полазак. Пред полазак убрзано су стизала обавештења и упутсва за поједине садржаје целог догађаја. Између осталог стигло је и обавештење о Регионалној вечери (Regional dinner) другог дана догађаја. Још тада сам се питала шта то може да значи: вечера са домаћом, регионалном храном или било каква вечера са учесницима из одређене регије? У случају другог знала сам са ким ћемо седети: Бугари, Румуни, Словаци, Грци, реслови бившег СССР, пошто се реслови бивше Југе нису пласирали на светски догађај. У случају да је у питању било означавање хране, нисам знала шта ме чека и нисам се ни трудила. И, шта мислите шта ме чекало? Обоје, и регионална храна и дружење по регионалној припадности. Каква је храна? Врло, врло чудна. Велика и опора, све мирише на неки коров, отприлике као код нас зова. Да ми се месо свиди нисам ни очекивала, али нисам баш ни да нећу препознати ниједну рибу, ни по називу (енглески слабо ко говори чак и на аеродромима, српски још мање, те ни јеловници и менији нису на енглеском, него искључиво на португалском), а ни по укусу. Неко јужно воће сам препознала, типа, банане, ананас, али само по изгледу, уопште нема укус као код нас. Прво, зелено је и уопште нема ону сласт, него је и оно опоро. Сласт се, ваљда, деси успут, у транспорту, или у преради, или – у стакленим баштама. Воће се једе уз све: уз главно јело као салата, уз десерт, уз кафу и сок. Супа, чорби и чорбуљака ни немају, што би значило да би просечан Србин тамо брзо обрао зелен бостан, разболео се скроз наскроз, јер нама је супа извор свеколиког здравља. Нема тог слаткиша у коме нема кокоса, а једу га и самог, наренданог у величини шпагета. Тако самог потопе га, евентуално у млеко, и таквог једу.

Искуство камена и асура-култура

Причам о новом свету, а у питању је Бразил, чак ни Бразил, него једно једно место колик Београд – Салвадор, прва престоница Бразила. Ипак, индукцијом, мојом омиљеном методом, из појединачног се могу извући какви општи закључци о новом свету. Крајња реченица тих закључака била би: И кад живиш у Србији, живиш у срцу Европе и цивилизације! Речи владике Николаја, које су тако много рабили што српски писци, што политичари, речи, додуше, поводом Северне Америке, о томе како је свака српска тараба старија од неких континената, добијају пун смисао тек кад видиш те континенте. Уз мању модификацију те би речи могле гласити да је у Европи сваки камен са старог трга најобичнијег градића, старији од неких континената заједно. Није, наравно, у питању чисто збрајање и хронологија, него невидљиви талог векова, који, уз добре наочаре, прочитате на сваком камену. Камен поприма искуство векова и он постаје зрео, питом, готово јестив. У Бразилу ни воће није јестиво. Или, није док не стигне до Европе.

Невоља с колонијама и “неоколонијама” јесте у повратној спрези. Одете, дакле, негде нешто да откријете или освојите, под добрим изговором да однесете културу и култивишете. Али, затечена култура неминовно утиче и на вас. Како другачије објаснити асуре, татуе, пробушене уши, капке, пупкове, ланчиће око ногу, безобличне тунике од природних материјала прављене од офарбаних крпа и друге сличне појавне облике далеких култура, које су поплавиле и стари континент.

Салвадор за туристе

             

Салвадор из мог угла 

 

Innovative Education Forum = Форум иновација у образовању

 Где смо ми    

Иако је из три дана дружења с другима немогуће сазнати на ком су нивоу развијености њихови школски системи и информациона инфраструктура њихових држава, генералне утиске и неке произвољне процене је, ипак, могуће донети. Прво сазнање о разликама између нас и развијеног дела света, о чему нисам раније ни размишљала, јесте то да код нас приватне школе готово ни не постоје. Једно од првих питања које ми је жири постављао јесте да ли је школа јавна или приватна.

Непостојање националних стандарда је следећа велика разлика, али се надам да ће већ следећи српски учесник у светском ИТФ моћи да мапира свој рад у односу на националне образовне стандарде, јер је и код нас доношење стандарда у завршној фази.

Још један покушај премеравања домаћег школства аршинима искуства развијених земаља везан је за школске програме. У свету, бар развијеном делу, не постоје строго прописани школски програми, па је слобода наставника у креирању планова, а самим тим и креативност, много већа. Претпостављам да је и ризик већи, уколико је наставник несамосталан, неинвентиван или, просто, лењ. У појединим наставничким радовима посебно упада у очи да је основна тема или полазни мотив и проблем узет из сфере нечег што ми зовемо ваншколским садржајима. Заправо се ради о врло животним садржајима и актуелним темама, али је нашој академској школској пракси, којој недостају функционална знања и вештине, ближи израз ваншколска знања и садржаји. Такве полазне теме или дефинисани проблеми за истраживање су, рецимо, популарна музика, компјутерске игрице, секондхенд шопинг (роба из друге руке или половна), полазећи од којих се обраде озбиљни наставни садржаји. У том смислу, наш рад је био озбиљан искорак у домаћој пракси, јер представља покушај тематске наставе и обогаћивање класичних школских теоретских сазнања мноштвом ваншколских садржаја и активности. Бојим се да наш напор у контексту задатих школских програма, није нико приметио, за разлику од европског ИТФ, где је и то примећено.

Приметно је и колико се у свету много више полаже на ауторска права и лиценциране софтвере. Бугари су имали озбиљан проблем са ресурсима са интернета за које нису имали прибављена ауторска права. Један део наших активности с децом састојао се у коришћењу ресурса с интернета – преузете слике европских музеја хлеба, за које су, додуше, написане референце, од којих су ученици правили фото-причу. Један од циљева ове активности је и био развијање информатичке писмености већ код најмлађих ученика, у смислу обавезе навођења интернет-референци, али, више нисам сигурна да је то довољно. То је знак да о овој теми тек треба много да учимо у Србији и, још важније, да примењујемо и поштујемо.

У Салвадору сам била једини наставник који је дошао сам, а чини ми се да су српски наставници и раније на светске ИТФ одлазили сами. То се може посматрати као храброст, јака воља за новим искуствима и сазнањима, вид штедње у условима кризе… што је све позитивно, али само на личном плану. Међутим, гледано са другог становишта, то се може протумачити и као одсуство тако важног support илити подршке – организоване подршке институција, интересних група и заједнице, која присуство неког наставника чини званичним; представља не само интересовање појединца за иновације, него целе државе, или бар њених образовних структура; њену спремност да прати иновације и улаже у појединце и тимове који предњаче; представља огледало приоритета једне државе и смер њених планова и намера. С друге стране, шира подршка обавезује и самог наставника да знања и искуства стечена на учешћу у догађају оваквог нивоа и потенцијала, преноси и шири у својој средини, ствара повољније услове за даљи развој ИКТ у настави. У супротном, одсуство подршке, може се протумачити да је наставник маргинализован случај, за чији успех и рад заједница нема разумевања или интересовања, што много говори о средини и држави из које долази. Или, како је код нас обичај, може се протумачити да је учешће појединца његова лична амбиција или резултат корупцијских протежирања појединца. Да не говорим о томе, колико је и у маркетиншком смислу битно да са наставником иде читав тим. Тимско учешће на догађају, свакако, није гарант евентуалног успеха, али би рад засигурно био примећенији. Лобирање у смислу скретања пажње на квалитете неког рада, детаље, образовни контекст државе и слично, уосталом, званичан су начин процене, одлучивања. На европском ИТФ у Бечу са два наставника учествовали су ПИЛ-менаџер Мајкрософта у Србији Катарина Милановић и два члана жирија из ЗУОВ – Мирјана Којчић и Жељко Станковић. Сасвим другачији утисак оставља српски тим од усамљеног појединца из Србије. 

Све у свему, локација српског штанда на светском ИЕФ у Салвадору, ако ћемо право, одговара слици информационо-образовног стања у Србији, али и одсуство институционализоване подршке. То, дакако, не значи да сам неразумна и незахвална Мајкрософту и својој школи, који су омогућили наше учешће на светском ИЕФ, али то није довољно. Пред само предавање рада, захваљујући томе што сам погледала радове других, који су већ били предати, приметим да на слајду са подацима о школи и наставницима ауторима немам обележја државе: грб, заставу, мапу или нешто слично, што су сви други радови имали. Тај податак засигурно не говори о одсуству родољубља или државне лојалности, сматрам се великим родољубом, него је у питању сасвим логична омашка: подршка државних институција и јавности изостаје, те је онда и заборављате. У општини кажу: Шта ми имамо с тим, то је за покрајину; у покрајини кажу – то је за министарство; у месној заједници, опет: Шта с тим школа има, Мајкрософт је приватна фирма Билија Гејтса. Док према учешћима и успесима наших наставника и ученика у држави и ван ње, јавност не буде имала однос бар делом онакав какав има према спорту, тешко је говорити о просперитету, приоритетима и националној стратегији и визији школства. Наравно, не говорим о најширој јавности, коју ће увек више занимати прострелна рана Аце Лукаса и туча на спортским теренима. Говорим о научној, културној и образовној јавности.

Светле тачке српске просвете 

Да није све тако црно, потврдили смо у Европи, али и у Салвадору. Прва од светлих тачака, по којима се можемо мерити са светом, јесу квалитетни појединци, којих српска просвета има. Они, што је посебно лепо, раде тимски и иду испред свог времена и тренутне просечне друштвене и образовне ситуације у Србији, иако, као ретко где у свету, спољна мотивација уопште не постоји.  Седећи у радионици са колегама из других развијених земаља, видим да користимо исте софтвере, било да их сама користим или знам да их моје колеге у Србији користе; неке за које други нису чули или користили, саветујем им; користимо исте ресурсе на интернету и процењујемо једнако њихов проверен квалитет; слажемо се око истих идеја, професионални развој схватамо слично или се допуњујемо. Сад, то што је млада наставница из Канаде, са којом смо заједно радили у радионици за наставнике, на једној паузи брзо и лако успоставила видео-конференцијску везу са својим одељењем у Канади, све нас представила, показала деци океан и убедила их колико је топло показујући своју лагану гардеробу, разлика је чисто техничке природе и уопште ме не чини фрустрираном. Чврсто верујем да је питање времена када ће српски наставници, било где да се нађу, моћи успоставити сличан контакт са својим ученицима лако и брзо. Идеје су, ипак, најбитније. 

Следећа ствар која ме учинила поносном јесте ПИЛ у Србији. Иако мала, са релативно кратким постојањем Мајкрософта у Србији (десетак година), Србија има врло развијене активности програма Партнер у образовању: електронски часопис за наставнике и ученике, доступне наставне материјале за самообразовање у примени ИКТ у настави и подизању информационе културе, бесплатне курсеве електронског учења, сарадњу са националним конкурсом Креативна школа, из које се махом регрутују наставници за учешће на ИТФ… Током треће вечери уз пригодан коктел, била је уприличена промоција Мајкрософтових производа и активности. Између осталих промовисан је ПИЛ, поред којег сам само прошла, а презентери су ме питали да ли желим да сазнам нешто о програму ПИЛ на шта сам рекла да га имамо. Зачудили су се кад сам рекла одакле сам и да је ПИЛ врло популаран у одређеним наставничким круговима у Србији, да ПИЛ електронске курсеве похађају стотине наставника, и, што је најважније, примењују сазнања стечена на њима; да путем ПИЛ- курсева виртуелно познајем и размењујем искуство са више колега, него уживо.

Од Мајкрософтових производа промовисаних те вечери највише ми се свидео програм за прављење концептуалних мапа стручњака са Универзитета сједињених истраживачких института – Института за хуману и машинско сазнавање (Univerzity Affiliated Research Institute – Institute for humane and machine cognition) из Западне Флориде. Одмах ми је било јасно да је реч о својеврсним мапама ума, које ја правим у ворду, на шта су се презентери смејали, и показали ми какве су предности програма за прављење концептуалних мапа. На сваком елементу дијаграма постоји понуда за уграђивање текста, слике или видео-записа, а разгранавање и по ширини и по продубљивању представљених тема је готово неограничено. О теорији концептуалних мапа и њиховој когнитивној функцији више се може сазнати овде, а о самом софтверу овде.

Све у свему, ако баш никако не можете , ни после невештог филмића лево, замислити како изгледа ИЕФ, сигурно знате како изгледају светски догађаји за избор мис света. Е, ИЕФ је то исто, али за наставнике, у складу са интелектуално-културном свешћу наставника.
Томе у прилог су ишли и ситни поклончићи које нам је Мајкрософт остављао у хотелске собе, чим се мрднемо из њих: несесер с козметиком за заштиту од јаког сунца у Бразилу, подметач за миш, корпицу с воћем, слаткише… Сви су били са кратким порукама, увезани у традиционалне бразилске машнице за срећу. И сви у Мајкрософт-плавој боји. Не можеш да се не осећаш пробрано и посебно. Мисис или мис наставница.

Радионице за наставнике

Какви су резултати избора погледајте овде  преузмите овде

 Паника од гала-Ганди-вечере 

Упутства која смо добили пре одласка у Бразил о клими, одевању деловала су невероватно. Никако нисам могла да схватим да ми треба лагана летња гардероба, па сам за сваки случај понела пролетњу. С обзиром на то да топао поветарац непрестано дува напољу, а посвуда унутра клима-уређаји, уопште нисам промашила. Упутство за гала-вечеру сам лако схватила, али нисам лако прихватила. Од нас се очекивало да се обучемо у бело у знак сећања на Гандија, чији се дани у то време прослављају као празник залагања за мир у свету. Како у Бразилу све празнике претварају у фестивале, ваљда је и то сећање на Гандија био некакав Гандијев фестивал. Каква културолошка спона вредности и обележја два континента! С обзиром на то шта све се десило после Гандија, па и на просторима са којих долазим, цела ми је ова прича била отрцана, па су ме просто љутила то флоскулативно-обредна мировна настојања у свету где нема ниједног дана, још од Гандија, да негде не бесни неки мали рат. Сетила сам се мргодног „цара“ из моје месне заједнице: Шта Мајкрософт има с тим, то је приватна (а кад он каже приватна, то значи – профитерска) фирма. Питам се шта би рекао да сам му поменула Гандија. Приватан или мирован лик? Можда да је мир Гандијева приватна ствар? И сама сам се питала шта Ганди може имати са гламурозном вечером. Сетила сам се, али нисам стигла поново да погледам, филма „Мисија“, питајући се зашто Швајцарска никад не пропевада мир, зашто је он увек тема тамо где из крви израста слобода, цивилизација. Но, ваљда баш зато – о слободи најлепше певају сужњи. Ето још једног аутентичног проблема за изучавање на наставничким радионицама – Ганди у Бразилу. Како се тога нису сетили наставници из Азије?!

Дакле, гала вечера је била моја паника пред полазак, и мој једини интелектуални и емотивни немир. Ни то што путујем сама, преседајући трипут; ни то што одлазим у земљу у којој није као у Европи, готово је гетоизирана; ни разлика у времену и клими и моја метереопатија која ми с годинама све теже пада; ни мој енглески, који је стао на пола пута између индијанског и енглеског за странце. Паника од гала вечере би се најкраће могла дефинисати као страх од фарсе, у којој никако не бих волела да учествујем. Ту сам панику с елементима гађења претворила у отпор према белој одори, коју стварно не волим и немам, чак ни универзалну белу кошуљу, али решена да победим панику кад сам већ довде догурала, прописно сам прегледала ормаре колегиница из тима. Онда ми је и то евентуално облачење у њихове делове одеће личило на вуду-магијски чин који би облачењем у њихове тунике и делове гардеробе требало да призове и њихово присуство са мном на догађају. Зато, кад ми је Драгана, негде успут, плашећи се како ћу се у путу снаћи сама, послала поруку питајући ме где сам и храбрећи ми да је са мном у молитвама, готово ме била срамота од припрема за бело, те одлучих да не прибегавам вуду-врачкама облачења у туђу гардеробу. Тако сам на гала вечеру обукла својом руком шивену хаљину од чипке из италијанске метраже на кило, у песак боји, и прслук од ланеног платна исте боје. Европски са елементима класно-социјалног пучко-балканског порекла.

Гала-вечера се одржавала на отвореном, на малом рту уз океан, на ком су смештене две зграде: музеј савремене уметности и галерија фотографија, а рт зову соларним тј. сунчаним – Solar do unhao. Да је ИКТ напредовао до те мере да може да мери осећања и унутрашње стање човека, и да ме ко прикључио на такав апарат на уласку у двориште ових музеја, добио би уџбенички пример унутрашњих механизама по којима се развијају предрасуде и предубеђења у чијој основи је страх од другачијег и непознатог. Прво што на уласку видимо јесте прелепа црквица са две куле, осветљена одоле, као да ће се винути у облаке. Прилично позната слика, и визуелна и ментална човеку који цивилизацију у којој живи сматра још увек хришћанском. Истовремено, одјекивали су бучни дивљи ритмови Африке коју тамо зову агого-музика, уз коју се изводи неки ритуално-борилачки плес. На улазу нас је једна Бразилка китила ланчићима, или су бројанице, од плаво-беле пластике, што сумњам да има везе с Гандијем, које сам ставила на руку, да не будем баш потпуни изрод и стрпам у ташну. Била сам потпуно шокирана! Зар су цркву претворили у подијум за племенске игре? Бадава ме моја нова пријатељица по регионалној припадности, Красимира из Бугарске, умиривала да то није црква, него музеј. Док нисам ушла и добро размотрила ентеријер, мислила сам да је грађевина која личи на цркву некада заиста била божји дом. Изгледа да није, само је својом архитектуром намерно личила на цркву да л’ зато што Бразил сматрају најкатоличкијом земљом на свету, да л’ је то био израз уметничке слободе или дубоке вере неимара – није важно, јер оно што сам затекла у обе зграде потпуно је архитектуру учинило неважном. Чак су и дивље удараљке утихнуле, а можда и нису биле тако бучне, него се мом напрегнутом уму само чинило. Паника и интелектуални зазор су нестале, механизми предрасуда се заглавили пред лепотом изложбе фотографија која ми се указала. Изложба се зове Писмо и на улазу добијамо писмо на португалском, које је уметница Софи Кале послала на адресе жена, различитих занимања, доби и социјалних и националних припадности. Свака од фотографија представља залеђени моменат тренутка у коме писмо читају. Тек наслућујући и садржај писма и поруку с лица, положаја тела и ентеријера у ком су затечени примаоци и читаоци писма, одједном сам се посрамила сопствених предрасуда и затворености у своје оквире, своје повлачења на дно свог бића. Изложба је извукла моје биће из сопствене пете у коју сам била побегла од заструшујућег звука агого-музике. Изложба Писмо последњег дана овог светског догађаја начела суштину непознанице коју зовемо свет и светски, Worldwide. Што је изложба начела, музика је довршила. Након тактова агого-музике, који су унели језу у умишљено цивилизованог човека, у белом шатору на крају дворишта где смо седели за округлим столовима дочекао нас је симфонијски оркестар са Дворжаковом Симфонијом из новог света. Симпатични диригент проговорио је на шест светских језика, не само уобичајеним поздравима, него малим литерарним говором, у коме је објаснио значај светских догађаја, који окупљају људе различитих култура и уверења на истим задацима. Похвалио је скуп наставника и ИКТ као средства за савлађивање временских и просторних препрека на задацима образовања; најавио још један светски привредни самит који ће се у Бразилу десити; поменуо и неколико историјских догађаја Бразила – организовано пресељавање Африканаца у Бразил – уско гледано те догађаје можемо посматрати као трговину робљем, рекао је, али можемо их посматрати и визионарски – као нужан предуслов за стварање неке будуће мултизаједнице; као шлагворт и увод у извођење Дворжака, у исти ниво важних светских догађаја изрекао да је важан музички догађај управо Дворжакова Симфонија из новог света јер је померила границе не само у музици, него и у свести, прво самог композитора, потом и оних који га слушају и изводе. Бразилски диригент био је у праву. Не сећам се да ми је неко извођење класике тако добро и складно изгледало као Дворжакова симфонија у импровизованом султанском чадору, разапетом уз обалу океана, насред Бразила, након дивљих агого-ритмова. Концем вечери, након проглашења награда, оркестар је извео неколико занимљивих обрада класичне и агого-музике, спајајући их у складну целину. Невероватан догађај! Музика и уметност допринели су чак и да боље схватим смисао ИКТ, па и једног награђеног, шкотског рада, који полази управо од рок-музике и трага за праизворима рок-ритмова, културним контактима, жанровским мешавинама у музици, али и брисању разлика међу уметностима; приближавање естетизоване артистичке узвишености чисте уметности и свакодневнице.

Невероватан свет социјалних апела, дивљих ритмова агого-музике и Дворжака      

 Колаж  од шарене  лаже 

Откривање света још увек траје 

Перфоманс, ма како нам нечисто и нерафинирано изгледао, као уметнички израз, логична је последица откривања света и отварања према свету, невешт покушај докучивања његове тајне и смисла кроз мешавину различитих израза. Гала вечера била је заправо перфоманс који је учесницима ИЕФ наговестио у каквом догађају учествују – откривање света још увек траје. У том незаустављивом процесу и ИКТ има своју значајну улогу. У рукама нам је алат, не и одговори. Са таквим алатима, са начетим тајнама које један светски догађај донесе, коме би било жао што није добитник какве награде! Ипак, на повратку сам се запитала: како бих се осећала да смо добили и неку награду. Да ли би слава помутила начету тајну и свест о свом задатку у образовању у условима новог времена, у коме тајне нису ништа мање, а могући одговори многи? То не знам.

Колумбова забуна 

После свега, човек се запита: Шта је Господ замислио – како да земаљски шар функционише као складна целина? Исто се засигурно питао и Колумбо на својим збуњујућим путовањима, на којима својим људским мозгом, а можда и својим предубеђењима није могао докучити пред чим се налази, шта му се то указује и открива, па се сваки пут враћао Библији да открије одговор. Неки мисле да је Библија његова кочница јер се зауставио код лоше протумачених речи библијског пророка да је на свету више копна, него воде. Други ће његову забуну посматрати искључиво са позиција ауторских права – измакла му је слава јер се истовремено појавила Гутенбергова галаксија, која је књигу Америга Веспучија Европом раширила у дотад незамисливом тиражу и његово име везала за откриће новог континента, доносећи прву непотпуну информацију штампе и површност читалаца и картографа, а можда и прву манипулацију медија – Веспучи је, наиме, објаснио да је откриће Колумбово, али је нови континент, ипак, понео његово, а не Колумбово име. Трећи ће можда цео догађај збуњеног визионара посматрати са становишта маркетинга, па ће закључити да је Колумбо био човек старог кова, који о маркетингу није размишљао, а Веспучи напреднији и маркетиншки освешћен са, за оно време највећим ИК-изумом – Гутенберговом машинеријом иза себе. Четврти ће заузети место бораца за правду, те ће збуњеног Колумба прогласити за жртву и мученика према којем је учињена невиђена неправда. Пети ће цео случај посматрати са спортско-индивидуалистичког становишта психологије успеха, те ће Колумба посматрати као човека који је изгубио последњу битку јер није знао за методе аутогеног тренинга и аутосугестије. Неки стоти све ће решити у три просте рачунске операције: шта га брига је л’ он или Веспучи открио нови свет, важно је да се обогатио. Ракурси су многи, и многи одговори, у зависности од угла гледања, или угла снимања, или заузете позе. Одговори многи, а ипак, сви знамо или бар слутимо, чак и чезнемо да је истина једна. Ма из каквог угла гледали, једно је извесно: да није било Колумбове забуне, не би било ни Веспучија. У крајњој линији, да није било њихових путовања, не би било ни нашег, нити могућих виртуелних путовања, које ће као вође експидиције, са својих фотеља, виртуелно предузимати наши потомци, можда већ следећа генерација наших ученика. Једино што се надам јесте да ИКТ неће у толикој мери напредовати да нас лиши физичких контаката са другачијим пределима, људима, искуствима, наслеђима и баштинама, те континуитетом и дослухом са прошлим временима. И да неће у нама затрти сваки траг чежње за једном истином, услед многих одговора. Но, то ипак зависи од наше људске савести и свести, а не од моћи машина.

Колумбов синдром – у трагању за комадићем који недостаје

Као у каквом аутоколажу демо-верзије Мајкрософтовог новог софтвера носим утиске свог првог измицања са старог континента у нови свет, неочекиваном пригодом. На сваком делићу беспрегледне целине зумиран по један специфичан проблем. Углови гледања су многи, а фрагментарна слика света модерног човека извесна, без обзира на то из колико углова гледао, колико ракурса снимао и коју позу заузео. Фрагмент је увек забуна и увек недостаје један делић, за који вам се чини да недостаје да бисте коначно одгонетнули загонетку звану свет и светско.

Светски форум иновација у образовању. Који угао гледања недостаје? Која загонетка је постављена, који могући одговори дати? Који делић недостаје да би се склопио бар привид истине, коју ће неко већ у следећем тренутку разорити сопственом сликом и представом у новом ракурсу? Куда иде свет? Шта је мој и твој задатак или поза у њему? Шта ћемо открити, с чиме се помирити, где зауставити?

Пажња, снима се: 

Ракурс 1. Све је то беспоштедна трка, на којој кад не можеш бити најбољи, први или други пратилац најбољег, онда је важно учествовати. Није лоше у тој трци неке гурнути са стазе, како би стаза којом се крећеш била што шира за тебе.

Ракурс 2. Реклама и маркетинг су најважнији, јер човек више не размишља својом главом, него гута готове сервиране поруке. Пронаћи, дакле, трик, мантру или менталну поруку која ће наћи пут до других је главни задатак.

Ракурс 3. Све има своју цену. Колико ти то кошта?

Ракурс 4. Социјалне вештине су најважније, онда можеш продати какву год хоћеш идеју. Негде ћеш сервирати углађеност, негде удвориштво, негде суздржаност, негде дистанцираност, а негде хињену присност.

Ракурс 5. Све су унапред планира и неко о свему унапред одлучује. Све је део неке велике игре о којој ништа не знамо, мада имамо додељене улоге у њој: неко је актер, неко каскадер, неко неми посматрач…

Ракусрс 6. Шта год да је, ко год да је, колико год је, пошто год је, за кога год је, због чега год је – лепо је.

Ракурс 7. Хм, размишљаћу касније, овде сам по задатку.

Ракурс 8. Комадић који недостаје никада нећу наћи. Нек’ га траже они после мене, Веспучи или ко год. Знам да ће и њему недостајати комадић, не тај исти, али неки други. Свет је савршен, несавршен је човек.

И – шта мислите, који је мој ракурс?

Београдска хроника

Симфонија из новог света – увертира

 
Миг 1/б – наставак мига с лица места, писмо с друге стране света
 
Писмо је на португалском, па ће га изгледа преводити Гуглов преводилац. Ускоро!
 
 
Миг 2 - за нестрпљиве
Утиске сам средила, материјал нисам монтирала. Овако би вишеструко пикторално испреплетени изгледали утисци из новог света:
 
 
Миг 3 – Племенита заблуда
Превалити толики пут, да би у једном граду видео три места, на мапи обележена: хотел у ком се све дешавало, осунчани рт за гала вече и стари град?! Но не жалим се. Шта тек Колумбо да каже! Он је путовао месецима, неколико пута, и није нашао што је тражио. Племенита заблуда која мења свет!
 
 
 

Имену 2 уместо албума животињског царства на фејсбуку

 Звуком против тишине, а не празнине 

 Провела сам дана колико су два имена била просторно и временски заједно, трагајући за нечим да их вежем и повежем нечим ван њих и изнад њих, а да то нису рачунари. Случај је хтео да та накнадна веза буде чиста акустика, и онај ко лута сам кроз терасе свијести и стално се нешто у њему дели. Какав шизофрен случај пре самог случаја! Он је већ био стасао кад сам одрастала на његовим песмама између крајности; кад сам ја већ увелико стасала, Мала је одрастала на истом бесу. Накнадно утврђујем и случај судбине-метресе по коме је витез пропуштене прилике из племена старих азра старији отприлике од мене колико ја од ње. У годинама у којима је она слушала исто, још сам сакупљала салвете. Побуна је дошла тек касније и с њом трагање за слободом, на кривом месту и кривом срастању. Она прави колекцију животињског царства виртуално, преко фејсбука. Побуну је прележала много раније и с њом ускраћивање слободе. Шта је радио витез у истим годинама, али својим?! Тврди како је био много миран човек, севдах-тип, са перчином низ леђа и хекланом капицом. Да постане бруталан, научили га мрски јебци како се то ради тек касније. О, да, у његовом случају бруталан не значи ништа друго него бити безочно отворен, неумољиво искрен и непоштедан с речима. То је његова побуна и његова слобода у свету који осећа као затвор. Неки у том затвору стражаре, неки су затвореници, неки управници, неки покојници, неки пишу и певају, стварају нешто умјетно (умјетност) не би ли затвор учинили мање ружним и трагичним местом, али смо, у принципу, сви у затвору. Ова би се Штулићева, а можда и Андрићева, алегорија о свету као затвору лако могла преиначити у зоолошки врт. Хајде, уради нешто да олакшаш овај затвор, и ето нове случајности: Име 2 виртуаелно сакупља сличице свих угрожених и неугрожених животињских врста, да им олакша болну измештеност у затвор. Скуп животиња, мрдајућих и неанимираних,  постаје умјетно хуманизовано царство персонификованих животиња и животињица, а свет напољу прави зверињак и џунгла на асфалту. Шта ради Име 1 да олакша несмештеност? Уместо колекције сличица животињског цартсва на фејсбуку, дели своју закаснелу адолосцентску побуну са њеном раном пубертетском, преко случајно наметнутог највећег рок-поете, који, још један настран случај, тврди да уопште није поета, да је текстовима само попуњавао музику, а музиком празнину или тишину (једно је просторна, друго душевна категорија). Тишино, можеш ли ме чути, ја сам само твоје робље које путује у станицу без имена. 

 Нови талас с три реке 

Случај је хтео и да је уочи доласка Имена 2 хрватска телевизија започела документарно-мемоарску емисију о новом таласу у југословенској рок-музици касних седамдесетих и осамдесетих година већ прошлог века. Осим Идола с ушћа Саве у Дунав, Бијелог дугмета с Миљацке, све остало је са Саве: Азра, Филм, Хаустор, неки кажу и Парни ваљак. Дакле, потпуно самосвојна појава, није стигла низ Дунав нити преко океана или канала. Златно доба, у којем се више слушала домаћа музика.  

Све је теже дефинисати субкултуру, јер непрестано добија нове субоблике, културолошко у њима на најразличитије начине одступа и отпада од културе, мењајући и саме представе о култури. Тако оно што је некад било субкултура, данас изгледа као врхунска култура наспрам нових субкултурних појава у музици. А можда то што нам се чини да је у поређењу с данашњом НЕкултуром некадашња СУБкултура врхунска култура, јесте само сентиментализам генерација које су одрастале уз одређену врсту музике? Документарац, тачније они који су говорили о новом таласу, почев од нашег Јањатовића до којекаквих загребачких критичара, музичара, фанова, фотографа и пратилаца новог таласа, најбоље су потврдили шта је то субкултура, пре свега, својим речником. Тај се речник не разликује много од немуштог језика подгојених клинаца који муцају о величини пок. Мајкла Џексона, или речника обожавалаца разних „вриска дупетарија“. Муцавост је муцавост ма о чему желела да промуца; псовка је псовка ма какву истину гађала; декаденција је декаденција и када заурлавате с Цецом и скачете са Стублићем. Кад мало боље погледамо, обоје својим напуклим гласовима кукају највише о јефтиним љубавним стварима. На концу, која је разлика између дрогирања у хаусторима и целодневног, свакодневног опијања у Кавказу?! Недуго након смрти Милана Младеновића, узела сам још једном да прочитам стихове којима нам се обраћао, који су ме некоћ пленили. Кад се посматрају без разарајуће музике, која узнемирује нерве, ни по чему се нису разликовали од Топ 012 по несувислости речи. Чисто ме било срамота што сам то сматрала нечим опробано добрим. Поготово ме поразила празнина и мутавост песме Јесен, којом сам сваке сезоне обележавала своју јесењу анксиозност. Какав ментални склоп може сматрати те недотупавне речи интелектуалним рокенролом?! Кад се томе дода интервју с Миланом – та, човек је једва причао, с муком склапао реч са речју, ваљда вечито дрогиран – морам се запитати какви смо то људи и какви су нам идоли, кога слушамо и шта следимо, почев од 40 година муцавости Тита и једнако такве несувисле муцавости рок или неких других идола на краће стазе. Коме смо се то дивили, шта слушали, у чему препознавали, шта проналазили??? Та, једва су склапали просте реченице, а дискурс никакав није ни постојао! Бедастоћа, рекао би Штулић.

 

Плива, дивља и жива, патка преко Саве,  носи писмо на вр’ главе, све до МлавеПошиљалац: Бранимир Џони Штулић             Адресант: Име 1 и Име 2Земља: Балкан

Време: свагда

Име 1 отвара га Имену 2

 

Насупрот свеопштој муцавости „субкултурних“ и некултурних, читати или слушати интервјуе са Штулићем – то је као кад река тече, брза, планинска, питка. Течно и сугестивно прича увек исту причу своје побуне против осредњости, износећи без срама своју параноју и филозофију страха која га чини све јачим јер он свој страх види и не жели да се обмањује. То што то често чини небираним речима није ни некултура ни субкултура, него стил човека који разуме све што се око њега догађа, и гађа у суштину напречац – псовкама и сликама на граници доброг укуса: из магле смога ружи до бога; пљује на магазине, пропаганду, златоусте (какав смео епитет!!!) новине, пљује колумнисте и дупелисце преко целе странице; не затупљују га медијима у подсмијеху је први; рендгенски пробија у поруке које му се нуде и непогрешиво јасно између редова чита да му опет дају криву информацију само да му сјебу имагинацију; зна за сваки јебени разлог да не буде фин… јер, није у реду начин на који из њега (и сваког од нас) раде будалу, те неће да псује у мраку кад га нико не чује, него јавно, идући равно до дна. Тај не продаје насмешеног пса, лаје на сав глас, и не хвали царево ново рухо, нити је лутка од крви без трунке идеја, него му непрестано тутњи притисак у глави, спреман да дочека правовјерне лешинаре. То дивље створење, дивља патка на коју су пуцали са свих страна, и не уловили је, са којим нико није хтео да свира и сарађује, желело је да каже свету нешто и рекло му је све на првих пар вишеструких албума, невероватно плодних година, истресо је горчину до краја, одлазећи далеко до крајњих граница. Шта, дакле, пише у писму коју доноси дивља патка са Саве, измакла свим лововима на дивљач. Лична порука или лични став, када би се могла наћи најинтимнија порука ангожаваних песма, можда би стала у стих из једне рок-корачнице: ЈА САМ ТУ СЛУЧАЈНО И ПРОКЛЕТО САМ ЉУТ!, коју и пева баш тако, устију скупљених као да је управо појео неко ђубре зачињено најљућим чилијем на свету – да лакше свари бљутавост ђубрета.

И управо та љутина или та горчина око устију којом каткад запомажући, каткад вриштећи, каткад претећи, каткад плашећи пева или рецитује стихове својих ангажованих песама, говори о некој емоцији другачијој од обичне горчине сатире. Та му емоција претвара снагу у бол , навикнуту да вришти у сну, а зове се немоћ. Зато он најчешће запомаже и кричи уместо немоћних. Чак и неуглађени речник упућује на исту емоцију. Указује нам на хиперсензибилност и истанчани нерв за све што га окружује, нерв који не може да не реагује на све што се око њега дешава свима, не само њему: ја сам хипер тупер супер глупер сензибилан и имам идеју… ја сам фино структуирани монструмкласно декласиран сирови тип, свјесно револтиран урбани кит, брине своју невољу и то га веселиМизерија га безпоговорно нагони да свира, нитко то тако добро не разумије као ја. Песмом реагује на случајно прочитане вести о суђењу песницима и саживљава се са женом песника, делећи с њом горки окус за године срама; поистовећује са шездесетосмашом кога убија бесмисао и свим његовим психосоматским поремаћијима услед живота без акције по читави дан; држи палчеве пољским радницима и студентима кад је јесен рекла не; ропће са онима који не читају криве ствари кад им искључују електрику; завирује у гомилу, посматра свијет док прелази цесту, тражећи ко гледа крадом и душу нуди људима самоће, неонским сјенама; трпељиво слуша паметне и књишке људе, усамљене маргиналце, полусвијет који су се потрошили временом скроз наскроз … И када им се руга јер једу говна и сањаре, он саосећа са људима самцима, дефлорантима самоправцимаостављеним девојкама, наркоманима и блудницама, којима треба узданица, и не оптужује их, него прозива рођакакамо даље – који располаже туђом муком што није мала зајебанција. Но најчуднија врста у царству Штулићевих стихова је обрада песме „Партизан“, скривена као последња на а – страни (док су стране на плочама и аудио-касетама још постојале) једнако чудног и помереног албума „Севдах за Полу Хорват“. Тиха драматика песме почиње и траје као исповест мртвог човека који говори о својим последњим тренуцима кад га, као илегалца, хватају једног јутра у бегу, у башти, у којој се затекла и некаква девојка, запрепаштена и затечена, коју никада није видео и која је страдала у пуцњави с њим, немајући времена ни реч да изусти, само им се погледи сретоше. Очуђавање песме окончано је недореченим Миљковићевим (још један песник с опсесивном темом слободе) стиховима о слободи:

(очуђени, обрађени) Партизан

… Затим дјевојка у башти

И спас у њеној души

Баш у прави час

Умрла је без ријечи.

Тројица од нас тог јутра,

А само један живи,

 

Ал’ тај нисам ја

Гробница је јавна кућа.

Кроз чемпрес вјетар дува

И кроз гробља вјетар дува

Драга, слобода

Да л’ ће знати да пјева

(недостајући стих: као што су сужњи певали о њој)

 

Поделила бих још све оне осликане и препознатљиве свуда присутне портрете, особито женске. Музика нам је препуна песама по женским именима, читав арсенал од Анђи и Данки до кусастих имена-надимака које више пристају кућним љубимцима, него људским створењима: Сања, Маја, Вики… Нормално би било очекивати да те песме, кад се већ зову по њима, садрже икакве информације о њима, неки поетски портрет. Али не, оне су у њима предмети, именовани великим словом, поводом којих певачи певају о себи. Ситуација је иста у турбо-фолку, као и у року или попу. Код Штулића је на тај начин опевана само Грација и жена у песми Волим те кад причаш – само о њима пева певајући о себи и својој љубави. Све остале жене су аутохтони ликови. Иако сам Штулић објашњава да су му те жене биле “грађа за сецирање”, поетско, оне свеједно имају садржај и живе су саме по себи, нису само повод да се не каже ништа нарочито ни о себи. Некада сам мислила да је ЕКВ добро карикатурално портретисала урбану лујку: Она хода сама кроз град, мисли све што мисли да зна… Какав јадни недоцртани кроки наспрам мунициозно портретисаних женских ликова у Штулићевим песмама.

Некад су те жене везане за имена, а некад су исцрпљене каквим епитетом или изразом. Примерице – наизглед лијепа. Колико таквих жена знамо? И колико год да их знамо, баш су тако суздржане, и играју своје мале женскасте игре: као фол сањале су неког синоћ, ударају чежњу, све као случајно, а уствари тактички уиграно… И, не причају ни мало ни много да се не види приземност тактике. Све је код њих као и наизглед.

За сат и два, без икакве тактике, остваривала је све што зна Крвава Мери у свом обожавању скупих ствари које су јој омогућавали мушки с дубоким џепом, с којима је једино имала посла. Ко данас сме да упути такав кроше спонзорушама – крвава?!

Прокужио је жену која се ни на шта не жали јер ни о чему нема суд – сувише обичну Марину. Празан јој је чак и смијех и, каква луцидност, у споту песме Џони је ископава из мртвих, ометајући околне свечаности.

Њега је, пак, инстинктом, у случајном сусрету прочитала блазирана Мирна која се смије цијелим телом, а (мушки) народ ужива и све се мота око ње: Онда, Мирна, како си… 

Можемо да препознамо и жену другог система, финих манира, која је педантни чувар својих дилема, јача од немира и не дозвољава ником да је мијења.

Фасцинантан је портрет жене са сјајем у коси као симболом за сва женска оруђа за промене и призивање среће (потпетице, козметика и сличне трице), на које је у почетку ова безимена рачунала. У пар строфа стао је читав један живот жене надомак старости. Сни су угашени и сва помагала за срећу постала давно бесмислена, а једини траг некадашњих настојања јесте сјај у коси. Увек сам веровала да коса више од било ког дела лица осликава душу и унутрашњи живот. Потоп резигнације на овој жени преживела је само коса. Некада је безуспешно жељела да се извуче из невоље сјајем у коси, типично женски. Данас за њом звижди само војник, а она је многе ствари научила грлећи зид што можемо разумети једино као поруку да је касно схватила да промене долазе изнутра, а не козметичкиПоетска слика на крају својеврсни је дубински захват, сецирање њене мождане и емотивне нутрине: Када киша потјера народ са улица, некако јој се људскији причиња град. И та слика стоји насупрот почетне слике ритуалних пијанки суботом за које је својевремено живела. Флоберу би за овакав пресек унутрашњег бића какве жене требала три добра распричана поглавља. У моменту кад је почела да се брине за себе и плаши старости, а сва лица из протеклог живота да јој личе на воштане фигуре из куће мадам Тисо, као да је постала женски пандан самог Штулића, дезилузионисте, и већ је затичемо како пљује на велике речи, на њих се навикла.

А неки су замерали (Славенка Дракулић) Штулићу да је мушки сексиста. Та ми љутња личи на ситуацију у којој дечаци грудвају девојчице, па се највише љуте оне које по “бојишту” упорно и више пута пролазе али их нико не грудва. Хајде, жено, који ти је враг?! Мушке примедбе и задевања на Штулићев рачун и његове стихове посвећене женама ударају из другог угла. Кружила је анегдота да која год жена заведе Штулића, он се у њу заљуби и напише јој песму. Мушка примедба има више смисла јер је завист прикривена духовитошћу, а не нападима. Ради се о томе да мунициозно развијајући метафоре и слике, Штулић примећује све око себе: догађаје, појаве, личне слутње и колективне параноје, женске као и мушке ликове. И за Микија који се боји свега и за све и Кипоа са душом дјетета и кретњама старе даме важи једнака аутохтоност ликова као и за жене. Разлика је само у томе да ли том поступку приступамо као универзалном поетском говору; или из угла шанка, одакле по сав дан мотримо ко на врата улази, шта ради;  или као увређене женке, чије махање репом није примећено или није изазвало очекивани ефекат. Такво маестрално портретисање могу да изведу, свако на свој начин, још само Ђока Балашевић и Арсен Дедић. На рачун првог Штулић се увек шалио, али је другог високо ценио и навео чак 4 Арсенове песме које су свака на свој начин врхунци, а то је рекао без ироније. За своје је, пак, песме рекао готово презриво: Иако их имам 200, то је све једна песма. Све су исте. Једну од те врхунске четири Арсенове песме обрадио је – Модерато кантабилe (Moderato cantabile). У другој прилици причао је како му се допада клупска кабаретска атмосфера за наступе, не помињући у том контексту Арсена и читав један опус мање познатих кабаретских, кантауторских песама Дедића, које овај највише воли певати на концертима. 

Курс акције, реакције и интеракције или Оно што посматраш, то постајеш

Побуна је увек негативна реакција против затеченог. За кратко време прва реакција постаје самосвојна акција. Омиљени Штулићев цитат Оно што посматраш, то постајеш, доводи до парадоксалне ситуације да, ма колико се бунили, реаговали и делали, на крају свако олабави и стапа се – постаје оно што посматра и против чега се бунио, са мањим или већим одступањима од генералног пристајања и утапања. Судбина рокенрол-побуне, најочигледнија је у времешним рокерима данашњице типа Мик Џегера: врло брзо постао је део система против којег се побунио на почетку, а капитал му је и самом постао једини циљ. Утапању и ушрафљивању у систем одолео је Боб Дилан, али га Штулић није претерано озбиљно схватао. Најрађе помиње Ленона и Битлсе. Ко зна шта би се и с Леноном десило да је још поживео, и шта са несталим животима и младостима Морисона и сличних. Као да у рок-субкултури постоји правилна и озакоњена алтернатива: или млад умреш и останеш доследан својој рок-филозофији непристајања, или поживиш и искомпромитујеш почетну идеју. По логици ствари, побуни се деси или та бесмисленост акције, која и сама постаје реактивна снага, или остаје губутничка побуна. Ваљда су зато смешни и неуверљиви матори рокери који причају или певају вазда исте младеначке ствари како ништа не ваља, осим њих. Још су јаднији они који се упркос својим годинама и искуству стално прилагођавају новим и новим таласима и модама, никако не могавши наћи свој аутентични израз и интересовање. У тим настојањима да се не остане исти и удовољи новим трендовима ни егзибиционистичка и маштовита  преобликовања и мене младог Зигија илити Дејвида Боувија нису трајала дуго и успешно да би га могли и даље звати рокером. Зато је дуже остајање у рок-побуни увек знак инфантилности.  Што пре нађу модел по коме њихова акција постаје интеракција с наслеђем, то ће бити зрелији. Стога је тако озбиљан и професионалан Влатко Стефановски, који је брзо, скоро одмах, успео да његова музика интерактивно короеспондира са сопственим наслеђем, а доводећи ту интеракцију до невероватних огледа успео је да она кореспондира и много шире, са другим и другачијим музичким наслеђима. Стефановски је једном приликом причао како се никада не идентификује по нацији, вери и сличним дистинктивним обележјима, него по музици. У том контексту помену да му је лакше пронаћи заједнички језик и пријатељевати са неким црнцем који свира блуз, него са комшијом аутомеханичарем, који прича његовим матерњим језиком. Овај Влатков сталешки однос према људским заједницама и уопште посвећинички однос према оном што радимо, чине нас професионалнима и то се мора приметити и признати чак и кад нам се не свиђа оно што слушамо.

Прихватање интеракције није само ствар искуства и година, него и интелигенције и здравог разума. Убитачна логика и рендгенска интелигенција (неки кажу – пророчка) Штулића, ма колико му текстови били херметични за рокера који нагиње натурализовано-бруталном панку, знала је да се његова побуна исцрпла у првих неколико албума и да више нема шта ново  дати. Прво је рекао да више неће писати и певати ништа ново. Препевавао је старе ствари на енглески, вођен амбицијом да се отисне преко океана, и вратио се севдалинки за коју је убеђен да је аутентичан балкански израз. Видео је себе, две деценије пре него што је Бреговић то остварио, у позицији султана у белом оделу, са читавом свитом на сцени: зурле, дувачи, што да не и саксофон, раде посао, а он само покаткад свира покоји акорд, остатак времена пуцкета прстима. Ништа слично симфо-року, који не воли, али тако нешто. Пре Бреговића помињао је и да се може лако замислити у филму тј. филмској музици. Ништа од тога није остварио, ваљда је требало сувише компромиса да учини, а можда се само зевзечио. Интеракција са наслеђем није као код Стефановског уродила читавом музичком поетиком и филозофијом. Остала је само оглед, очигледан од „Балканске рапсодије“ до „Анала“. Раније је забављао друге, а онда је решио да забавља само себе и свира шта се њему одувек свиђало. На нападе недозрелих и немоћних, који би да Џони уместо њих проговара оно што се сами никад не би усудили, и који су му приговарали да је издао самог себе, одговарао је очекивано интелигентно. Кореспондирање са већ отпеваним или написаним, римејк-препеве, пародије и обраде објашњавао је тиме да образованом и интелигентном човеку ослањање на претходно олакшава комуникацију, а незналицама отежава, јер немају потребну ширину и предзнање. И тако је Штулић завршио представу и повукао танку црну линију, а ако хоћемо да сазнамо камо одлази измишљајући потребу за промјеном, треба ли да сазнаш све што осјећам, врати се у ладицу, лице испод пепела, танка црна линија. Ето доброг стихованог одговара за све  примедбе безбројних лица испод пепела – у ладицу, незналице! Штулић би још и опсовао. Човек без предрасуда за све нађе моменталан убојит одговор или решење. Када му у Југотону албум Балегари не верују срећи нису хтели штампати ћирилицом, он одмах нашао решење: убацио глагољицу. Невероватан лик!

Није ли сва авангардна уметност дослух са претходницима? Њено разумевање захтева познавање и тог претходног. У Штулићевим стиховима налазимо у алузијама или цитатима Хајнеа, Миљковића, Превера, Борхеса, римске лирике… У музици последњих албума препознајемо пародирану музику отпора једног Дилана (Усне вреле вишње), шансоне попут Мој галебе и Кап весеља, поп-хитове (Last Man in Europe), руске романсе (Рјабинушка), староградске (Мен’ се душо од тебе не растаје) и много, много етно-обрада од Мокрањчеве руковети Хајдук Вељко, преко Хајри, Мато (добар спот), Димитрије, сине Митре и Мито бекријо, Хајде, Јано, коња да продамо, Зумбул-цвеће, македонских Јоваано, Јованке, Биљана платно бељеше, Калеш, бре, Анђо, Sardisale Lesockiot Manastir до револуционарне Коњух планином. Може нам се свиђати, или не то што чини (мене је освојила инструментална интерпретација Рјабинушке, која ју је ослободила словенско-руског сентиментализма и суптилно допевавање Јане), али ако познајемо слој с којим кореспондира, бар једно морамо му признати: одличан музички укус и право излажење из сопственог егоцентризма, које је почело с Клинчек стоји под облоком. Чудесна биљка, ждерачица инсеката и других ситних напасти, палаца својим листовима-језицима. Стоји под огромним облаком наслеђа. Капи које на лишће с облака кану, прави су бисери наше и других култура. Луда биљка их дохвата и чини новом ниском бисера, а побуњени скинхедси, панкери и друга свакојака сорта се буне или гаде, немајући слуха ни нерва за лепоту:

Љепота је као парфемИде за тобом дискретноА затим нагло отвара сва врата

И оставља те збуњену…

На трагу без спознаје

На трагу без свјетлости…

Ако остане ишта за нама

Ако преостане нешто иза нас… (Ниска бисера)

… па какво име да ти дамо госпођице од три педљаКриво срастање господине криво срастањеКао кад богате просе за мираз

А талон носе ружни и опаки

С нечувеном моћи да тјерају што зажеле

Много их је и страшно галаме

Обично разбију сва огледала на која наиђу

Да не остане ни помен на љепоту. (Криво срастање)

Фантом слободе или класичан рапсод 

Штулић има класично схватање лепоте као хармоније, складног у својој врсти. Музику сматра божанском, а текст људском категоријом. Тешко је рећи у времену естетике ружног кад музика више није сагласје, него бука, колико је успео категорије из божанских сфера пренети у своје климаве акорде, али оно што је до људско – текст, урадио је одлично. Оно што је имао рећи рекао је на начин на који ће га људи лакше прихватити – буком. А онда је открио хексаметар и старе рапсоде и ухватио се препева Хомера, мерећи се са Ђурићем и Маретићем, одушевљен идеалима антике, у жељи да лингвистички прилагоди старе форме и вечите тајне или истине. Не сумњам да је и од Хомера учинио што и од свега осталог. Ипак, на промоцији (београдска Комуна 1995) о свом подухвату говорио је озбиљно, по најједноставнијим начелима реторике и то ме нагони да мислим и знам да се уопште није шалио с Хомером и антиком. Сад преводи Тукидита. Какав лудак или какав генијалац! Последњи поп-рок помен на љепоту.

Johny, be good – избор из Џонија за два имена: веверицу и плаву голубицу 

Плавој голубици на знање, веверичју побуну није нашао ни Балкан ни А шта да радим, нити је ужас био њена фурка нит обраћала пажњу на последњу ствар. Брига било веверицу, која је имала самосвојну горку кору љуте невоље, за политичку ситуацију у држави и свету. Да Џони није be good можда не би ни знала за догађаје у Гдањску, нити каквог су барута пуни филигрански плочници њене духовне отаџбине, нити у коликом је шкрипцу велики брат и ко га је наљутио, нити што клинцима очи постају четвртасте као екран у који даноноћно зуре. Веверицу је нашлo оно што су критичари назвали мистичним роком, у којем се Џони, be good ослања или игра са Борхесом, римским лирицима… И зато га она сматра јединим поетом у свету музике-буке. Све што је некада волела, сви ти валови, рукавци и правци постали су раздражујућа и бесмислена бука, осим Џонија. Веверицу све до данас дерало осебујних седам мора, и упошљавало новим трагањима за функционалним колекцијама бегова. У том колекционарењу осврнула се на плаву голубицу, јер каквог има смисла у тумачењу поете давним рапсодом, ако се не осврне на могућу хармонију своје врсте. Осврће се: шта би била голубија колекција, у коју би песму голубије плава боја стала? Уместо зу-врта ево шта веверица из Johny, be good нуди као своје нуди и шта открива као голубије. Може и да се мења уместо животињског цартсва на фејсбуку:

Johny, be good за веверицу Johny, be good за голубицу
Џејн Плави голуб
Питао сам Џејн за Бизант

Није знала

Само је гледала као да слути  Тешки покров камених вијекова, Зид плача, Крв  

И стојичку црту на лицима анђела

И пламен, И рађање, И смрт  Знам да је то осјетила

Видио сам одсјај иза њених леђа.

Рекла је  

Можда све почиње без ваљаног разлога

Можда све почиње из плавог  Звук сјечива док вибрира

Или пјесма с оне стране доживљеног

Можда челик, и то само за тренутак

Под свјетлом кад заблиста…

И колико год изгледало глупо Знао сам да се омча стеже око царског врата

И да нови калиф већ засједа на мокрим јастуцима

Изнад пријестоља

Рекла је  

Што би се догодило да су заорали Рим

Као што су слали стоку

Да пасе над Картагом… Да те богови проведу кроз девет свјетова

А онда те врате угашеног

Као мртву харингу.

Понекад је видим лежећи у сну  

Као игру свјетла на мом рамену

Бијело свјетло изнад површине тупих корака

Колико још има до очаја.

Дароват ћу ти плавог голуба

Имај срца кад закуца на твоја врата

Не гледај у њему пролазника без алибија 

Не гледај у њему свога голуба.

Двојица на улици
сами против свих 
двојица на улици
Сами

Загрлио сам прву дјевојку Уживала је у миловању Облаци су вукли кишу све до прозора 

Не гледај у мени свога голуба,

Као и јучер Без мене
Руке су ми биле слани пијесак Сањао сам те

Руке су ми биле на олтару много година

Зароњене стене плачу, свјетлост почиње

тихим мијењањем мојих побуда

Као и јучер иза завесе

Можда на мом лицу нађеш трагове сјећања

Можда не разумијеш, али волим те.

Кренуо сам у дубину собу с јасном намјером

Да материјализирам немогуће снагом поруке

Разузданост хистриона блиско одзвања

Нека други броје крижеве

Као и јучер иза завјесе

Оно што ме стално плаши звучи познато

Можда не разумијеш, али волим те.

Откуд осјећај да губиш поуздано залеђе

Умјетност те чини јачом него што претпостављаш

Можда твоја слутња вара, можда умишљам

Хтио бих да будеш сретнија

Као и јучер иза завјесе

Играт ћу пред тобом опет улогу пјесника

Можда не разумијеш, али волим те

Гледај како конци алузије продиру у свијест

Ни тјескоба као нијеми свједок не вриједи сувише

Стајао сам на перону љета Господњег

Могло је бити прошло стољеће

Као и јучер иза завесе

Замисли да брдо слика путује свемиром

Можда не разумијеш, али волом те.

Често љубав тако прелази

неосјетно преко вечери

у свјетло плавом

Бојом усана

Хладан поглед изнад рамена

И опрезност до новог сусрета

Не труди се да будеш једина

Мртва лица сјајно владају

Језиком ријетким и тешко разумљивим

И ту нема мјеста за тебе

А кад сузе играју разлози се повлаче

Пред искушењем да се заборави

И да борба никад, не,

Не угаси прољеће

у твом срцу

и да успијеш

без мене.

„Терсен“

       

Scareface – епска свест модерног доба

Један од филмова које сам гледала кад год на њега налетим, јесте овај филм Брајана де Палме. Шта је то у филму што нагони да га неко ко, у принципу воли француске драме, потпуно антифилмичне, у којима се ништа не догађа, гледа овакво шта, да не кажем – америчко смеће. Баш то што говори о смећу, а смеће у туђем дворишту увек мање смета, чак ти се и чини већим и горим од гомиле у сопственом. Де Палма некаквим романескним начинима кроз све своје тзв. мафијашке филмове успева да цео тај свет криминала прикаже као покушај васпостављања давно изгубљених вредности. Рекла бих, традиционално-патријархалних вредности давних времена, али у новим условима. То је свет у коме се убија, али чува породица као светиња; лаже, али и даје и не гази реч; вара, али и бива лојалан. То је свет у којем се наруче десет убистава виђенијих људи у тренутку док крстите дете (опет Ал Паћино, али у Куму – не знам који број). Или, да се вратимо на „Лице с ожиљком“, то је свет у коме се у тренутку помрачења свести, с рационалним образложењима, убије газда, најбољи пријатељ и шеф полиције… али се не може разнети ауто у којем су два детета, потпуно непозната. Да ли нам је због те сцене одбијања да окрвави руке и дечијом, Тони Монтана симпатичан? Не, потпуно су другачији механизми, други квалитети и други циљеви овог филма. Филм је ослобођен романескности и идеализирања, типичних за остале мафијашке филмове Де Палме. Бруталнији је и не могу да не мислим да та бруталност, неувијена, неромантизована, неидеализована, носи сасвим другачију поруку. Обрнуту, али очигледну. Не знам шта клинци - фанови овог филма мисле, али, просто је немогуће помислити да филм афирмише брдо оружја и брдо кокаина испред носа дилера као идеал брзог, кратког и “квалитетног” живљења. 

Хипотетичко заметање кавге Де Нира и друге култне сцене

Ако је нешто у вези с Ал Паћином добро у том филму, то је глума. Сјајни мали (низак и здепаст) глумац, питомог и лепог лица! Занимљиво би било знати шта се, осим сцена с Марлоном Брандом, у школама глуме проучава као култни пример добре глуме по принципима прашке школе. Преко океана, из филмова стижу нам сцене суздржаног насиља као такви уџбенички примери добре глуме. Једна од тих култних сцена је сцена са Робертом де Ниром у „Таксисти“ у којој он стоји пред огледалом и вежба будући сопствени обрачун са безочним светом напољу. Сцена хипотетичког заметања кавге састоји се у варијацијама, на различите начине изговорене реченице: Are you talking to me? Можда и боља, мада мање производ учене глуме, више инстинктивне, јесте сцена у престижном ресторану, из којег одлази Тони Монтана, у почетној фази губљења контроле над својим животом, после свађе са женом (Мишел Фајфер), тетурајући се, и обраћајући  присутној, снобовској клијентели ресторана, отприлике овим речима: Шта ви гледате?! Немате м… (преведено као- немате петље) да будете оно што желите, па вам требају људи као што сам ја да упрете прстом и кажете: Он је негативац! Шта сте онда ви? Добри? Неее, нисте ви добри. Само се добро сакривате и лажете. Ја? Ја немам тај проблем. Ја увек говорим истину! Чак и кад лажем! Али, како је то одглумљено, са којим ставом, кретњама и  којим тоном! Верујем да из сваког са друге стране екрана, због те сцене навре неизречено ликовање: Е, нека им је рекао – и опросте му све што је починио. У стотине америчких филмова с крими-мафијашком темом препознајем покушаје неталентованих и извиканих глумаца да буду Де Ниро из „Таксисте“ или Ал Паћино из „Лица с ожиљком“. Један од таквих неаутентичних глумаца компилатора је Енди Гарсија са својим покушајима да на стас Ал Паћина придода харизму Де Нира, што га чини врло смешним. У сваком случају, у ненаписаној (ако већ није написана, а ја не знам) историји глуме, ове две сцене ће бити два одлична модела глуме: учена, харизматична Де Нира и инстинктивно-импулсивна Ал Паћина. Лично ми је Ал Паћино далеко дражи у филму „Пасје поподне“ у којем се решава да опљачка банку да би задовољио не себе, него људе које воли, и понаша се потпуно неадекватно у целој причи, што га чини херојем улице и обичног света.

Херојство модерног доба и епска свест или Не дај на се, убила се!

Кад се симпатије за Тони Монтану, након ове сцене (због које, лако је могуће, и гледам филм кад год га дају) дода и сцена са децом у ауту, који неће да разнесе, мада зна да га чека рат после тога, ми му све опростимо. Сличним поступцима де Палма чини романтичним и идеализираним свет мафије и у другим својим филмовима, али овде ништа није идеализовано. Зашто не бисмо допустили да и окорели криминалци имају ахилову пету? Вера у човека и кад је на најцрњем дну, оно је што ове филмове чини симпатичним и гледаним, а не афирмација мафије. На помолу новог века у новом свету (Америка), који је и насељен криманалцима и сав на крви почива, мафија је само једна страна тог света. Чини се, чак, да је онај други, легални, много крвавији, само боље покривен легалношћу. У свету изгубљених патријархалних вредности, какав-такав кодекс има још само мафија, и то је оно што Де Палмине филмове чини романесконо-романтичним, а његове карактере симпатичним. Ако ћемо још даље, каква је морална разлика између античких епова и мафијашких филмова? Разлика између епских ликова, у које можемо сврстати и нашег Марка Краљевића, и уличних хероја? Сви штите своје и често су, са становишта модерног, надасве толерантног човека, окрутни. Нови су само услови, подела улога, распоред снага је исти. И тој архетипској епској свести, изобличеној у новом веку, одговарају мафијашки филмови, у којима су рудиментирани остаци епских вредности, “обогаћених” новим моделима зла у складу са нарастајућим злом у стварном свету новог доба. У малим количинама ту епску свест данас имају сви који су везани за своје корене, своје племе, порекло или бар друштвену групу у којој се осећају прихваћенима. Отуда клинци у периоду социјализације у вршњачке групе воле да се организују у фан-групе, па и фанове овог филма, што сам открила тек сада. Та је епска свест била видна и код моје благопочивше баке, која ју је знала изразити некаквим идиомом у феминистичкој босанско-личкој варијанти, који сам само од ње чула и ни од кога више, нити је ко то где забележио: Не дај на се, убила се! У понашању код моје баке епска свест је била присутна на начин сличан Де Палминим јунацима - све њено је било најбоље: најбоље је ткала ћилиме, веш јој се белио као кад га рашири по грмовима, овце близниле, сирац никад буђавио,  њена својта била најшира и најплеменитија… Ту исту својту (какав красан израз!) знала је да оплете само тако, али никад пред другима и “туђима”. Нисам је никад затекла, али, верујем да би, да је знала да чита, била фан Де Палминих филмова. Затекла сам је да коментарише преке револверске судове гневних праведника, поготово ако су они били кршни клапци: Тако, ранко, смакни гада! Непогрешиво је знала ко је храбар и срчан, а ко слабић, па и у филмовима. И била на правој страни. Херојска епска свест, али и старозаветни човек.

Привиди Монтана риалити (reality) компани

Тони Монтана није из легендарне Коза Ностра. Врло стварно локализован је за кризу на Куби, која је стално у кризи, али су кризу укризили „господара свемира“ да би се убацили у причу. Под сељачким изговором да је политички неподобан, а не криминално диспониран, Монтана остварује свој „амерички сан“. Брзо препознаје механизме на којима нови, слободни свет почива и решава да га освоји на пречац. Препознаје да се тај свет базирао и данас се базира на отимачини, током времена постепено легализованој, с бруталношћу која је спретно прикривена. Али, његова латиноамеричка крв и сензибилитет чине га недовољно истрајним, стрпљивим и он све своје испуца за пар година. Убрзано. Колико је “Лице с ожиљком“ прича о појединцу, толико је прича о целом друштву. Не очекујемо ли и прижељкујемо целом том друштву Монтанин крај, и не питамо ли се сваког дана – докле већ са том силом? Тони Монтана је само уметничко-филмска верзија документараца антиамеричке поруке са тла саме Америке. По крајњем резултату, не разликујем га много ни од Тарантина. Нема пародије, али је горчина иста. У свим претходним читањима филма промакао ми је назив „фирме“ Тонија Монатане. У краткој сцени пребројавања новца, у којој се полиција служи ништа мање бруталним системима отимања, Тони одаје назив своје легалне „фирме“: Montana Reality Company. Рекох ли ја да нема ироније и пародије?! Грешка, само је мање видљива него код Тарантина и не чини потку филма, успутна је. Дакле, „стварност“ или reality Монтанине компаније сва је на привиду. Ево тих привида и паралела, развијених на основу филма (не гарантујем да је то и порука):

Монтанин привид Паралелни привид
Привидни политички исељеник, и сви знају да је то лаж, али је гутају. Сви, осим Монтанине мајке. Дошли једном неки однекуд, отели затеченим њихово и направили свој свет, у име цивилизације и напретка. Сви данас знамо шта су урадили, али им се клањамо, дивимо или завидимо. 
Привидна лојалност у фирми и поверење међу „запосленима“ , ипак, уродила је тиме да све своје најближе сараднике, па и најбољег пријатеља Менија, убије својеручно. „Цивилизација“ или уређење каткад, све чешће и више, почива на максими да је човек човеку вук или Френковим речима: Никад не потцењуј туђу похлепу. Или, по једном грузијском филму: Ухватити црну мачку у мрачној соби, чак иако она не постоји.
На привидну сигурност дворца у којем живи Тони Монтана даје 12% (занимљив податак) од укупних прихода нарко-царства, и опет у њему није сигуран. На бауку од могућег и фиктивног непријатеља почивају све тираније, јер су свесне како су до сопственог положаја и статуса дошле.
Привид доброте и рањивости, којом нас „купе“ гангстери меког срца: све може, али не може дирати децу. То што унесрећи ту децу убијајући му родитеља – нема везе. Немогу да се не запитам- да ли био рањив да је имао своју? Упућује на појаву да врло често они који без кајања пошаљу бомбе да униште тобожње претње демократији, код куће перу савест здушно се борећи за опстанак ретке птичје врсте.
Привид љубави и породичности ствара Монтана куповањем љубави. Оне које воли обасипа новцем: жену, сестру, мајку. Кад му успе да на тај начин веже људе за себе, онда их, попут тигрице у свом дворишту, доведе у идеалан околиш, али држи свезану за дрво. Машта о деци, али да ли је за васпитање деце довољно одустати од једног убиства, међу хиљадама, ? Из тог, свеједно из ког, света је стигла бесмислена брига и “стандард” да породицу не можемо основати ако немамо сигуран посао, не знам какав стан и ауто. Ту се детету, чим се роди, већ одваја за школарину, а нико не мисли о вредностима које ће му пренети. Укључити га у систем, али без крвавих руку, како би уживали и уважавање и плодове крававог рада предака, идеал је њихових родитеља.
Привид чежње за неисквареношћу и невиношћу Монтана отелотворује у најгрђем и најружнијем лику у филму – сестри Ђини, сву од ниских страсти и ситних задовољстава са ценом испод сваке цене. Но, Монтана бар није ишао у цркву, попут ватрених католика Козе ностре. Није ни опере певао. Верујемо у оно у шта хоћемо да верујемо. Могуће је срести младиће у пуниј снази како држе најјефтиније дуплерице на зидовима и тврде да су то њихови анђели. Чак, да их покушавају спасити од онога у чему оне виде своју једину шансу и спас.
Привид истинољубовости и праведности Монтана постиже тако што увек сипа што му прво падне на памет, не бирајући речи; хвали се лојалношћу бившем шефу, али му отима жену на његове очи. Мода привидне истинољубивости и бајаги слободе шири се врло брзо. Заиста можете учинити и рећи шта год хоћете: само најавите митинг, напишете транспаренте и у најављено време се разиђете, ослобођени фрустрација. Само не смете задрти у опипљиве интересе оних који те фрустрације немају! Они их изазивају.

И тако цела та фирма са саркастичним именом распада се, не зато што почива на злу, јер и читаве институције почивају на преварама, обманама и крви, него зато што је газда изгубио меру. Он више не разумева да се Елвира неће вратити, не разуме ни да је убио Менија, нити да у рукама држи мртву сестру. Као да је из нашег доба, попут јунака у игрицама, он мисли да му не могу ништа и кад га потпуно изрешетају, и да је, док год на ногама стоји, победник.

Еротско у насилном

Крај Тонија Монтане сценски је решен као и крај Сонија (старијег брата у Куму – не знам који број ), кога на исти начин потпуно изрешетају на некој рампи, а он и даље стоји; сцену прати мук од пар секунди, и тек онда се стропошта. Позадина догађаја је слична: услед својих слабости и необузданости, штитећи сестру, и један и други карактер, губе присебност и крећу равно у смрт. А смрт нас дубоко дирне, јер осим насиља има емотивно покриће- кренули су у одбрану “својте” што би рекли ми балканци. Публика од почетка њиховог хрљења зна куда иду и узбуђење расте, али јунаци не знају. У “Лицу с ожиљком” сцена је и саркастична, јер да Тони Монтана није са брдом кокаина испред себе, да се само осврнуо на један од десетине екрана, лако би на камерама видео шта му се спрема. Макавејев је једном приликом наводио примере најјачих или најлепших еротских сцена у филму. Зачудо, навео је сцену атентата (еуфемизам - ради се о мафијашком обрачуну) на Сонија као једну од најјачих еротских сцена. Објаснио је, додуше, да не само да разликује еротско од порнографског, него ово двоје уопште не доводи у везу. Еротско доводи у везу са танатосом тј. са смрћу, и најјаче су му еротске сцене оне где се пун живот додирне са неизбежном смрћу. Страх и одузетост коју осетите у тим сценама за њега су врхунац еротског. Данас популарна тумачења изазовног и ризичног живота као начина живљења који подиже адреналин и животну снагу, пружа осећај да сте живи, лако би се уклопио у ову причу Макавејева о еротском на филму. Можда та стална опасност у начину живота Тонија Монтане јесте разлог фанатичне популарности овог филма међу младима и данас.

Како је живела Елвира из Балтимора

Тајанствена и лепа Мишел Фајфер оставља нас равнодушним. Не прича много, само изгледа. Ипак, ту и тамо, кад до те мере буде изазвана, показује да зна о чему се ради, и да је намерно одстранила своје димензије људскости. Остао јој је само добро однегован и обуздан бес. Ниједном се није насмејала, ниједном ни заплакала. Чему, онда, толика жртва – ићи из руке у руку гангстера, досађивати се по цео дан чешљајући се и мажући нокте, излазећи на вечере у увек исте ресторане?! Принцеза је на крају отишла. Врло је тешко замислити да је наставила да живи другачије од спонзоруше, скупе за одржавање. Ипак, она није прототип спонзоруше: стил јој је префињен, и - “паметно и с презиром гледа на свој и живот око себе”. Какав беспримеран готован!

 

Свлак виле

Ауторско вече песникиње Мире Грк – 

Ивањдански дани, Народна библиотека „Вељко Петровић“ Бачка Паланка, 6. јун 2009, 21.00

 Овог (ивањданског) тренутка, из прве руке, без накнадног трагања, присећам се да су двапут фигуративно коришћена митолошка бића виле у контексту песникиња. Иришком вилом су звали Милицу Стојадиновић Српкињу и „вила“ је у наслову песничке збирке Весне Крмпотић „Вилин свлак“. Мира Грк, завичајна песникиња, моја је прва асоцијација на „вилинство“ у српском песништву, женском, баш по две особине вилинства код поменутих песникиња. Родољуб и лепа жена, каквом су сматрали Милицу Стојадиновић је једна од равни тих асоцијација. Друга, већа раван везана је за схватање поезије, не само гђе Крмпотић, као хаљине у коју се повремено облачимо и која нас прочишћава, лечи душу и чини смисленијом свакодневницу коју живимо. Ово, романтичарско схватање поезије готово по правилу везано је за тзв. женско песништво.

 Мира зар?

 Одавно не откривам нове песнике – живот је сувише кратак да бих читала било шта и макар кога. Само се враћам оним већ провереним и исфилтрираним кроз сопствени сензибилитет, нерв читања и разумевања поезије. Позив да опет говорим о Мириној поезији пао ми је тешко и само у име пријатељства сам пристала. Тако ми се бар чинило док нисам отворила поново странице пар збирки, које она, срећом, не штанцује сваких пар месеци попут других провинцијских песника. Кад сам отворила њену последњу збирку од пре више година, за коју сам писала рецензију, прво сам се изненадила како сам тако озбиљно и проницаво написала рецензију, а онда, још више – како је та поезија и данас једнако снажна и рањива. Пошто добро знам и Миру и себе, чисто ми било невероватно и једно и друго: и да сам ја писала такву рецензију, и да је Мира писала такву поезију. Зар Мира – ангажовани локални политичар (чега се у највећем броју случајева гнушам, али код Мире не)?! Зар Мира амбициозни економиста престижне политичко-енергетске фирме (политичке по начину запошљавања, енергетске по својој природи – реч је, дакако, о Нафтагасу), која је своје школе и специјализације довршавала заједно са школовањем своје четворо деце?! Зар Мира, која у Гајдобри гаји козе и шета по напуштеним швапским гробљима кад јој је свега доста, али јој то не смета ни ич да буде дама?! Зар Мира која шије сеоским удавачама и оним које удаваче у кући имају, немилице сече маказама материјале, и прича сто на сат, а ти је само пратиш погледом, не слушајући ништа, него страхујући да ће ти упропастити материјал; али на крају све изађе савршено, као да је с неба, као у бајци,  пало, и да ниси својим очима гледао како је настајало, не би веровао да га Мира скројила и сашила?! Зар Мира која гања децу по дворишту „нежним“ речима: Побићу вас и куд вас окотих такве! Зар Мира, коју је најмлађа ћерка, кад је видела како штрика прокометарисала: Тата, види маме, к’о нека жена! Зар та Мира тако пише?! И зар је чудо да један такав борац, пише суптилну поезију? И да се стално смеје, а знам да је Витез од Тужна Лика?

Svetlo istine Mire Grk.doc

 

Провинцијално песништво

Читајући, дакле, поново поезију, која није ни Симовић, ни В. Лалић, ни Павловић, ни Данилов, ни Бећковић, нити ико од оних песника којима се вреди враћати, мора се приметити да провинција није географска категорија, као ни сељак што није ни географска ни професионална, него естетска и категорија духа. Дакле, та поезија уопште није провинцијална. Зар би се могла поново читати да јесте, поготово кад њеног аутора знате из ситуација у дворишту, на улици, с митинга…

Женско песништво и носеће стање

 Невероватан је један биографски податак. Своје последње дете, јединог сина, носила је с ризиком за свој и његов живот, јер је истовремено носила и поодмакао тумор у утроби, али се детета није одрекла. Носила их је као да носи какав камен, а не живот и омчу том животу, говорећи са осмехом свима: Неће Господ баш мене, има он и бољих… Путовали смо те године са Миром, њеним сином и њеним тумором у Требиње на Дучићеве дане где је говорила антологијску песму Писмо, којом је свог првенца већ завештала краљу. То није само исповедна лирика, то је херојски еп. Није се плашила ни да учествује у првој Видовданској академији коју смо у Пастиру и с Црквом спремали у порти. Није била маловерна ни сујеверна да глуми, таква носећа, жену која је у ратовима све изгубила. Много јој се свидели стихови које сам јој наменила, па није хтела да пропусти то. Како је носила свог Милана и свој тумор, тако носи све у животу. Носила и донела их, једно живо и здраво, друго доброћудно, срећом. Да није херојско, било би црнохуморно. Какав ризик и каква неподношљива лакоћа живљења! Са истом том и таквом лакоћом, Мира пише. Никада ми није било јасно зашто књижевност студирају махом жене, а стварају махом мушкарци. Нити зашто тако мало жена настави да пише пошто се уда и продужи врсту. Да ли саме одустану или их нешто притисне и спречи? Мира Грчка, како је од милоште зовемо, живи је доказ да нема те силе која те може спречити да не одговориш свом унутрашњем зову, ако га заиста имаш. Она песму носи, месецима, као дете. И попут наших прамајки, једне ноћи или зоре, кад се сви укућани смире и поспу, као од какве срамоте, збије се у кут и уз неми крик донесе целовиту песму на свет. Само пресече врпцу, и поетско чедо је окупано и чисто. Попут најдивљијих мајки у природи, она ни најтананији поетски пород не негује и не дотерује ни дана, пусти их какви су -таква су, да живи и сналази се у свету сам. Само понекад, позове телефоном, ако зна да не спаваш, и прочита или, током случајног сусрета, усред разговора прекине и изрецитује последње што је изродила. Такав је то стваралац.

 Живот песме и живљење песмом

То је, дакле, стваралац који не живи ни од песме, ни за песму. Ипак, ко чита Миру и зна Миру, и у најбаналнијим разговорима с њом, срешће метафоре из њене поезије, патиниране речи и читаве слике из те поезије. Не знаш јесу ли оне из поезије ушле у живот свагдашњи или из свакодневнице у песму. Ко би то знао? Два, пак, прозна текста њена, једина које знам, не рачунајући беседе и политичке наступе, који су једнако поетични, говоре ми да је реч о живљењу песмом. Међу њима један је посебно битан. Реч је о једном тексту насталом након или током једне посете Равној гори. Сви смо видели ту свећу, која је деди вирила из тканог руксага, велика као ручни минобацач. Мало се задржали око деде, па отишли да гледамо ко се још мува. Само је Грчка остала уз деду као да јој је најрођенији и одслушала причу до краја. Само је Грчка једну породичну сагу човека који је носио свећу умела преточити у текст, који је на границама поетског, епског, драматично-историјског и дневно-политичког, стално под претњом да не склизне у нешто од тога, а, опет, остао чиста поетска проза. Кад сам ту поетску прозу после прочитала у Пастировом билтену, питала сам се зар је то исти догађај којем смо сви присуствовали, и зар смо били слепи и глуви кад нисмо чули људску, националну и божанску суштину, коју је Мира непогрешиво забележила као Равну гору од чемера.

Cudo u Milesevi, Mira Grk.DOC

 

Гајдобра – митско место

 Шта је условило појаву једног таквог полубожанског бића прозваног Мира Грчка? Гајдобрани би рекли – Гајдобра је митско место, а Грчка је из Гајдобре и та би чињеница објашњавала све. Има истине у том типично херцеговачко-горштачком претеривању. Свако ко пази на себе, чува своје сопство, прави о себи мит и улази у мит. И то није мало, а није ни надмено. Ваља поздравити намеру да се једном ногом газе бразде удаљених простора, и једним оком погледује ван времена у ком смо. Гајдобра још увек негује баш такво митско време и простор. Побројала је све своје докторе наука, све своје интелектуалце, сабрала све своје песнике и ствараоце, не да би се разметала, него да би их окупила под окриљем  Вукове задужбине – гајдобранском огранку, где они стварају. А они, опет, побројавају и премеравају сваког најмањег и највећег Гајдобрана, породичне приче, сеоска наклапања, историје случајева, анегдоте, кафанско-уличне сторије, судбине нађених бомби и затечених швапских предмета,  тумаче натписе на гробовима, бистре архитектонске заврзламе, сопствене обичаје и порекла… Гајдобра има Дучићеве дане ништа мање од требињских. Пре пар година успели су да доведу Константина Костјукова, да не поверујете: ђипао је у сеоском биоскопу. Бећковић, Ного и остала песничка елита ту долази као на викендицу. Чим се коме шлагерује, ето им и Жељка Самарџића. А о “миту” ђе руководиш да не говоримо, ваљда је и то један слој модерног мита. Митски је и језик и тон којим причају. То је некакав тон да не знаш да ли се изругују или те поштују, мудро испипавају терен и придобијају те, или се мазе. То је језик у ком и једна омашка овог типа Ако икад будем жив, записаћу то и објавити (омашено баш на ауторској вечери Мире Грчке – прим. аутора), прође као дубокоумна намера, с прихватљивим семантичким објашњењем. До краја се и мени свидело упирање да се објасни како је у питању намерна лингвистичка вратоломија и дистинктивно обележје између животарити / преживљавати и живети више од голе егзистенције / живети да уђеш у мит о доватиш се неба. Заправо је омашка требало да гласи: Ако икад будем довољно жив, или Ако поново будем онакав какав сам био док нисам замро…

glasilo Izvornik, prikaz, Gajdobra.doc

Поднебесје

 Нема друге, Грчка је вила, заробљена међу људима. Пева живот, с њом живот пева! Само некад, ноћу, побегуља лети у хтонске пределе, тамо остави свој свлак виле и трком врати у људско обличје. Не знам ниједно женско створење које оставља за собом такав траг и такав свлак. Још верујем да је у извору тог трага и таквог вилињег свлака рани губитак мале Мире из племена Абрамовића, који је у њој родио прву детињу песму и заувек је везао за неки простор ни за земљу, ни за небо, где она комуницира с прерано изгубљеним оцем. Кад ми неко каже Грчка, прва слика која ми главом мине јесте слика из њене поезије, а не из живота. Слика је потресна и снажна као какав лирско-исповедни земљотрес - девојчицу питају чија је, а она кратко одговара: гроб. А можда се Грчка таква, као вила, и родила, а детињи губитак се десио само услед тога што је благи Господ знао да га је могла поднети. Шта год да је, одакле год да је, чему год да је тај дар и коме год њен свлак, кад год се латите те поезије, повуче вас у пределе ни на небу ни на земљи – у поднебесје. А то и јесте функција поезије.

 

« Старији уноси

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 217 других пратиоца