Штављаонице и дерикоже

Све чешће помишљам како су оне мале или велике кожне фотеље по неким офисима за клијенте у разним банкама, осигуравајућим друштвима и сличним местима, направљене од коже тих истих клијената. Кад улазим у такву фирму тако се и осећам – прво данима одуговлачим јер коме се добровољно иде да му деру коже; кад већ уђем, затекнем ситне и нешто крупније улове како се пеку на ватри и хемикалијама  чији органски и неоргански састав не познају, па се несрећници у незнању врте као на ражњу. Ту животном радошћу и енергијом одише само онај ко се први пут затекао или ко је променио штављаоницу па дошао у нову јер мисли да ће ту мање да боли.

Ситни улов  који стоји у редовима има баш такав изглед: озбиљни су и као у  некој унутрашњој молитви, са сенкама наде – можда ће некако да прође без дерања коже. Како се приближе шалтеру тако сенка наде нестаје, а појави неки инстинкт који се очитује у лажном осмеху, увлачењу у себе, сагињању, пузању, изазивању емпатије и самилости која не пали, али се упорно игра на ту карту. Кад заврши поступак припреме на шалтеру, он не зна ни шта је урадио, ни пошто је дошао, ни под каквим условима му је шта одрађено, узме оно нешто цркавице и срећан излеће. До куће или до прве продавнице се вероватно мало поврати и пршљенови се дигну и поређају један на други након оног гамижућег положаја кад су били један иза другог у хоризонтали. Ипак, оштром оку не промиче да је после сваког изласка из банке човек за милиметар унижен, нижи, и да је оставио делиће своје коже које рачунар брижљиво прикупља и рангира.

Несрећници који су се докопали фотеље или столице или су их тамо већ послали требало би да знају шта их чека – дерање коже на веће и мање рате им не гине, али се некако надају да ће им остати доњи слој и да ће се ревитализовати за коју годину, или бар да ће да му дају неку анестезију да не боли, а да кожу коју му одеру, неће сву искористити за своје фотеље, него ће оставити и парче за шубарицу, рецимо, његовој деци.

Саветник опште праксе за правна лица

Изузетак донекле чине правна лица која, прво, имају посебне шалтере (ако раде), своје саветнике (ако су расположени) и посебне услове под којима се дерање и штављење одиграва (ако их разуме) тако да клијенти са фациклама и актовкама изгледају као повлашћени сој у овим модерним људским штављаоницама 21. века. За правна лица штављаонице некако више личе на лекаре и специјалистичке прегледе: узимају ти личне податке, сагласности, скенирају те, прегледају, одређују личног лекара те све мора да иде преко њега, тобоже брину о твом финансијском здрављу више него ти сам… И све тако, горе него код лекара, као неки посебан систематски, за сваки случај, да виде завређујеш ли да те деру.

У тој једној штављаоници сам лице које представља правно лице. Улазим без актовке, без фасцикле, чак и без печата,  са једним јединим циљем – да добијем информацију шта од фасцикли да понесем следећи пут да бих решила одређени задатак, па ћу посебно да дођем са свим што ми кажу: обрасцима, одлукама, овереним потписима, скенираним и фотокопираним папирима и шта год ми кажу. Рећи ће нормалан човек – зашто ниси звала телефоном да чујеш шта треба.  Јесам, али ми рекли да морам лично да идем у матичну пословницу. И одох лично, машући шака. Видим два реда изувијана као змија и срећна што ће овај пут да ме мимоиђе та судбина, питам портира где могу да добијем одређену информацију. Упути ме на оближњи сто где нема никог да чека. Рекоше ми да станем одмах у први ред, ништа без чекања у реду. То је обавезна процедура сламања човека – прво са њим у ред без обзира о чему се ради!  Покушавам да се буним  јер мени треба само информација. Нема шалтера за информације – кажу, те ја, шта ћу, станем у ред мада знам да шалтеруше нису баш неки инфо-центри, осим за Орифлејм и сличне екстраваганције које држе испод пулта. Кад сам дочекала свој ред, кажу – правна лица су у другом реду. Ајд’ добро, ту је ред мањи, шта кошта нек кошта, рачунам даће ми не само информације, него и обрасце и шта ми треба за следећу сеансу.  Пуста нада! Сећате се, она сенка наде коју имају они у редовима и која нестане кад на шалтер дођу на ред. Е, имала сам је вероватно и ја док нисам стигла на ред. Саслушала ме шалтеруша, а онда савршено мирно и љубазно каже да морам да идем у канцеларију и још се подигне, ваљда да протегне ноге, и лично ме спроведе у канцеларију, чак ми и врата отвори. Тамо још једна службеница са најљубазнијим осмехом на свету, у фазону необавезног ћаскања. Изложим јој ситуацију. Разумела, али мора да уђе у рачунар да нам види рачун. А-ха, па ви већ имате лице. Где је то лице, јесте ли ви то лице. А шта ће вам оволика лица… Где сте отварали рачун, зашто то лице није овде, ко су остала лица, колики вам је прилив…  Објасним све што сам знала, па се сетим и оног што сам знала и била заборавила, па и измислим понешто јер мислим да стварно није битно зашто неко у правном лицу има два лица за исти посао и да немају право да се мешају зашто радимо тако како радимо. Кад ме саслушала, изненада пита ко је то нама у банци радио. Питам је да ли пише, нека види. Каже да не пише. Урадите ви. Не, она ради само велики бизнис. Залуд ја потежем чињеницу да ми још ништа не радимо, него само треба да ме упути шта треба да радим. Не, не може ми дати информацију, то је пословна тајна.

  • Извините, а чијег посла је то тајна, мог или вашег?
  • Па, вашег, ми штитимо ваш посао.
  • И штитите тај посао од мене којој је то посао?!

Ова логика се испоставила потпуно погрешна штављеничкој логики, па ме брже боље откачи:

  • Госпођо, ви се не разумете у наш посао. Ми морамо да заштитимо клијента у његовом најбољем интересу. Уосталом, ја радим са крупним бизнисом, ви спадате у мали, а то ради колегиница у канцеларији поред. Идите тамо.

Сагну глави, тобоже забављена крупним бизнисима и више је не подиже на мене, ситну.

Адвертајзинг за ситни бизнис

Оставим је у заблуди да ради у мом интересу боље него ја, и одем у суседну канцеларију решена да нећу ни тамо да трпим небулозе и да ћу ићи до генералног кад сам већ потрошила оволико време и живце. Али, не лези ситна крзнено и безкрзнена животињице! На једној од две кожне фотеље испред стола службенице у суседној канцеларији већ се штави нека животињица. По начину врпољења рекла бих да се ради о неком кредиту, и гуљењу поводом њега. Управо му исисава крв, а притом га милује погледом, као – није то ништа, то је у вашем интересу. Погледом ми каже да сачекам у ходнику док се не позабави и мојим најбољим интересом. Затварам врата, сад се и ја врпољим и угледам друге две мале приручне фотељице у углу. Седнем, шта ћу. Мало даље у ћошету иза којег води други ходничић до другог реда канцеларија на постољу је апарат за кафу. Наилази оданде нека службеница, расположена, сва за нешто спремна (немам појма за шта, мора да је за пијење кафе), са шољицама. И како ме опази, тако кидише на мене са свим својим расположеним (а не-  расположивим) снагама.

  • Шта вама треба, накези се све увлачећи стомак и избацујући груди од силне спремности и доброте.
  • Само информација, одговорих, не гледајући је.
  • Каква информација, не одустаје ова жена на све спремна.

Таква и таква… понових јој преко воље шта ме занима.

Ма, није ми не саслушала јер је морала да напуни оне шољице, и вероватно сам јој сметала јер очигледно седим на месту где је требало да кафендишу, али је и без слушања  имала спреман одговор:

  • А, па најбоље вам је да уђете тамо код Секе…

Е, ту би полудео и црв, а не животињица без крзна, па ја устадох у свом мом нерасположењу и рекох расположеној да би ми то било пето препаркиравање, да сам већ сачекала у два реда, обиграла један сто и преживела скенирање у једној канцеларији, те да су ми рекли да сад на вађење крви и лимфе чекам ево баш овде. Једино ако Сека вади коштану срж, па да имам и то спремно. Расположена се силно изненадила што неко не скаче од среће кад му се она обрати онако успут и потпуно духом одсутна.

  • Ја сам само хтела да будем љубазна и да вам помогнем, још нисам наишла на такав негативан став.

Верујем да није наишла на такав став, јер је на таквим местима све срачунато да се човек до те мере унизи да ни главу ни кичму не дигне, па кад већ  помену став осетих се испровоцирана да јој покажем шта је став, а шта је испразност и понизност.

  • Драга госпођо, покушала сам само да вам духовито представим шта ми радите и то са осмехом, убеђени да ми добро радите. А став је нешто сасвим друго. Став је, рецимо, то што ја сматрам да сте ми одузели основно људско право да добијам зарађен новац тамо где радим, па сад морам да идем код вас и држим свој новац код вас, а ви да ми даље не само користите тај новац, него ми трошите време и живце, завлачећи по којекаквим шалтерима и уваљујући ме у непотребне трошкове. Е, то је став! Али, ја нисам дошла да поделимо ставове и осмехе, нити да ми поправљате расположење осмесима и љубазношћу, него да обавимо задатак. Не долазим по милостињу, заборављате да ви живите од моје провизије, а не ја од ваше милости.

Вероватно је навикла само на оне којима се кичмени пршљени сабију и простру по земљи, потпуно се шокирала, нестао јој онај осмех, те са оне две шоље поче да се повлачи уназад одакле је и изашла, са речима : Нечувено!

  • Богами, знају сви како и од чега ви живите, па не бих рекла да је нечувено, сви су то чули и знају, него трпе. А ви ми не дате ни да отрпим ово понижавање у овом мрачном ћошету и сачекам, него бисте да ме још мало малтрертирате премештањем на шесто место по реду.

Изгледа да чим је чуо реч провизија, директор се штрецнуо, па је лично изашао да види шта се дешава и ко му раскринкао провизију и споменуо људска права и ново робовласништво банака. У повлачењу уназад све са оним шољицама ова ти службеница налети на њега. Одмах поче да му се правда:

  • Ја сам само хтела да будем љубазна и пословна

У то улетим ја, сад већ разјарена:

  • Под пословношћу ја подразумевам да ми у што краћем времену, са што мање улагања, што боље решите проблем. А ово осмехивање, и препаркиравање без решавања проблема није пословност, него малтретирање и понижавање.

Директор ошину кафе-шалтерушу погледом, без речи уђе код оне где сам чекала, све држећи врата отворена да ја видим да он посредује. Она крвопија, пошто је, вероватно, све чула, а по рангу је виша од оне кафе-шалтеруше, усуди се да повишеним гласом каже:

  • Не могу вас примити кад имам  странку. Не могу ја ову странку избацити, па вас примити.

Знам ко коси и ко воду носи, то је све

Е, само ми је још то фалило. Како бих јој радо узвратила нешто и о њој и томе што зове странком, убацивањем и избaцивањем, али, она мене уопште више не занима, ни најмање. Просуо се пред мене цео овај нехумани робовласнички систем унижавања и малтрертирања као да ја не знам о чему се ту ради. Само сам то хтела да покажем – да знам, нисам заборавила да није увек било тако, знам ко коси, а ко воду носи, и знам од чије су коже фотеље на којима седе, знам да немам избора, али ако већ немам избора и морам оставити нешто своје коже за те фотеље, само тражим проклето право да тај захват дерикожства буде што бржи и ефикаснији и да ми на једном месту узму сву потребну кожу, а не да ме штаве по свим шалтерима, столовима и свим канцеларијама. Зависи јеси ли ситни или крупни бизнис.

Хамлет је знао о чему се око њега ради и био спреман: Бити спреман, то је све. Те тако и ја. Али, где то може знати адвертајзинг за ситни бизнис, и још то признати. Схватио је изгледа само директор, па опет посредује, каже:

  • Колегиница ће вас примити одмах кад заврши с клијентом.

Е, сад се узјогунио Симан мог личко-босанског гена, Симан којег већ годинама понижавају харачлије и сличне сорте на оваквим и сличним местима, па неће више да чека чак иако му се чека, чак и да ми је оставила ону једну кафу из апарата и понудила бонбоницама, што они такође знају да раде, али, вероватно, само за крупни бизнис. Те јогунасто, симановски узвратих, ни не гледајући на сат:

  • Ја сам се већ начекала и находала по свим вашим местима. И ја имам своје време и своје обавезе. Нећу више да ми га трошите, него хоћу да ми закажете кад тачно могу да дођем и где тачно да уђем без препаркирвања, нека онај ко је задужен за мој случај и информацију дође на то место где ми кажете да дођем, а не да ме шута како ко наиђе ходником.

И даље без речи, директор поново уђе код дерикоже за ситни бизнис, али овај пут затвори врата за собом, па изађе и пита кад ми одговара сутра да дођем. Онда Симан поче мало да отеже, чисто да поврати углед, те значајно направи станку и колеба се :

  • … У 3… Не, не у 15.30

Последице дизања џеве

Није да ми није било непријатно сутрадан, али ништа мање него што ми је увек непријатно кад треба да идем на оваква места за поткресавање логике, здраве памети, кичме и џепа.

Из неких ранијих искустава очекивала сам да ће коначно бити пословни на начин који мени одговара – хладно и брзо. Непријатно мени, непријатно њима, али посао обављен. Понела сам чак и печат да, по могућству, кад ми каже шта треба, нешто могу одмах да одрадим.

Али, каквог ли изненађења. Дочека ме сутра саветница за ситни бизнис поименице: Седите, Славице.

Опаа, која промена! Чак ми и име сазнала што у малим местима где ретко ко диже џеву није никакво чудо. Надам се само да ће да јаве и осталим банкама, да ме ставе на неку црну листу незгодних клијената,  па да више немам проблема са препаркиравањем по шалтерима, него чим виде, одмах буде:

„Седите, Славице, сад ћемо вам брзо и лаком руком узети парченце коже које нам, као што добро знате, припада.. .“

„Знам, знам само ти, синко, ради свој посао, али га уради, немој ме клати, недоклати …“

Седох , наравно, на ону фотељу где се јуче пекао онај несрећни мали бизнисмен. саслуша ме пажљиво и медним, али не претерано сервилним гласом, упути у све „пословне тајне“.  Знате већ какве су то тајне – попуни, потпиши, овери, подигни. Али нови робовласници направили су читав један нови космос од ове четири радње и сад између бедастог „попуни – потпиши – овери – подигни“ стоји читава армија зеленашких и посредничких лезилебовића који ме упорно убеђују да то што они раде мени нешто доноси и заслужује толику војску. Но, ваљда сам била довољно јасна јуче шта о томе свему мислим, па су некако сви престали глумити силне тајне и да ми не знам шта чине и да је то не знам како важно. Видим да је пре доласка сазнала и какво је удружење у питању и чиме се бавимо и пројектовала шта би ме могло занимати. У највише 6-7 минута не само да ми је дала потребне информације за које су ме јуче возали 40 минута и нису ми их дали, него ме упутила и у неке најобичније ствари око уплата и исплата, што није морала. Чак ми дала и неколико налога, да не идем сад у књижару, објаснила шта могу даље да захтевам да олакшам пословање и да не чекам у банкама, шта да водим уз такве рачуне. На крају ми дала и визит-карту да је зовем ако ми нешто не буде јасно око вођења евиденције како не бих морала да долазим и тражим информације од књиговођа и других сорти. Руком је дописала и своје радно време.

Е, то би се могло назвати пословношћу. Само зашто се до ње мора доћи преко пет шалтера, три покушаја чупања пршљенова из кичме, свађања са здравом логиком и третирањем човека као апарата за кафу…?

Да би ова ујдурма која је трајала три дана била јасна, не ради се ни о каквом ситном и крупном бизнису, него о минијатурном стручном удружењу које живи од чланарина и које има неколико овлашћених лица које раде сами све послове, па и финансијске, немају књиговођу, имају апарат за електронско плаћање код једног члана, али тај тренутно то не ради. Једно од тих лица сам и ја, али никад досад нисам ништа од тога радила и хтела сам само да видим шта ми је потребно да исплатим путне трошкове члановима који долазе на скупштину и како да подигнем новац да купим освежење.  То је све.

Зато сам се запитала како пролазе они који долазе са акт-ташнама са гомилом новца и утоком у њој. Зна ли неко?

Нова пословност и стара пословност

У Србији данас на снази су две врсте пословности.

  1. До чега је теби

%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%821Један модел је опробан, архаични, па још мало утабан и попримитиван у складу са остацима балканизма и новом транзиционом дивљином. То је пословност која је изгубила сваку жељу да се бави својим послом, на посао долази да не ради, по плату и стаж, живи за паузе и државне празнике јер није лако из дана у дан радити посао без смисла и без радости стварања. Тако обесмишљени, и сами гледају, свесно или несвесно, да другима обесмисле њихове потребе, па греше, издрндавају се на тебе, неће да разумеју очигледно иако добро разумеју, може им се, сакривају се иза правила и образаца, не би случајно протегли ноге или вијуге да предупреде проблем или реше настали проблем…  Све у њима, на њима и из њих говори: До чега је теби, мој брате. Пусти све к врагу, видиш да је ово све пропало. Ова сорта, међутим, одлично зна како се може нешто решити, а најчешће како се може заобићи, јер знају све рупе у закону и све слабе карике у систему. Несрећа је само што то неће да раде свима него реткима, онима које знају (такви не морају ни да се појаве, среде им без личног малтертирања и присуства), онима којима су важни за неки њихов лични интерес (услуга за услугу) и онима који их поткупе нечим конкретним  у виду ситних поклончића и слично. Наша и свачија невоља је што смо до те мере полупали лончиће да ми ту њихову поткупљивост зовемо „добар човек, учиниће ти“. Као да ми чини нешто што је ван његовог посла, нешто преко тог посла, и ускраћујући самом себи нешто. Ова сорта најчешће се виђа по државним бирократским фирмама.

2. Кен ај хелп ју

%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%822Друга врста пословности су ови што се смеју и „горе“ од жеље да ти помогну, тобоже. Физички се разазнају по неком пословном кежуал-стилу, вечитим блентавим кежењем у лице, које набаце кад се појави друга особа у виду клијента, а на лингвистичком плану усвојили су и понављају као папагаји ону рогобатну англосаксонску конструкцијуи:  Могу ли да вам помогнем уместо најнормалнијег и озбиљног, вековима код нас присутног и предусретљивог  Изволите. Рекао би човек да уживају у могућности да буду добри, али то је само привид. Тешко ће вам такви ишта урадити. Чиста законитост: сувише размишљају о томе како изгледају и делују да би се заиста унели у потребе другог. Међутим, невоља је што то пролази. Лепо се осмехну и ником нису криви, људи то прогутају и оду необављеног или полуобављеног посла, али се бар нико није издрндао на њих.  Ова сорта најчешће се среће тамо где те највише пељеше, лажу и мажу, и у приватном услужном бизнису.

И, којој врсти пословности човек да се приволи, коју да негује или да бира. Од ових што ти се кезе у лице и као стално нешто хелпују,  а ништа ти не одраде, нити се уносе у проблем, имам беса  до небеса. Понижава ме то више него иживљавање Мица убица. Зашто? Зато што ми се чине да они немају ни чиме да се унесу и разумеју јер од средстава за рад имају само кез и лингвистичке испразне конструкције и будући свесни да уопште не разумеју ни посао којим се баве, ни клијента пред којим су, они те препаркиравају тамо-вамо, излазе, улазе, одлазе, шећу своје униформе и истањене, офуцане фризуре и све то праћено тим блентавим осмехом.

Од ових других човек може добити и решење проблема и сувисле савете, али то има своју цену. Проблем је што не пристајем на те њихове цене. Дешавало ми се већ да се по стоти пут вратим необављеног посла и на крају живаца и времена, питам своје пријатеље и рођаке знају ли неког у милицији или тако гдегод  да, на пример, могу да пререгиструјем ауто без узимања боловања од недељу дана, са неизвесношћу да ли ћу то успети и за тих недељу дана. Моји ме прво питају: „Је си ли им ј… мајку?“  „Него шта“, кажем ја.

Е, то се не ради, јер у таквим ситуацијама они не могу да ме упуте на поткупљиво лице  које им је дужно неку услугу или које ће да ради поштено, а све то имајући неку могућу услугу коју ће једном добити од тебе или оног ко те шаље. Таква су, наиме, правила игре. Тачније, код таквих поткупљивих лица нема пардона за твоје фрустрације које проспеш ту пред њима и покажеш им  да знаш о чему се ту ради и да ниси будала и бескичмењак. Заболи њих што ти знаш, и где и шта кога жуља, што си дубоко свестан блата у којем смо, кад то функционише код милион других. Они су ту само да на други начин, без кежења и кежуал-стајлинга, покажу како су моћни и могу да ти помогну под одређеним условима. Па, ако си нешто лан’о, не само да неће више да ти ураде ишта, а имају хиљаду начина да то не учине, него те још узму на зуб, па могу да одбију да дају услуге и свима који имају везе с тобом; и да се удруже са другим службеницима, па да нигде више не можеш ваљано обавити иједан посао.

Ми одржавамо такав систем. И један и други, одржавамо га својим трпљењем и својим пристајањем на те игре.

Ако већ треба стално нешто трпити, могао би се увести и трећи модел пословности:

3. Људски шамар

%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%823По овом моделу службеник уопште не би морао да има белу кошуљу, црвени каишчић и тамне панталоне или сукње, а камоли идентификациону картицу, могао би да изгледа како он хоће. Кежење клијентима у лице било би му строго забрањено. Ствари би називао њиховим именима  (а не пословним тајнама и обландама, заклањао се иза закона и којечега) и одмах би предочавао клијенту шта га чека. Ако клијента лично зна, правио би се да га не зна, а камоли да се труди да сазна ко је и шта је и за шта му може затребати те да спрам тога удешава и свој однос према њему. Посао би урадио нетремице, не гледајући чак ни у клијента. Шта има да га гледа и сугерише му ово или оно, закључује о њему ово и оно, има клијент своју памет, па нека учи на искуству. Уосталом, нека клијент пита, а сва иста питања заслужују исти одговор без обзира на то ко га је поставио. Кад овакав службеник брзо и безлично ураде посао, клијент би му се могао наместити да му службеник лупи шамар на име недонесеног поклона, на име надокнаде за  шугави службенички посао без радости стварања, на име одсуства ситних поклона и неспремности да се услуга памти као „добро дело“ и касније узвратим контра-услугом.

Мо’ш мислити један шамар, шта је то ако брзо и тачно обавимо  посао. Бар нас нису све са осмехом и у белим кошуљама дотерали у ситуацију да добровољно пужемо  од шалтера до шалтера, од папира до папира, од кеза до кеза, од адвертајзинга до маркетинга.. . Само, ко би на то пристао? Ево ја  прва. Шамари се примају стојећи, људски, а ово што доживљавам од нове пословности, све је пузеће и ропско.

 

Твоје воде, Господе

Вода к’о вода, само мало укљештена

Увац сам замишљала као рај на земљи. Под тим рајем подразумева се нетакнута природа, онако како ју је Господ створио. Не звучи баш рајски чињеница да оно што се на Увцу посећује јесте низ вештачких језера. Једно је сигурно, меандри су сасвим природни, тешко да би их људска рука, поготово балканска, тако ископала. Географи ће боље знати да објасне шта је меандар и како настаје, а састављачи и уредници енциклопедија ће се можда и договорити постоји ли или не постоји правило да су они појава раничарских река јер Увац то није. Наравно да сам се прописно обавестила пред пут шта ћу да видим и где ћу да идем. Замишљала сам да ћу једног дана седнем на бродић у Сјеници и опловим све до Нове Вароши. Или обрнуто, свеједно. Каквог изненађења кад сам на лицу места сазнала да се река прекида и да, одакле год да кренем, морам пловидбу да прекинем код неке бране. Сад, да ли је реч о понорници, или су је исцрпли бранама, није ми било до проверавања, не само зато што нисам географ и хидрограф, него и зато што чаролоија Увца није у самом Увцу него у ономе около. Што би рекли – вода ко вода, само мало укљештенија од осталих.  Јако важно за нас што замишљамо по својој вољи више него што користимо проверљиве и очекиване реалије, јесте то што је обала неприступачна, тј. не можемо сићи где нам падне на ум, него само на одређеним пристаништима. То важи и за места са посебним погледом на Увац и за меандре. Постоје изграђени видиковци на пар места, с обе обале, и није пожељно ако истраживач није мештанин или добро утрениран планинар, тумарати по брдима не би ли се угледало и сагледало рајско на Увцу.

Несавршени Гугл, моћни ренџери и лоза-коза

Два момка који однекуд бануше на видиковац Молитва (код Дружинића) најбоље осликавају  како модеран човек долази и доживљава овакве призоре. Враћали су се с мора и негде пре Нове Вароши сели да једу, чачкали телефон и видели Увац. Пустили су Гугл да их доведе. Бануше, дакле, на видковац, али некако љути: Што су ово крили од нас! Мислим, што нас нико није учио шта имамо, где да идемо. Ја, кретен, печем се тамо на сунцу ко у шибици 10 дана… с правом је један замерио присутним просветним радницима, мамама… А брачни пар Руса с децом одговори му: Ми смо знали, обилазимо најлепша места у Србији, и ово је прво. Такав избор су потврдили својим присуством и остали гости видиковца из Турске, Хрватске, Пољске, Чешке. У летење време најмање је Срба, навикли су на море. Једна публикација из 2009. године о путничкој радионици Клуба путника говори да дечки из Београда нису баш потпуно у праву. Није нико крио, једноставно – није популарно, али зна ко треба да зна и ко се потруди да зна. Увек неко нешто зна другачије и боље од „сланог морског медиокритетства“.

Нисмо питали остале како су чули за Увац и како су бирали смештај и шта кане даље. Вероватно је Гугл свима помогао.  Кад се дође до места где Гугл доведе, најбоље је питати домаћине или ренџере – како су овде американизовали домаћине по занимању. Они су све и сја на оваквим неприступачним местима. Преузели су функцију и шумара, и планинара, и речних духова… Возе и превозе, воде копном, објашњавају и упућују, деле брошуре и подсетнице, ко се изгуби, може слободно да их зове јер су  доступни 24 сата дневно. Нешто као  плави зец, чудни зец, све радње раде. И ми смо набасали на једног случајно, али га нисмо користили, ослонили смо се на савете наших домаћина из сеоског туризма. Домаћин и газда одвезе нас до тзв. четничког кампа, докле се аутом могло, уз усмена објашњења куда и како да се вратимо. Јесте да смо се после враћали преко Крагујевца, али не жалимо труда, потрошених табана и лупања срца. Код куће бисмо цркли од умора и данима бисмо се једва кретали од упале мишића, а овде нас није болелео ништа и још се чудимо како је то могуће.  Објашњење нам је дала једна колегиница пореклом из Истре која је ту ненадану спретност и издржљивост у оваквим пределима назвала лоза-коза. Оберучке прихватамо ту дефиницију сопственог порекла, спремности и спретности.

Гугл у оваквим околностима и за овакве пределе није довољно прецизан да би помогао и око избора смештаја, обале и пристаништа са које кренути у пловидбу, видиковца са којег проматрати меандре. Ваља укључити и нека предзнања и логику, па и унутрашњи осећај и сопствене склоности. Уз помоћ форума, али и по логици, јасно је било да нововарошки део Увца мора да је по услугама мало више фенси, а да је сјенички део мало пасивнији и руралнији. Зато смо и Бирали Дружиниће, прво село од Сјенице испод којег су меандри. Дружинићи су, по мапи и сајтовима,  удаљени 3 километра од главног пута, али каква 3 километра. Мислила сам да се са истим аутом из села нећу моћи вратити, ако се уопште вратим. На такав пут домаћини сеоског туризма не упозоравају, не због рекламе, него зато што су они навикли и што имају аута прилагођена за макадам путеве и кад их вода разлока и кад су пристојни. Са овом памећу и оваквим аутом, сада бих се ипак сместила негде на асфалту, а пешачила бих до Увца на све стране. Јер, рај није седети и пловити, или довести се до видиковца па гледати. Рај је – сам то истражити, преходати, предисати…  A пошто је рај у томе, престало је бити важно јесмо ли видели баш све на Увцу, нисмо ни желели. Рајско се мерило удасима, а не очима. На Увцу је ионако деловало прецењено и некако сулудо гањати даље бјелоглаве супове што ваљда, спада, и у највеће атракције и у највеће заслуге овог резервата природе који га је очувао и умноожио. Половина малог водича о Увцу који смо добили од ренџера Меска односио се на овог господара ваздуха, чистача природе и изјелице мрледина. И док бјелоглави суп крстари над Увцом остављамо га не проверивши има ли заиста белу главу, вода зове даље.

Зов митског – шта сопоће Сопотница

Типологија народа, а и људи вероватно би се могла направити и по водама којима су они окружени или водама којима су склони. Неко чезне за великим, мирним стајаћим водама; неко за пловним и корисним; неко за опасним немирним текућим које плаве и крију опасности; неко  за малим својеглавим потоцима што сами себе крче пут и носе хиљаду добробити; неко је задивљен хтонским понорницама, а неког плене тајни извори и бунари који изливају своје благодети на невољнике и испредају хиљаду чудеса. Историја вода и односа људи према њима садржана у легендама, веровањима, једнако као и у чињеницама,  о неком народу и његовој култури култури боље би говорила него сам тај народ о себи.

За историју свог народа можемо везати Дрину, али то би била историја подела; обе Мораве, али то би била историја малог народа и великог страдања… Зато за историју свог народа одувек везујем оне мале необуздане воде неочекиване снаге јер оне су историја трајања. Таквим водама испресецана је земља, а народ им је давао необична или свима знана имена и именима наслућивао тајну воде и показивао ко је истински ауторитет. Отуда тако поетична имена потока, понорница, врела, речица; отуда и толики број Савиних вода. Од свих речи који у словенским језицима означавају извор и разна изворишта (слатина, врело, вреоце, топлица, студенац, бања и др) у српском језику најфреквентнији су извор, врело, студенац, али је најлепша реч сопот. Она је уједно и најстарија, архаична, старословенска реч, па отуда срећемо топониме са кореном „сопот“  код свих словенских народа. Тако су настала и имена наших насеља, река: Сопот (насеље у Београду, Пироту и Ђаковици), Сопоћани (манастир крај реке Рашке), Сопотница (река). У речи „сопот“ готово да чујемо хук воде у свим својим облицима, у њој вода све ради, са не можемо рећи да просто – тече. Она гргољи и  гргоће, мрмори, шумори, жубори, брбоће, пљушти, шушти, цопти, ропти, сопоће… Све то може се чути на Великом водопаду Сопотнице.  Као каква митска река Сопотница из дубине времена прича о трајању мога народа. То нису славне и велике приче историје, него оне запостављене, историјом непрекројене; мале и небитне, али претрајавају; ветар и вода их носи, памте се и губе, поново појаве, све док их неки уметник не забележи или неки путник и намерник лично поново својим генетским записом не доживи.  Ко ће и какву причу из тог трајања на Сопотници од ње чути, зависи од њега самог; од тога какав њух и какав слух има. Од тог митског у Сопотници присутни и сам постаје некако митски, свевремен и безвремен,  дубоко уроњен и дубоко укорењен. Не чини то свака вода, али  само вода може то учинити. Водопади Сопотнице то могу са човеком учинити: позвати га, уронити дубоко, понети га високо. Водопади Сопотнице брзају и спотичу се са стене, земље, из зеленила и грана, па се чини да извиру и однекуд из ваздуха и облака, одасвуд падају. Смисао је њихов у паду, у том паду је и њихова лепота и снага. Баш као што човека одређује његов пад и начин како га подноси и превазилази, тако и водопад живи. У томе се можда и крије очараност човека водопадима – природни елеменат који говори о људској склоности паду и могућности винућа кроз пад.

Домаћини и свратишта

Први домаћин на овом путу била је књиговођа Резервата Увац којој се обратисмо да нас посаветује с које стране нам је боље кренути. Иако  њихова делатност није туризам, него заштита, у канцеларији је био и извесни Дарко којег је она замолила да нам имејлом упути неколико савета и неколико контаката. Дарко је, дакле, други наш домаћин кога нисмо видели, али који нас је непогрешиво посаветовао шта и код кога можемо са сјеничке, а код кога са нововарошке стране, од воље нам. Тако одабрасмо сјеничку страну – Дружиниће.

Остало је историја, опет она мала историја, споредна, неполитичка, историја домаћиновања, коначења, усрдности, гостољубља, преудсретљивости и твари која Господа слави.

Мали бог у блату окупан у злату

Ваљевски крај – вишак историје и прековремени рад

Када пођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, слушаћеш трубе и саксофоне Јована Маљоковића у ауту, а све најбоље што о Ваљеву знаш  чуо си од Бећковића јер о њему нико лепше није писао и причао. Зато се у Ваљеву нарочито ни не задржаваш, него идеш на обронке – у Ћелије, Пустињу, Лелић … У Ћелијама је Авва Јустин Ћелијски грмео своје опомињуће проповеди и примао, саветовао, подучавао и  исповедао највеће слободоумне умове послератног доба; с костобољним ногама у лавору писао житија светих од којих бољих нема у целом православном свету; а суботом излазио на ваљевску пијацу пркосећи државној безбедности која га је условила да не излази из Ћелија.

Када, дакле, дођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, сетићеш се разгледнице са спомеником неког јунака подигнутих руку, и проћи ћеш поред њега. Том споменику и јунаку никако не можеш да се сетиш имена иако га је  форсирала званична историја коју су училе читаве генерације после Другог светског рата. Да ли је Бошко Буха, Пинки или Стјепан Филиповић (испаде да је овај трећи) није ни важно. Тај камени чувар Ваљева ништа не значи, тек је безимени камен који служи да ти мештани објасне како да стигнеш и куда да завијеш да би стигао до, рецимо, Лелића.

 Из ваљевског краја су и савременици Никола/ј Велимировић (село Лелић) и Живојин Мишић (село Струганик). Могли су обојица бити војници да је Никола био мало снажнији и да није оболео у младости због чега га родитељи уместо у војску заветоваше Богу. Свеједно, у Првом светском рату један се прослави војном стратегијом која се и данас учи на војним академијама диљем света. Један је водио прву армију, а за другог, владику Николаја, странци кажу да је имао снагу као трећа српска армија, јер ради за српску ствар ван земље колико и Мишићева армија  у земљи. Нигде као у Ваљевском крају нису актуелне Черчилове речи да Срби стварају вишак историје. У Ваљеву је тај вишак историје, ту се историја стварала прековременим радом!  Прескочисмо Ћелије, Пустињу и кућу Живојина Мишића, а посетисмо владикин Лелић. А Лелић пун свадбара. Носају оправу неприлагођену тмурном времену и одуговлаче нам целивање моштију, скоро па нас нервирају толико да се питамо чему то венчавање у манастирским кад имају парохијске цркве. Но, некако се и то уклапа у каријатидни рад владике Николаја и његов практичан и делатан дух. Нека се људи венчавају,  множе и обоже!

Када пођеш у било који град, и ако се тај град зове Ваљево, и ако си просветни радник, где би свратио ако не би у Бранковину. Ако си у Бранковини први пут без ученика, видећеш је потпуно новим очима. Имаћеш времена да прегледаш сваки гроб уз цркву и оплевиш Десанкину хумку и затражиш помиловање за једну мацу;  да седнеш у скамије Протине школе, напишеш слово у песку и воску, па и да запретиш штапом несташном ђаку у магарећој клупи у ћошку. У живом педагошком музеју у Бранковини наћи ћеш светосавље изнурено након векова под Турцима, али са израслим снажним изданцима, сачувано и одбрањено устаницима, процветало нежним Десанкиним стиховима.

Стриче и синовче

Када пођеш из било ког града, и ако се тај град зове Ваљево, и ако је близу њега живео и стварао Авва Јустин, и ако си просветни радник, и ако си икада макар чуо, ако не и читао, за  Светосавље као филозофија живота, неизоставно ћеш кренути пут Милешеве да видиш целу икону оног који ти неоправдано преполовљен на попрсје стоји у свакој учионици. Ако си просветни радник нећеш се дивити Белом анђелу у Милешеви, плакаћеш у дну ногу Светог Саве на источном зиду Милешевског манастира. Стриче и оче, слава и хвала! У дну тих стопала и на трагу тих стопа бићеш мали, најмањи што можеш бити, каљавији да каљавији не можеш бити. Целим бићем осетићеш шта значе Јустинове речи да је човек мали бог у блату. Али, излазећи из Милешеве бићеш окупан у злату. Немањићком и светосавском злату за чијим ћеш сјајем и једноставношћу кренути. 

Затећи ћеш то злато и у шупљикавом златастом камену Сопоћана, задужбини другог Савиног синовца Уроша, иако је злато из цркве и на цркви током векова нестало из манастира. Завидећеш рестаураторима и њиховом раду налик прецизном везу: покретима ситних четкица на камену, мешању малтера без воде, верању по скелама… Они очи у очи могу погледати блажена лица светитеља са фресака од којих нема лепших и боље очуваних, у најлепшем међу немањићким манастирима.

Ако си видео шта су градили и у српску културу уградили Савини синовци, лако ћеш пронаћи стазу да видиш како је све почело. Уским путем отворићеш тесна врата Савиног оца – зидине Ђурђевих ступова. Пре 20-ак година били су само руина, а онда се десило сећање и одлука. Неком је лепо пало на ум да изгради себе подижући ступове. Ко се не сећа концерта на којем су на бину изашле овце, сунце, краве, људи…

Стару постојбину запечатићеш  у најстаријој цркви на простору старе рашке постојбине  – Петровој цркви не питајући чија је. Твоја је у свој својој архаичности и необичности јер препознајеш имена на крстовима из којих црква као да је израсла и који стражаре над њом попут чувара. Ако се попнеш на галерију која је јединствен детаљ јер је нема ниједна наша црква, и заузмеш властелински положај у једној од ложа на галерији, можда ћеш зазвати у сећање слике крштења Стефана Немање. Немој се питати да ли присуствујеш гркокатоличком или римокатоличком крштењу оца нације, погледај у своју крштеницу.

На рубу новопазарске општине, на самој граници са Косметом, у Рибарићима, низ понорницу Црну реку и уз саму стену приљубљен је манастир Црна Река.  То је испосница са  функционалношћу манастира поготово откако су изграђени конаци измештени из влажног корита понорнице. Црква израсла из стена, са малим мостићем преко корита који повезује стену и стабилан део копна посвећена је двојици архангела Михајлу и Гаврилу и својом стопљеношћу са природним окружењем и жељом њеног градитеља да буде свету недоступна неодољиво подсећа на Метеоре. Не зна се ко је њен ктитор и лако је могуће да је настала после Косовске битке,  а први оснивач општежића био је Јоаникије Девички, чији је манастир Девић на Космету прво уништен, а данас поново обновљен. У безименом оснивачу препознаћеш  дуалну природу својих очева, оних који су осмишљавали хаос свима, а затим се повлачили у дубину свог бића. Ко је задојен скандал-причама из таблоида чуо је за овај манастир као коначиште наркомана за које је старешина имао ригидне, али ефикасне мере одвикавања. Наравно да ће се твоја вечерња молитва односити на све, и на њих. Наравно да ћеш га памтити по нечему сасвим другачијем од тих скандала иначе не би ни дошао у њега. Памтићеш га као врлетан и жилав дух који одолева, место где су пред Турцима склоњене мошти Стефана Првовенчаног, по моштима Светог Петра Коришког које су пред тобом отворили; по седишту руског конзула на Космету почетком 20. века, школи и интернату за српску децу…

Деспотово колебање

Са саме границе Космета померићеш се према Рашкој. Могао би свратити у Градац, Студеницу и Жичу и донекле заокружити причу о златном периоду Немањића. Но, идеш на Ниш. Видиш како се рашки стил најславнијих задужбина Немањића из једноставних и големих камених целина, полако смањује, често укопава у земљу, добија китњасти стил моравских манастира. Манастири Светог Романа у Прасковцима, Пресвете Богородице у Ђунису, Наупари крај Крушевца  личиће ти на породична имања више него на краљевске грађевине. Све до једног. Најлепшег и најчудеснијег – деспотовог.  Легенда каже да је и Наупаре градио деспот крадом од свог оца Лазара. Зато је Манасија грађена наочиглед Србији и целој васиони, чинећи својеврсно одступање од моравске школе и дајући роду најгосподственији српски манастир! Због реке Ресаве у чијој је близини саграђен чудесно су смешана имена, па манастир има два једнако фреквентна имена: Манасија и/или Ресава. Посебан је и самохтон и по осталим  двојакостима: и град и манастир, и војно утврђење и школа. Такав је и његов оснивач и становник – вероватно најпотпунији човек нашег средњег века. Потпуно савремен и потпуно недостижан у својој заокружености – деспот Стефан Лазаревић: витез и песник, владар и градоначелник, мецена и стваралац, нејаки син и нежни брат, а снажан ослонац; локалан и европски, ведар и страдалан.  У два песничка дела која се приписују Деспоту садржана је чиста суштина поезије, не само средњовековне, него и сваке друге, есенција поетског, безвремено поетског. Натпис на мраморном косовском стубу по емотивности расплакао би и стуб, а опет је јуначки на антички начин, и хришћански по идеји. Потпуно модерном књижевном техником деспот прави отклон у документаристички стил и персонификује стуб који говори читаоцу, хинећи да је виновник догађаја. Читалац који зна и који верује ко стоји иза речи стуба као виновник и страдалник не може остати равнодушан. А ни деспот није, одајући се у последњим стиховима. Документаристички тачно ређа временске одреднице догађаја судбоносног за народ једнако колико и за њега: индикт, месец, дан, а код часа се колеба. Шести или седми час, каже да не зна, да Бог зна. Управо то колебање у тачности отвара нам врата могућих доживљаја и представља врхунац песничког. Место на коме се тешко подноси бреме историје, место на коме се трајање више не може предвидети, место на коме се смисао не може докучити, место на коме је можда задрхтала рука песника… Мало ремек-дело Слово љубве, песничка посланица брату и својеврсна парафраза и библијске приче и Каину и Авељу, али и својеврсна разрада посланице апостола Павла и Давидових псалма. Иако у чврстој форми писма, садржајно је и ово дело једно велико песничко колебање – ређање пробраних снажних слика из Библије и личних опсервација над њима. Из тог колебања израста нам деспот као човек велике ерудиције, али и огромног срца које прашта и на љубав позива.  А затим, после камена,  Изиђимо у поље, коњем према  деспотовом Београду према којем је и он кренуо 19. јула 1427. године, свега 9 година након завршетка Манасије, ловећи успут. Коњ је под њим посрнуо, каже биограф Констатнтин Филозоф, а један лекар из Суботице тврди да је деспот умро на коњу, али не од пада, него од класичног инфаркта… Могао је деспот пострадати у витешком боју, од отрова лицемерних западних савезника, пасти са грађевине… Другачију је судбину Господ наменио деспоту. Бизарна смрт витеза и јунака – на коњу, са соколом на рамену, иапк је поетичнија од инфаркта за који мора да је знао и средњовековни човек. Деспоту се одужио Деспотовац који последњих година организује Фестивал витештва, научне скупове. Деспотову величину у наше време препознају и актуализују многи (постоји и рок-група Деспот) само не они који највише могу научити од деспота – политичари.

Но, деспоту су се најлепше одужили и најбоље га разумели они који су живели непосредно после њега и са њим. Подражавајући  деспотова дела, на споменику у Црквини записан је тобоже аутобиографски запис о тренутку смрти, са навођењем тачног времена, у коме му анђео рече: Иди. А раб Божији Ђурађ Зубровић записа и постави тај камен, а неко опет замоли: Прости Боже попа Влкшу. На јужној страни записане су најједноставније речи о деспоту: Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин. И у тим речима  има владарске карактеризације (благочестиви) колико и људског саучесништва и емпатије (паралелизам „добри господин“). Ако ћемо право, Стефан, добри господин иде уз Стефаново име колико и Стефан Високи. Константин Филозоф другачије драматизује његову смрт, стављајући му у уста последње речи: По Ђурђа, по Ђурђа… пуштајући нас да том недовршеношћу нагађамо да ли је последњим речима примарно исказао своју владарску одговорност или своју људску слабост и потребу да у самртном часу крај себе има неког свог. Пут даље води ка деспотовом Београду. Деспот Стефан Високи његов је добри пастир. Он је његов начелник и градоначелник. Сви остали, Мали или велики, само су плева и врева нашег века.

Плева и врева

Да могу да бирам како да пишем о виђеном и доживљеном, писала бих као деспот Стефан Лазаревић, добри господин. Но, и моје су речи само плева, развејаће их ветар. Ветар векова не може ништа златном камену светиња и та чињеница избавља из вреве лета и склања у тишину смисленог постојања.

У сред те вреве, после развејане плеве, остало је пар класова између камена.

  1. Хвала ти Боже што препознајемо чијег смо рода, од Немањића и Лазаревића, до самог Господа.
  2. Хвала роду што је обновио свој златни камен да не тумарамо по запуштеним зидинама као пре 20-25 година по већини ових места; што је дао монахиње и монахе вере јаке да то све чувају.
  3. Хвала случајним сусретима и натруњеним наканама које нас одведоше на овај пут и избавише од вреве лета.

Прости Боже три случајна путника овога века, три зрнца плеве која су добила чудесну златну боју.

Изван себе до обнове себе

Инспиратор и посредник ове потраге за извориштем и обновом била је једна Слађа с којом сам почетком јула 2016. путовала у Лику – Јадовно и Смиљане. Причала је о Увцу као месту на којем већ годинама летује и ништа јој више не треба, целе године вапи Увац.  Пробудила је чежњу, прво, за селом и природом.  Увац је звучао као Унац – место одакле извире детињство и увире у Уну. Духовно окрепљење  дошло је накнадно као резултат унутрашње жеђи. Вратоломије су дошле као последица личне природе и уверења да Господ чува оне који због њега на пут крену. Вратоломије су издржале и окрепиле се како нису ни слутиле и Гага и Дика. Њима је све било лепо јер добрима је све добро! Ово је духовни подсетник за три путника окрепника, иако знам да комарац не може да прича о орлу.

Дечацима и учитељима

Дивергентно игралиште

Не морате бити бизнисмен; не морате бити приватни предузетник, ни мали ни велики; не морате бити консултант ни агент; не морате  имати издавачку кућу, ни породичну књижару; не морате бити музичар, ни вајар да бисте се једном књигом заиграли и преиспитали – Дејв Стјуарт и Марк Симонс, „Игралиште (г)радилиште“ (Београд: Клио, 2012).

Не морате је чак ни прочитати да бисте знали о чему говори, и о чијој се глави ради, неосетно, свакога дана. Док није касно. Прочитајте ову причу и биће вам јасно.

Дечак, Хелен Беркли

klupaЈеднога јутра, док је дечак био у школи, учитељица рече:

„Данас ћемо насликати слику.“

„Добро је“, помисли дечак. Волео је да слика. Могао је да нацрта све живо: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове и чамце. Извукао је своју кутију с бојицама.

Али, учитељица је рекла:

„Заправо, није сада време да почнемо.“ Чекала је док сви нису били спремни. „Сада ћемо“, рече учитељица, ,,да сликамо цвеће.“

„Добро је“, помисли дечак. Волео је да црта цвеће и почео је да црта дивне цветове ружичастим, наранџастим и плавим бојицама.

Али, учитељица рече:

„Сачекајте! Показаћу вам како.“ Цвеће је било црвено са зеленом стабљиком.„Ето, тако“, рече учитељица. „Сада можете да почнете.“

Дечак је погледао у учитељичин цртеж. Потом погледа у свој цвет. Његов цвет му се више допадао од оног који је нацртала учитељица, али није то изговорио. Само је окренуо папир и насликао исти цвет као учитељичин. Црвени цвет са зеленом стабљиком.

Следећег дана тек што је дечак сам отворио улазна врата, учитељица рече:

„Данас ћемо правити нешто од глине.“

„Добро“, помисли дечак. Волео је глину. Умео је да направи све и свашта од глине. Змије и Снешка Белића, слонове и мишеве, аутомобиле и камионе. Онда је почео да развлачи и растеже своју грудву глине.

Али, учитељица је рекла:

„Сачекајте. Још није време да почнемо.“ Потом је чекала док сви нису били спремни. „Почните“, рече учитељица. „Правићемо тањир.“

Дечак је волео да прави тањире и почео је да их обликује. Били су различитих облика и величина.

Али, учитељица рече:

„Сачекајте! Показаћу вам како“, и свакоме је показала како да направи дубоки тањир. „Ето“, рече учитељица. „Сад можете да почнете.“

Дечак је погледао тањир који је направила учитељица а затим свој. Његов тањир му се допадао више него онај који је направила учитељица, али ништа није рекао. Само је изнова од глине направио нову грудву и направио тањир попут учитељичиног. Био је то један дубоки тањир.

Врло брзо, дечак је научио да чека и да посматра и прави ствари баш као што их је учитељица правила. Ускоро висе није правио ствари на свој начин.

Тада се догодило да су се дечак и његова породица одселили у другу кућу, други град и дечак је морао да иде у другу школу. Првога дана у школи, учитељица рече: „Данас ћемо да сликамо.“

„Добро“, рече дечак. Чекао је да му учитељица каже како то да уради.

Али, учитељица није рекла ништа. Само се шетала учионицом. Када је пришла дечаку, рекла је: „Зар не желиш нешто да насликаш?“

„Желим“, рекао је дечак. „Шта ћемо да сликамо?“

„Не знам док не завршиш“, рече учитељица.

„Како то да урадим?!“, упитао је дечак.

„Зашто, па онако како желиш“, рекла је учитељица.

„У било којој боји?“ упита дечак.

„У било којој“, одговори учитељица. „Ако свако наслика исту слику и употреби  исте боје, како ћу знати ко је шта насликао и шта је насликао?“

 „Не знам“, рече дечак.

Тада је почео да слика црвени цвет за зеленом стабљиком.

* * *

Не морате, дакле, бити вајар, осујећени сликар и уопште уметник било ког соја. Можда сте Дечак или учитељ.decak

Какво цвеће стварате? Имате ли осећај да се крећете у свету препуном истог црвеног цвећа са зеленим стабљикама? Питање је за дечаке и учитеље.

И, тако вам јединственог непоновљивог цвета, ако вам га нису успут угушили – не лајкујте увек истим фабрикованим симболима. Одговорите.

200 година од рођења Франца Листа

  1. Franz Liszt – Hungarian Rhapsody No.2 (Orchestra version)
    Thu, Nov 15 2007 11:03:05

Перцепција лимуна

Историја и спадало

Субота је, једна од оних радних, када пола ученика не дође, мада су часови скраћени. Иду на тренинге, рођендане, куповине… или једноставно неће да дођу, имају особу за правдање у породици, родила га мајка. Баш ту суботу је одабрао наставник да, спајајући час грађанског и српског језика, обради чувену песму Милутина Бојића у 7. разреду основне школе.

Наставник се добрано потрудио да направи пробран извод историјских околности у трајању од неких 10-ак минута, служећи се документарним филмом Где цвета лимун жут. Пошто је припремио ученике на тај начин, наставник говори да има више интерпретација ове песме од стране познатих глумаца и рецитатора, али да је изабрао Драгана Николића јер је његов деда и сам оставио кости у плавој гробници те интерпретација носи посебан емотивни набој. Затим бира одломак истог документарца и директно са Ју-тјуба приказује одломак у којој Драган Николић рецитује песму.

Чим се указао лик познатог глумца, спадало из дна библиотеке коментарише:

– Знам га: то је онај из Гранд-кафе!

Неколицина се насмеје, али наставник не обраћа пажњу и пажљиво слуша даље. И сви ученици немо слушају, те саслуша и спадало. Пошто се песма заврши, спадало не може да одоли, па поново добацује:

– Бољи је у Гранд-кафи!

Осим првог до спадала, овај пут се нико није насмејао, сви видно дирнути интерпретацијом и укупним контекстом песме. Наставник не може да игнорише и ову упадицу спадала, па му говори да може слободно да напусти час јер има оних које песма и сопствена историја занимају. Спадало кратким потезом диже руке, као да се предаје, показујући да обећава да неће више.

Након изношења првих, снажних утисака, ученици су добили задатак да пронађу стилске фигуре по групама. Док су се они консолидовали, наставник се окренуо према лап-топу да искључи Ју-тјуб. Спадало као опарен скочи и извуче врат:

– Чек. чек да видим колика је гледаност!

Ни овај пут му није успело да минира свечано-радну атмосферу – нико се није обазирао. Ученици раде, почињу да износе резултате, задржавајући се посебно код речи „опело“ чије значење многи нису знали. Спадало се за то  време видно дасађује, покушавајући на све начине да анимира оне око себе и пребаци на своју страну. Међутим, сви, као посрамљени нечим, склањају поглед од њега и бар зуре у своје читанке, ако и не учествују активно у раду.

Видевши да ће му сви покушаји циркушења пропасти, у неко доба спадало устаје, театрално пакује своје ствари у руксаг и упути се према вратима. Стаје код наставника, заврне рукав као да гледа на сат и мртав озбиљан каже:

– Ја се стварно извињавам што прекидам ово тужно опело, али ја морам да идем. Ево га, већ је пола 12, сад ће ручак, журим!

И оде! Разредом се пронесе смех.

Одбрана спадала 

  • Субота је, радна – права казна! Ко још у таквим тренуцима бира озбиљне теме?!
  • Ко је крив Драгану Николићу што тезгари по рекламама па га идентификују са Гранд-кафом, а не са Плавом гробницом? Уосталом, шта би рекао његов покојни деда што кости остави у плавој гробници, а унук му рекламира Гранд-кафу, и то са рођеном женом?!

 Перцепција (П)принципа

Није спадало ни први ни последњи. Пет и по векова након Косова на сарајевским плочницима неугледни студент бранио је принцип (какве ли игре речи) који се на нашим просторима увек брани падањем царске главе. Пола века иза тог атентата један песник културе луцидно перципира да би тај Принцип могао бити Обилић, а принцип који брани није ништа друго до косовски завет, и у једном фантазмагоричном поетском поистовећивању испева:

Овај излазак на пусто разбојиште,

Без бурме и без коласте аздије,

Без табора честитога кнеза,

Грмело је ноћас, кратка олуја, мирис липе

Богатији за кратко сећање муње,

Руком преко чела, овај ветар

Тежак пет векова, светлуцав, огроман,

Та застава под којом посрћем,


На углу једне улице где се види река

И време почиње да пева гласом стараца

Ослепелих од црнога сунца,


Ја без оклопа, с пролазницима помешан

И златним сенкама,

Ја сада већ без избора, на празном пољу

Где тутње копита битке

Подижем руку:

– Све да свето и честито буде –

И пуцам.

(Иван В. Лалић)

Деценију или две после исти жири који овенчава Лалића наградама додељује једном спадалу рок-сцене награду за најбољу сатиру. Каква је његова рецепција прошлости?

Црнохуморно селективно сећање

Перцепција прошлости код историчара, јунака, песника и спадала је иста: опазили су све што је требало да се опази. Изменила се рецепција. Једнима је, наиме, историјско памћење сведено на личну сатиричну параболу.

Не знам тачно зашто јер је више интуитивно, али чини ми се да се спадала својим селективним сећањем, намерно црнохуморним, бране од хиперсензибилности за „златне сенке“ .  Заодену се у „оклоп“ црног хумора. То је њихова коласта аздија и њихов избор, и њихово поштовање и признање: Све вам је свето и честито било. Сад је мало другачије…

И пуцају!

Дигитална писменост и веб-обележавање

И умрежен и обележен

Пре неких годину дана проучавала сам професионалне заједнице, углавном америчких просветара, и укључивала се у неке од њих. Будући да је то врста приватних социјалних мрежа, односно наменских за једну браншу, подаци који се при упису дају много су шири од оних које смо навикли да дајемо при регистрацији на глобалне мреже. Осим основних података (имена, земље, града, поштанског броја), захтева се обично и унос предмета, тј. области којом се у школи бавите, врста школе, интересовања, који су разлози за учлањење у заједницу итд. Од личних података се махом траже профили на социјалним мрежама, међу којима је Твитер посебно пожељан и популаран, адреса блога и слично. Највише ме изненадило што на некима од њих захтевају и корисничко име на социјалним обележивачима, на првом месту Делишес (Delicious), Диго (Diigo), затим Стамблапон (Stumbleupon). Дотада нисам размишљала које су предности социјалних обележивача, одувек сам их сматрала личном колекцијом забележених линкова и никако ми није било јасно зашто би човек јавно нешто обележавао, и делио то с другима. Куд је умрежен, туд сад мора бити и „убележен“, тј. онај који обележава и обележено дели, а све не би ли био у фазону социјалног веба.

Идеја бук-кросинга (book crossing) живи у социјалним обележивачима

Кренух тако у истраживање и ускоро је библиотекар у мени био одушевљен. Идеја која ме у библиотекарству одушевљава, ма колико била футуристичка, и ма колико била одраз кризе библиотека, а не слободе информација и кружења и дељења знања, јесте идеја по којој књига више неће имати власника. Власници ће своје библиотеке расформирати, књиге оставити по парковима и трговима, чекаоницама, ресторанима… Тако ће свако бити у ситуацији да буде привремени власник књиге. Кад је читалац намерник прочита, такође је оставља на неком јавном и прометном месту. Дужан је само да на одређеном веб-сајту забележи где је књига тренутно. У будућности вероватно ни то дојављивање неће бити потребно јер ће се помоћу микро-чипова или нечег другог, из једног центра, пратити где је књига тачно. Каква идеја и каква свест, каква култура! Замисли да брдо књига путује свемиром! И да те проналазе случајно и сеју своје идеје кроз тебе и кроз случајности у којима си на њих набасао.

На ту ме идеју виртуелне библиотеке подсетио сусрет са социјалним обележивачима. Јесте да у њима пише Моја библиотека, Моје збирке, Моје групе, Моје колекције… али суштински, оне нису наше чим их учинимо јавним. У кључу малопре помињане виртуелне библиотеке – оставили смо их на непознатом месту и немамо појма какав је њихов даљи живот, али знамо да смо их поставили и поделили с најбољим намерама. И то је сасвим довољно за добар осећај. Ако, пак, циљано делимо своје збирке и линкове само са одређенима, можемо прецизно планирати чему ће послужити, усмеравати сараднике током рада и пратити како је остварено оно што смо планирали. Педагошка ситуација првог реда за школе 21. века! Ако нешто у социјалном вебу може развити вештине дигиталне писмености, онда су то социјални обележивачи.

Вештине дигиталне писмености и веб-обележавање

О информационој, дигиталној писмености и доживотном учењу непрестано слушамо и сами се позивамо на њих, али то не подразумева да знамо о чему се тачно ради. Дифузна помињања ивих појмова утолико су чуднија уколико се нижу нови и нови стратешки документи који непрестано развијају концепт информационе писмености тако да се сада већ може говорити о некој врсти прецизно дефинисаних прописа.

У каквој су вези информациона писменост и друштвени обележивачи, запитаћемо се. У малом изводу из Калимера- смерница о начинима и техникама информационог описмењавање препознаћемо веб-обележиваче међу веб 2.0 алатима. У зависности од врсте они могу бити техника сарадничког учења, подршка истраживачком учењу, самоусмереном учењу итд. То ће зависити од избора дидактичких модела и подстицајности задатака или проблема које решава онај који учи.

Далеко је важније размотрити карактеристике информационо писменог човека и тада видети које од њих развија коришћење веб-обележивача.

  • Веб-обележавању претходи претрага веб-извора. Ма колико били вешти, списак погодака ће увек бити већи од оног који нам је потребан, али их, свеједно, морамо негде сачувати пре селекције. Зашто не у неком обележивачу?
  • Сачуване поготке затим проучавамо и вреднујемо, тј. процењујемо. При томе можемо водити белешке о самом извору, и о садржају у њему оном што нам сам извор говори како бисмо лакше издвојили и одабрали одговарајуће информације. Зашто за те сврхе не бисмо користили обележиваче који омогућавају анотације, коментаре и истицање целокупног садржаја или делова проучаваног садржаја? Опет веб-обележавање!
  • Пошто вреднујемо проучаване веб-изворе, приступамо њиховој синтези: организујемо их и представљамо. Можемо да их организујемо по критеријумима који одговарају нашем тренутном циљу и потреби, али их можемо разврстати у своја општа интересовања. Зашто се при томе не бисмо користили ознакама, колекцијама и збиркама, фасциклама, које баш сви веб-обележивачи нуде као начин организовања и категорисања сачуваних извора?
  • Пре коначне употребе информације резултате можемо да представимо: дамо на увид ментору, поделимо с другима на истом задатку или сличних интересовања. Овај корак интеракције може да прерасте у десеминацију или ширење пронађене и процењене информације. Ако се у том поступку служимо обележивачем, биће нам потребан онај који има социјални атрибут дељења и сарадње. Опет, дакле, можемо да се служимо обележивачем.
  • Етички елеменат у овако прикупљеним и филтрираним информацијама састоји се у свести да смо одговорни за заједничко знање у чијем сакупљању учествујемо, те да оно што смо обележили мора бити проверено, а даље коришћење олакшано зарад општег добра. Слободан проток циљаних информација, унапред класификованих и означених, нигде у социјалном вебу није тако сврсисходан као у веб-алатима за прикупљање, обележеавање, истицање, дељење.

Веб-обележивачи, осим тога развијају читав низ вештина карактеристичних за функционалну, библиотечку и дигиталну писменост. Међу њима издвајамо најбитније.

  • Вештина одређивања специфичне произвољне предметне одреднице при опису извора, односно утврђивања ознака (тагова) забележене веб-референце, донедавно биле су посао библиотекара и научних радника, а данас су потребне сваком информационо писменом човеку. У библиотекарству предметне одреднице су стандардизоване и њиховим одређивањем баве се посебни стручњаци, али и корисници морају имати основне представе о предметном каталогу када трагају за информацијама. Ако их не знају, ту је библиотекар који ће на основу приче корисника покушати да нађе одговарајуће предметне одреднице и литературу о томе.  У дигиталном окружењу немамо библиотекара, сами се сналазимо, те одређивање тагова и претраживање по њима слободно можемо сматрати једном од основних вештина дигиталне писмености. Тагови или ознаке нису ништа друго до произвољно одређене предметне одреднице неке веб-референце која ће олакшати претраживање оном ко бележи, али и онима са којима на вебу дели своје ресурсе или ресурсе које је забележио. Вештина одређивања ознака утиче и на вештине напредног претраживања: списак погодака ће се смањити и бити ближи ономе што нам је потребно уколико знамо да дефинишемо предмет претраге по ознакама или таговима.
  • У вези са ознакама је и вештина функционалне писмености – одређивање кључних речи и разликовање битног од небитног.
  • Критичко мишљење развија се у процесу селекције, поређења сличних или различитих извора и процени њиховог квалитета.
  • Учење учења (метакогниција), преко потребно за информациону писменост, развија се у процесу веб-обележавања на више начина: увежбавамо вештине најлакшег и најбржег проналажења информације; класификовање забележених референци трајно развија способност разликовања општег од појединачног, успостављање веза између два појединачна примера и одређивање карактеристика која их чине делом истог општијег појма; развија способност предвиђања да се у будућности избегну невоље уколико нисмо добро систематизовали прикупљено знање и нагони нас да делујемо у складу с тим предвиђањима.
  • Трансфер знања склони смо да олако подведемо под пуку размену знања. У том случају свака социјална мрежа би било велико поприште трансфера знања. Трансфера знања, међутим, нема без повратне информације, без праћења примене неког знања које се разменило, тј. његове евалуације. Поједини социјални обележивачи, пре свега они сараднички, омогућавају и праћење развојног тока сачуваног, процењеног и подељеног извора знања.

Између два пласта сена

Код социјалног веба непрестано смо у легендарној ситуацији магарца између два пласта сена, штавише између много пластова сена. Ком се од многих пластова приволети?

Да ли да по уходаној пракси користимо букмарке који су саставни део  прегледача (Интернет есплорер, Мозилин букмарк итд), које не можемо делити, нису сараднички, и још да ризикујемо да заборавимо да га извеземо при реинсталацији, те све обележено заувек изгубимо?

Да ли одабрати неки класичан и поуздан социјални веб-обележивач за који не морамо страховати да ће са реинсталацијом погубити податке јер је на вебу (Гугл-букмарк, Делишес, Тубла итд) или желимо да нам то што прикупимо и визуелно дочарава шта смо то прикупили (Симбалу, Бисерно дрвце итд)?

Желимо ли да поделимо то што смо забележили и желимо ли да учествујемо у заједничком прикупљању, изградњи и дељењу знања у некој од група које социјални обележивачи нуде, користићемо сарадничке социјалне обележиваче.

Можда су наше потребе до те мере специјализоване да на одређене теме прикупљамо поједине чланке који ће се сви наћи на једној страници, а не одвојено у збирци обележивача, а које због тога зовемо кураторским (Скуп-ит, Сторифај, Мидлспот, Лист-ли итд)?

Ако нам брзина живота не дозвољава посвећивање, пријављивање сваки пут када желимо нешто да проверимо или урадимо, поесбно на сваки од својих налога, за нас су идеална решења сервиси на којима можемео да креирамо почетне странице, рецимо Нетвајбс.

Или су нам потребни обележивачи који памте делове текста на одређеним страницама и омогућавају нам да их маркирамо и коментаришемо, сами или у сарадњи с другима?

Како не бисмо прошли као животињица из приче, најбоље је све ове врсте веб-обележивача опробати. Социјални веб не трпи конзервативизам и лојалност одређеним фирмама и производима. Саме те фирме свесне су свеопште повезаности и могућности допуњавања и складног „суживота“ двеју сличних услуга. Тако многи прегледачи, поред свог букмарка омогућавају додатке за друге веб-обележиваче. С друге стране, социјални веб не трпи ни робовање сопственим навикама с оправдањем да нам и старо задовољава потребе. Наше можда и задовољава, али смо дужни према онима које учимо да их упознајемо са различитим могућностима. Свака од њих развија и увежбава  неке вештине дигиталне писмености, која није ништа друго до примена информационе писмености у дигиталном окружењу.

Омиљени социјални обележивач за сопствене потребе ми је Симбалу. Са њим се осећам као градитељ, зидар знања, али не обичан, неко посвећени мајстор који брине и о естетици онога што је сазидао. Није без значаја ни то што се свака колекција естетских „циглица“ овог обележивача може поделити и уградити на неко веб-место.

Држим се Гугл-букмарка као стоваришта свега и свачега, оног најопштијег што ми увек може бити потребно.

Интернет-експлорер користим искључиво за „читај касније“, а затим то што погледам разврставам на неки од веб-обележивача.

Сва тематска прикупљања веб-извора везујем за кураторске веб-алате: сваки пут за неки други, јер уноси живост, игру и луцидност у боравак и трагање на вебу. Издвајам Лист-ли, Скуп-ит, Мидлспот.

Немам културу коришћења веб-обележивача који маркирају делове текста и нуде могућност писања анотација и коментара, али ми је неколико пута био потребан и одлично ми је послужио Вечни нотес или нотес за све и свашта.

Све то, осим кураторства и естетског дојма, омогућава веб-обележивач Диго. Најтоплије га препоручујем. Захваљујући Диго-заједници, пратећи свега неколико група, све што знам о веб-алатима знам од чланова тих група. Захваљујући Диго-обележивачу сваки пут освежавам своје вештине описа, а не само коришћења, веб-извора и јачам одговорност према свеопштем знању. Захваљујући Диго-обележивачу, могуће је чак и таква једна невероватна ствар да организујете онлајн-обуку на њему.

Пример коришћења Диго-обележивача у раду с ученицима

Са ученицима старијег узраста основне школе на курсу Креативног писања користили смо Диго за обраду идиома у српском језику. Полазиште је била књига популарне лингвистике Милана Шипке Зашто се каже. Свако од ученика одабрао је неколико идиома чија су значења и употребе истраживали на интернету. Истраживачки задаци су били на три нивоа сложености, што је у Диго-обележивачу могуће спровести јер омогућава дискусије на одређене теме.

  1. Најједноставнији задатак је био да истраже тумачења одабраних идиома на различитим веб-изворима, пореде га са оним у књизи и коментаришу његову поузданост, описујући сам извор и одређујући ознаке (тагове).
  2. Сложенији тип задатка се састојао у: трагању за различитим текстовима у којима се идиом користи; тумачењу дискурса и поређењу са књигом као извором објашњења и индикатором квалитета; процени начина на који је коришћен идиом, у каквом контексту и да ли је употреба у складу са тумачењем у књизи. Тумачење су ученици писали у коментарима, с освртом на сам извор, а тагове одређивали тако да опишу сам извор.
  3. По сложености најзахтевнији био је задатак у којем су ученици: прегледали прилог неког од другара и у коментарима се критички осврнули на њихов рад; допуњавали уколико пронађу пропусте; истицали предности тумачења другара; процењивали  да ли су тагови добро одређени.

Које вештине дигиталне писмености (информационе писмености у акцији у дигиталном окружењу) развијају истраживачки задаци?

  • рачунарску (информатичку писменост): регистровање и сналажење на сервису у техничком смислу, постављање линка, именовање;
  • претраживање и селекција одговарајућих референци;
  • тумачење и разумевање текста;
  • процена квалитета поређењем с књигом као индикатором квалитета;
  • апстраховање и критичко мишљење;
  • функционалне вештине: одређивање кључних речи и дефинисање ознака;
  • културу комуникације у дигиталном окружењу.

Анализа резултата и процена дигиталне писмености ученика (16 ученика)

  • Ученици су рачунарски писмени: нико није имао проблем око сналажења на сервису, прихватања и укључења у затворену Диго-групу.
  • Елементарно су писмени: поштовали су језичке норме при писању на интернету када се то од њих захтева.
  • Функционално су неписмени: само мали број је успео да одреди кључне речи и ознаке (одређивали су мотиве текста или тип задатка), а неки су оставили своје прилоге без ознака; уместо описа извора препричавали су надуго и нашироко садржај извора.
  • Разумевање текста и поређење са књигом углавном су добро схватили, али нису знали аргументовати своју процену и тврдњу, или су то учинили врло штуро, насупрот распричаности у непотребном препричавању садржаја.
  • Критичко мишљење готово да не постоји. Неколицина која је реаговала на прилоге других, свела је то реаговање на „лајковање“ , честитање, бодерње и навијање.
  • Метакогниција (учење учења) потпуно је одсутна. Сваки прилог ученика прокоментарисао је наставник и позвао их да исправе што су пропустили: да одреде ознаке поново јер их немају или нису добро дефинисане; да опишу сам извор уместо препричавања садржаја извора. Само један ученик одазвао се и поправио претходно урађено.

Овакви резултати упућују на оно што је општепознато у нашем школству: информатичку и елементарну писменост имају, али информациону немају. Она им недостаје онолико колико информациона писменост подразумева остале писмености и концепте на којима би требало да се савремено образовање заснива: учењу учења, функционалним знањима, критичком мишљењу.

Није жигосање, него маркирање (истицање)

Ако се на једном малом, и у почетку забавном задатку, оволико открило и толико могло сазнати и вежбати, нема разлога да већ сутра поново не покушамо нешто слично са ученицима за које смо закључили да имају велики проблем код сналажења и разумевања веб-извора. Будући да је интернет младој генерацији основни, ако не и једини извор информација; будући да немају навику ни жељу да дубље трагају, а камоли да процењују оно што пронађу, него узимају прво на шта наиђу; будућу да веб-изворе користе без етичке категорије (плагирају, не наводе изворе) социјални обележивачи су сјајни алати да се ученици пресретну на интернету (уместо на Фејсу) и да прикажу цео процес рада, а ен само коначан, обично плагиран, резултат потраге за знањем. Социјални обележивач полази од тога да је извор на интернету, али се не завршава с тим. Ученик се доводи или се може довести у ситуацију да осим што је поставио извор, тај извор процени, опише, вреднује. Тек то што је о извору написао, његове опсервације, ознаке које је одредио (бавио се извором) биће сматране продуктом  његове мисаоне активности и рада, а не само прилагање неког извора као резултата претраге, без икаквог критеријума, обично и без икаквог етичког обзира.

Овом осврту на поражавајуће низак степен дигиталне писмености наших ученика није био циљ да обележи и жигоше. Да наставим у духу обележивача – био му је циљ да маркира, истакне и понуди другачији метод од оног који користимо у дигиталном описмењавању ученика , а који се у најбољем случају састоји из пуког техничког оспособљавања (информатичка или рачунарска писменост).

Паметни и осетљиви

У пакету

Хтела сам само бржи интернет. Уствари, нисам баш ни хтела, помишљала сам на то. Као да је неко ослушкивао моје мисли, одмах ме нашла реклама. Као да су знали и да никакве рекламе не гледам, осим штампаних на неком документу, рецимо на рачуну за телефон; и као да је знао да их гледам само док чекам у реду, рецимо да га платим. Дакле, нашла ме та реклама за бржи интернет у реду у банци, једног фебруарског поподнева пред крај радног времена. Свака роба нађе свога купца и свака реклама своју будалу.
Погледала – одустала, не волим пакете. Јединка сам и ништа ме ни иде у пакету; хоћу да бирам све своје, сваку ситницу, и да управљам њоме. Сећате се Амелије Пулен и како она на тањиру једнообразних колача тачно зна који је њен, који ће да изабере и -мљац. Бира најлепши, њој најлепши, ма колико нама изгледали исти. Супротно Амелији, увек узимам непривлачне колаче који искачу како би на тањиру остали што сличнији и што лепши, али и то је избор. Какве то све везе има са пакетом? Пакет не бираш, или бар не потпуно. Пре бих рекла да он бира нас. Нађе нас, привикне на себе, постане нормалан образац наших избора и после почнеш и да размишљаш у пакету, а не само да га користиш. Не подносим да ми бонуси одређују да ли ћу да зовем и колико ћу да зовем или, још смешније, да зовем и кога нисам мислила да бих потрошила бонус. Или да ми пакет одређује колико ћу МБ да шаљем и скидам. То сам одређивала ја и тако сам владала и собом и стварима. Или ми се чинило да владам?
Као да је неко знао колико не волим пакете, уз помисао о бржем интернету стигао је квар мобилног телефона. Јест да ја на њему користим четири опције из времена првих мобилних телефона: јави се – зови – пошаљи – прими, али квар ме је свео само на опцију јави се. и то ни не видим коме се јављам. Остало се није видело, па сам морала и о промени апарата да размишљам. Тако сам стигла до понуде за испуњавање више жеља и потреба – у пакету! Интернет у пакету с мобилним. Авај, не може само мобилни апарат, мораш узети и број. Ако хоћеш интернет одређене брзине, те која ти одговара, онда мораш узети и прикључак на ТВ, не знам ни како се зове. Обрни –окрени узмем пакет од неке четири понуде, од којих ми две уопште нису потребне, али све за исти новац којим сам досад плаћала две потребне понуде. То се зове пакет! Узмеш и оно о чему ниси никад размишљао, нити је то твоја потреба и ко зна да ли би ти икада то било потребно да те у пакету није снашло. Јер, кад га једном узмеш, невидљиви мерач наших хтења и навика рачуна да ће ти постати потреба све што ти је стручно упаковао и потурио за исти новац или тек нешто мало више. И сад ја мислим како сам добро прошла. Не, уопште нисам добро прошла јер је максималан уговор на 2 године, после раздвајају те услуге из 4 у 1-пакета, па их или плаћаш посебно, троструко више, или идеш на нови примамљиви пакет, у коме те навабе на још неке непотребне потребе. Уз то, том пакету данима потписујеш уговоре које не читаш. Шта уговоре, потписујеш чак и да си сагласан да ти фотокопирају личну карту, и то ти тражи исти човек, истог минута – за сваку од услуга посебан потпис на посебном папиру да си сагласан да ти фотокопирају личну карту. Огадила ми се сопствена лична карта. Ти уговори и сагласности само су административни израз за губитак слободне воље. Добровољно потписујеш губитак на право избора. Јефтиније је, слобода данас кошта. Јефтино долази у пакету, само му је последица повећање прохтева, што није ништа друго него ново ропство. Заправо, све води ка томе да све кошта и да све плаћаш и да што више тражиш и што више плаћаш, да ти непрестано нешто треба и да стално нешто мењаш… Да све ово није обично наклапања антипотрошача показује и то што за сваку од услуга долазиш посебно да ти је активирају и једва их убедиш да нећеш да активираш ТВ. Бар док не врате дигиталну РТС. (Укинули је или јој променили фреквенцију, изгледа, у време предизборне кампање да не би ко случајно хтео да конзумира културу по сав дан.)
Постах потрошач нежељених услога, а никако нисам хтела да будем део пакет-манипулације потрошачима. Хоћу да бирам колач који узимам са тањира колача!!! Нећу да ми неко одређује који ћу да узмем, броји залогаје, и да ми даје два колача приде, да окушам и њихову сласт!

Смарт и старт

И тако – промених мобилни, што сам хтела, и добих нови број, што нисам хтела. Промених брзину интернета што сам хтела, и добих ТВ, што нисам хтела. ТВ нисам прикључила (ваљда ме неће казнити због тога порезом на некоришћење испирања мозга), нисам мислила ни да користим нови број, али сам га морала активирати. Кад су га активирали, понудише услугу пребацивања контаката са картице старог… Кад су момци и девојке у сервису већ тако љубазно све одрадили, глупо је да га не користиш у услузи где ти је одређен број импулса буквално бесплатан. Или је глупље користити оно што ниси желео само зато што је стигло услужно, брзо, љубазно?

Контактима сам данима одлагала слање поруке о томе да имам нови број. Томе претходи листање контаката и мала ревизија: дупликати, кућни бројеви или непотребни људи прескачу се. Имам добра два разлога за одлагање такве ревизије.

  1. Мораш да се присећаш ко су неки чија ти имена звуче као да их никад у животу ниси чуо. Ако се не присетиш, питаш се шта се с тобом догодило за две и по године колико је прошло од последње промене телефона (таман колик и гаранција). Ако си уз име ставио одредницу „возач“ сетиш се да си, вероватно, био вођа неког путешествија па си морао бити у контакту с возачем. Али, ако нађеш 5 возача, распаметиш се јер знаш да толико пута у том периоду ниси био вођа пута. Или си био? Да ниси ти њих возио? С возачима или воженим лако – напоље. Шта са онима који су уредно наведени под пуним именом, а ти појма немаш ко су? Да их зовеш да ти појасне порекло у твом телефону – отпада, па их бришеш. При томе се питаш колико ти је памет скраћена од последњег мобилног до овог новог. И где си то све био и зашто су ти ти људи били потребни кад им ни имена не памтиш.
  2. Много горе и поразније је кад листаш оне добро познате. Прелећеш, чекираш, шаљеш поруку – драга лица која одавно ниси видео промичу брже од непотребних возача. А онда ти стигне први одговор: Јеси ли ти жива, одавно се нисмо чули? Па други, трећи, десети: Добро си се сетила да се јавиш! Јављаш се кад мењаш телефонОбрадовала си меЈеси ли сад код куће, баш сам мислила да дођем, нисмо се дуго виделеЧујемо се ових данаХвала што си ме обавестила, изгубих ти траг

Имам нови мобилни. Он је из генерације паметних и осетљивих (тач-скрин). Читаве генерације чини заглупљеним и неосетљивим .

У пакету сам добила нови мобилни. Има пристојну меморију и нема ноге. Он је мобилан, ја сам статична.

Добила сам нови мобилни у пакету. Шта ли сам изгубила, у пакету с њим?

* * *

А хтела сам само мало бржи интернет… Ето шта се деси кад човек мало жели. Како тек пролазе они незајажљиви?

History of Beauty

Историја лепоте

„Све би уметности желеле бити савршене као музика, али ни једној то не успева.“

преко History of Beauty.
http://www.whatmakesme.com.au/swf/cube.swf

Бачка Паланка некада

Паланка

« Older entries