Хаљина Наташе Ростове

„Рат и мир“ Народно позориште, Београд

  • Драматизација Федор Шили
  • Режисер Борис Лијешевић
  • Костимограф: Бојана Никитовић
  • Сценограф: Јања Ваљаревић
  • Композитор: Стефан Ћирић

Улоге:

  • Гроф Петар (Пјер) Кирилович Безухов – Хаџи Ненад Маричић
  • Кнез Николај Андрејевич Болконски – Миодраг Кривокапић
  • Андреј, његов син – Данило Лончаревић
  • Марија, његова кћерка – Златија Оцокољић Ивановић
  • Лиза, жена кнеза Андреја – Зорана Бећић Ђорђевић
  • Гроф Иља Андрејевич Ростов – Душан Матејић
  • Грофица Наталија Ростова – Бојана Стефановић
  • Наташа, њихова кћерка – Теодора Драгићевић
  • Николај, њихов син – Немања Стаматовић
  • Соња, њихова рођака – Нина Нешковић
  • Кнез Василије Сергејевич Курагин – Слободан Бештић
  • Елен, његова кћерка – Калина Ковачевић
  • Анатол, његов син – Петар Стругар
  • Борис Друбецки – Вучић Перовић
  • Наполеон Бонапарта – Недим Незировић

Више или мање од бала

Мора да је свако у западном школству доживео да му кажу да се штошта у лектири може прескочити, али Рат и мир никако не сме, ако мислимо да учимо и школујемо се, да разумемо живот, смрт, љубав, друштво, историју… Ана је добро, може, треба… али Рат и мир под обавезно… Одмах после лектире Ана Карењина, ставила сам под обавезно и Рат и мир и читала га наредног лета. Било је то у време кад сам се први пут снажно и фатално заљубила. Или сам се можда заљубила зато што сам читала Рат и мир. Зато, кад неко каже Рат и мир, ја мислим на први плес Наташе Ростове и на свог витеза, не на Наполеона и на војнике, рањенике… То, наравно, не значи да нисам била у војни и немиру, да нисам била рањена и да нисам умрла с Болконским. Да ли је претерано ако кажем да одлазећи на представу као времешна госпођа, и даље очекујем да видим први бал Наташе Ростове али не смем то ником да кажем, јер Рат и мир је, забога,  нешто више од тога.

Е, па није! Кад смо се после паузе вратили и празном сценом заплесаше Наташа и Андреј, видим, без сумње, и Шилију и Лијешевићу централни догађај Рата и мира је први бал Наташе Ростове. Сцена је потпуно празна, музика неприметна (неки други режисер би узео препознатљиви валцер, можда Шостаковича, али екипа око Лијешевића је много суптилнија), а препознавање очима и кожом Наташе и Андреја испуњава и сцену и наша чула, музика је мање битна. Да, то је тај најважнији рат у ком смо сви били, крварили, грешили, окајали или не. Следе неке празнине и шутње поводом Наташиних искушења и разочарења, али све то више нема утицаја због онога што је пробуђено у нама.

Гледамо Наташу, а ткамо неку своју причу на литерарној потки, водимо своје ратове и склапамо свој мир. Осећам да ми је неки сићушни запретени нерв  као оперативним путем ослобођен током представе и пре него што је Безухов (Хаџи-Маринчић) ушао у публику и започео своју сугестивну тираду о љубави, универзалној, хришћанској. Не гледам у њега, гледам публику на све стране, око себе, иза себе, ону на галерији. Је ли и њима ослобођен притајени нерв љубави као једини смисао? И нема везе што нико осим Безухова не верује да више неће бити ратова.  

Тешко је водити рат против неког кога волиш

Имала је представа и очигледну толстојевску социолошку типологију и анализу која је исцрпљена преко дијаметрално различитих аристократских породица Безухов, Болконски, Ростов, Курагин. Ни Наполеон није фалио, па је у представи успостављен неки баланс да је свега било у размерама које постоје и у роману. Наравно, те тзв. политичке или историјске слојеве немогуће је не сагледати актуелним тренутком. Намеће се ударна слика – Руси који причају много и често француски као доказ свог европејства и културе, а затим бивају у ситуацију да ратују с Французима и виде другу страну цивилизације којој се диве. Баш као данас с енглеским и западним вредностима у Москви и европском делу Русију док истовремено ратују против лицемерства запада преко своје сабраће. Може ли се тако добити рат? Против некога чије вредности волиш, тежиш им, завидиш им? У времену у којем је све праћено, све испланирано, све диктирано из неких центара? У времену у којем више нема лењих и мудрих Кутузова? 

Руски космос

Руски литерарни космос стаје у два града, Петроград и Москву, али Шилија и Лијешевића то уопште није занимало. Ни трага од оне салонске атмосфере ни једног ни другог града какву нам је представио Цветановски у Идиоту. С разлогом. Толстоја занима више од микрокосмоса људи и њихових батргања, те зашто губити време на салонска наклапања на сцени. Ликове смо упознали или, боље рећи – подсетили их се, не само преко дијалога у којима, потпуно руски, отварају бране својих накана, хтења, и пуштају да потеку на сцени и прелију се на нас. Овде је у функцији карактеризације и радње то урађено и неким микро-радњама, покретима и специфичним костимима. Тако, рецимо када млади Андреј треба да крене у рат стари кнез Болконски кога је маниристички на сцени изгаламио Кривокапић, даје му свој капут врло сличан војном и нама је тиме, таман и да нисмо читали роман – не сме осрамотити оца – то је истовремено и покретачка сила и кочница младог Болконског. Болконски се касније ослобађа очевог шињела, али није срећан, јер је остала очева гордост у њему, све док га љубав не порази и не прегази.  То је код њега текло заједно са губљењем идеала у друштвене промене, у европске, тачније наполеоновске идеје. Како су велике идеје узмицале, све је више остајало простора за љубав и праштање. Курагин кога је с много умишљене дистанце донео Бештић лицемерни је скоројевић, а одело му је црно, обично. Умишљеним скоројевићем чини га шал и штап, а његове  марифетлуке с људима којима се игра као трговац најбоље представља пстен који носи на плацу баш као што све ћифтунске природе носе прстење што на кажипрстима, што на другим прстима мислећи да су посебни и уметнички, а  заправо су трговци.

Микрокосмос ликова

Руски литерарни космос стаје у два града, Петроград и Москву, али Шилија и Лијешевића то уопште није занимало. Ни трага од оне салонске атмосфере ни једног ни другог града какву нам је представио Цветановски у Идиоту. Толстоја итекако занима шири оквир, европски, а код лијешевића је то споредно иако сам прича како је имао на уму не само историјски контекст романа, него и данашњи сукоб у Украјини. Но, питање је шта је ту шире – историјско-европски или лични план; и ко више и даље види – онај ко стоји на приручној скели високо, или онај ко је загледан у себе, дубоко. Зато еј Рат и мир и поред историјског контекста и тирада о друштвеним и другим околностима, тако проклето личан и дубоко интиман сваком ко га прочита. Ликове смо у представи упознали или, боље рећи – подсетили их се, не само преко дијалога у којима, потпуно руски, отварају бране својих накана, хтења, и пуштају да потеку на сцени и прелију се на нас. Овде је у функцији карактеризације и радње то урађено и неким микро-радњама, покретима и специфичним костимима. Тако, рецимо када млади Андреј треба да крене у рат стари кнез Болконски кога је маниристички на сцени изгаламио Кривокапић, даје му свој капут врло сличан војном и нама је тиме, таман и да нисмо читали роман, јасно – не сме осрамотити оца – то, тај капут, односно оно чим га је отац оптеретио истовремено је и покретачка сила и кочница младог Болконског. Болконски се касније ослобађа очевог шињела, али није срећан, јер је остала очева гордост у њему, све док га љубав не порази и не прегази, и из пепела га поново дигне. То је код њега текло заједно са губљењем идеала у друштвене промене, у европске, тачније наполеоновске идеје. Како су велике идеје узмицале, све је више остајало простора за љубав и праштање. Курагин кога је с много умишљене дистанце донео Бештић, лицемерни је скоројевић, а одело му је црно, обично. Умишљеним скоројевићем чини га шал и штап, а његове  марифетлуке с људима којима се игра као вашарски шибицар најбоље представља прстен који носи на плацу баш као што све ћифтунске природе носе прстење што на кажипрстима, што на другим прстима мислећи да су посебни и уметнички, а  заправо су трговачки.

О Курагиновом потомству не вреде причати јер нису успели ни да подсете, а камоли да нас пренесу у роман и ликове Курагинових потомака. Можда су двоје глумаца (Петар Стругар и Калина Ковачевић) дали све од себе и можда је Лијешевић извукао максимим из њих, бар се тако они хвале, тим горе – тај максимум није досегао ни линију осредњости. Готово па карикатурално Калина је глумила вамп-жену, а Стругар неког гротескног заводника по наруџби.

Бешлић као Курагин

Трезор костима

А балска хаљина Наташе Ростов је прича за себе. Ситне, готово неприметне сребрнасте нити или тачкице по целој хаљини као да су настале директним исијављем светлости њеног бића. Узан горњи део и утегнута телесност, пак, у директној су вези са њеном киптећом младости и чистотом која ту телесност суспреже. Од високо сеченог струка иде други слој хаљине који је пребачен преко раскошног и првог слоја. Како се креће тако тај други слој лепрша као нека крила око ње, дајући јој полет и прозрачност. А неки додатак налик минималном болеру од чисте срме који јој опасавају груди и плећа као какав космо-диск истовремено су њен украс и њен појас невиности. Украс који оличава и њену чистоту и крхкост али и моралну чврстину.

Кад се сад присетим костима у Лијешевићевим поставкама, то су костими који не скривају, они откривају, или боље речено, они се стапају са карактерима, говоре уместо њих нешто о њима. И ти глумци са својим савршеним, једноставним костимима који су део њихових личности, крећу се по готово потпуно празној сцени. Типично за минималистичку Лијешевићеву сценографију, и у овој представи имамо само један двосед и сто које глумци премештају из сцене у сцену, један врло значајан велики старински ковчег који је и кофер за пут, и војнички кофер, и ковчег за мртве, и згодно место за сакрити се. Повремено неко од глумаца који је пред сељењем или каквим другим покретањем, докотрља покретни гардеробер на коме висе хаљине и журно их трпа, прегледа, враћа. И то је све. Или није све.

Има и једна метална, висока и робусна грађевинска скела на коју се може попети с обе бочне стране. На њу се пење Безухов да посматра ток битке, Наполеон да изнесе своју европску пропаганду… Скела је све време присутна на сцени, видљива, са стране, а повремено је, одлазећи у рат, јунаци довуку у центар, али у задњи део, тако да је јасно да она симболише свеприсутни рат, некад у позадини живота, а некад су јунаци и живот у позадини рата.

Неконтролисани упад у мозгове

На тој и таквој сцени, већ препознатљиве Лијешевићеве режисерске технике изводе јунаке саме или у пару, групи и они често успостављају контакт с публиком причајући сугестивно шта се дешава између сцена. Некад јунак прича сам о себи, некад неки други јунак о њему, некад два јунака причају упоредо или надовезујући се. Та техника би била изузетно јефтина да се ради само о томе да се некако преприча радња замашног епског дела које је угурано у тесан простор позорнице. Али не, код Лијешевића је то део магије и дезилузије истовремено. Пред својим очима разоткрива нам глумачки посао и ми видимо како глумац излази из улоге и постаје неки причалац или наш савременик, а истовремено нас својом сугестивном причом увлачи у магију позорнице. Јер, иако је изашао из улоге на сцени, глумац нам сад прича из неке друге улоге свеприсутног писца демијурга, а ми, публика, немо пратимо и замишљамо слике. У ствари, цела магија и стратегија тог Лијешевић документаристичког позоришта када се ухвати каквог литерарног дела почива на два избора: које ће ударне делове да представи на сцени, а које ће глумци да препричају и уведу нас у магију да то сами изрежирамо у својој глави. А делови које изабере да сценски прикаже увек су сама суштина дела. Толико то умешно ради да можемо после 40 година тачно да освежимо све најважније. Биће да је то последица Стразберговог метода, односно школе глуме Станиславског која од глумца тражи потпуно поистовећивање са улогом, доживљавање и преплитање свог интегритета и доживљаја са конзистентношћу уметничког дела и улоге. То је поступак који Лијешевић предаје на глумачким школама, а Горан Марковић згодно објаснио као „неконтролисани упад у мозгове глумаца“ где где глумац свакако има проблем – или не може у потпуности да се поистовети са улогом јер то није он, и онда се глума види, неуверљива је; или се поистовети до те мере да постаје тај лик, па не зна шта  урадити са самим собом. И то у позоришту видимо – које глумио, добро, али занатски, па кажемо „преглумио“, а ко је ушао толико да му је по завршетку готово непријатно. Буквално можемо да одредимо ко је улогу глумио и доживео је и изнео као ја, а ко као он. Код Лијешевића се то поистовећивање већ дешава скоро занатски тако да глумци часком, без последица, изађу из улоге и пређу у другу. И што је најлуђе, будући да смо сведоци улазака и излазака глумаца из улога, магија захвата и нас у публици. Ако смо имали било какав доживљај и искуство са делом постављеним на сцени, десиће се и нама неконтролисани упад у мозгове. Зато се можда и дешава да плачеш с Наташом Ростовом или се стидиш с Николајом.

Некад ми се чини да публика не мора ни читати предложак, и да неће много изгубити ако погледа Лијешевићеве сценске приказе. Он то сценски сажваће и пред нас избаци  саму есенцију дела. Штавише, понекад открива оно што сами нисмо видели и доживели. Као да смо поново прочитали дело.

Кнез са Голих Брда и геније с Јасне Пољане

Шта ми је откривено овај пут читањем сценског „Рата и мира“?  Безухов је, несумњиво, централна фигура и на сцени и у роману. Хришћански идеалиста. Жели бити бољи и намерно је добар. Како га не волети!? Но, мени је овај пут откривен млади Болконски. Као у античкој драми, кнез Андреј страда услед своје гордости, па и родитељског греха. Али, као у каквом житију, млади Болконски у свом се страдању  преображава и спашава.

Андреј са Голих Брда на почетку романа држао је Наполеонову слику и крадом му се дивио. А времешна госпођа са представе крадом је понела слику страдалог Андреја који је желео и да задовољи оца и породичну традицију, али и да оствари своје идеале; Андреја који нежном љубављу воли своју неугледну сестру; Андреја који покушава да са руским сељаком изведе промене; Андреја кога прогања судбина жене коју није волео и који воли жену коју не сме; Андреја циника и Андреја милосрдника; Андреја који је оставио Николаја да гине или оствари своје идеале. И његове.

Време ми је да поново читам ремек-дело генија са Јасне Пољане за кога кажу да му је кнез са Голих Брда био алтер-его. Ето га, и мој је. То ми је урадило Лијевишећева магијско-документаристичко позориште. И не могу да изађем из улоге лако мада ми Болконски није ЈА, него ОН док гледам крај себе свучену балску хаљину Наташе Ростове.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s