Гледали и навукли се, гледали и навикли се

„Ударна вест“ у СНП, Нови Сад

  • Писци: Марко Грубић и Милена Богавац
  • Режија: Милена Богавац
  • Играју: Сунчица Милановић и Ђорђе Живадиновић Гргур
  • Оригинална музика и видео: Марко Грубић 
  • Костимографија: Сташа Јамушаков
  • Продукција и копродукција: Тринидад д.о.о, Нови Сад; Културни центар Град, Београд

Нотификејшнс

Слутећи шта нас чека, а и прочитавши понешто о представи, успут,  пре представе причамо колико нас умарају вести и обавештења одасвуд; хвали се свако својим начинима борбе против тога. И тако дођосмо до закључка да су неки од нас у рату (мислим на овај украјинско-руски-светски-медијски), а неко намерно нису у том рату, доста им било оног нашег. Искључење из рата значи искључење са медија о тој теми, и обрнуто. Али, није то једини и најочигледнији рат с медија. Свакодневно нас бомбардују којечим. Бранимо се како знамо и умемо – најлакше је, ако медиј има могућности, искључити обавештења која бирају вас, а не ви њих, Ја бирам асоцијалност, а то не значи ништа друго и ништа више до немања налога, односно имање налога, али незалажења на друштвене мреже да видим шта се збива, ко се мува… Да, то неки заговорници свеприсутности на демократским и отвореним медијима где свако може писати и постављати шта хоће – зову асоцијалношћу и чак неодговорношћу према другима, који, тобоже, желе да знају шта је с вама и брину се ако вас нема на друштвеним медијима. Е, ми који идемо у позориште минимално двапут месечно, а о томе не направимо баш ни једну слику и још на представи је не турамо на омиљену/ е друштвену мрежу или у какву групу – како смо неодговорни да не обавестимо свет где смо – чаврљамо баш о том свеопштем егзибицинизму, разбрбљаности и малтертирању свих других личним фотографијама. Питамо се кад људима сазри тема разговора, ако је то разговор; читају ли они бар три претходне поруке или само свако хоће да постави своје, а једино што прати јесу лајкови за то што је поставио; каква је то потреба своју интиму износити пред десетине познатих, и приватност пред хиљаде непознатих… У то име хвалимо се свако својом асоцијалношћу. С нама у ауту ретко се чују звуци нотификејшнс са мобилних телефона, а кад уђемо у институцију, убацимо се у режим авиона, па нема ни слика, ни снимака. Све остаје у глави као најбољем информатору и нотификатору. А од група – загасила сам готово све, осим неколицине у којима је комуникација једносмерна – само администратор поставља обавештења, остали не дивљају. И ко би рекао да ће цео овај увод бити део представе, а један од најбољих делова управо монолог о обавештењима да вам је стигло обавештење на друштвеним мрежама и апликацијама са предзнаком друштвени.

До позоришне представе путујемо, тамо и назад близу 100 км,  најмање, ако идемо у Нови Сад. За нас је то догађај у који улажемо знатно више времена и труда од оних којима су (је) позоришта на дохват руке. Зато пажљиво бирамо шта ћемо да гледамо да нам не пропадне пут и уложено време, новац и труд. Ништа од тога неће пропасти кад текст пише Миња Богавац, а ову представу је и режирала. Знам да ће ме дочекати продоран, интелигентан и субверзиван драмски текст, мада то није позориште које највише волим – а волим што класичније позориште, све са јединством времена, места и радње. И тако пут под точак у СНП где је гостовала „Ударна вест“.

Држ’ се теме

Али држ’ се теме да не бих била типичан продукт друштвених мрежа где свако везе своје. Дакле, „Ударна вест“ је тема и итекако има везе са овим приватним прологом у представу. Реч је о медијима, дакако, па и о тзв. друштвеним мрежама и апликацијама за комуникацију који су једнако тако „друштвени“, али и другим: телевизији, штампи…. Представа спада у оно што зовем приредбашким позориштем – идеално за приредбу у школи – нема много сценографије, све једноставно и сведено, а  текст се и изговара непосредно пред публиком, али има и наснимљених делова – ко би то толико научио, да се глумци мало растерете, али и да има екрана! Међутим, то је текст Милене Богавац, а кад она пише текст то све врца од луцидности и продорности – крене од пете, па уз целу кичму, сваки пршљен извуче и пусти га да тресне, па ако седне – седне, ако не, има да изађеш накриво насађен;  а кад дође до главе, заврти је  у свим правцима. Довољно би било само да тај текст неко прочита, па да те поштено раздрма, али је овде било и сценског покрета и неке декламаторске, освешћујуће глуме без истинских емоција, јер све је хињено, као на масовним медијима: вештачки полуосмех, непотребна претерана озбиљност, неприродна укоченост или неуверљива разнеженост итд.  Глумци у Милениним  представама морају имати добру кондицију, бити млади и фит, јер то се физички не може лако изнети. Они својим телима приказују све што се дешава и говори замењујући тако не само друге глумце којих нема (само њих двоје глуме све ликове, углавном новинаре и уреднике), него и научно доказиве процесе у телу који се, рецимо, дешавају у страху, почев од исконског страха од реалних опасности попут медведа, до данашњих страхова који се пажљиво шире и негују преко медија .

Српски Мајкл Мур

Истраживања Мајкла Мура у једном документарцу (чини ми седа је то онај оскаровски „Жеђ за насиљем“) показују да се практично на истом континенту, људи дијаметрално другачије понашању.

Просечни  Американци готово сви носе неки облик наоружања (макар спреј за очи) да би имали за самоодбрану у случају опасности, и закључавају се са вишеструким сигурносним бравама;  а у суседној Канади наоружање је ретко, а куће и станове неретко остављају откључане.

Мур сматра да то нема везе са стандардом или неким специфичним културолошким обележјем и менталитетом, него са страхом и оним што нам се са медија свакодневно и свакоминутно презентује. Просечан Американац бомбардован је лошим вестима углавном о насиљу тако да стиче утисак да је напољу све сам пљачкаш, силеџија и кавгаџија. Канађани, иако заиста имају мање насиља, немају га мање у тој мери у којој се понашају другачије од Американаца. Мур налази разлог у медијским порукама које не форсирају насиље и у вези с тим страх од другог човека, него имају далеко више позитивних или неутралних вести и форсирају поверење.   Нешто слично урадили су Милена Богавац и Марко Грубић – истражили су шта најгледанији медији  у Србији презентују јавности сваког дана са становишта лоших вести. Дошли су до сличних резултата као у Америци: 74% вести на медијима у Србији је недвосмислено лоше, а још 23% посто је лоше из друге руке, суштински лоше, али не види се одмах јер су те вести  рационализоване, или су последица неке претходно лоше вести (на пр.  „стигле вакцине“ – ма какав да је њихов ефекта, није добра вест јер суштински говори да смо болесни и потребна нам је вакцина, тако да је  та наизглед  добра вест само последица пандемије која је лоша вест). Свега 3% вести су суштински добре. Као у сваком истраживању резултати су категаризовани, па се отишло толико далеко у представи да нам је речено и одглумљено  које су то најфреквентније категорије добрих вести. Испоставило се да су потпуно небитне за живот и не утичу на наше понашање, насупрот лошим које нас прилично одређују, стресирају и обликују.

Наше право да знамо све, а поготово оно најгоре

Цела представа је, заправо, духовита и луцидна сатира о типовима лоших вести и понашања публике коју ти медији обликују и на коју утичу. А последица није само голи страх, него слуђеност, збуњеност, незнање, неспособност разликовања битног и потребног од сувишног, постепено снижавање перцептивних моћи и моћи расуђивања…. Све оне су могу подвести под категорију дубоког егзистенцијалног страха у коме ништа више није сигурно, извесно, истинито, лепо…  СТРАХ. Представа је релативно нова и материјал за њу је ангажован и препознатљив. Тако у неком тренутку  чујемо две верзије, једнако лоше, о вакцинама: једну поткрепљену теоријом завере, другу квазинаучним чињеницама, а у то све укључили су и публику испитујући поједине да ли су вакцинисани и којом вакцином, док водитељи (глумци) износе свако своју теорију. Продирући дубоко у механизме медија, чувени кредо тзв. слободних медија о томе да се чује „друга страна“ приказано нам је као фарса и покриће  за тзв. слободне медије који теже објективности. Дубљом анализом, међутим, показује се да је механизам исти у свим медијима, били они слободни и независни или тзв, државни. Готово маестрално, мада карикирано, приказано нам је да између сервиса са девизом „Ваше право да знате све“ а који ми плаћамо, ружичасте телевизије и приватног сервиса са смртно озбиљним лицима и киселим  осмехом  водитеља са Н1 готово да нема разлике: исти проценат лоших вести, а добре се на Пинку и Н1 подудрају стопроцентно: добре вести на Пинку су само оне које говоре о изумима и гаџетима газде, а на Н1 само кад говоре о успесима компаније. Ваше право да знате све, међутим, има за нијансу другачије добре вести, они се не хвале газдом да се не би знало ко им је газда јер не би било ред кад знамо да  сви плаћамо ту телевизију а њоме само један од нас газдује, те морају да се довијају око добрих вести. Баве се, рецимо,  преживелим старим занатима, светлим примерима из далеке прошлости и сличне  безопасне теме.

преузето са Фејсбук-странице представе

Субверзивност  – главно обележје и највећа вредност представе

Довођење Н1 и Пинка у исту раван ово дело и њене ауторе чини субверзивним и то је вредност коју навише ценим код Мине Богавац. Са њом би се могло кренути самосвојно од нуле, а не од заузимања неке и нечије стране, до те мере је субверзивна. У неком тренутку се чини да је чак ударила и на веру, јер глумци на сцени повремено своје декламовање заодевају у тон православног појања, а на платну се ефекти стапају у крст или ликови праве покрете типичне за верника. Заправо је реч о приказивању укупне масмедиологије као нове религије или секте која, без обзира издаје ли се за слободне, режимске, прорежимске, забављачке, заправо има један те исто „вјерују“. Као што хришћанско Вјерују“ има своје чланове (елементе) тако и медијско вјерују има своје: најбоље су лоше вести, нема те вести коју публика не може да поднесе, свет је онакав какав ми кажемо да је свет, дуго понављана тврдња постаје истина, стварности нема ван нас, нема тог животног осећаја којег не можемо изманипулисати и отклонити…  Посебно је пријемчив један елеменат медијског вјерују који гласи:  Гледали и навукли се, гледали и навикли се. По њему овај приказ носи назив.

Од те субверзивности  није изузета ни публика. Кренула је од оне публике из 90-их када смо допустили да нам са ТВ-екрана рат, кап по кап, исцури у дневне собе, залепи нас за удобне софе; преко оне грозоморне медијске завере да нам природни процес помрачења сунца представи као нешто опасно за већину категорија становништва и тиме нам помрачи и свест, а не само сунце; до типичне реакције публике у Србији када чује да на исту појаву неки други реагују отворене свести и весело. Шта геџа мисли о томе што док смо се ми пред крај миленијума сакривали од сунца, Мађари правили журке на отвореном? Геџа прича баш како би неки аналитичар с медија пожелео пошто је геџа већ медијски добрано обликован страхом. Наравно, геџа мисли да он то сам мисли, својом главом. И кад се опиремо медијима, они из нас проговарају.

И док ми сви, можда, мислимо да негде има слободних медија, на пример поједине радио-емисије, дотле субверзија из представе каже: Какве слободе?! Слободе Мићаловић? Ко је њу довео у позориште, нема појма! На страну, што и сама то мислим, или мислим да мислим, а заправо су ме обликовали неки позоришни трачеви, смисао овог извртања да слобода више ништа не значи и да, ако је игде има, на медијима је сигурно нема, а питање је да ли је икада било.

Има гледалаца или критичара који мисле да је представа изузетно образовног карактера, тј.  да се ради о развоју медијске писмености. Да је тако, она не би била субверзивна. Она је пре антимедијска, него што је за медијску писменост. Штавише, чини ми се, да нам представа говори да је медијска култура, сама по себи, немогућа, да је култура ван медија.

Ратни медијски сарказам

Замислите да вам се књига или прича, дакле фикција, коју сте написали – оствари, као у каквом америчком трилеру. Ма колико обиловало симболичким сликама и била везана за српске медије, Мињи и Марку се десило управо то – да доживе лично оно о чему у представи говоре. Наиме, Градско позориште из Прага отказало је гостовање ове представе у Прагу „због политичког става Србије због рата у Украјини“. Штавише, понашање медијски испраних у Прагу превазилази цинизам и апсурд у Мињиној инсценацији истраживања медија у Србији. Још ћу помислити да су наши медији подношљиви и да је геџа присебан наспрам једнодимензионалног света у који се запутила ова мала субверзивна трупа.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s