Сегедин – између стремљења и уживања

Дамама на дар – шетња изненађења; ПСД „Фрушка гора“ Нови Сад

Сегедин: шетња насипом поред Тисе (12 км) – Ботаничка башта (Зелено острво) – Термално купатило Ана

Није због 8. марта, није ни због изненађења, привлачно је било то што је требао купаћи и пасош. Претпоставили смо да је пасош за Мађарску и да ћемо се након шетње негде бањкати, а ботаничка башта – хајд ако се мора. Очекивала сам евентуалну шетњу Палићем на којем можда има ботаничка бања, и прелазак у Морахалом или тако неку бању. А десило се…

Шетња је била досадна, отприлике као насипом поред Дунава, само што је била реч о Тиси која тече кроз Сегедин. Успут је ветар дувао и баш смо изгубили време. али ваљда кад си планинарско друштво, мораш мало и да се шеташ да не би изгледало да правиш конкуренцију туристичким организацијама. Што рекао један наш цариник возачу Пеђи, кад је чуо кога вози и где:

– Јес’, око Сегедина све врви од планина.

Сегедин је, наиме, као Земун, или нешто нешто већи од Суботице. Чини ми се да је много мирнији и од једног и од другог. Потпуна равница око Сегедина. Кренули смо негде ван Сегедина, па према њему. Судећи по кућама на ободима Сегедина, култура живљења иста је као код нас: дворишта са хрпама шљунка, дасака и разних дворишмих стварчица – сви нешто планирају и раде; ту су цвећке, оградице, завесице…

Ботаничка башта

Ботаничка башта је негде на ободу града према Тиси и заиста представља мало зелено острво. Заправо, то је повелик ограђен простор који припада универзитету у Сегедину, а засађен је заједницама биљака, прокопан каналима, језерцима и барама. На самом улазу налазе се 2-3 повезана стакленика са украсним биљкама које су разврстане по врстама. У једној је огромно биље, прашумско, у другој сукуленти и посебно кактуси, у трећој разно друго биље. Све остало заузима својеврстан култивисан парк, у коме је дрвеће и биље разврстано по неким сродним заједницама.

фото-албум

Будући да ме биљни свет занима као зеленило, толико се отприлике разумем у биље, те се моје интересовање и у стакленику и напољу у парку задржало на аранжману и естетским решењима споредних ствари. Ниједан од оних натписа пободених у биљке нисам прочитала. Непосредно иза стакленика је лотос-језеро са својим биљем и паткама, али лотосе нисам видела. Одмах иза вештачки направљено камено брдашце стоји ту да би на њему успевале однекуд ми познате биљне врсте. Занимљиво да су све живе иако је зима. Следи парк ружа којих, наравно, у зиму нема. Кроз шуму дрвећа даље у круг крећем се или утабаним стазама, или земљаним стазама, или подашчаним стазама. Наилазим на каналчиће прекривене жабокречином, или, пак, бистре поточиће као да је изворска вода. Те воде нешто хране, то је сигурно, али је вегетација сад у сну, па ми те воде пре изгледају као украси. Има ту и пчела, изгледа, кошница чији становници вредно раде на опрашивању, али то сад све спава. Кружна шетња по башти завршава се парком са бонсаи-жбуњем, насутим деловима са цвећем, што је, претпоставља, централни део баште. Ту је и забавнид ео за децу – дрвени гусарски брод п коме се они пентрају. При самом крају, затврајући криг наилазим на зидине неке куће у којој успевају позавице, маховине и слично биље. Затим следи птичји парк, са изложеним гнездима, а чују се и птице. На крају су и препариране барске птице и птице, што нас немо посматрају иза својих стаклених скровишта у чијој позадини еј залепљен фото-тапет њиховог станишта. Нешто ми се стужило од те сцену. Потпуно непотребно у дигиталном добу! Човек данас може да направи анимацију и симулацију чега год хоће, па стварно нема смисла ловити птице у изумирању и препарирати их и стављати у устакљене фото-тапете.

Ма како леп и величанствен био, види се да врт и башту ејдва одржавају. Има делова блатњавих и неприступачних, зараслих, па слутим да се не одржава као што је некад било. Највише пажње, очигледно, посвећују стакленицима.

Турско купатило или термална бања?

У некој домаћој комедији са Миленом Дравић, она води издавачку кући и треба да јој дођу гости. Смештају их у собе без купатила, са саветом да им се објасни да смо ми сиромашна земља, да смо били пет векова под Турцима… Гости, међутим, рекли да су били они и у Турској, али тамо имају купатила, штавише то је њихов изум…

Никад нисам била у неком турском купатилу, а има их сачуваних и чуваних доста. Има и по Србији, али ни привирила нисам никад ни у једно. Турска купатила покрећу ми две врсте питања.

  1. Колика је амбиција те државе била; докле су све стигли остављајући купатила иза себе; колики су утицај њима као и неким другим изумима оставили. И, да ли ће се зауставити на томе, шта им је следећи план.
  2. Каква је била цивилизација која је од купатила правила клубску атмосферу са разним врстама телесних угађања. Шта се кроз та јавна купатила могло закључити о њиховој култури, вери, менталитету, навикама…

На прво питање сигурно да су неки историчари или архитекте одговорили у својим студијама, али бих, онако лаички рекла да Ана није изворно турско купатило. Види се то по плочицама које немају ништа оријентално, али је свакако грађено по узору или по изворном изгледу. Заобљене високе таванице и просторије без ивица одишу тим оријенталним духом, мада та заобљеност није одлика само оријенталног стила. Цела зграда је направљена полукружно и налази се у самом центру града. Споља изгледа као нека стара установа. У приземљу су смештени базени и базенчићи, сауне, мирисне собе, а на спрату додатне свлачионице и економске просторије. Идући у полукруг круг, као по лавиринту, крећемо се по најразличитијим базенчићима. Један је мутан и миран, топао и служи за болесне зглобове и кости. Други има оне хидро-масаже које се пале и гасе. Трећи има водопаде за рамена, четврти је хладан у који се ускаче да ти проради циркулација. И тако у круг, бар десетак-петнаестак базенчића различитих величина, дубина, облика и угођаја. Кад се у једном угасе те хидро-масаже, пређеш у следећи где раде. У оним мирним имају у води сто и столице па седећи у води можеш и шах да заиграш. Постоји и један базен у којем можеш да пливаш, пријатне је температуре и једино у тој просторији нема клупа около. Клупе су узидане у зид, мермерне и топле јер се одоле греје, па кад досади вода, седнеш, одмориш се и зачас осушиш, не мораш да се пресвлачиш сваки час. Постоји и мали бифе у којем има пића и неке брзе хране. Воду, обичну и минералну, узимамо сами са славина по ходницима. Затим се ређају разнородне врсте сауна: парна, класична, био, ароматична. Тако је и са мирисним собама. Постоје и услуге као масажа, педикир и маникир… Кад те вода опусти и напари, олакшаш посао масажерима, педикирима, а себи комплетираш уживање.Недељом изгледа не раде. Очигледно да се купатило користи и у терапеутске сврхе јер је ту и медицински центар. Пошто је све кружно, из ходника се види мало кружно двориште, у којем се лети сунча. И тако си у сред града, а у бањи си. Иако си усред града, и у бањи, нема ни градске вреве, ни људске цике и вриске- Све је невероватно мирно и без гужве.

Купатило је изузетно чисто и свуда су неки пријатни једва осетни мириси, на менту, на неке угодне и свеже ароме. Највише ми годила сауна и базен за пливање са тек умлаченом водом. Неколико пута сам се враћала у сауну, а у базену за пливање провела првих сат и последњих пола сата.Све то можеш да користиш цео дан, до 22 сата, за свега 5-6 евра. У услуге спада и купање, свлачионице, гардеробери и коришћење фенова.

Ко је оно за Турке везао прљавштину, неуређеност, ценкање… Мора да смо ми Срби тражећи оправдање за сопствени немар и бахатост. Као, остало нам то од Турака. Зато сам се сетила оног домаћег филма. Остала су и јавна купатила и култура њиховог коришћења и одржавања, па је не наследисмо. Изгледа да ми све што је јавно претворимо у скаредност. А од кога нам је то остало, не знам.

Тријумф телесног

Има томе деценију-две откако се повећало отварања нових места којима је далеки рођак и установитељ турско купатило. Зову их свакако: велнес-центри, термалне бање… Тај пораст могао би имати везе са различитим појавама.

  1. Начин живота има лудачки ритам и тражи повремено и интензивно опуштање, какво нуде оваква места.
  2. Потрошачко друштво оживеће и афирмисати и сам потоп, ако постоји могућност да ће од њега направити још једну вештачку потребу људима, а великим мештрима профит.
  3. Постоји теорија о смени мушке и женске цивилизације. Мушку одликује стремљење, склона је високим идеалима и принципима, моралу, интелекту и уопште духовним вредностима. Женску одликује уживање, склона је практичном, функционалном, краткорочном, утилитарном и уопште приземним и телесним вредностима. Управо наше време препознајем као такво. Као да се ништа или врло мало мења на духовном, душевном, менталном плану. Као да човечанство срља у телесност и уживања свакојаке врсте.Уметничка дела на ноктима, силикони у телу, шрафови у зубима, кремице за сваки делић коже, подупирачи за све положаје, невероватна понуда опуштања и забаве… Није ли то све заједно тријумф телесности. Кад кажем телесност не негирам тело, него мислим на испразност, на лењост духа па се има осећај да живи само тело, а дух нестао или се повукао.

И тако, између стремљења и уживања, кажем себи да сам, интензивно и кратко, обновила своје снаге потрошене свагдашњим животом. И да је сад доста телоугађања. А већ размишљам како бих у природу чим петку видим леђа. Шта ти је човек него слабо живинче, што би рекла Петрија.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s