Псовање публике

КПГТ, Београд; Петер Хандке; режија Љубиша Ристић; играју 10 парова младих глумаца, већином студената глуме; маестро и маестра: Данијела Кулиер и Обрад Радуловић

У КПГТ нисам била откако је Ристић отишао за Београд, дакле око 3 деценије. А некад сам знала поподневним возом отићи на Ристићеву представу у Суботицу, целу ноћ бити у неком клубу да бих ујутру ухватила први воз за повратак у Нови Сад. Онда је Ристић дошао у Нови Сад и донео моду кафане, књижаре и позоришта у истом простору. Сад из ове перспективе, после представе, најбоље му је у шећерани. Има сцене и напољу и у предворју, и оној кафани на улазу, и на правој позорници горе на спрату… И, још – таквом је режисеру место у престоници. Да гледам поново Ристића подстакла ме је његова сјајна опсервација о Хандкеовом Каспару у време кад је Хандке добио Нобелову награду. Одлично је приметио да Европа вековима нема митова и да јој је Хандке дао мит о дивљем детету драмом Каспар. То ми је било и довољно луцидно и оштроумно да сам помислила да се овај човек није променио и да се и даље може гледати, да нас и даље може поштено раздрмати и инспирисати.

Исти је! Остао је непрофитан – карта није прескупа, а за неискоришћену нам је враћен новац, пензионерски одрезак није провераван. Исти је. Клубска атмосфера у предворју је иста она интелектуално-боемска и овде. Исти је. Магија позоришта дочарана нам је и путем кроз ходнике са сведеном позоришном сценографијом и класичном музиком. Исти је. Добро нас је продрмао.

Обредно Хандкеово позориште

Представа је потпуно хандкеовска, а то за мене значи – као неки проводник и бележник, ухватио је све што може бити везано за публику једне представе: како су дошли, с ким су дошли, с којим намерама, како су ушли, где су сели; из каквог миљеа су, каквог стила, каквог образовања и животних погледа; шта су очекивали од представе, како су пратили, шта примећивали, шта осећали, о чему размишљали; од каквих болести пате, шта их засмејава, шта разбешњава… Каталог свих особина и својстава публике сручило нам је тачно 20 глумаца, узвикујући, паролашки, појединачно и у пару по неку од својстава и истина о публици као колективитету и као скупу појединаца. И тако укруг десетинама пута, често негирајући своје претходнике како би тврдња о публици садржала све могућности и персоналности. Покрета је веома мало и личе на неки груби и сведени плес, прво уза зид, затим с корацима према бини изувајући се, па обувајући; потом стојећи на рубу бине, па седећи на рубу бине; те скидајући се и пењући на бину, па излазећи са свећама у мраку у два реда, па чучећи… Уопште цела представа је била налик на обред раскринкавања публике, скидање неке магије и опсене које публика није била свесна, а глумци изгледа јесу. Обред је увек нешто исконско и елементарно. Баш таква је представа – елементарна,сведена на чист садржај, без чинова, без карактера, готово и без глуме; али и тоталитарна у смислу да је обухватила тоталитет публике. Обухватајући све о публици, посредно је речено нешто и о глуми – треба играти и уиграти се за читав спектар различитих сензибилитета, навика, очекивања, интелектуалних, менталних и физичких склопова… Иако публика пажљиво посматра глумце и мисли да их зна и чита оно што раде, сазнајемо да заправо глумци одлично познају публику и да их читају као буквар.

Очекивања

Свако од нас се могао препознати, почев од тога како смо ушли, с каквим намерама, с којим болестима, с ким смо дошли, шта мислимо, како ћемо отићи…. Али, не бих могла ништа цитирати ни сетити се детаља. Сад треба читати, али превода драме нема. Знам само да сам се највише препознала у спектру које су нам сунули међ очи, а које се тичу наших очекивања од представе. Па, шта сам очекивала?

О драми сам знала да је написана у време док је Хандке пола дана чекао девојку, глумицу по занимању, да заврши пробу. Био је, дакле, публика и био је бесан што то толико траје. Мислила сам да ће у драми да говори из позиције публике. А Хандке је проговорио из перспективе глумаца о публици. То ме је јако дирнуло, то сазнање да је личну фрустрацију услед силног чекања и пасивности преточио у нешто сасвим супротно – разумевање глумачког посла и њихових представа о публици. То нисам очекивала.

Нисам очекивала ни да ће ми онако пријати оно црно пиво, произведено непосредно и директно точено у пивници у кругу шећеране. Чудесан и натуралан и натуралистички простор, али није лишен магије.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s