Семпер идем

Народно позориште у Сомбору, драматизација, режија, сценографија и избор музике Горчин Стојановић; Рађено по истоименом роману Ђорђа Лебовића

Нисам имала намеру, али десило се да сам у протеклој години гледала две представе које је режирао Горчин Стојановић: Корешподенцију у Звездара театру и Семпер идем у сомборском Народном позоришту. И не могу да се не питам: како је такав медиокритетски режисер доспео тако далеко? Ко га је осоколио или ко му је дозволио да се бави великим делима и да од њих направи осредња? И могу да објасним само на један начин. Увек узме теме и дела са којима није у стању да се носи, али су довољно велика сама по себи, тако да и један површан приступ, какав одликује овог режисера чега год се лати, не може да уништи потпуно то дело. За једно ипак има дара – да одабере добре литерарне предлошке, па му се мора признати – добар је читалац.

„Семпер идем“ је толико велики залогај да тешко могу да замислим ко би на њега пристао. Али могу да замислим шта је радио Горчин. Прочитао роман, подвукао добре делове, укапирао да Лебовићев роман има драмску структуру, пожелео да га драматизује, а кад то већ уради, што га не би и режирао, побринуо се за сцену и музику. Ко ће то да му дозволи – па, већ је шармирао завичај Ђ. Лебовића, ту се може играти на карту локал-патриотског поноса на завичајног писца, и на провинцијски комплекс спрам познатог режисера, па пристадоше. Драматизовао, смислио сценографију, одабрао музику, укључио у пројекат цело позориште и локалну средину; започео озбиљно први део „Од раја до пакла“, дао све од себе; у другом делу већ ветар задувао кроз главу, па постао одсутан, те, ту и тамо, да би себе забавио увео елементе фарсе (пример потпуно излишног и јефтиног сценског решења где мушкарац, отац главног лика, у једном тренутку глуми тетку као на аудицији, гег који се граничи са добрим укусом иако је глума добра); у наредном кораку толико му опала и пажња и идеје, па је спојио трећи и четврти део, напустио све, рекао да жури, да глумци наставе сами, као што су досад радили, само да на крају дигну покућство у ваздух, и да случајно не забораве да скину казаљке на сату. И отишао да чита неки нови роман, да пише колумне, да гостује по емисијама, да слуша панк… Површан и лак!

Две краљевске ложе сомборског Народног позоришта за 1о Паланчана

Другим речима, то што нисмо ни осетили да имамо 4 представе у једној и да трају 6 сати са паузама, дакле преко 5 сати, заслуга је аутобиографске прозе Ђорђа Лебовића и једног, у основи сентименталистичког, ма колико драматичног и елегичног, сећања на детињство и одрастање, а с таквом прозом средовечна публика лако се идентификује и разнежи. А то што, и поред тих шест сати глуме на сцени, имам осећај да је некако недорађено и стандрљано, поготово у последњим деловима, то је рукопис Горчина Стојановића. И не само то, већ од другог дела, могло се склопљених очију пратити шта се на сцени дешава, слушати као радио-драма, са много приповедања и коментарисања главног глумца. Наиме, главна техника којом Горчин драматизује прозу јесте нека врста радионичке технике – залеђене сцене или нарација са прекидима, а у тим прекидима остали глумци као неко луткарско позориште глуме оно што наратор говори или најављује. Потом, главни лик поново наставља да приповеда. У првом делу има више глуме, пажљиво одабраних и урађених сцена, а касније све је више нарације, скоро па препричавања. У првом делу сва пажња публике била је усмерена на то како ће одрастао човек одглумити дете, и тај човек је то одлично урадио, најпре, чини ми се, захваљујући свом невероватном гласу, специфичној боји тог гласа у којем има нечег свежег и дечачког. Прозни делови у првом делу су пажљиво одабрани, сценског има далеко више, а глумци најмање греше у њему, па су оставили утисак уиграности. Зато је овај део најдужи и најуспелији и, што се мене тиче, могло се и задржати на њему и са неким ефектним завршетком дати да се наслути идеја целог дела. А она, идеја, крије се у наслову, латинској изреци Семпер идем (Увек исто – мисли се на зло које је човек у стању да учини) и механизмима с којима се од тог зла бранимо, склањамо и опстајемо. На сцени се та идеја не среће као нит која веже све догађаје, него је уочавамо када је главни јунак експлицитно каже, односно кад захтева да му се прочита натпис у цркви.

И тако, и мило ми што сам гледала, и нисам одушевљена, не бих много изгубила да нисам гледала. Морао се утисак поправити књигом.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s