Сумрак богова

Београдско драмско позориште; текст сценарија: Ивор Мартинић; Режија, адаптација, сценографија: Јагош Марковић; по истоименом Висконтијевом филму; Глуме: Милан Гутовић, Бранка Шелић, Исидора Симјоновић, Владан Милић, Павле Пекић, Јово Максић, Милан Чучиловић, Милица Зарић, Вања Ненадић

Ко је гледао истоимени Висконтијев филм, драму ће доживети као сиже филма или резиме на техницистички начин, сведено. Најбоље је то дефинисао сам режисер рекавши да је драма логаритам појавности нацизма. Филм је, у том случају, декадентна прича о појави и ширењу фашизма у Немачкој.

Вагнеровско-ничеовска прича

И филм и драма су вагнеровско-ничеовска прича о нацизму а кроз призму догађаја и превирања у богатој породици Ашенбек у којој са појавом нацизма преовладава опредељење сарадње са нацистима да би се задржале привилегије. Али та сарадња отвара Пандорину кутију, и мрачне страсти у породици, које су за живота барона Јоакима држане под контролом, одједном покуљају. У драми нема других ликова доли чланова породице међу којима срећемо: декадентне бисексулаце, инцестуозне људе, фрустриране суицидне наследнике које унесрећују амбиције родитеља, бескрупулозне жене амбициозније и од самих мушкараца, подмукле људе спремне на све да дођу до положаја у друштву, манипулаторе који неосетно управљају другима као луткама… У тој галерији ликова, један по један губе битку, и то тако да што лик има више трагова хуманости у себи, то пре нестаје са позорнице. У друштвеним и породичним превирањима не преживљава најбескрупулознији или најмоћнији, како можемо очекивати, него најприлагодљивији и најмање експонирани . Наравно да су и ликови много боље окарактерисани и догађаји и цео друштвени контекст уверљивије приказани у филму.

То не значи да позоришна представа не заслужује пажњу. Најзанимљивије је размотрити којим су средствима и начинима сценариста и режисер свели сложену причу и сам феномен нацизма у крајње сведену сценску представу.

  1. Све се одиграва за једним великим стилским столом за којим седе актери свечано и класично обучени. Глумци имају мали маневарски простор, око своје столице и иза ње, те евентуално испод стола и на столу – простор који ионако током представе користи најдекадентнији лик, млади наследник, хомосексуалац Мартин. Док траје одређена сцена, глумци који су учесници те сцене активни су, док су остали залеђени у покрету и тиме се дочарава да су они заправо неприсутни.
  2. Ликови који су сви одреда умрли насилном смрћу, након убиства одлазе иза завесе наспрам стола, с десне стране. Пре него што их прогута мрак бивају снажно осветљени рефлектором. Сумњам да их насилна смрт прочишћава и слап светла пред мрак симболизује евентуално спасење, па не знам симболику тог светла, осим можда да појача њихов одлазак, да приватно учини јавним, без тајни.
  3. Два најмлађа лика, браћу наследнике глуме жене. Тиме је истакнута и њихова декаденција и инцестуозно-хомосексуална веза, а на симболичкој равни – суноврат вредности. Оба лика су трагични несрећници, иако нам је Мартин неподношљиво кваран. Према Гинтеру осећамо емпатију јер је жртва својих родитеља који му не дозвољавају да се бави музиком, и брата који га физички и емотивно злоставља. Млади Гинтер је непрестано у грчу унутрашњем који се споља очитује згрченим седењем на столици, тиковима на лицу и плачним и испрекиданим гласом. Окружен насиљем, неразумевањем и подмуклошћу, Гинтер се убија. На сцени је и иначе најчешће Мартин, али он најчешће и излази са сцене, враћа се све декадентнији, и у једном од тих повратака он је у нацистичкој униформи јер мисли да ће своју декаденцију и поступке сакрити иза униформе. Наравно, није успео, породица га је издала јер и остали имају своје амбиције.

Представа је мрачна на шекспировски начин, један по један лик страдају и нико није позитиван. Ништа нам не нуди наду. И док је у филму потпуно јасно да је његова амбиција била да прикаже све фазе и сву наказност нацизма и кварност носилаца те идеологије, представа, будући да је сведена на обрасце нацизма, изазива и другачија и шира размишљања.

Тако Ана Тасић (Циклични токови историје) види у представи образац свеукупне историје човечанства где је освајање власти увек прљаво, а вера у ново време наивна, јер људска поквареност је непресушна и вечна.

Дотле Златко Паковић (Конјуктурно противљење) види директну критику тренутне власти која се размеће силом и правом да чини шта хоће, а то што представу постављају у БДП чији је директор Југ Радивојевић отворено подржао напредњачку власт, види као само још једну игру власти која своју свемоћ доказује тако што повремено дозвољава критику.

Моје марлен-дитриховско учитавање

Обоје, Ана и Златко, забринути су због појаве десничарских снага у политикама европских земаља и обоје су, Златко екпслицитно, препознали и нашу актуелну ситуацију. Ја не бринем до те мере и не видим нити тај шекспировски универазлизам који види Ана, нити паралелу гебеловско-хитлеровског нацизма који учитава Златко у овим нашим балканско-турским примитивним аџијама. Иначе ми не би пало на ум да идем даље од филма и његовог мапираног сижеа у представи, јер представа нема толику вредност иако је добра, али су ме оваква учитавања подстакла да ствар и сама проширим. Филм је јасан, ликови су јасни – то је нацистичка Немачка, а десница није исто што и нацизам, нити мора нужно да се изобличи у фашизам иначе би све десничарске снаге прерасле у фашизам. С друге стране, оно што се у представи приписује нацистичким снагама (па и десним, по критичарима) срећемо и у левичарским покретима. Треба ли бољи пример од помора царске породице у Русији који је учинила левица и дошла на власт.

Ако се историја већ понавља, држимо се места где се каква историја понавља. С тим у вези ова представа може да развије страх од поновљеног немачког нацизма, или, рецимо, усташтва. Наравно да то неће бити као пре 70 година, добиће и добило је нове видове. А шта је друго него модерна гетоизација и фашизација то што нас уцењују освајањем стандарда, закона по њиховом, продајом, одрицањем територија, културе… што нам приписују геноцид до су истовремено благонаклони према геноциду над нама. И то све не бисмо ли ушли тамо где геостратешки већ припадамо. Оргијање власти можемо да препознамо и у Бриселу, не само на Балкану, и целу Европску унију као нови, софистициранији и лицемернији неофашизам и тортуру стандарда, бројки и политички коректних идеја. Има већ аутора који у ЕУ виде остварен нацистички сан који сада има другачије оружје и средства. Ако узмемо да без запада нема ни наших владара, онда је биланс јасан – ако у напредњацима и видимо фашистичке обрасце (а ко не види), њихово европско и германско порекло је јасно, како у 20. тако и у 21. веку. У јуначка лица са Немцима не љубе се вође покрета Наши и Образ, него зна се ко.

Но, ако се уздамо у понављање историје на које нас подсећа Ана, можемо се надати каквом српском устанку против силе и неправде и успостављању ако не парламентарне монархије, а оно наше балканске деспотије, у којој ће десне снаге имати своје место, које није кужно самим тим што је десно.

А што се представе тиче, иако је баш интелектуална и добро осмишљена, и драмски сасвим солидна, у диејном смислу није заслужила оволико разматрање и учитавања у том смеру. Иако је из истог миљеа, представа није ни вагнеровска, ни ничеовска (сувише су озбиљни и дубоки), него најпре марлен-дитриховска. Мартин управо и пева једну кабаретску песму из тог периода играјући на столу. То не значи да је представа кабаретска, него да је њен садржај везан искључиво за германско наслеђе, лили-марленско, или марлен-дитриховско. Јесте она светски позната, али је изворно немачка. И нисам се препознала. Ко јесте, његова (германска) ствар.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s