Царство небеско – Епика Балкана

Народно позориште и Битеф театар; Редитељ Јернеј Лоренци, Драматург Матиц Старина; Извођачи: Олга Одановић, Наташа Нинковић, Нада Шаргин, Хана Селимовић, Бранко Јеринић, Никола Вујовић, Бојан Жировић, Милутин Милошевић, Славен Дошло

За представу је потребно познавање косовског и преткосовског циклуса епских народних песама, тако ми се бар чини. Мада, почетак је такав да изгледа да је потребно само да имате баку или деку или бар да неко у породици зна и памти ваше рурално порекло, обичајност, веровања и вредности. Ту је извор митског – породична приповедања. Како је то тако добро осетио режисер Словенац? Па, ваљда зато што сваки народ има митско памћење, и кад знате митско и архетипско у једном народу, лако вам је поверовати, па и препознати то исто код других народа. Ако је наше колективно сећање везано за косовски мит, лако ћемо препознати шта је Русима Спев о Игоровом полку, Францизима Песма о Роланду, Немцима Песма о Нибелунзима итд. Архетипско код Срба је, препознаје један Словенац, митска косовска свест као практична провера хришћанских начела по којима се у одсудном моменту опредељују за душу, не за тело; за вредност, а не за рачуницу; за идеал, не за прагматичност; за смрт ради пуног живота, а не за голи живот ради преживљавања. Драматика је у томе што ти чиниоци постоје паралелно и увек имамо могућност опредељивања. Они су важни у посебним одсудним моментима кад се као колектив налазимо на проби и испиту. Да ли бисмо га положили данас? То испитивање митског данас тема је представе. Претпостављам да је настала радионички.

Дубоко ме се тиче

Као Стеван Мусић који је у епској поезији закаснио у бој, али се придружио накнадно и храбро борио, те погинуо славно, тако и ми закаснисмо на представу, на њен први део у Народном позоришту. Но, храбро смо успели да се укључимо после једно 15 минута и славно се препознали у даљем току и од неких тамо паланчана који нису одавде постали они којих се итекако тиче све што с ена сцени дешава, и временски и посторно. На сцени седе познати глумци, али су они именовани у програмима као извођачи. Мени су најпре личили на сведоке косовског мита. Ко не би кад они што на сцени седе причају неке приче из свог живота које све имамо и ми или смо их чули од својих очева, деда?! Већ се препознајемо. Сензибилизовали су нас тим епским причама за неку даљу и дубљу идентификацију с митом. Следе глумачке бравуре у којима извођачи интерпретирају познате актере косовског епа: Олга Одаловић мајку Југовић, Наташа Нинковић царицу Милицу, Нада Шаргин Косовку девојку, Бојан Жировић Цара Лазара, Милутин Милошевић Стевана Мусића, па Косанчића, Југовића, а шта је тачно била Хана Адровић – није ми до краја било јасно, можда је представљала гавране и гласнике. Прилично јасан лик је био Бранка Јеринића – он је глас разума стар колико и мит, али смо ипак најтеже препознали да се иза њега крије Вук Бранковић. Потпуно одговарајуће – такав глас разума у преломним моментима је глас издаје, и нико не жели да се идентификује с њим. Избор стихова које су говорили у сагласности је са бојом хаљина: мајка у црном, царица у црвеном, девојка у белом. Мушки су били у црним оделима сви, што тумачим као намерно одсуство емоција, вођени су само чистом дужношћу. Зашто се Стеван Мусић односно М. Милошевић разгаћио (скинуо), нисам успела да одгонетнем, али ми није сметало, није ми личило само на сценски трик или сувишан ефекат.

Звуци и одјеци

Током целе представе основни звук је глас глумаца, са много пауза, а чује се и њихов уздах и дах. на сцени је нека лежећа гитара или већ какав други жичани инструмент и повремено неко од извођача тандрља на том иснтрументу. Дакле, нису у питању гусле, него неки други инструмент, али сам то ипак доживела као гусле без којих наше епике ни нема. Шта је том дисхармонијом желео да поручи режисер и извођачи нисам баш сигурна. Можда да гусле кваре чисто приповедање и постају средство пропаганде? Или да је збиља буила мало другачија од гуслања? Како год, то дрндање жичаног инструмента није било ни једини ни најважнији звук. Повремено су се чули и неки пуштени звуци, нека чудна музика атмосфере као у радио-драмама. Завршницу и исход битке у миту подвукла је једна једина песма, скромних мелодијских захтева, али је ипак сматрају једном од најлепших црквених песама јер је, управо због скромних захтева, може да пева свако, читав један народ. Ту песму почиње да пева лик цара Лазара, а остали се прикључују, устајући са праволинијски постављених столица на сцени и стајући у круг у позадини сцене, за микрофоне. Та је сцена кључна у првом делу и симболички представља прерастање приповедања у мит. Реч је о песми „Два анђела“, обична богомољачка песма из регистра оних песмица владике Николаја које се певају по црквама и о празницима на црквеним саборима. Као што сви знају – музика је само најјаче средство поистовећивања и емпатије. У овој представи још је један начин емпатисања веома изражен. начин на који глумци слушају једни друге: с пажњом, упијајући, целим бићем слушају оног другог. Судбина једног је судбина сваког од њих, а судбина њих је судбина и нас у публици. На тај начин је индивидуално учинио колективним. Шта је то него почетак мита?! Архетип. Праслика и слушања, и саучествовања, и сапатништва, и састрадалништва, и заједничарења.

Речи црквене песме Два анђела.

Биланс битке и живот мита

Друг део представе гледали смо у Битеф-театру, дакле подразумевала се шетња од 10-ак 15-ак минута. Симболички то је део још једне сензибилизације публике за време после битке. С тим у вези је и промена позорнице. Глумци сада седе у кругу, за великим кружним столом, а публика је свуда около. И осветљење је другачије па тачно видите боре Олге, сало Наташе Нинковић, провиде се ребра Наде Шаргин испод беле хаљине… Уз то се натуралистичи износе подаци исхода битке: колико је крви проливено у литрама, колико метала скршено у килограмима итд. Милица приговара Лазару, не поноси се више, развијају се нови проблеми живота без јунака јер су сви погинули… Звуци су сада сведени на шкрипање микрофона, све је огољено. Песма више није хорска и колективна него инвидулано музицирање, тј. пребирање по диркама. Мелодије има, али музика нема снагу као у првом делу. Међутим, певамо и даље, с другом снагом, другачијим стилом, али пева се исто.

Референдумско огољавање

Врхунац у овом делу представља поновни излазак Стевана Мусића, опет у гаћама, који нам плеше свој бој са Турцима од тренутка кад је кренуо у бој, па до тренутка кад је погинуо. Његов борилачки плес прати текст изговорен урбаним жаргоном, преувеличано, као у стрипу, али сасвим солидно приказује метеж битке. Његово кидање на сцени оставља без даха, а жаргон нас засмејава. Претерано у сваком погледу – текстуално, покретом… Та секвенца, иако изгледа претенциозно и неуклопљено, заправо успоставља везу са свим будућим ратовима и јунаштвима народа који непрестано војује за своју слободу под капом косовског мита. А епска свест присутна је на неки свој ишчашен начин, и у вицевима тог народа, и у уличним тучама преступника, као и у великим историјским биткама. Кад су времена нејуначка, остаје виц и улични окршаји. Тако разумевам егзибиционизам М. Милошевића и ово поигравање са Стеваном Мусићем данас. Као што Стеван Мусић није желео да изостане с боја, ни нараштаји који користе такав жаргон не би изостали из одсудног боја, иако нам то тако не изгледа данас. У том светлу и разгаћавање Стевана Мусића заправо баца посебно светло, посебно огољава једно питање – да ли смо кроз историју били спремни, и да ли смо данас спремни да учествујемо у борби, или бисмо окаснили, одустали, повукли се, побегли. Какво је наше опредељење данас? Зато је Мусић го. Кроз њега огољен је проблем учешћа, могућност избора и резултат опредељења. Чист референдум.

Драмска представа као масовна крстионица

Бирајући ову представу, и стављајући је на списак оних које обавезно треба погледати, мој страх је био да ће режисер да демитологизује косовски мит, да га разори, да га цепка и покуша поново да га склопи показујући његову савремену неупотребљивост, не зато што га не разуме, него зато што хоће да га провери и евентуално покаже да он данас не хода јер не афирмише живот. Све је то урадио, али мит опет није разорио. Сви смо се препознали, а доказ да мит и данас „хода“ наше је препознавање и идентификација, наше сузе и наш дигнитет после представе. Као да нас је представа онако групно потопила у некој рајској води, поново крстила у некој масовној крстионици. Они извођачи добили су још стотинак нових немих сведока мита – то смо ми у публици. Боже благи, помилуј!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s