Доплер

Српско народно позориште, Нови Сад; Ерланд Лу (писац романа); драматизација Николина Ђураковић; редитељ: Александар Поповски; играју: Страхиња Бојовић, Радоје Чупић, Јована Стипић, Исидора Влчек, Ненад Пећинар, Александар Гајин, Јована Балашевић, Игор Павловић

Норвешки писац и неколико његових романа о савременом човеку у потрошачком друштву којему је таквог живота доста, популаран је и код нас. Први у низу тих романа Доплер (по имену јунака, а не по медицинској справи) разматра проблем поновног освајања слободе, изласка из машине свакодневног стицања у који је упао човек. Доплеру једног дана пукне филм и он се повлачи у шуму надомак града у ком је живео. Одатле боље и другачије разуме живот у граду, а истовремено среће људе који су у некој врсти трагања и побуне или бега од постојећег система. Јунак на тај начин разматра и туђе, не само своје идеје о животу и свету који га окружује. Са женим и дететом се повремено виђа, а најближи пријатељ му је младунче лоса чију је мајку убио да би се прехранио. То је, укратко, радња и романа и представе. Редитељ се потрудио да представа буде што духовитија, роман делује озбиљније иако има неки стрип-однос према стварности.

У представи су најзанимљивији споредни ликови. Због скраћења у односу на роман они су још живописнији и мање оптерећени теоретизацијом и коментарима. Читава једна галерија чудака продефилује у новом „дивљем“ животу Доплера. Неки од њих су свесни своје побуне и другојачијости, неки не, и имају своје присилне радње у природи или чудне хобије и пасије. Међу њима посебно се издваја извесни конзервативац који за наше поимање представља модерног глобалисту који форсира здрав живот, источњачке вештине, активизам невладиних организација… И њему недостаје смисао као и свима осталима у галерији. У једном тренутку као да сви од Доплера и шуме очекују уливање неког смисла, неког дубљег разлога. Представа се завршава ведро, веселим певањем једне верзије „За милион година“ у чему учествују сви шумски „становници“, стални као Доплер, али и они који ту само трче и долазе да се одморе, али и породица из града. То ми сугерише да је смисао у заједници, али то је моје учитавање. Представа нема такве претензије.

Не може човек рећи да је промашио ако је погледао ову представу. Сви су изашли с лицима развученим у осмех, а сви су се препознали у недаћама које има јунак. Ипак, представа је на нивоу приредбе. Као да је роман драматизован на часовима пројектне наставе српског језика. Све има, личи да ће бити нешто, а опет није ништа нарочито дубоко, нити високо, а ни широко. Доплер би, по свему, требало да је субверзиван, побуњеник против потрошачког друштва и вредности система. Требало је стварно бити неозбиљан или неталентован па не учинити дело субверзивним.

Па и роман, ма како тема била озбиљна, само је поза. Писац заправо не верује у тај мит побуне и бега из цивилизације, то се у роману стално осећа. Делује као да је пре писања романа истраживао која би тема била згодна за модерног човека, па пошто је добио резултате, сео и написао роман тачно по ономе што је добијено истраживањем. Оноликог кје обима и каквоће колико му је самом потребно за, рецимо, допуну буџета, или за поправак имиџа у неком другом послу који ради или планира да уради. Другим речима, роман је имао шансу да буде велик и значајан. Остао је досетљив. Представа није ни то.

Највише симпатија и осмеха изазвао ми је глумац који је глумио лоса, Радоје Чупић. С врло мало успорених покрета, и мало мимике, успео је да дочара наивност животиње у свету људи. Видим – човек је, а видим – и лос је. Видим, висок и крупан човек, а видим – дете лоса је.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s