Бела хомољска вило, на тебе ми криво

Хомољске планине: Мали и Велики Вукан, бања Ждрело (Планинарско-спортска секција, Нови Сад)

Добро је да смо чули да ће те суботе дувати снажан и леден ветар. То фотографија није могла забележити – ветар. Шибао нас је, дрвеће је шкрипало, носио је наше гласове, учинио да руке не вадимо из рукавица и џепова без неке велике потребе. Ветар на планини је потпуно ново искуство, није баш пријатно, али није ни тешко. Занимљиво.

Бела вило на тебе ми криво

Хомољске планине другачије сам замишљала, некако мистичније и самосвојније, а оне личе на остале масиве у источној Србији. За та моја очекивања вероватно је „крива“ Светлана Стевић из чијих сам грлених песма слушала за тајне Хомоља, његова веровања, обичаје, чудесне метафоре. Није било затајности и паганског из мојих представа о Хомољу. Осим ветра, ништа друго необично не угледах, а не знам тачно шта је требало да угледам, али бих препознала. Накнадно од Бранке чујем да је она на Хомоље ишла са друге стране и по другачијем времену, те да су затицали завезано дрвеће и клупчиће… Не знам да ли сам и ја то очекивала. Не баш то, али неку атмосферу, нешто у ваздуху и природи што ће личити на тај осећај који изазива магија.

Кажњенички вод на путу до Великог Вукана

И без ветра ово је био чудан и на више начина непријатан поход. Водич је више личио на гонича који као да је обуку за планинарског водича завршио у Легији странаца. Свој посао је схватио преозбиљно, као да води пук маринаца у освајање неке колоније, а не шаку људи у рекреативно планинарење. У строју нема приче, нема бодрења ових што заостају, најспорије пребацују напред, и само је фалило да на паузи остали лупају чвегере овима што су спори, и то у колони један по један. ма шта, нема ни гажења траве док гонич не одреди како. Ко на било који начин повреди сујету легионара, бива кажњен тиме што не може да иде куд је хтео него куд овај одреди. Тако се, по казни што сам у строју причала, запутих само на велики Вукан у кажњеничком воду од нас 6-7 које су чували друга два водича са људским ликом, један на крају, други на почетку. Ваљда да не побегнемо!

Велики Вукан – велики смрз, Снешка и ја

Кад сам угледала прво шибље са ињем, прво сам помислила да је то таква врста биљке. До Великог Вукана сваки је грм и свако голо дрво било као новогодишњи украси – посуто белином. Прсти су мрзли толико да нам је било мрско и да се фотографишемо на освојеном врху. Иако је гонич заповедио да кажњенички вод чека остале на врху, срећа да су ова двојица са људским ликом схватили да је много хладно да бисмо стајали на месту у заветрини. Тако кренусмо надоле, у подножје, према селу и бањи Ждрело одакле смо и кренули. Било је топлије, чак је и сунце синуло. Раположење нам није покварио Страх(иња) и трепет похода.

У бањи Ждрело само што нас нису пождрали

У бањи нас дочекаше као да им је криво што смо дошли да се купамо, а они морају да раде, па онако надрндани ништа не дају и још ти подмећу да си крив што нема кључа, што нема места у свлачионицама… Посвуда упозорења и ограђивања о томе да они не одговарају за аута на паркингу, за ствари у касетама… вероватно ни за бактерије у базену. Кажем базен јер то бања није, него обичан подгрејан хлорисан базен. Не знам шта је посреди – је ли то неки примитивизам нашег света који живи по ободима. Или је то резултат неке црне магије која озловољи људе подно Хомоља, па је то учинио и са гоничем Страх(иња) и трепет, и са рецепционеркама. Како год, нама нису покварили баш толико расположење, најпре јер смо се држали заједно, а затим јер смо довољно стари и мудри да знамо да свако искуство, па и непријатно, злата вреди. Ма, није ми уживање у топлој води покваро ни страшан неукус бетонске галантерије, неке квазиантичке скулптуре, змајеви… Тешки неукус, почев од хотелеског комплекса који је у облику замка, који изгледа отприлике као да је прављен по макети коју су израдили основци на часовима техничког, па надробили свашта. Ипак, искрено ме обрадовала и једна домаћа крава црно-белка, и није ми јасно коме су и зашто требале оне античке богиње.

Без малог Вукана, али са Малом Славицом

Ако и нисмо видели Мали Вукан, видели смо Малу. Бања Ждрело је била и место где нам је Мала Славица приредила радост сусрета. Иако је променила неке навике, остала иста: исте ствари је нервирају, па мора да исприча шта је нервирало без обзира на то што се нисмо видели годинама и што је много паметније да причамо о себи; пуши, пије цедевиту, џекира се плаћајући рачуне и купујући поклоне. Нико се није сетио да тај сусрет овековечи фотографијом. За мене је то знак да је сусрет био леп и да нас је догађај испунио, те остао у срцу, без фоткања.

фото-албум

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s