Јами дистрикт

Битеф театар,Београд (копрудукција са Тивтом, Сегедином и Новим Садом); текст: Милена Богавац; режија Кокан Младеновић; оригинална музика: Марко Грубић; играју: Исидора Симијоновић, Вања Ненадић, Нина Нешковић

Представа је побрала све награде, обишла све градове по региону, али је тешко наћи поштен приказ или критику, само узгредни хвалоспеви. А тражила сам је да видим да ли је само ја видим бруталном, у правом смислу те речи, не у жаргонском.

Јер, све је брутално у овој представи. Прво, то ни није позоришна представа, више је перфоманс јер је брутално нарушено јединство и времена и места и радње. Перфоманс је претежно музички, а музика је такође брутална и бучна.

Посреди је брутална промена од Мајке (Српкиња), Студенткиње (Хрватица) и Учитељице (муслиманка из Босне) који су живели у миру и бавили се својим пословима, имале циљеве и наду пре рата, до безличних радница у некој корпорацији где раде пола дана за бедан новац, можда и у пеленама, без циља и без будућности, без снова, са туђим речима које понављају по дикатату великих корпорација. Сам рат је представљен кроз неколико духовитих освајачких похода нареченог светог земљишта које својатају сва три народа. Али рат није завршен кад се престало пуцати и проливати крв, настављен је у свакодневној политици, на медијима, ратовањем ситним разликама у језику, у вери, историји… Глумице, затим, у својеврсним музичко-сценским монолозима представљају типичан однос према животу три зараћена народа. Наравно да смо најбоље запамтили однос према деци: Хрватица је представила један родољубиви спартански дух у васпитању деце, Српкиња разнеженост и претерану рањивост, муслиманка из Босне олак однос према деци као према малим одраслима у фазону како ћемо-лако ћемо. И, наравно, највише нас је згрозио читав мали, брутални рат псовкама, што је свакако арсенал покупљен са друштвених мрежа.

Брутална су сценска решења почев од тога да нас и пре представе, док још седамо, дочекују мајмуни и страшно криче – три жене које сада раде у образовном центру у дистрикту и, каква брутална иронија, причају прекројену историју, довољно ненасилну и ослобођену мита да одговара свима и не оставља ни на ког трага. Људи долазе јер је забавно, а не јер је поучно.

Прст у око и булдожер-поетика

Представа је најављивана као преиспитивање национализма и националних митова, али и модерног анационалног света, света великих корпорација без душе. Сасвим је у реду довести то у везу, а онда обоје под сумњу. Бруталност је у томе што не нуди решење, а руши митове. По признању самог редитеља, хтели су да се наругају национализму. Учинили су много више: прозвали су, изобличили, упростачили, згњечили, унели омразу… Међутим, има у тим настојањима, ма колико убитачна, прецизна и натуралистички уверљива била, нешто недостатно, некако једнодимензионално, па и празно због тога. Јер шта је живот без ирационалног. Голи живот! Представа, каже опет редитељ Кокан Младеновић, удара у стомак и главу. За главу нисам сигурна, можда сам и примила ударац, али ми глава свашта подноси. Ударац у стомак нисам примила, ни изблиза јер емоција које ударају у стомак – нема. Представу сам најпре доживела као трпање прста у око. Можете да се измакнете или не, да се правите да не плачете кад Српкиња почне да једе земљу (под условом да сте се идентификовали и то вас је дирнуло), да се љутите на оног ко вам је тај прст покушао забити у оку, или да му се дивите што је некима другима забо прст у око, па жмиркају, а ви нисте из те бранше, слободно гледате, вас је својом бруталношћу помиловао; али нека је, враг им матер, некима гурнуо прст, кад ионако не виде стварност, слепци једни! Чини ми се да сам и седела са једном таквом која је редитељско трпање прста у око схватила и као своју освету онима са јасним националним , верским, а за мене то значи и – личним, идентитетом. „То је позориште!“ узвикнула је таква победоносно.

Чак и кад чујем и видим Кокана Младеновића, а камоли кад погледам нешто што ради, не допада ми се свет његових идеја који не оставља места за заблуду, за мит, за контемплатативно, за бескорисно, за илузију, за ирационално. И ту нема позоришта јер позориште полази од обавезне магије. Какве магије може бити ако сте стално и по сваку цену ангажовани, критични и као булдожер рашчишћавате наслаге те стварности?! Милена Богавац отворени је заговорник неког другачијег, анационалног, глобалног друштва, а може ли шта бити ирационалније од тога?! И нека и постоји и таква поетика, таква естетика. Проблем са тим уверењима јесте то што их они заправо немају, него их заснивају на критици и рушењу затеченог. Ако ништа друго, они би бар да преименују затечено, на пример српски језик, како не би остало ни Н од националног. При томе користе један помало подао и метод: бију национализам оружјем самог национализма, вадећи речи и изразе из контекста и постављајући их у други гротескни контекст, узимајући само ружне примере… Врхунац тог метода у перфомансу је засигурно квази-научна аргументација где се на екрану приказују резултати научних анализа ДНК док коментатор говори да и нема разлика међу трима народима, и док позирницом капље крв на све стране, закључује да су разлике само културолошке. Тај аргумент би требало да нас дотуче, али националисти знају да су управо те разлике вредне пожртвовања, иначе – све је мајмунски дистрикт!

Нисмо исти

Без обзира на такву булдожер-поетику, Кокан Младеновић ме увек запањи довитљивошћу, дубином приступа. Другим речима, свет идеја и вредности не делимо, али могу да разговарам са таквом сценом, није ми јефтино, водвиљско и бесплодно као на пример, драме Биљане Србљановић којој, такође, ништа није свето. Иако ни редитељу ни драмском писцу није била намера, заправо су ми појачали утемељење у колективном. Зашто не рећи – националном колективном. Да, терају ме да се преиспитујем али ме и утемељују у националном. И након рашчишћавања терена булдожер-перфомансом, признала сам све аргументе овог ангажованог позоришта, али нисмо исто, нисмо. Немам никакву потребу да опонирам, извлачим контра-аргументе или псујем као он нас којима је повремено ЈА=МИ. Јами! Довољно је ако кажем да ми је чак и у тој безочној бруталности све српско било блиско и моје, чак и кад се слажем са критиком. Потпуно ирационално, али тако је. И то ниједан булдожер не може искоренити.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s