Планина-јунак ЦЕР

Текериш, посета музеју Церске битке,спомен – костурница палим борцима који су извојевали прву победу над Аустроугарском војском у Великом рату. Наставак пута аутобусом до планинарског дома “Липова вода” (620 мнв). Пешачење од пл. дома преко врха Цера (Шанчине 689 мнв ),до Крстова и у повратку до Косаниног града, дужина стазе око 10 км. (ПСД „Равничар“ Бачка Паланка)

Текеришки пешкир је и наш убрус

Када смо изашли из аутобуса на Текеришу, пред самим спомен-музејом, који је једна мала бивша капелица, а около оронуле и празне куће, изгледали ми неки споменици и травњак са хумкама некако аматерски, као неки неуки српски генералски пантеон. Али, оно што човек може да уради предметима, појавама, људима не може ниједан камен, ни гипс, ни рипс! Како од аматеризма да направи врхунску уметност; од провинцијализма, најлепшу лирику…. Кустос нам је била једна робусна женица, сувише лежерно обучена, неодређених година, помало мушкобањаста. Али, кад је проговорила, па се дохватила оних малих, ратних прича, па их есенцирала, па јој зацаклиле очи… Те њене речи победиле су сив јесењи дан, и неугледност места, скромност музеја, неуку разбацаност биста војвода… Сви смо се одједном нашли на неком великом, светлом и светом месту, и изнутра обасјани, разнежени и поносни крочили смо у музеј као у дворац или цркву, и ходали међ бистама и по хумкама као међ рањеницима и свецима. И, свако је причу о Текеришком пешкиру и Перси, Спаића девојци, извезао и на свој убрус, тамо код куће, имао не имао свог церског, сувоборског, солунског или каквог другог ратника.

Спомен-музеј на Текеришу
Персин пешкир у малом спомен-музеју

Топао јесењи дан без сунца, благ ветар. Предели којима шетамо пошумљени су, а при врху има војске, још увек. Године 1914. ту су били пашњаци без шуме – тешко замисливо. Горе на врху где је војска, каже локални водич, садио се кромпир још после Другог светског рата. Сад је шума и шибље.
Без напора стижемо до Крстова. У подножју Цера су три манастира, а ми, слепци, нисмо свратили ни до једног. Тура лагана, прелагана, једва да је било успона, отприлике као на ћуприју, и сумњам да је ту било 12 км како је писало. Као до града и назад. Више се кафендисало пред планинарским домом и седело на Крстовима, него што се пешачило. И да није било Текериша – где си бо – ниде, шта си радио – ништа. Е, па била сам на јуначкој, митској планини Церу.

Пропланак и излетиште Крстови одржава монах из оближњег манастира. Дође пешке одоле носећи алат, даске, прави клупе, коси траву, свезује шипраг, а направио је и кућицу веверици Вери. Као у Кустуричином филму „Млечни пут“. Оплеменио је природу својом бригом, није је уништио ради свог хира.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s