Воз

Звездара театар, Београд (гостовање у Позоришту младих, Нови Сад); текст Кормак Макарти; режија и адаптација Воја Брајовић; глумци: Воја Брајовић и Сергеј Трифуновић

Где ли је само Воја ово ископао? Можда тај воз осим што се драма одиграва негде у предграђу где је железничка станица, има и неку вишу симболику. Непотребна је, представа је већ својим текстом освојила све симболичке просторе.

Апологетска драма

Чиста апологетика у којој су, како обично бива, аргументи атеисте (Бели, интелектуалац без смисла, очајан, спашен од самоубиства) наизглед јачи од аргумената верујућег човека (Црни, човек са социјалног дна, велики грешник и велики покајник и преобраћеник, човек с мисијом да покуша да спасе очајнике). То што је лик Црног (Воја Брајовић) убедљивији у свом безверју бива зато што атеизам увек делује убедљивије својим рационалним аргументима, а вера не трпи доказе, не требају јој, вера тражи веру. Али, разлог томе може бити и савршена Војина дикција. Кад заурла после ко зна којег покушаја Црног да му објасни смисао вере, да му је помисао на вечни живот неподношљива управо зато што ће тамо да буде са онима који су га мучили у овом животу, схватамо шта значи да пакао започиње већ у на земљи, у овом животу. Бели живи већ у паклу.

То што Црном (Сергеју Трифуновићу) не успева да му пружи трун наде и што то никада неће моћи није само до текста драме, него и због Сергејеве блентаве глуме. Његове кретње су сувишне, у нескладу са мисијом коју му улога налаже, више делује „ја нисам одавде, ја сам свој и терајте се сви“ каоко он иначе делује; већину представе окренут је леђима или клавиру, те га, иако смо седели у првим редовима, пола нисмо разумели. Брстио је, преко језика преваљивао речи, шмрцао, увлачио ваздух, понекад се досађивао и свега пар пауза изнео је са одређеним емотивним набојем и био на прагу да нас увери како разуме и воли свог професора и да му еј стало до његове душе.

Неко је рекао да нит га је Црни убедио да верује, нит Бели да жели да поверује. Нажалост, то је истина, сувише је велик и апологетски текст да би се могао донети тако што један глумац ни не глуми, него је такав иначе, а други је сувише занатски, па делује као проповедник или водитељ који грми са неког атеистичког радија. Но, текст је сам по себи довољно добар, да се цела представа може назвати добром, а последица тога што глумци не глуме или преглуме јесте то што нам је помало досадна и изгледа да се могла скратити.

Ужасно ме нервирало бесмислено пребирање по диркама и Сергејево запевање неке песме. Тек после видим да је то Том Вејтс и госпел чији би назив највише одговарао нашем „Христос посреди нас“ ако буквалан превод „Исус ће бити овде“ у протестантизму има то значење.

А ко је био међу нама

Шта је било између нас после представе и каквог је трага оставила, најбоље говори то што смо Бранка и ја потпуно изгубиле представу о времену и простору: отишле по ауто, па се изгубиле у граду који напамет знамо; ем једва нађосмо ауто, ем заборависмо на време, па остависмо Ољу и Гагу да чекају предуго. Шта је међу њима двема, пак, било, најбоље говори то што нам нису веровале да смо се изгубиле у времену и простору и нисмо биле негде на кафи. Ттешко је то пренети човеку и оном којег волиш и знаш. Није било лако глумцима пренети нама незнанцима читаву једну апологетску драмску причу. Слаб је човек, а вера је променљива и неухватљива категорија.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s