Врата раја на Фрушкаћу

На слици стојим лежерно уз сигматизовано дрво (с натписом Врата раја), као да је то неки улаз у леп шумарак. Али, док нисам стала у тај манекенски положај, презнојах се цела, што од напора, што од страха да ћу се оклизнути и стрмекнути одакле сам и пошла. Врата раја нису врата, пре су неко гротло од влаге и клизавог тла, најнеприступачнија стаза на Фрушкој гори, и буквално се пење четвороношки. Нема ни дрвећа за које би се човек могао ухватити, па ни бусења, а каменчићи и прашина под ногама стално враћају уназад. Срећа, па то није сувише дуга екстремност и релативно брзо се савлада. Планинари из околине кажу – ниси планинар док се не попнеш уз Врата раја. На та врата уђох два пута у 2019. години, први пут планирано, други пут непланирано.

Планинарско крштење, Жућа и рој комараца

Први пут је било 22. јуна 2019. са ПД „Фрушка гора“. Кренусмо из Парагова свега нас петоро, од чега је један момак био трекингаш, па нас је брзо оставио и отишао неким својим стазама и само се повремено појављивао. Будући да је био врео дан и права инвазија комараца, размишљали су да ли уопште да иду до Врата раја. кад чуше да ја нсиам никад била, одлучише да иду да ме „планинарски крсте“. И тако освојих Врата раја у цугу, готово без стајања. Очевидаца било четири: чика Живко, Милена, трекингаш и водич кога зовем Алфа-ромео. Сложили су се да сам сад прави планинар ида сам примљена у клуб. У очевице нисам урачунала само керче Жућу са Орловог гнезда који нас је пратио све време. И рој комараца.

Подасе и наподасе

Још док смо се у јуну пењали на Врата раја, питала сам се како се ту силази, и закључила да је то могуће једино ако седнеш на оне каменчиће и прашину па се спустиш доле као по снегу. На Јесењем маратону ПСД „Железничар“ видела сам како то изгледа – спушта се уз уже, држећи се њега као за какве рукохвате. Тако су сви учесници који су бирали максималних 25 километара сишли низ Врата раја, а ја сам се и спустила и попела, не због узбуђења или неког егзибиционизма, него…

Таман кад сам се спустила и чекам Лелу, те посегнух за апаратом да фотографишем, схватим да сам га оставила горе на врху у јакни коју сам обесила на дрво док смо правиле паузу. Будући да сам се добро осећала и дотле ми ништа није било тешке, из тих стопа се вратих. Сви доле, ја горе. Што би Босанци рекли: сви подасе, ја наподасе. Већ при самом врху, почех питати оне који силазе имају ли неког на врху да им телефоном јаве да понесу јакну. Један се дечко понуди да се он врати јер нема много до врха. И тако тих последњих пар десетина корака наподасе нисам прешла, донела ми младост што је старост заборавила. То је било баш узбудљиво, али сам, без обзира на то, закључила да нисам за ова масовна планинарења јер дођу свакакви, немају технику ходања ни по равном, а камоли по неравном, па надигну прашину и галаму, као да су на коњским тркама. Да баксуз буде већи, лела оставила мобилни на паркингу на Поповици одакле је маратон кретао. Док се презувала оставила га на ауто, и приметила тек кад смо стигли у Паланку. И тако док је Лела била на губитку, има неко ко се баш добрано овајдио на јесењем маратону ПСД „Железничар“. Наша или је њихова полиција, у чијој год служби да је и шта год да јој је задатак, није била ту да евентуално помогне у проласку, одласку, проток хиљаду људи и стотине возила. Не, они су у тој количини људи а на уском простору као што је Поповица видели одличну прилику за глобу. У 9.оо маратон је кренуо, у 9.15 је мафијашка војска зашла по Поповици и фотографисала све аутомобиле који су на паркингу код окретишта непрописно заузели бетонски део; оне који су пола на бетону, пола на трави; оне по банкинама и којекуде. Практично – свуда јер на Поповици нема ни поштених ћуприја. Добила сам поздрав од њих у року од недељу дана, све са претњама шта ће да раде и колико да наплате ако не признам да је мој ауто и да сам возила, тј. паркирала, или да знам ко је возио мој ауто и пријавим га. У прилозима тих претњи – мој ауто и околиш фотографисан од 9.15 до 9.17. Каква ефикасна акција по мафијашком алгоритму за пуњење буџета! Дадох поводом Јесењег маратона додатну таксу држави која се за овакве ствари смилује па ако платиш одмах, рекет је само пола од оног што закон тражи. Није ми жао, све што волиш, има да кошта! Знају то и рекеташи. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s