Тартиф

СНП Нови Сад и Сомборско позориште, Нови Сад; Молијер, режија Игор Вук Торбица; играју: Саша Торлаковић, Нинослав Ђорђевић, Хана Селимовић, Тијана Марковић, Марко Марковић, Даница Грубачки…

У једној реченици: Торбица је иступио из жанра, комедију преиначио, али је опет остао у њој, није је уништио и унаказио, само јој је дао ноту сериозног.

Сериозно

Сериозно је за мене увек значило озбиљније од озбиљног, али не укочено озбиљно, него величанствено озбиљно, оно озбиљно које универзализује неку озбиљну причу, отвара нова озбиљна питања, опомиње и тера на размишљање. Е, таква је ова… хм, шта ова? Драма, трагедија, комедија? Оно „ауторски пројекат“ које уз Торбичино дело редовно стоји, настало је не само због немогућности жанровског одређења, него и из немогућности да се прецизира шта је Молијерово, а колико је ауторског самог Торбице. Много је ауторског, али срж је Молијерова.

Шта је урадио Торбица са наслеђеним Молијером? Схватио је да данас лицемерни свештеник није неко ко се може наћи у свачијој кући и унети пометњу.Схватио је да је стварност и свакодневница савременог човека далеко комплекснија и да су опасности далеко веће и скривеније. Зато Тартиф није један човек, него има читаво министарство посленика који су задужени не само за наш морал, него за нашу свест, као и за „несвест“, за наш живот, као и за смрт оних који штрче и сметају општој несвести. И решио да то раскринка. Пошто није само један човек онај кога треба раскринкати, он раскринкава читаву појаву тартифизма данас, али и нас на које та појава утиче. Лично, најснажније и најстрашније ми је било управо ово раскринкавање нас, а не појаве. Појава ко појава, свашта јој се може приписати. Неко је у појави иза Тартифа видео Вучићев систем, неко глобализам, неко Европску унију, неко телевизор и интернет, неко медијску манипулацију људима… Медијска манипулација најближа је мом поимању ове неименоване појаве у представи, али она не искључује и остала именовања и препознавања појаве, јер се та манипулација очитава и у вучићизму, и у глобализму, и у европеизму и путем ТВ…

Торбица је закорачио даље и дубље. Корак више од Молијеровог Тартифа и онога што би Тартиф данас могао значити јесте у томе што Торбица испитује нашу одговорност за успех Тартифових опсена којима је премрежио наше домове, наша срца, наше умове…

Почетак представе затиче породицу у којој је само домаћин апсолутно опчињен Тартифом (читај-појавом), а остали су сумњичави, не допадају им се разне ствари код тог човека, али се не супротстављају, неко јер није још рашчистио шта му смета, неко јер се шлихта домаћину, неко јер је већ препознао неку корист за себе у тој домаћиновој заслепљености Тартифом… Само Дорина стопостотно зна да та појава није ништа добро и само она отворено говори и другима, и домаћину и Тартифу самом против таквог човека и његовог понашања. Говори и нама, публици, одмах на почетку представе, што је на сцени решено снажним осветљењем док се она окренута лицем нама изјашњава о тој појави. Убацује нас одмах у срце проблема. Тек затим светло постаје нормално, почиње представа, улазе други ликови и Торбица се надаље мање-више држи Молијера. Делимично, јер јунакиња је, заправо, Дорина и гледамо како се она све више опире и све више изгледа луда другима; и како су други све више на граници тога да се препусте.

Министарство опсене

Торбица мења крај, лаганим, али снажним заокретом, односно проширује крај. Опсенар Тартиф опчинио је и занео све укућане, осим Дорине. Сценско решење за то је сан свих укућана, и некакве падавине шљокица и труња. Наравно, Дорина се опире тој опсени и Тартиф нема другог решења него је убија. Он је, истовремено, једини потпуно свестан да Дорина није луда. Активира затим посебно министарство која уклања све трагове опсене, а Даринин леш уопште не уклањају, стављају га испод стола, као опомену или као тест к0лико им је опсенарство успело. Укућани се буде, виде Доринин леш, али не реагују, седају за сто као да се ништа није догодило. Нико више нема никакве сумње, нико не негодује, нико ништа не пита, потпуно навикнути на стање у ком су, рекло би се, чак, да су весели. Само Дорина непокретна лежи испод њихових ногу.

Е, ово је био ударац у главу! Ником се не допада овакав крај, не зато што је Тартиф односно читава машинерија те „појаве“ уклонила с пута ону коју не могу баш никако преварити, него зато што је њена жртва потпуно узалудна и њени ближи не само да не реагују, него и учествују у скрнављењу њене жртве, и живе с тим као да се ништа није догодило. Ради мира у кући. Не сећам се кад ме је неко уметничко дело тако ошамарило, отрезнило, заболело, постидело, разљутило, уплашило… све одједном – као та завршна сцена у којој над Дорининим мртвим телом породица прави гозбу, наздрављају и живе тзв. „нормалан живот“! С тим осећањима нас оставља представа и пада завеса.

Чега сам се сетила? Сетила се како су колеге и пријатељи у Лучанима напали човека коме је син погинуо и није једини, али су осталима запушили уста и зацелили рану на срцу поткупљујући их. Јер, Министарству опсене ниеј довољно само да уклони непожељне, они раде на томе да остали немају ништа против тога, да смо потпуно тупи. Тога сам се сетила, али знам да то није српски специјалитет, то затупљивање је глобална појава. Зато је и Торбица планетарна појава.

Нешто о плакату за представу.

  • Супица? Свакодневница коју је неко закувао свима нама, сваки дан.
  • Тесто – феномен који нам је ушао у свакодневницу и делује безазлено као игрица, слагалица.
  • Длака – сметње том феномену, које треба уклонити

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s