Твоје воде, Господе

Вода к’о вода, само мало укљештена

Увац сам замишљала као рај на земљи. Под тим рајем подразумева се нетакнута природа, онако како ју је Господ створио. Не звучи баш рајски чињеница да оно што се на Увцу посећује јесте низ вештачких језера. Једно је сигурно, меандри су сасвим природни, тешко да би их људска рука, поготово балканска, тако ископала. Географи ће боље знати да објасне шта је меандар и како настаје, а састављачи и уредници енциклопедија ће се можда и договорити постоји ли или не постоји правило да су они појава раничарских река јер Увац то није. Наравно да сам се прописно обавестила пред пут шта ћу да видим и где ћу да идем. Замишљала сам да ћу једног дана седнем на бродић у Сјеници и опловим све до Нове Вароши. Или обрнуто, свеједно. Каквог изненађења кад сам на лицу места сазнала да се река прекида и да, одакле год да кренем, морам пловидбу да прекинем код неке бране. Сад, да ли је реч о понорници, или су је исцрпли бранама, није ми било до проверавања, не само зато што нисам географ и хидрограф, него и зато што чаролоија Увца није у самом Увцу него у ономе около. Што би рекли – вода ко вода, само мало укљештенија од осталих.  Јако важно за нас што замишљамо по својој вољи више него што користимо проверљиве и очекиване реалије, јесте то што је обала неприступачна, тј. не можемо сићи где нам падне на ум, него само на одређеним пристаништима. То важи и за места са посебним погледом на Увац и за меандре. Постоје изграђени видиковци на пар места, с обе обале, и није пожељно ако истраживач није мештанин или добро утрениран планинар, тумарати по брдима не би ли се угледало и сагледало рајско на Увцу.

Несавршени Гугл, моћни ренџери и лоза-коза

Два момка који однекуд бануше на видиковац Молитва (код Дружинића) најбоље осликавају  како модеран човек долази и доживљава овакве призоре. Враћали су се с мора и негде пре Нове Вароши сели да једу, чачкали телефон и видели Увац. Пустили су Гугл да их доведе. Бануше, дакле, на видковац, али некако љути: Што су ово крили од нас! Мислим, што нас нико није учио шта имамо, где да идемо. Ја, кретен, печем се тамо на сунцу ко у шибици 10 дана… с правом је један замерио присутним просветним радницима, мамама… А брачни пар Руса с децом одговори му: Ми смо знали, обилазимо најлепша места у Србији, и ово је прво. Такав избор су потврдили својим присуством и остали гости видиковца из Турске, Хрватске, Пољске, Чешке. У летење време најмање је Срба, навикли су на море. Једна публикација из 2009. године о путничкој радионици Клуба путника говори да дечки из Београда нису баш потпуно у праву. Није нико крио, једноставно – није популарно, али зна ко треба да зна и ко се потруди да зна. Увек неко нешто зна другачије и боље од „сланог морског медиокритетства“.

Нисмо питали остале како су чули за Увац и како су бирали смештај и шта кане даље. Вероватно је Гугл свима помогао.  Кад се дође до места где Гугл доведе, најбоље је питати домаћине или ренџере – како су овде американизовали домаћине по занимању. Они су све и сја на оваквим неприступачним местима. Преузели су функцију и шумара, и планинара, и речних духова… Возе и превозе, воде копном, објашњавају и упућују, деле брошуре и подсетнице, ко се изгуби, може слободно да их зове јер су  доступни 24 сата дневно. Нешто као  плави зец, чудни зец, све радње раде. И ми смо набасали на једног случајно, али га нисмо користили, ослонили смо се на савете наших домаћина из сеоског туризма. Домаћин и газда одвезе нас до тзв. четничког кампа, докле се аутом могло, уз усмена објашњења куда и како да се вратимо. Јесте да смо се после враћали преко Крагујевца, али не жалимо труда, потрошених табана и лупања срца. Код куће бисмо цркли од умора и данима бисмо се једва кретали од упале мишића, а овде нас није болелео ништа и још се чудимо како је то могуће.  Објашњење нам је дала једна колегиница пореклом из Истре која је ту ненадану спретност и издржљивост у оваквим пределима назвала лоза-коза. Оберучке прихватамо ту дефиницију сопственог порекла, спремности и спретности.

Гугл у оваквим околностима и за овакве пределе није довољно прецизан да би помогао и око избора смештаја, обале и пристаништа са које кренути у пловидбу, видиковца са којег проматрати меандре. Ваља укључити и нека предзнања и логику, па и унутрашњи осећај и сопствене склоности. Уз помоћ форума, али и по логици, јасно је било да нововарошки део Увца мора да је по услугама мало више фенси, а да је сјенички део мало пасивнији и руралнији. Зато смо и Бирали Дружиниће, прво село од Сјенице испод којег су меандри. Дружинићи су, по мапи и сајтовима,  удаљени 3 километра од главног пута, али каква 3 километра. Мислила сам да се са истим аутом из села нећу моћи вратити, ако се уопште вратим. На такав пут домаћини сеоског туризма не упозоравају, не због рекламе, него зато што су они навикли и што имају аута прилагођена за макадам путеве и кад их вода разлока и кад су пристојни. Са овом памећу и оваквим аутом, сада бих се ипак сместила негде на асфалту, а пешачила бих до Увца на све стране. Јер, рај није седети и пловити, или довести се до видиковца па гледати. Рај је – сам то истражити, преходати, предисати…  A пошто је рај у томе, престало је бити важно јесмо ли видели баш све на Увцу, нисмо ни желели. Рајско се мерило удасима, а не очима. На Увцу је ионако деловало прецењено и некако сулудо гањати даље бјелоглаве супове што ваљда, спада, и у највеће атракције и у највеће заслуге овог резервата природе који га је очувао и умноожио. Половина малог водича о Увцу који смо добили од ренџера Меска односио се на овог господара ваздуха, чистача природе и изјелице мрледина. И док бјелоглави суп крстари над Увцом остављамо га не проверивши има ли заиста белу главу, вода зове даље.

Зов митског – шта сопоће Сопотница

Типологија народа, а и људи вероватно би се могла направити и по водама којима су они окружени или водама којима су склони. Неко чезне за великим, мирним стајаћим водама; неко за пловним и корисним; неко за опасним немирним текућим које плаве и крију опасности; неко  за малим својеглавим потоцима што сами себе крче пут и носе хиљаду добробити; неко је задивљен хтонским понорницама, а неког плене тајни извори и бунари који изливају своје благодети на невољнике и испредају хиљаду чудеса. Историја вода и односа људи према њима садржана у легендама, веровањима, једнако као и у чињеницама,  о неком народу и његовој култури култури боље би говорила него сам тај народ о себи.

За историју свог народа можемо везати Дрину, али то би била историја подела; обе Мораве, али то би била историја малог народа и великог страдања… Зато за историју свог народа одувек везујем оне мале необуздане воде неочекиване снаге јер оне су историја трајања. Таквим водама испресецана је земља, а народ им је давао необична или свима знана имена и именима наслућивао тајну воде и показивао ко је истински ауторитет. Отуда тако поетична имена потока, понорница, врела, речица; отуда и толики број Савиних вода. Од свих речи који у словенским језицима означавају извор и разна изворишта (слатина, врело, вреоце, топлица, студенац, бања и др) у српском језику најфреквентнији су извор, врело, студенац, али је најлепша реч сопот. Она је уједно и најстарија, архаична, старословенска реч, па отуда срећемо топониме са кореном „сопот“  код свих словенских народа. Тако су настала и имена наших насеља, река: Сопот (насеље у Београду, Пироту и Ђаковици), Сопоћани (манастир крај реке Рашке), Сопотница (река). У речи „сопот“ готово да чујемо хук воде у свим својим облицима, у њој вода све ради, са не можемо рећи да просто – тече. Она гргољи и  гргоће, мрмори, шумори, жубори, брбоће, пљушти, шушти, цопти, ропти, сопоће… Све то може се чути на Великом водопаду Сопотнице.  Као каква митска река Сопотница из дубине времена прича о трајању мога народа. То нису славне и велике приче историје, него оне запостављене, историјом непрекројене; мале и небитне, али претрајавају; ветар и вода их носи, памте се и губе, поново појаве, све док их неки уметник не забележи или неки путник и намерник лично поново својим генетским записом не доживи.  Ко ће и какву причу из тог трајања на Сопотници од ње чути, зависи од њега самог; од тога какав њух и какав слух има. Од тог митског у Сопотници присутни и сам постаје некако митски, свевремен и безвремен,  дубоко уроњен и дубоко укорењен. Не чини то свака вода, али  само вода може то учинити. Водопади Сопотнице то могу са човеком учинити: позвати га, уронити дубоко, понети га високо. Водопади Сопотнице брзају и спотичу се са стене, земље, из зеленила и грана, па се чини да извиру и однекуд из ваздуха и облака, одасвуд падају. Смисао је њихов у паду, у том паду је и њихова лепота и снага. Баш као што човека одређује његов пад и начин како га подноси и превазилази, тако и водопад живи. У томе се можда и крије очараност човека водопадима – природни елеменат који говори о људској склоности паду и могућности винућа кроз пад.

Домаћини и свратишта

Први домаћин на овом путу била је књиговођа Резервата Увац којој се обратисмо да нас посаветује с које стране нам је боље кренути. Иако  њихова делатност није туризам, него заштита, у канцеларији је био и извесни Дарко којег је она замолила да нам имејлом упути неколико савета и неколико контаката. Дарко је, дакле, други наш домаћин кога нисмо видели, али који нас је непогрешиво посаветовао шта и код кога можемо са сјеничке, а код кога са нововарошке стране, од воље нам. Тако одабрасмо сјеничку страну – Дружиниће.

Остало је историја, опет она мала историја, споредна, неполитичка, историја домаћиновања, коначења, усрдности, гостољубља, преудсретљивости и твари која Господа слави.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: