Перцепција лимуна

Историја и спадало

Субота је, једна од оних радних, када пола ученика не дође, мада су часови скраћени. Иду на тренинге, рођендане, куповине… или једноставно неће да дођу, имају особу за правдање у породици, родила га мајка. Баш ту суботу је одабрао наставник да, спајајући час грађанског и српског језика, обради чувену песму Милутина Бојића у 7. разреду основне школе.

Наставник се добрано потрудио да направи пробран извод историјских околности у трајању од неких 10-ак минута, служећи се документарним филмом Где цвета лимун жут. Пошто је припремио ученике на тај начин, наставник говори да има више интерпретација ове песме од стране познатих глумаца и рецитатора, али да је изабрао Драгана Николића јер је његов деда и сам оставио кости у плавој гробници те интерпретација носи посебан емотивни набој. Затим бира одломак истог документарца и директно са Ју-тјуба приказује одломак у којој Драган Николић рецитује песму.

Чим се указао лик познатог глумца, спадало из дна библиотеке коментарише:

– Знам га: то је онај из Гранд-кафе!

Неколицина се насмеје, али наставник не обраћа пажњу и пажљиво слуша даље. И сви ученици немо слушају, те саслуша и спадало. Пошто се песма заврши, спадало не може да одоли, па поново добацује:

– Бољи је у Гранд-кафи!

Осим првог до спадала, овај пут се нико није насмејао, сви видно дирнути интерпретацијом и укупним контекстом песме. Наставник не може да игнорише и ову упадицу спадала, па му говори да може слободно да напусти час јер има оних које песма и сопствена историја занимају. Спадало кратким потезом диже руке, као да се предаје, показујући да обећава да неће више.

Након изношења првих, снажних утисака, ученици су добили задатак да пронађу стилске фигуре по групама. Док су се они консолидовали, наставник се окренуо према лап-топу да искључи Ју-тјуб. Спадало као опарен скочи и извуче врат:

– Чек. чек да видим колика је гледаност!

Ни овај пут му није успело да минира свечано-радну атмосферу – нико се није обазирао. Ученици раде, почињу да износе резултате, задржавајући се посебно код речи „опело“ чије значење многи нису знали. Спадало се за то  време видно дасађује, покушавајући на све начине да анимира оне око себе и пребаци на своју страну. Међутим, сви, као посрамљени нечим, склањају поглед од њега и бар зуре у своје читанке, ако и не учествују активно у раду.

Видевши да ће му сви покушаји циркушења пропасти, у неко доба спадало устаје, театрално пакује своје ствари у руксаг и упути се према вратима. Стаје код наставника, заврне рукав као да гледа на сат и мртав озбиљан каже:

– Ја се стварно извињавам што прекидам ово тужно опело, али ја морам да идем. Ево га, већ је пола 12, сад ће ручак, журим!

И оде! Разредом се пронесе смех.

Одбрана спадала 

  • Субота је, радна – права казна! Ко још у таквим тренуцима бира озбиљне теме?!
  • Ко је крив Драгану Николићу што тезгари по рекламама па га идентификују са Гранд-кафом, а не са Плавом гробницом? Уосталом, шта би рекао његов покојни деда што кости остави у плавој гробници, а унук му рекламира Гранд-кафу, и то са рођеном женом?!

 Перцепција (П)принципа

Није спадало ни први ни последњи. Пет и по векова након Косова на сарајевским плочницима неугледни студент бранио је принцип (какве ли игре речи) који се на нашим просторима увек брани падањем царске главе. Пола века иза тог атентата један песник културе луцидно перципира да би тај Принцип могао бити Обилић, а принцип који брани није ништа друго до косовски завет, и у једном фантазмагоричном поетском поистовећивању испева:

Овај излазак на пусто разбојиште,

Без бурме и без коласте аздије,

Без табора честитога кнеза,

Грмело је ноћас, кратка олуја, мирис липе

Богатији за кратко сећање муње,

Руком преко чела, овај ветар

Тежак пет векова, светлуцав, огроман,

Та застава под којом посрћем,


На углу једне улице где се види река

И време почиње да пева гласом стараца

Ослепелих од црнога сунца,


Ја без оклопа, с пролазницима помешан

И златним сенкама,

Ја сада већ без избора, на празном пољу

Где тутње копита битке

Подижем руку:

– Све да свето и честито буде –

И пуцам.

(Иван В. Лалић)

Деценију или две после исти жири који овенчава Лалића наградама додељује једном спадалу рок-сцене награду за најбољу сатиру. Каква је његова рецепција прошлости?

Црнохуморно селективно сећање

Перцепција прошлости код историчара, јунака, песника и спадала је иста: опазили су све што је требало да се опази. Изменила се рецепција. Једнима је, наиме, историјско памћење сведено на личну сатиричну параболу.

Не знам тачно зашто јер је више интуитивно, али чини ми се да се спадала својим селективним сећањем, намерно црнохуморним, бране од хиперсензибилности за „златне сенке“ .  Заодену се у „оклоп“ црног хумора. То је њихова коласта аздија и њихов избор, и њихово поштовање и признање: Све вам је свето и честито било. Сад је мало другачије…

И пуцају!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: