О светосавском

Светосавска беседа, јануар 2010.  

Постоје личности и догађаји којима се потписује цео народ. То никад нису оне личности и они догађаји за које зна цео свет, него увек неки посебни, локални карактери или догађаји, у које, ипак, може стати микрокосмос једног народа: његова схватања, вредности, идеали, и предметности у које су те вредности уграђене. Удео Николе Тесле у светској историји и науци је несумњив, али се у њему као колектив не препознајемо и не идентификујемо само ми. Препознајемо се у светом Сави. Његово име носе стазе и богазе, реке, извори и брежуљци; цркве и занатске задруге; удружења и задужбине… Речју, његово име носе наше свеколико постојање, од елемената природе, преко институција и људи, до предметног света људском руком створеног. И, није чудо што му име прослављају школе – био је најобразованији Србин оног, а по образу Божијем и сваког другог времена. Још је мање чудно што га славе цркве – био је епископ. Али, зар није дивно и чудно што његово име носе породилишта, иако је сам био бездетан; што му име славе многољудне манифестације, иако је сам најрадије самовао у скитовима; што му име проносе чак и војне формације, премда је вазда мирио, и ратовао само са страстима и бешчашћем?! Живи његово име у безбројним придевима које додајемо својим апстракцијама, тежњама и представама, својим вредностима и универзалијама.

То на који начин и у чему све живи његово име, већ одавно говори више о нама, него о њему. Када доносимо мудре одлуке, оне су светосавске; када памтимо племените поступке, и они су светосавски; када оживљавамо добре традиције, макар немале директне везе са светим Савом, и оне постају светосавске. Штавише, кад желе да нам укажу поверење, и други се позову на светосавску традицију, а кад желе да нас прекоре, иронично нас прозову: Зар је то светосавски народ?! Свако добро које препознамо, постаје светосавско, и свако добар добија атрибут светосавски. Зато је благопочивши патријарх Павле светосавски – то смо сви препознали, а, опет, нико прецизно не може одредити по чему. Светосавско не можемо премерити и исказати ни бројевима, ни речима. Њега осећамо и памтимо као свој генетски код.

Светосавско је најчешћа, непреводива изведеница у српском језику. Срећемо је где год је било и има добре намере. Зар је важно, онда, што неки од наших поступака нису увек светосавски, ако смо имали почетну намеру да такав буде зазивајући славно име?! У свету који се удружује по тржишту и именује по пролазним вредностима, већ је и та првобитна намера призивања и називања нечег светосавским, својеврсна храброст и величина. Не морамо сви бити спремни на велика дела. Свако одолевање пролазном и приземном данас је светосавски подвиг. Светосавски се потписујемо кад остављамо трагове иза себе, који превазилазе нас саме.

Непреводива, непојмљива изведеница – светосавско, ма колико је рабили, и погдегод криво користили, не може се потрошити. По њој се препознајемо и идентификујемо. То су све оне појаве које имају снагу да нас, без стида, окупе и баз кајања – задрже.

Светосавско је лозинка једног малог народа, којом он улази на врата света и мери универзум. Са таквим мерилима, ко може, ко се усуђује да каже, ко  безуман да поверује како тај колектив није по европским или каквим другим стандардима?! Разлика између стандардног и светосавског, равна је разлици између нужности и хтења. Ко је тај који би да нас сведе на бића нужности и какав је онај који би пристао на то?!

Откуд моје лице на образу твом, анђеле, брате (С. Мандић)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: