Симфонија из новог света – главна ставка

Муке по Икару и Дедалу- огрешења и искушења лета

Све је почело још са Икаром и Дедалом, завршило се саркастичном нововековном опаском, не знам чијом, након неке авионске катастрофе: Да је Господ хтео да човек лети, направио би му крила! Ако се неко случајно досети да у Библији пише и: Будите као птице небеске, нека зна да се то не односи на крила, него на стомак. Летење је прилично неприродна ствар за човека. Доказ томе су и прељубазне стјуардесе и други ужици који вас чекају: храна и послужење свако мало, новине, прање руке на седишту, екрани са којих вам емитују сопствену храброст или лудост о томе где се тренутно налазите, ситни поклончићи, који вам остају заувек, музика коју можете да бирате на 30 канала, а ни на једном нема народњака, вести и реклама, жеља и поздрава (какав одмор за уши)… Што би та ситна угађања постојала, да, у бити, то није опасно или неприродно, па гледају да се заборавите?!?

Огрешење – Smoking can kill

С паузама, летела сам цео дан, а можда и више, јер је на путу дошло и до временских разлика од 5 сати, па је ноћ трајала бар 14 сати. Ништа од класичних симптома, од притиска у ушима до фобије, нисам осећала. Понела сам један зависнички синдром страха од недостатка smoking area на аеродромима. Срећом, стара добра Европа с традицијом демократије,  толеранције и антидискриминације (таман посла да хомоксуалци имају сва права, а пушачи да немају) на нас није заборавила. Аеродром у Франкфурту је права уживанција. Чим изађеш, чекају те стаклени, намирисани боксови за пушаче, са погледом на рекламу Камела, испод које уредно пише Smoking kills. Кад си изашао жив и здрав из челичне птице, неће ти ни мало дувана сметати. Натенкована једногрба дева стоји, ти ћутиш, пушиш, бленеш у рекламу камела и питаш се јесу ли рупу у стени у облику камиле ручно издељали или уз помоћ Фотошопа. И – пуше ли оно двоје у камиљој рупи или само позирају?!

Огрешење звано тапија на ваздух

 

‘Ајде што ЈАТ заобилази Хрватску, па у Беч лети преко Мађарске, али што Луфтханза ради то исто? Иако знате да се човек понаша као лош господар који уместо да природом, у складу с њом, влада, природу користи и уништава, потпуно се изненадите да се и ваздух изнад држава наплаћује. Тапија за прелет! Е, па, стварно се човек много ваздигао! Тачно му треба једно поткресавање крила, која је сам себи направио. 

Искушење – мали прозор и огромана врата незнања

Срећан што си се родио на срећном континенту, укључиш музику, слушаш своју, европску класику, као колонијални освајач путујеш у нови свет, ваздушним бродом, зуриш кроз мали прозор и отвараш огромна врата властитог незнања. Питаш се – ако смо високо, зашто је хладније? Каква то сила или какав мотор може подићи оволике тоне? Знаш шта раде са отпадом из тоалета из воза (само док је у покрету), али шта раде са отпадом из тоалета у авионима?

Искушење велике воде

Осим Хрватске у широком луку заобилази се океан, па у Јужну Америку летиш преко Африке. Тако је бар било по повратку, у одласку сам преспавала све. Дунав, пак, личи на плаву глистицу с дечијих цртежа. Нико га се не боји са висине. Постанеш свестан на каквом дивном и ушушканом месту на земаљском шару живиш, далеко од великих вода. Тамо вазда неки урагани, земљотреси и слично, а овде те једном задеси поплава, изградиш насип и миран си. И још се љутиш кад надође усред лета, па не можеш на купање, или сваке преступне падне какав град и уништи ти кајсије.

Искушење Роршархових облака

Небу под облаке место је за виле, а изнад облака – за авионе. Кад год бациш поглед, на нешто друго личе: 

  • на шненокле
  • на неострижену космичку овцу  
  • на перјано узглавље анђела 
  • на велику небеску сауну  
  • на ућебану белу бунду Деда Мраза
  • царство краљица из руских бајки
  • бркове ветра  
  • колутове из луле неког мераклије 
  • траг велике парне машине 

  • Допиши!    

 Стари континент и нови свет

Прикажи цео албум

Европа је вековима држала пола света у колонијалном ропству, а јавна је тајна да колонијализам постоји и данас у скривеним или нескривеним облицима неоколонијализма. У Европи и данас постоје поделе на ове и оне блокове, на развијене и оне у транзицији, на источну и западну, дакако, не по странама света… Ако се неко ослобађао, то су биле колоније. И? Данас имате појаву да баш у Европи имате бар декларативну једнакост, а у новом свету, који се толико дуго ослобађао, потпуно отворену раслојеност на многим нивоима. Конкретно, поредећи догађаје Форума иновативних наставника у Бечу и у Бразилу, не могу да не приметим да је стари континент тековине једнакости и толеранције показао и једнаким третманом свих учесника, без обзира на то да ли долазе из развијених или земаља у развоју, или непоправљиво неразвијених, већ тиме што је штандове поставио тако да нема позадине и скрајнутих – штандови су били постављени дуж неколико повезаних широких ходника. У Салвадору, пак, није могло да се не примети, да су у предњем делу, на почетним штандовима били представници тзв. развијеног дела света, а у дну неразвијеног. Србија се затекла у последњем реду, с Бугарском и афричким земљама. Будући да сам се догађају прикључила са закашњењем од једног дана, позадинско лоцирање српског штанда желим да објасним тим кашњењем, како ништа не би бацило сенку на остале утиске. Поделе, ако и постоје, ствар су оних који су их направили, а не нас који смо њима обухваћени. Тако сам и ту видну поделу у Салвадору, одозго надоле у корист развијених, схватила као резултат унутрашње социјалне раслојености Бразилског друштва, а не закинутост сопствене државе или њену развијеност. У Бразилу су социјалне разлике врло видне на сваком кораку, почев од архитектуре, безбедних и небезбедних делова града, цена и многих других видљивих обележја свакодневице. Расних разлика, у које укључујем и националне и верске, у смислу дискриминације, нема. Сви су Бразилци, сви римокатолици. Међу сувенирима налазите у једнаком броју лутке укочених белих госпи из колонијалног доба, као и лутке црних, веселих афричких жена, и браон лутке откачених домородачких жена.

Некакав другачији систем вредности био је видљив и у параметрима светскоф Форума иновација у образовању. Уместо три европске категорије, појавиле су се четири, од тога једна (Comunity) добила је своју паронимску пратњу (Collaboration), неки који су у европи добили награду за једну, на светском сајму добили су је за сасвим другу категорију. Та недоследност у параметрима самог такмичења на свим нивоима није ми сметала. Покушавам да ову неуједначеност параметара објасним тиме што и сами организатори још увек трагају за најбољим параметрима, мењају их од догађаја до догађаја. Други могући разлог може бити и то што награде и нису толико битне, него само учешће и популаризација самог догађаја и Мајкрософта. Трећи разлог може бити постојање неког невидљивог кључа по коме се не смеју заобићи заслужни или моћни, а не могу се прескочити ни мали, па им се додељују утешне награде у категорији „избор наставника“. Што се мене тиче, награда је већ само учешће на ИЕФ. Лично ми је остало нејасно откуд Французи на светском такмичењу, кад на европском нису били награђени ниједном наградом. Још су их на светском такмичењу и наградили у категорији садржаја. Једино ако су се пријавили у име једне од својих некадашњих колонија са неког другог континента, не могу да се не запитам иронично? Или су им Словаци уступили своје место, будући да са европског континента трећенаграђени рад у категорији сарадње са заједницом уопште није учествовао на ИЕФ? А можда то све нема везе, и иде онај ко то може да плати – то би највише личило на Салвадор и Бразил.

Није расно, али је класно 

Ако нема расних, има класних разлика. Не треба много посматрачког дара нити предзнања да се зна да је висок стандард и социјални статус на страни белог човека. Како је људско знање крхко, а представе субјективне, моје опсервације о великој социјалној раслојености треба прихватити врло условно. Када сам фотографије Салвадора показивала колегиницама из тима, желећи им пренети своје утиске о социјалној неуједначености видној већ у архитектури – фотографијама делова града на којима се уз сиромашне бараке на неколико спратова уздижу стаклене модерне зграде, оне су једноставно реаговале: Исто као Београд. Кад томе додамо непријатна искуства отимачина на улицама наших насеља, онда стварно сасвим условно треба схватити показатеље социјалних неједнакости. Цене у безбедним деловима града и местима и услугама за које се зна да их сиротиња не користи, можда су много бољи показатељ. Рецимо, цена таксија за наше услове је незамисливо скупа – од 50 до 120 долара по граду који није већи од Београда; најједноставнија вечера око 30-40 долара, најобичнији музички цеде или деведе кошта од 30 до 50 долара; најобичнији телевизор 500 долара, рачунарa нема испод 1000 долара и тако даље. Реал је платежно средство, али се ради лакшег сналажења све претвара у долар. Евро се не исплати носити па мењати, јер је разлика између долара и евра мања него код нас. Јесу ли у питању неки мени неразумљиви банкарски токови или локални обичаји и монопили – не разумем се. Све је релативно кад одете тако далеко, па и божанство Мамон.

Недоумица Је л’ је расно ил’ је класно кренула је још у Србији пред полазак. Пред полазак убрзано су стизала обавештења и упутсва за поједине садржаје целог догађаја. Између осталог стигло је и обавештење о Регионалној вечери (Regional dinner) другог дана догађаја. Још тада сам се питала шта то може да значи: вечера са домаћом, регионалном храном или било каква вечера са учесницима из одређене регије? У случају другог знала сам са ким ћемо седети: Бугари, Румуни, Словаци, Грци, реслови бившег СССР, пошто се реслови бивше Југе нису пласирали на светски догађај. У случају да је у питању било означавање хране, нисам знала шта ме чека и нисам се ни трудила. И, шта мислите шта ме чекало? Обоје, и регионална храна и дружење по регионалној припадности. Каква је храна? Врло, врло чудна. Велика и опора, све мирише на неки коров, отприлике као код нас зова. Да ми се месо свиди нисам ни очекивала, али нисам баш ни да нећу препознати ниједну рибу, ни по називу (енглески слабо ко говори чак и на аеродромима, српски још мање, те ни јеловници и менији нису на енглеском, него искључиво на португалском), а ни по укусу. Неко јужно воће сам препознала, типа, банане, ананас, али само по изгледу, уопште нема укус као код нас. Прво, зелено је и уопште нема ону сласт, него је и оно опоро. Сласт се, ваљда, деси успут, у транспорту, или у преради, или – у стакленим баштама. Воће се једе уз све: уз главно јело као салата, уз десерт, уз кафу и сок. Супа, чорби и чорбуљака ни немају, што би значило да би просечан Србин тамо брзо обрао зелен бостан, разболео се скроз наскроз, јер нама је супа извор свеколиког здравља. Нема тог слаткиша у коме нема кокоса, а једу га и самог, наренданог у величини шпагета. Тако самог потопе га, евентуално у млеко, и таквог једу.

Искуство камена и асура-култура

Причам о новом свету, а у питању је Бразил, чак ни Бразил, него једно једно место колик Београд – Салвадор, прва престоница Бразила. Ипак, индукцијом, мојом омиљеном методом, из појединачног се могу извући какви општи закључци о новом свету. Крајња реченица тих закључака била би: И кад живиш у Србији, живиш у срцу Европе и цивилизације! Речи владике Николаја, које су тако много рабили што српски писци, што политичари, речи, додуше, поводом Северне Америке, о томе како је свака српска тараба старија од неких континената, добијају пун смисао тек кад видиш те континенте. Уз мању модификацију те би речи могле гласити да је у Европи сваки камен са старог трга најобичнијег градића, старији од неких континената заједно. Није, наравно, у питању чисто збрајање и хронологија, него невидљиви талог векова, који, уз добре наочаре, прочитате на сваком камену. Камен поприма искуство векова и он постаје зрео, питом, готово јестив. У Бразилу ни воће није јестиво. Или, није док не стигне до Европе.

Невоља с колонијама и “неоколонијама” јесте у повратној спрези. Одете, дакле, негде нешто да откријете или освојите, под добрим изговором да однесете културу и култивишете. Али, затечена култура неминовно утиче и на вас. Како другачије објаснити асуре, татуе, пробушене уши, капке, пупкове, ланчиће око ногу, безобличне тунике од природних материјала прављене од офарбаних крпа и друге сличне појавне облике далеких култура, које су поплавиле и стари континент.

Салвадор за туристе

             

Салвадор из мог угла 

 

Innovative Education Forum = Форум иновација у образовању

 Где смо ми    

Иако је из три дана дружења с другима немогуће сазнати на ком су нивоу развијености њихови школски системи и информациона инфраструктура њихових држава, генералне утиске и неке произвољне процене је, ипак, могуће донети. Прво сазнање о разликама између нас и развијеног дела света, о чему нисам раније ни размишљала, јесте то да код нас приватне школе готово ни не постоје. Једно од првих питања које ми је жири постављао јесте да ли је школа јавна или приватна.

Непостојање националних стандарда је следећа велика разлика, али се надам да ће већ следећи српски учесник у светском ИТФ моћи да мапира свој рад у односу на националне образовне стандарде, јер је и код нас доношење стандарда у завршној фази.

Још један покушај премеравања домаћег школства аршинима искуства развијених земаља везан је за школске програме. У свету, бар развијеном делу, не постоје строго прописани школски програми, па је слобода наставника у креирању планова, а самим тим и креативност, много већа. Претпостављам да је и ризик већи, уколико је наставник несамосталан, неинвентиван или, просто, лењ. У појединим наставничким радовима посебно упада у очи да је основна тема или полазни мотив и проблем узет из сфере нечег што ми зовемо ваншколским садржајима. Заправо се ради о врло животним садржајима и актуелним темама, али је нашој академској школској пракси, којој недостају функционална знања и вештине, ближи израз ваншколска знања и садржаји. Такве полазне теме или дефинисани проблеми за истраживање су, рецимо, популарна музика, компјутерске игрице, секондхенд шопинг (роба из друге руке или половна), полазећи од којих се обраде озбиљни наставни садржаји. У том смислу, наш рад је био озбиљан искорак у домаћој пракси, јер представља покушај тематске наставе и обогаћивање класичних школских теоретских сазнања мноштвом ваншколских садржаја и активности. Бојим се да наш напор у контексту задатих школских програма, није нико приметио, за разлику од европског ИТФ, где је и то примећено.

Приметно је и колико се у свету много више полаже на ауторска права и лиценциране софтвере. Бугари су имали озбиљан проблем са ресурсима са интернета за које нису имали прибављена ауторска права. Један део наших активности с децом састојао се у коришћењу ресурса с интернета – преузете слике европских музеја хлеба, за које су, додуше, написане референце, од којих су ученици правили фото-причу. Један од циљева ове активности је и био развијање информатичке писмености већ код најмлађих ученика, у смислу обавезе навођења интернет-референци, али, више нисам сигурна да је то довољно. То је знак да о овој теми тек треба много да учимо у Србији и, још важније, да примењујемо и поштујемо.

У Салвадору сам била једини наставник који је дошао сам, а чини ми се да су српски наставници и раније на светске ИТФ одлазили сами. То се може посматрати као храброст, јака воља за новим искуствима и сазнањима, вид штедње у условима кризе… што је све позитивно, али само на личном плану. Међутим, гледано са другог становишта, то се може протумачити и као одсуство тако важног support илити подршке – организоване подршке институција, интересних група и заједнице, која присуство неког наставника чини званичним; представља не само интересовање појединца за иновације, него целе државе, или бар њених образовних структура; њену спремност да прати иновације и улаже у појединце и тимове који предњаче; представља огледало приоритета једне државе и смер њених планова и намера. С друге стране, шира подршка обавезује и самог наставника да знања и искуства стечена на учешћу у догађају оваквог нивоа и потенцијала, преноси и шири у својој средини, ствара повољније услове за даљи развој ИКТ у настави. У супротном, одсуство подршке, може се протумачити да је наставник маргинализован случај, за чији успех и рад заједница нема разумевања или интересовања, што много говори о средини и држави из које долази. Или, како је код нас обичај, може се протумачити да је учешће појединца његова лична амбиција или резултат корупцијских протежирања појединца. Да не говорим о томе, колико је и у маркетиншком смислу битно да са наставником иде читав тим. Тимско учешће на догађају, свакако, није гарант евентуалног успеха, али би рад засигурно био примећенији. Лобирање у смислу скретања пажње на квалитете неког рада, детаље, образовни контекст државе и слично, уосталом, званичан су начин процене, одлучивања. На европском ИТФ у Бечу са два наставника учествовали су ПИЛ-менаџер Мајкрософта у Србији Катарина Милановић и два члана жирија из ЗУОВ – Мирјана Којчић и Жељко Станковић. Сасвим другачији утисак оставља српски тим од усамљеног појединца из Србије. 

Све у свему, локација српског штанда на светском ИЕФ у Салвадору, ако ћемо право, одговара слици информационо-образовног стања у Србији, али и одсуство институционализоване подршке. То, дакако, не значи да сам неразумна и незахвална Мајкрософту и својој школи, који су омогућили наше учешће на светском ИЕФ, али то није довољно. Пред само предавање рада, захваљујући томе што сам погледала радове других, који су већ били предати, приметим да на слајду са подацима о школи и наставницима ауторима немам обележја државе: грб, заставу, мапу или нешто слично, што су сви други радови имали. Тај податак засигурно не говори о одсуству родољубља или државне лојалности, сматрам се великим родољубом, него је у питању сасвим логична омашка: подршка државних институција и јавности изостаје, те је онда и заборављате. У општини кажу: Шта ми имамо с тим, то је за покрајину; у покрајини кажу – то је за министарство; у месној заједници, опет: Шта с тим школа има, Мајкрософт је приватна фирма Билија Гејтса. Док према учешћима и успесима наших наставника и ученика у држави и ван ње, јавност не буде имала однос бар делом онакав какав има према спорту, тешко је говорити о просперитету, приоритетима и националној стратегији и визији школства. Наравно, не говорим о најширој јавности, коју ће увек више занимати прострелна рана Аце Лукаса и туча на спортским теренима. Говорим о научној, културној и образовној јавности.

Светле тачке српске просвете 

Да није све тако црно, потврдили смо у Европи, али и у Салвадору. Прва од светлих тачака, по којима се можемо мерити са светом, јесу квалитетни појединци, којих српска просвета има. Они, што је посебно лепо, раде тимски и иду испред свог времена и тренутне просечне друштвене и образовне ситуације у Србији, иако, као ретко где у свету, спољна мотивација уопште не постоји.  Седећи у радионици са колегама из других развијених земаља, видим да користимо исте софтвере, било да их сама користим или знам да их моје колеге у Србији користе; неке за које други нису чули или користили, саветујем им; користимо исте ресурсе на интернету и процењујемо једнако њихов проверен квалитет; слажемо се око истих идеја, професионални развој схватамо слично или се допуњујемо. Сад, то што је млада наставница из Канаде, са којом смо заједно радили у радионици за наставнике, на једној паузи брзо и лако успоставила видео-конференцијску везу са својим одељењем у Канади, све нас представила, показала деци океан и убедила их колико је топло показујући своју лагану гардеробу, разлика је чисто техничке природе и уопште ме не чини фрустрираном. Чврсто верујем да је питање времена када ће српски наставници, било где да се нађу, моћи успоставити сличан контакт са својим ученицима лако и брзо. Идеје су, ипак, најбитније. 

Следећа ствар која ме учинила поносном јесте ПИЛ у Србији. Иако мала, са релативно кратким постојањем Мајкрософта у Србији (десетак година), Србија има врло развијене активности програма Партнер у образовању: електронски часопис за наставнике и ученике, доступне наставне материјале за самообразовање у примени ИКТ у настави и подизању информационе културе, бесплатне курсеве електронског учења, сарадњу са националним конкурсом Креативна школа, из које се махом регрутују наставници за учешће на ИТФ… Током треће вечери уз пригодан коктел, била је уприличена промоција Мајкрософтових производа и активности. Између осталих промовисан је ПИЛ, поред којег сам само прошла, а презентери су ме питали да ли желим да сазнам нешто о програму ПИЛ на шта сам рекла да га имамо. Зачудили су се кад сам рекла одакле сам и да је ПИЛ врло популаран у одређеним наставничким круговима у Србији, да ПИЛ електронске курсеве похађају стотине наставника, и, што је најважније, примењују сазнања стечена на њима; да путем ПИЛ- курсева виртуелно познајем и размењујем искуство са више колега, него уживо.

Од Мајкрософтових производа промовисаних те вечери највише ми се свидео програм за прављење концептуалних мапа стручњака са Универзитета сједињених истраживачких института – Института за хуману и машинско сазнавање (Univerzity Affiliated Research Institute – Institute for humane and machine cognition) из Западне Флориде. Одмах ми је било јасно да је реч о својеврсним мапама ума, које ја правим у ворду, на шта су се презентери смејали, и показали ми какве су предности програма за прављење концептуалних мапа. На сваком елементу дијаграма постоји понуда за уграђивање текста, слике или видео-записа, а разгранавање и по ширини и по продубљивању представљених тема је готово неограничено. О теорији концептуалних мапа и њиховој когнитивној функцији више се може сазнати овде, а о самом софтверу овде.

Све у свему, ако баш никако не можете , ни после невештог филмића лево, замислити како изгледа ИЕФ, сигурно знате како изгледају светски догађаји за избор мис света. Е, ИЕФ је то исто, али за наставнике, у складу са интелектуално-културном свешћу наставника.
Томе у прилог су ишли и ситни поклончићи које нам је Мајкрософт остављао у хотелске собе, чим се мрднемо из њих: несесер с козметиком за заштиту од јаког сунца у Бразилу, подметач за миш, корпицу с воћем, слаткише… Сви су били са кратким порукама, увезани у традиционалне бразилске машнице за срећу. И сви у Мајкрософт-плавој боји. Не можеш да се не осећаш пробрано и посебно. Мисис или мис наставница.

Радионице за наставнике

Какви су резултати избора погледајте овде  преузмите овде

 Паника од гала-Ганди-вечере 

Упутства која смо добили пре одласка у Бразил о клими, одевању деловала су невероватно. Никако нисам могла да схватим да ми треба лагана летња гардероба, па сам за сваки случај понела пролетњу. С обзиром на то да топао поветарац непрестано дува напољу, а посвуда унутра клима-уређаји, уопште нисам промашила. Упутство за гала-вечеру сам лако схватила, али нисам лако прихватила. Од нас се очекивало да се обучемо у бело у знак сећања на Гандија, чији се дани у то време прослављају као празник залагања за мир у свету. Како у Бразилу све празнике претварају у фестивале, ваљда је и то сећање на Гандија био некакав Гандијев фестивал. Каква културолошка спона вредности и обележја два континента! С обзиром на то шта све се десило после Гандија, па и на просторима са којих долазим, цела ми је ова прича била отрцана, па су ме просто љутила то флоскулативно-обредна мировна настојања у свету где нема ниједног дана, још од Гандија, да негде не бесни неки мали рат. Сетила сам се мргодног „цара“ из моје месне заједнице: Шта Мајкрософт има с тим, то је приватна (а кад он каже приватна, то значи – профитерска) фирма. Питам се шта би рекао да сам му поменула Гандија. Приватан или мирован лик? Можда да је мир Гандијева приватна ствар? И сама сам се питала шта Ганди може имати са гламурозном вечером. Сетила сам се, али нисам стигла поново да погледам, филма „Мисија“, питајући се зашто Швајцарска никад не пропевада мир, зашто је он увек тема тамо где из крви израста слобода, цивилизација. Но, ваљда баш зато – о слободи најлепше певају сужњи. Ето још једног аутентичног проблема за изучавање на наставничким радионицама – Ганди у Бразилу. Како се тога нису сетили наставници из Азије?!

Дакле, гала вечера је била моја паника пред полазак, и мој једини интелектуални и емотивни немир. Ни то што путујем сама, преседајући трипут; ни то што одлазим у земљу у којој није као у Европи, готово је гетоизирана; ни разлика у времену и клими и моја метереопатија која ми с годинама све теже пада; ни мој енглески, који је стао на пола пута између индијанског и енглеског за странце. Паника од гала вечере би се најкраће могла дефинисати као страх од фарсе, у којој никако не бих волела да учествујем. Ту сам панику с елементима гађења претворила у отпор према белој одори, коју стварно не волим и немам, чак ни универзалну белу кошуљу, али решена да победим панику кад сам већ довде догурала, прописно сам прегледала ормаре колегиница из тима. Онда ми је и то евентуално облачење у њихове делове одеће личило на вуду-магијски чин који би облачењем у њихове тунике и делове гардеробе требало да призове и њихово присуство са мном на догађају. Зато, кад ми је Драгана, негде успут, плашећи се како ћу се у путу снаћи сама, послала поруку питајући ме где сам и храбрећи ми да је са мном у молитвама, готово ме била срамота од припрема за бело, те одлучих да не прибегавам вуду-врачкама облачења у туђу гардеробу. Тако сам на гала вечеру обукла својом руком шивену хаљину од чипке из италијанске метраже на кило, у песак боји, и прслук од ланеног платна исте боје. Европски са елементима класно-социјалног пучко-балканског порекла.

Гала-вечера се одржавала на отвореном, на малом рту уз океан, на ком су смештене две зграде: музеј савремене уметности и галерија фотографија, а рт зову соларним тј. сунчаним – Solar do unhao. Да је ИКТ напредовао до те мере да може да мери осећања и унутрашње стање човека, и да ме ко прикључио на такав апарат на уласку у двориште ових музеја, добио би уџбенички пример унутрашњих механизама по којима се развијају предрасуде и предубеђења у чијој основи је страх од другачијег и непознатог. Прво што на уласку видимо јесте прелепа црквица са две куле, осветљена одоле, као да ће се винути у облаке. Прилично позната слика, и визуелна и ментална човеку који цивилизацију у којој живи сматра још увек хришћанском. Истовремено, одјекивали су бучни дивљи ритмови Африке коју тамо зову агого-музика, уз коју се изводи неки ритуално-борилачки плес. На улазу нас је једна Бразилка китила ланчићима, или су бројанице, од плаво-беле пластике, што сумњам да има везе с Гандијем, које сам ставила на руку, да не будем баш потпуни изрод и стрпам у ташну. Била сам потпуно шокирана! Зар су цркву претворили у подијум за племенске игре? Бадава ме моја нова пријатељица по регионалној припадности, Красимира из Бугарске, умиривала да то није црква, него музеј. Док нисам ушла и добро размотрила ентеријер, мислила сам да је грађевина која личи на цркву некада заиста била божји дом. Изгледа да није, само је својом архитектуром намерно личила на цркву да л’ зато што Бразил сматрају најкатоличкијом земљом на свету, да л’ је то био израз уметничке слободе или дубоке вере неимара – није важно, јер оно што сам затекла у обе зграде потпуно је архитектуру учинило неважном. Чак су и дивље удараљке утихнуле, а можда и нису биле тако бучне, него се мом напрегнутом уму само чинило. Паника и интелектуални зазор су нестале, механизми предрасуда се заглавили пред лепотом изложбе фотографија која ми се указала. Изложба се зове Писмо и на улазу добијамо писмо на португалском, које је уметница Софи Кале послала на адресе жена, различитих занимања, доби и социјалних и националних припадности. Свака од фотографија представља залеђени моменат тренутка у коме писмо читају. Тек наслућујући и садржај писма и поруку с лица, положаја тела и ентеријера у ком су затечени примаоци и читаоци писма, одједном сам се посрамила сопствених предрасуда и затворености у своје оквире, своје повлачења на дно свог бића. Изложба је извукла моје биће из сопствене пете у коју сам била побегла од заструшујућег звука агого-музике. Изложба Писмо последњег дана овог светског догађаја начела суштину непознанице коју зовемо свет и светски, Worldwide. Што је изложба начела, музика је довршила. Након тактова агого-музике, који су унели језу у умишљено цивилизованог човека, у белом шатору на крају дворишта где смо седели за округлим столовима дочекао нас је симфонијски оркестар са Дворжаковом Симфонијом из новог света. Симпатични диригент проговорио је на шест светских језика, не само уобичајеним поздравима, него малим литерарним говором, у коме је објаснио значај светских догађаја, који окупљају људе различитих култура и уверења на истим задацима. Похвалио је скуп наставника и ИКТ као средства за савлађивање временских и просторних препрека на задацима образовања; најавио још један светски привредни самит који ће се у Бразилу десити; поменуо и неколико историјских догађаја Бразила – организовано пресељавање Африканаца у Бразил – уско гледано те догађаје можемо посматрати као трговину робљем, рекао је, али можемо их посматрати и визионарски – као нужан предуслов за стварање неке будуће мултизаједнице; као шлагворт и увод у извођење Дворжака, у исти ниво важних светских догађаја изрекао да је важан музички догађај управо Дворжакова Симфонија из новог света јер је померила границе не само у музици, него и у свести, прво самог композитора, потом и оних који га слушају и изводе. Бразилски диригент био је у праву. Не сећам се да ми је неко извођење класике тако добро и складно изгледало као Дворжакова симфонија у импровизованом султанском чадору, разапетом уз обалу океана, насред Бразила, након дивљих агого-ритмова. Концем вечери, након проглашења награда, оркестар је извео неколико занимљивих обрада класичне и агого-музике, спајајући их у складну целину. Невероватан догађај! Музика и уметност допринели су чак и да боље схватим смисао ИКТ, па и једног награђеног, шкотског рада, који полази управо од рок-музике и трага за праизворима рок-ритмова, културним контактима, жанровским мешавинама у музици, али и брисању разлика међу уметностима; приближавање естетизоване артистичке узвишености чисте уметности и свакодневнице.

Невероватан свет социјалних апела, дивљих ритмова агого-музике и Дворжака      

 Колаж  од шарене  лаже 

Откривање света још увек траје 

Перфоманс, ма како нам нечисто и нерафинирано изгледао, као уметнички израз, логична је последица откривања света и отварања према свету, невешт покушај докучивања његове тајне и смисла кроз мешавину различитих израза. Гала вечера била је заправо перфоманс који је учесницима ИЕФ наговестио у каквом догађају учествују – откривање света још увек траје. У том незаустављивом процесу и ИКТ има своју значајну улогу. У рукама нам је алат, не и одговори. Са таквим алатима, са начетим тајнама које један светски догађај донесе, коме би било жао што није добитник какве награде! Ипак, на повратку сам се запитала: како бих се осећала да смо добили и неку награду. Да ли би слава помутила начету тајну и свест о свом задатку у образовању у условима новог времена, у коме тајне нису ништа мање, а могући одговори многи? То не знам.

Колумбова забуна 

После свега, човек се запита: Шта је Господ замислио – како да земаљски шар функционише као складна целина? Исто се засигурно питао и Колумбо на својим збуњујућим путовањима, на којима својим људским мозгом, а можда и својим предубеђењима није могао докучити пред чим се налази, шта му се то указује и открива, па се сваки пут враћао Библији да открије одговор. Неки мисле да је Библија његова кочница јер се зауставио код лоше протумачених речи библијског пророка да је на свету више копна, него воде. Други ће његову забуну посматрати искључиво са позиција ауторских права – измакла му је слава јер се истовремено појавила Гутенбергова галаксија, која је књигу Америга Веспучија Европом раширила у дотад незамисливом тиражу и његово име везала за откриће новог континента, доносећи прву непотпуну информацију штампе и површност читалаца и картографа, а можда и прву манипулацију медија – Веспучи је, наиме, објаснио да је откриће Колумбово, али је нови континент, ипак, понео његово, а не Колумбово име. Трећи ће можда цео догађај збуњеног визионара посматрати са становишта маркетинга, па ће закључити да је Колумбо био човек старог кова, који о маркетингу није размишљао, а Веспучи напреднији и маркетиншки освешћен са, за оно време највећим ИК-изумом – Гутенберговом машинеријом иза себе. Четврти ће заузети место бораца за правду, те ће збуњеног Колумба прогласити за жртву и мученика према којем је учињена невиђена неправда. Пети ће цео случај посматрати са спортско-индивидуалистичког становишта психологије успеха, те ће Колумба посматрати као човека који је изгубио последњу битку јер није знао за методе аутогеног тренинга и аутосугестије. Неки стоти све ће решити у три просте рачунске операције: шта га брига је л’ он или Веспучи открио нови свет, важно је да се обогатио. Ракурси су многи, и многи одговори, у зависности од угла гледања, или угла снимања, или заузете позе. Одговори многи, а ипак, сви знамо или бар слутимо, чак и чезнемо да је истина једна. Ма из каквог угла гледали, једно је извесно: да није било Колумбове забуне, не би било ни Веспучија. У крајњој линији, да није било њихових путовања, не би било ни нашег, нити могућих виртуелних путовања, које ће као вође експидиције, са својих фотеља, виртуелно предузимати наши потомци, можда већ следећа генерација наших ученика. Једино што се надам јесте да ИКТ неће у толикој мери напредовати да нас лиши физичких контаката са другачијим пределима, људима, искуствима, наслеђима и баштинама, те континуитетом и дослухом са прошлим временима. И да неће у нама затрти сваки траг чежње за једном истином, услед многих одговора. Но, то ипак зависи од наше људске савести и свести, а не од моћи машина.

Колумбов синдром – у трагању за комадићем који недостаје

Као у каквом аутоколажу демо-верзије Мајкрософтовог новог софтвера носим утиске свог првог измицања са старог континента у нови свет, неочекиваном пригодом. На сваком делићу беспрегледне целине зумиран по један специфичан проблем. Углови гледања су многи, а фрагментарна слика света модерног човека извесна, без обзира на то из колико углова гледао, колико ракурса снимао и коју позу заузео. Фрагмент је увек забуна и увек недостаје један делић, за који вам се чини да недостаје да бисте коначно одгонетнули загонетку звану свет и светско.

Светски форум иновација у образовању. Који угао гледања недостаје? Која загонетка је постављена, који могући одговори дати? Који делић недостаје да би се склопио бар привид истине, коју ће неко већ у следећем тренутку разорити сопственом сликом и представом у новом ракурсу? Куда иде свет? Шта је мој и твој задатак или поза у њему? Шта ћемо открити, с чиме се помирити, где зауставити?

Пажња, снима се: 

Ракурс 1. Све је то беспоштедна трка, на којој кад не можеш бити најбољи, први или други пратилац најбољег, онда је важно учествовати. Није лоше у тој трци неке гурнути са стазе, како би стаза којом се крећеш била што шира за тебе.

Ракурс 2. Реклама и маркетинг су најважнији, јер човек више не размишља својом главом, него гута готове сервиране поруке. Пронаћи, дакле, трик, мантру или менталну поруку која ће наћи пут до других је главни задатак.

Ракурс 3. Све има своју цену. Колико ти то кошта?

Ракурс 4. Социјалне вештине су најважније, онда можеш продати какву год хоћеш идеју. Негде ћеш сервирати углађеност, негде удвориштво, негде суздржаност, негде дистанцираност, а негде хињену присност.

Ракурс 5. Све су унапред планира и неко о свему унапред одлучује. Све је део неке велике игре о којој ништа не знамо, мада имамо додељене улоге у њој: неко је актер, неко каскадер, неко неми посматрач…

Ракусрс 6. Шта год да је, ко год да је, колико год је, пошто год је, за кога год је, због чега год је – лепо је.

Ракурс 7. Хм, размишљаћу касније, овде сам по задатку.

Ракурс 8. Комадић који недостаје никада нећу наћи. Нек’ га траже они после мене, Веспучи или ко год. Знам да ће и њему недостајати комадић, не тај исти, али неки други. Свет је савршен, несавршен је човек.

И – шта мислите, који је мој ракурс?

Београдска хроника

Advertisements

3 коментара

  1. Светлана said,

    27. новембар 2009. у 16:09

    Хвала ти због искреног и прелепог описа мноштва детаља које си доживела и пожелела да поделиш са нама! :-))

  2. Silvy said,

    28. новембар 2009. у 00:48

    Нешто размишљам! Сви твоји фанови да се удруже и да некако нађемо начин да постанеш дописник из белог света, с различитих локација… Па ти си, драга моја, чудо! Знам да Бразил никад нећу видети, али после твог приказа – сигурна сам да сам тамо већ била!Просветно сироче ниси сигурно била – водила си нас!Празне шаке се не виде од пуног срца, тако да последња реченица отпада!Хвала ти, драга моја, за улепшано вече! Од Грчке до Бразила… Где ћеш ме водити следећи пут?Љуби те и поздравља твоја другарица!

  3. Школски said,

    12. децембар 2009. у 09:54

    Искрено, топло, паметно, узбудљиво! На страну то што умеш да гледаш, мислиш и пишеш. Мене фасцинира што то умеш да поделиш са другима. Ја сам "свој део" уградила у себе и осећам се богатијом. Хвала ти!Весна


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: