ХЕЛАДА, сигнал кроз статику сметњи – епистола за Силви

 Драга Хајди,

Била си у планини, на језеру, на сплаварењу и на пецању, по ушћима и раскршћима , стазама и богазама, питоминама и дивљинама… Знам да си протутњала и кроз равницу где свака паланка личи на сваку другу, и свако село на једно те исто село с траговима аустро-угарске културе. Возила си и возале су те путовође, упућивали и распућивали намерници с пута, опамећивали и распамећивали туристички и други посленици. Научила си на тим путевима да не постоји довољно паметан избор, који би те сачувао од опасности авантуризма и туризма; нити да постоји довољно вешт путовођа, ни јасан путоказ због којег пут не би био заобиђен; нити оптимално топла, чиста и мирна вода, ни довољно бела и уредна постеља због којих би неко поднебље могла назвати својом Аркадијом; нити да постоји довољно вредан сувенир, и лепа разгледница или репродукција због које се исплати превалити пут; ни споменик због којег би ти живот био сиромашнији да га ниси видела… Не постоји ништа довољно велико и значајно због чега би рекла: Е, ово сам желела цео живот.

Ипак, Мелина Меркури је у једној прилици, док је била министар туризма Грчке, рекла: „Ко није видео Грчку, тај није видео ништа!“ Можда своје гледање преко своје тарабе, свако треба да започне Грчком. Можда свачији излазак из свог сокака треба да води за Грчку. Нама на Балкану – обавезно.

Кад изађеш из свог сокачета на југу, банућеш у Македонију, за коју ми мислимо да је јужна Србија, Бугари да је источна Бугарска, Шиптари да је Велика Албанија… а Грци, једноставно, да је – Македонија. И то је довољно. Све остало само за себе говори. Јер, без обзира на границе, и кад их пређеш, још дуго ћеш бити у Македонији. Знаћеш чија је по свом погледу – по мирним и пустим бережуљцима, које као да сваке ноћи пасу хиљаде небеских оваца, па ујутру и сваког јутра освану бледозелени без вишка иједне травке, без дрвета, само с покојим грмчићем у ком хладују инсекти. И тако је до Солуна. Бадава другачији језик, и бољи путеви, бадава живо сећање на краља Марка, амбиције Душана Силног, својим очима ћеш видети да је то један те исти предео, све до мора.      

Хајди на мору

У Грчку можеш ићи на море. Ако си икада била на хрватском приморју и сећаш се његове модрине и дубине, помислићеш: пих, је л’ ово море?! Сиво је и обуздано. Глобализација је учинила одавно да срећеш исте кафиће, сунцобране и лежаљке, воду и пића у пластенкама и у лименкама, иста млека за тела по свим морима света. Шта да ти кажем – најбољи ти је домаћи „Пронасал“ да не загориш, а од ручка ће ти остати пола гироса и за ужину. Већ трећи дан пронађи какву дивљу плажу на којој ћеш моћи пратити и своје мисли, а не само кретње плажног мноштва. Ако сурфујеш, свакако ћеш морати вијати и такве плаже и ветрове, којих тамо, богме, има доста. А можда су такве плаже нестале у последњих десетак година, можда до њих можеш само у неком једнодневном аранжману. Можда и сурфовања више нема осим оног дигиталног?

Хајди на античким руинама

У Грчку можеш отићи као археолог, па јутром или вечером, базати по околним ископинама, уредно очишћеним да видиш текстуру камена и шаре плочица, ограђене тракама, чисто да знаш да се на њима још ради. Тешко да ћеш наћи неког да ти објасни ко ту беше и шта. Где год да се нађеш, ако је у круг до 300 километара до престонице, имаћеш ноћне поласке и до Атине, па ћеш лако моћи видети и Акропољ. Нећеш оживети ниједну сцену из Хомерових епова, ни из грчке митологије. Руина жива, камен на камену, горе на брегу, као мртва стражара давних времена. Зауставиће те успут и на Термопилима и на сваком месту где су полиси какав рат између себе или здружени против неког, водили.

Хајди на снобовским острвима

Видела си на разгледницама или филмским репортажама као снег беле хотеле на грчким острвима иза којих пуца плаветнило небеског мора. Помислила како је то рај и ако икад будеш имала довољно новца отићи ћеш бар на три дана. Пази, може те дочекати такав егзибиционизам да више личи на опасне спортове, него на одмор. Можда допаднеш на острво на самој литици, одакле на плажу можеш само жичаром, а за оне најлуђе, и на магарцу козјом стазицом. Ако изгреду ниси склона, купаћеш се у базену хотела, за који ће ти рећи да црпи морску воду. Енглези који таква острва посебно воле слабо се у њима купају, преферирају ноћни живот, а дању спавају. Не знам колико је истина, али, кажу да кад су енглески пребогати туристи открили Свету гору, одмах су грчкој влади предложили да је откупе и направе ланац хотела. Кад су били одбијени, уверавали су владу да ће ти хотели поштовати архитектуру манастира и да неће искакати из целине, ако треба – неће бити ни ноћног живота да не нарушавају монашки живот. Замисли англиканско-протестантских перверзија! После је, кажу, принц Чарлс открио духовне чари Свете Горе овакве каква је, и не би ништа да промени. Још кажу да је чест гост Свете Горе и да га православље јако занима, да се можда и поправославио.

Хајди у аутентичним грчким тавернама

Ако ти се учини да то што гледаш, имаш и у Београду, и у Нишу, и у Котору, пожелећеш да видиш нешто аутентично грчко, нешто што си видела, у неаутентичној америчкој филмској верзији „Грка Зорбе“. Заборави тај филм и Ирену Папас. Данас Грци живе у два града – Солуну и Атини. У сезони одлазе у своје куће по обалама и баве се туризмом. Мало је ситуација из филма. Можеш само једне вечери да се завучеш негде мало континенталније, негде према плантажама, и пронађеш какву неуређену таверну, као наше кафане за возаче камиона. Кад се поднапију каквог јефтиног вина, устају и играју сиртаки, као што ми устајемо на ужичко. Велика је вероватноћа да ту затекнеш и Србе који раде на тим плантажама.

 Хајди на парастосу

Можеш у Грчку да идеш као на какав парастос Србима који су по њој своје косте остављали. Можда си и сама потомак каквог солунца, а за Немањиће би се већ мало теже утврдило без ДНК-анализе. (Кажу да је пола Европе монголског порекла по ДНК анализама, а анализу можеш наручити и преко интернета – не питај како – појма немам). У том случају твоје ће путовање највише личити на екскурзију. Данас сви кажу дестинације уместо одредиште, па ћу ти ја рећи одредиште: Солун са неизоставним српским војничким гробљем у Солуну, Метеори, те пловидба „плавом гробницом“. Најтужнија одредишта која можеш да посетиш, ево због чега, због каквог паралелизма, због каквог цинизма:

Плава гробница, Милутин Бојић Плава гробница,Иван В. Лалић
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме.
Газите тихим ходом! Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне Опело неко шапћем у подне пуно срме
Над овом светом водом. Истопљене над водом.
   
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата Ту где на дну шкољке, како рече песник,
И на мртве алге тресетница пада, Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата Леже златне сенке, знакови удесни
Прометеји наде, апостоли јада. Једног давног, никад допеваног рата.
   
Зар не осећате како море мили, Зар не осећате како море мили
Да не руши вечни покој палих чета? Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили, Док у поподневној сумаглици чили
А уморним летом зрак месеца шета. Трајект што без журбе према копну хрли.
   
То је храм тајанства и гробница тужна Ту где беспослени турист снима барке,
За огромног мрца, ко наш ум бескрајна, Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Тиха као поноћ врх острвља јужна, Храм назирем, стваран испод летње варке
Мрачна као савест хладна и очајна. Мора што трепери док шапћем опело,
   
Зар не осећате из модрих дубина Шапћем га у себи, да не будем смешан
Да побожност расте врх вода просута У оку водича што рутински брбља
И ваздухом игра чудна пантомина? О Наусикаји, сасвим неумешан
То велика душа покојника лута. У моје опело и худ удес Србља.
   
Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Зави’те црним трубе. Возите с пола гаса.
Стражари у свечаном опело нек отпоје Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Ту, где се вали љубе! Макар у пола гласа.
   
Јер проћи ће многа столећа ко пена Сахрањени ту су некадашњи венци
Што пролази морем и умре без знака, И пролазна радост целог једног рода…
И доћи ће нова и велика смена, Само да унуци у њиховој сенци
Да дом сјаја ствара на гомили рака. крваре због истог, недохватног плода.
   
Али ово гробље, где је погребена Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Огромна и страшна тајна епопеје, Испод воде, мени свете, којом плута
Колевка ће бити бајке за времена, Пена од трајекта који копну хрли,
Где ће дух да тражи своје корифеје. Наранчина кора, мрља од мазута…
   
Сахрањени ту су некадашњи венци И проћи ће многа столећа, ко пена,
И пролазна радост целог једног рода, Како рече песник у самртном зноју,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци У врућици рујној; ал велика смена,
Измеђ’недра земље и небеског свода. Коју сањао је, још гине у строју.
   
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Стојте, галије царске! слабо вас нешто видим
Веслање умре хујно, У омаглици дана.
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Побожно и нечујно. Незацељена рана.
   
Јер хоћу да влада бескрајна тишина Хоћу да кроз звук шкљоцања камера,
И да мртви чују хук борбене лаве, Одломке безвезних разговора летњих,
Како врућим кључем крв пенуша њина Провучем тај шапат; моја је намера
У деци што кликћу под окериљем славе. Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи
   
Јер тамо, далеко, поприште се зари И кажем: ипак мирно почивајте;
Овом истом крвљу што овде почива: Није ово подне оно што вас спаја,
Овде изнад оца покој господари, Него једна повест која дуго траје,
Тамо изнад сина повесница бива. А вас усијава до црнога сјаја,
   
Зато хоћу мира, да опело служим Па подневно ово сунце црно бива
Без речи, без суза и уздаха меких, Унутрашњем оку путника певача;
Да мирис танјана и дах праха здружим Док ми поглед клизи по плочи залива
Уз тутњаву муклу добоша далеких. Са још свежом браздом промаклог тегљача.
   
Стојте, галије царске! У име свесне поште Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Клизите тихим ходом! Макар несвесно ода.
Опело држим, какво не виде небо јоште Не смем да иштем више. А историја кошта:
Над овом светом водом! Крв ипак није вода.(Крф 1985 – Београд 1989)
             

Хајди на ходочашћу

А можеш у Грчку као на ходочашће. Уствари, ако у Хеладу не одеш на ходочашће, боље остани и купај се на Ади. Цела Грчка је једна велика црква. Туризам то није покварио, ако им ми Срби не помрсимо рачуне. Затицаћеш чесмице уз цркве на обали на којима само на српском пише: не пери ноге овде! Па, опери нам образ, и не пери ноге у порти, без обзира на то што је порта на обали, а верници у цркву улазе у хлачицама.

Чула си већ да кажу да је колевка европске цивилизације Грчка. И ја сам то овако тумачила: старогрчка цивилизација утицала је на каснију римску, па на западноримску, латинска на нову европску. Но, није то та веза. Та веза је много једноставнија. Имаш детињство хеленске културе и зрелост Византије – то је све. Имаш касни грчки идеализам и ранохришћански крст – то је то. Да није било касне мисли старе Грчке, не би било плодног тла за рано хришћанство. Понекад, Боже ми опрости, помислим да је незабележени изабрани народ уствари грчки. Јер, прави изабрани јеврејски народ само је (једва) успео да сачува једнобоштво, али су га издали. А други, грчки, пагански, примио га је као да га је он, а не Јевреји, све време чекао. Окупљали су се на трговима да слушају речи о њему као да слушају вести о својим синовима. Преживљавали су својим истанчаним сензибилитетом, одваспитаним на старогрчким драмама, његово страдање и плакали као да су виновници тога догађаја били. Рушили своје паганске храмове и сејали Богородичне вртове, нудили јој егзил, једва је дочекали. Зато, драга Хајди, данас на Олимпу, уместо паганских божанстава и полубожанстава, уместо сваког од њих, имаш по једну црквицу на сваком кораку. Мисли о томе ако се будеш купала на омиљеним српским летовалиштима у подножју Олимпа, на линији Паралија – Нејпори.

Када препознаш важан знак у случајности, помолићеш се и запалити свећу у некој капели, којих по Грчкој имаш посвуда: у фабрикама, уз хотеле, на трговима, по корзоима, и у вртовима… А кад у цркву уђеш, мислићеш да си ушла у какав религиозни бутик. Препознаћеш одакле доносе или по каквом узору праве сву ту религиозну бижутерију и неки наши манастири и цркве. Из Грчке, наравно. Препознаћеш исте и сличне материјале одежда и црквених сасуда. Све је то грчко. Једино ти неће бити јасно око чега се споре две струје у нашој Цркви, и какве изворне литургијске принципе тражи тзв. гркофилска струја, кад и у Грчкој тога више нема, те им литургија траје сат времена, негде чак и седе током литургије, а нафору поделе међусобно очас посла, и не стоје у предугим редовима по којима се онесвешћују. У Грчкој почетком септембра од вртића до Универзитета сви почињу школску годину са свештеницима – молитвама за учење, не морају да посредују вероучитељи и баке. Кад се оснивају викенд-туристичка насеља, прво што Грци изграде је црква, па тек онда куће, продавнице… Претпостављам да не скупљају добровољне прилоге деценијама по месним заједницама да би цркву ставили под кров. Уђе ли свештеник у јавни саобраћај, рецимо, а вози се и он градским превозом, само проструји шапат “папас” (поп) и пола аутобуса је на ногама да уступи свештенику место. Не знам да ли у Грчкој има мање удеса, али готово да нема аута на чијем ретровизору не виси крстић или бројаница и иконица с молитвом за возаче. И кад пролазе поред светих места, ако немају времена да стану, прекрсте се. Без обзира на туристичке сезоне, своје празнике (прешли су давно на нови календар) прослављају литијама кроз градове и насеља и не смета им да испред цркве увече, тај празник буде прослављен и концертом каквог поп-певача.

Разлог толикој опуштености и некој врсти конформизма и у верским стварима, осим властитих комплекса, један Србин не може наћи, а да се не огреши. Можда је у питању општепознати трговачки дух Грчке – од свега праве трговину па и у храму Божијем. Можда свест о томе да су туристичка земља Европске заједнице чини да од свега направе рекламни материјал. А можда је то само мудри уступак човеку двадесетог века навиклом на конформизам, да не би цркву осећао као нешто анахроно и цивилизацијом превазиђено. Било како било, и било шта да јесте, кад је крајем деведестих Тројеручица са свог станишта, из Хиландара на Светој Гори, кренула у Београд, у Солуну ју је дочекало милион људи, а у Београду ни десети део од тог броја. Ваља знати да је Тројеручица српска светиња и да Солун и Београд имају исти број становника. Не верујем да ће број поклоника у Србији да се повећава ако се литургија врати на изворне византијске принципе. Само овај податак чини смешном сумњу да је у Грчкој православље више декор, а да код нас они који су заиста верујући, верују дубље и снажније, тј. да Грци имају квантитет, а ми квалитет у вери. Призор који смо доживели на Госпојину једног августа, кад цели градови учествују у литији без обзира на силне странце ко зна каквих вероисповести, још једном потврђују стару истину – док не поштујеш себе, неће те поштовати ни други. Томе у прилог иду и собе за издавање у којима вас чекају православне иконице, ма ко да сте ви.

Из тог светла и опаска да су се и Грци поделили на староверце (који поштују стари календар, као и ми) и нововерце (који су 1921. прихватили нови календар) пре је злурада него битна за однос Грка према вери. Слушала сам уверљиву причу једног нашег ходочасника у Свету земљу. Каже у колони до Христовог гроба Срби су ћутљиви, суморни и озбиљни; Руси плачу и непрестано се моле; а Грци се шале, једу и испијају кока-колу из лименке. Тој слици супротстављам једну из историје: када је руски кнез Владимир послао посланство да у свету пронађу најлепшу цркву и најискренију вверу, посланство се вратило из Аја Софије и рекло да је то најлепши храм који су игде видели, а византијско-цариградска литургија којој су присуствовали, најузвишенија молитва од свих које су чули. Па тако и ти, што уз Христов гроб наоблачени муче или ганути плачу, од Грка су своју веру примили. Смешно је данас нешто им замерати, ако знаш шта им дугујеш, ако си свестан византијског наслеђа своје културе.

 

 Хајди међу људима

О грчком традиционализму може се писати посебно. Довољно је ако ти изнесем основни утисак: Грци су, будући да живе од туризма, љубазни. Ћифтунски дух који им ми приписујемо је пре поштен однос према послу од којег живе. Иако све више личе, а многима је и сан, на какву западноевропску земљу по услузи, задржали су једнотавност и скромност живљења, што јесте византијски идеал живљења. И поред све предусретљивости, једва чекају да се сезона заврши, да туристи и посетиоци оду, те да они остану сами, на своме, чисти, надмоћни. Туристи и поклоници им дођу као нужно зло. А ти одеш, нејасно носећи у себи речи Мелине Меркури:

“Ко није видео Грчку, тај није видео ништа.”

Верујем да Мелина Меркури није мислила на море (прилично прљаво), опремљене бутике, нити таверне, као ни на античке руине. Верујем да је мислила управо на традиционалну Грчку, бастион православља усред света удобности, подилажења најнижим прохтевима човека. Можда, управо на тај спој који једино у Грчкој није противуречан.

 

Такву Грчку, без противуречности, драга Хајди, походи и знај: „Колико мора стане у око, толико истине стане у тренутак.“ (Марина III, Лалић) Не лети у њу авионом и испиј све што можеш успут. У жеђи је твоје оправдање (поново Лалић).

 Срећан пут, и хвала ти што си ме вратила пређеном пределу. И Лалићу, наравно, па сад не знам јесам ли већи поклоник Грчке, Византије, или Лалића. Тај човек је опевао све што знам, а што не знам, подсетио ме. На пут понеси Лалићеву збирку “Византија или о делима љубави”!. Купи најобичније дневне новине – због грчког алфабета. Учи да читаш. То је писмо утроба цивилизације.

Genius loci

Ако довољно дуго вежбаш вештину враћања

Истом пределу,

он најзад почиње

Да те памти, као упорну случајност.

 

Advertisements

3 коментара

  1. Silvy said,

    22. јуна 2009. у 08:20

    Драга моја, хвала ти што си ми улепшала ово јутро и предстојећи пут. Моје сећање на Грчку и жеља да опет идем, подстакла те је да упорније потражиш своје белешке, видим. Срећна сам због тога и сада са још већим нестрпљењем ишчекујем свој пут који ће бити налик Хајдином путу. Радујем се свим утисцима које ћу након пута поделити с тобом знајући да ме неко у потпуности разуме. Свим твојим порукама намењеним путницима додала бих још: \’\’Мада путујемо светом да тражимо лепоту, ми је морамо понети са собом, или је нећемо наћи\’\’. (Ралф Емерсон) и \’\’Једна од чари путовања, свакако не најмањих, што се имамо где вратити\’\’. (Иво Андрић)Хвала ти још једном, драга моја!

  2. Југослава said,

    22. јуна 2009. у 21:25

    Скупљај паре да идемо у Египат. Тамо још ниси била, а мени се чита један путопис са том тематиком.

  3. Славица said,

    23. јуна 2009. у 04:13

    Ма, хајде(и), Силви, све сам поново преживљавала, нигде ми оних бележака из времена куцаћих машина. Лалић су моје белешке, мало он, мало безазленост девојчице из твоје сликовнице, и тако… Тај Емерсон, ма ко да је, изгледа је и сам жедан. Имам другу, циничнију верзију, његове максиме: Ма где да одеш, не можеш побећи од себе. Па, ако си леп, понесеш лепоту, а ако ниси… Ја баш и нисам, старо гунђало, али не знам како – вратим је, углавном. Чудо једно!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: