Варварски путопис – Torture never stop

 Када уђеш у било који европски град…  

Шта можеш видети тад?

 

Видећеш стару госпу, која се лицка и затеже. Прикупља комадиће сала под своје скуте и ћелије, којима је истекао рок трајања, храни свежом крвљу. Пошто више нема колонија, мора да се сналази на друге начине.

Иако држи до свог порекла од памтивека, све старо јој смета, па га руши и адаптира, модернизује и на његовом месту прави исто, али ново, силиконско, пластично, ил’ најлонско.

Хиљаде сурогата и инстант-решења од некадашње есенције света.

Од прописне утегнутости, врло је тешко доћи до некадашње суштине.

Гле!

Тортура чистоће

Када уђеш у било који европски град, рашириће ти се зенице, гладне културе, ако си културан. Отвориће ти се џепови, ако си купован. Изненадићеш се до које мере могу бити комотни путеви, дисциплиновани људи, уређени тргови и паркови, ако си from Serbia, па ћеш папир од успут поједеног оброка или опушак крадом попушене цигарете носити са собом метрима (што ти се код куће, наравно, не дешава ни центиметар) до прве канте за смеће. Могуће је да ту канту не препознаш одмах, јер сличи модерној металној скулптури, и само је најлонска облога одаје као смећару. Тај најлон је привремено решење, на прелазу два века, док и за смеће не поставе еколошке, разградљиве папире или не изуме какве направе које смеће одмах, на лицу места, прерађују у штогод корисно. Рецимо, у дневне новине. Тако би те канте за смеће притиском на дугме, могле објављивати репринт- издања новина из прошлих векова са чланцима и фотографијама чувених становника града у којем боравиш, а сваки их има таквих. Убациш, рецимо, кутију класика из отаџбине, сачекаш мало, и , ако си у Франкфурту, изађе ти програмски спис Sturm & Drang, са Гетеовим раним радовима, приде. Ако си у Прагу, могу излетети, свеже испод чекића, бришући границе времена, списи Прашког круга, а као специјално издање – и Кафкини спаљени рукописи. У либералном Паризу би могао да сачекаш да канта репринтује својевремено забрањени говор Виктора Игоа Пледоаје против смртне казне, а ти још да се дивиш таквој једној врхунској демократији, ни не размишљајући у колико земаља данас постоји смртна казна и шта се стварно променило од Игоа, осим прераде смећа . Ох, да, пре него што смеће убациш у канту и сачекаш згодитак, мораћеш то да платиш. Колико – не зна се, али једно је сигурно: цена ће бити стандардизована у целој Европи и за нијансу нижа од казне за разбацивање смећа по граду и ван канте. Врло стимулативно!

Не зна се да ли је та исплатива чистоћа градова директна последица католичко-протестанског односа према чишћењу грехова. Познато је, наиме, да је и очишћење душе могуће платити. Поготово се не зна какве то све има везе са беспрекорношћу храмова по европским градовима и зашто се у њима много више одржавају концерти, него што се Богу служи. Ако је неки од тих храмова и молитвено активан, уместо живог слављења Бога гласом, пусте ти музику с цедеа, а оргуље користе искључиво за концерте. Прагматични умови то зову преусмеравањем првобитне намене у дугорочним пројектима исплативости. Уз то, улазнице за те концерте у вишенаменским концертно-молитвеним дворанама су јефтиније него у концертним дворанама, те ништа више не служи оном за шта је кроз векове прављено. У покушају да доживиш нешто што служи својој сврси и природи, не жалиш 30-40 евра да одслушаш, рецимо, „Четири годишња доба“ у чувеној прашкој Сметана-дворани, па шта кошта нек кошта, барем је једнонаменско и у њему нису отворили кафе-књижару. Штавише, једва су те пустили у патикама и без вечерњег одела. Нису разумели ни зашто нећеш да оставиш своју најлон-јакну на гардероби. Они су, вероватно, мислили да ти жао да платиш, а само ти знаш да си у том господству био постиђен својом каубојско-кинеско карираном кошуљом, на којој се загледањем може препознати и мрља од кечапа из јутрос поједене пице успут.

Неко ће се већ досетити да је теза о прожетости чистоће улица и душа може бити тема  размотрена на каквом научном скупу. Тај би скуп био врло отворен, транспарентан и демократски. На њега би били позвани представници свих конфесија и секти, технолози, еколози, социолози и, уопште, све феле научних и приучених радника, из свих средина. Научна излагања би била праћена и културним садржајима у виду посета оближњим музејима, галеријама, катедралама… Сваки минут би био испланиран и не бисте га могли користити како хоћете, него како у програму пише. За организацију скупа градови би се пријавили на каквом тендеру. Био би одабран програм оног града који је најтолерантнији и најскупљи, а то што град нема универзитетску традицију најмање је битно – стари универзитет ће реконструисати и направити до термина скупа. Учешће у научном скупу би сваки учесник плаћао. У цену би било урачунато све – од папира за програм, пеглања одела у хотелу, шетње кроз град у најпрометније време, базена, купаћег костима и сунцобрана, користио ти то или не. Осигурању за случај вирозе, алергије и сличних модерних болештина, које можеш донети или добити, додао би се износ прве награде за истраживачки допринос скупу, такса на награду и још неколико непредвиђених, али могућих трошкова. Поред толико ситница о којима ваља бринути, тешко да ће организатор имати снаге и воље да изведе закључак научног скупа о томе има ли какве везе између наплате очишћења греха, очувања животне средине и празних богомоља. Важно је да свако транспарентно изнесе своје становишта , да учествује и да плати. (*Може се лако десити да се накнадно, одлуком виших инстанци ЕУ, појави као закључак скупа неки нови врло практичан стандард. Примерице, стандард под именом евро милион и неки, којим се прописује да се не сме користити ауто на струју, јер је примећено да су неки на тај начин, нестандардно, дошли на међународни научни скуп, те су, иако су сачували животну средину, тиме оштетили економију државе у којој је догађај одржан.)

Тортура стандарда

 

Када уђеш у било који европски град, пре него што уђеш знаћеш, мораћеш знати још кад си помислио да би желео стићи у њега, све његове стандарде. Оно о пушачима је најмањи проблем, јер можеш да дуваш колико хоћеш.

Здравље је највећа светиња. Из тих разлога различите су цене за храну и пиће, које конзумираш стојећи, и исту ту храну и пиће, које мерачиш седећи. Ако решиш да се прехраниш цивилизовано, есцајгом, а не на брзу руку, та култура исхране такође садржи додатак на цену. Наравно, ово друго је много здарвије и зато скупље, те почињеш да схаваташ зашто су неки не много давно тргали храну зубима, и краће живели.

Ако ли се усудиш да банеш у тај „стари универзитетски“ град пролетерски – аутобусом, то неће моћи проћи тек тако. Давно су прошла времена кад си могао без сувозача и без водича. Сад по специјалним стандардима контролишу и аутобусе. По аналогији са човеком из Марксовог времена, и аутобус мора осам сати да спава, осам да ради, а преосталих осам, ваљда, да се забавља и има слободне активности и хоби. Путнике у том смислу нико не контролише. Штавише, некима итекако одговарају ти жилави (стижу углавном аутобусом), који могу да раде и по 16 сати као у време почетног капитализма.  С друге стране, чекање на границама због путника са визама (from Serbia), док гранични службеници не провуку њихове документе кроз своје нетворке за криминал, тероризам и друге девијантне и жигосане облике понашања, уопште се не рачуна аутобусу као одмор. То је стање пуне приправности: погасиш светла, музику, нема тоалета, нема грицкања, смејања и сличних провокативних гестова за нервирање граничних службеника. А аутобус ради на леру, па му зато то не пролази као одмор. Зато, кад прођеш ову стандардну граничну процедуру за полусвет с визама, мораш одмах свратити у какав јефтин мотел и гаражирати бус да се одмори од фрустрација на граници. С путницима како се снађу: мувају се по природи и бацају опушке кад их нико не види, ваде своје ужине и седе по банкинама… Стварно није у реду то што раде аутобусима! Нису они јадни криви што су их изнајмили људи другог реда из земаља трећег света. Једноставно, аутобуси немају могућност избора, те би неки комитет за угрожене и маргиналне групе требало да их узме у разматрање. Могли би да им дају привилегије да им се и тај рад на леру ипак рачуна у стаж и радно време. Или да се свака тура таквих путника води у бенифицирани радни стаж.

Безобразна једнообразност

Културе што се тиче, Европа је ризница човечанства, чиста цивилизација. Заиста би човек остао засењен најразноврснијим траговима култура да нису све уредили на проклето исти, једнообразни начин. Ако је музеј у питању, без обзира на то чија је историја унутра, све ван тога је једнобразно: на исти начин купујеш улазнице, једнаких цена по категоријама, тако да после пар њих, чим их видиш, знаш да ли ће коштати осам, десет или дванаест евра, имају ли попуст за групу и колики је за колику групу; једнаке су илустрације на картама; једнообразне монографије на шест светских језика на неколико стандардних једнообразних формата; једанаке сити-меп, са илустрацијама и без њих; идентични материјали за сувенире, само што свако доцрта свој детаљ; исти незапослени глумци, костимирани и укипљени по улицама било ког европског града, са којима се онда сликаш; исте почасне страже и гарде испред двораца несталих владара, с тек нешто мало различитог декора и милитаристичко-модних детаља… Таман кад помислиш – напокон, нешто аутентично, например Данте, који је у одређеном граду провео последње дане, сретнеш још пет сличних споменика у пет различитих градова, у којима је Данте провео још понеке последње дане. Не преостаје ти ништа друго него да код куће у уџбеницима од пре Фрање Јосифа (кад евро није одређивао где је ко и колико боравио, кад су историју писали победници), провериш где је он, уствари, умро. Цео живот си живео у уверењу да Аустрија има добрих разлога да се поноси Моцартом, а онда откријеш да га је било свуда и да се сви тиме врло поносе, а нико неће да преузме одговорност за заједничку, масовну, сиротињску гробницу у којој су га сахранили. Осим у виду кугли, Моцарта има у виду разних културних споменика посвуда: те, овде живео кад се оженио, те онде био три месеца, тамо пар сати, а негде не мора ни да је био, него му је по стоти пут изведена „Фигарова женидба“ па направили споменик, и још га чешу и замишљају голицаве љубавне жеље.

И тако, после пар градова и земаља почињеш да мислиш да си ту већ био и схваташ да је то један те исти културно-историјски споменик у више нијанси, па га пресељавају и претабавају. Не зна се како решавају ауторска права: је л’ то све исти мајстор смислио, па га лиценцира широм старог континента, или је какав лош ђак све време преписивао од комшије и узимао мустру од других. Пошто те често избацују из заједница народа, разврставају у неразвијене и транзиционе, геноцидишу па те ембаргирају, жигошу као клаустрофобичне, некомуникативне психопате, ниси ни могао да пратиш кад су могли једни од других узети мустре. Да ли је то било у време док су се клали и мењали границе свако мало (то, у њиховом случају није било геноцидно), или након уједињена по Светом евру, кад су нестали сви облици насиља и нетолеранције?

Затекнеш се, рецимо, у Сан Марину, њушкаш около, попнеш се, видиш целу државу, све са изласком на море, базаш и хоп – чујеш Френка Запу, ког ниси чуо још од младости, како  „рецитује“: Torture never stop. Одакле ли звук допире, мислиш да је из неког кафића, кад оно – Музеј тортуре. Учини ти се аутентично и луцидно то – музеј тортуре, мада слутиш да ћеш унутра срести алат инквизиције и средњег века. Ниси, наравно, очекивао да ћеш срести и одрубљену главу, све са крвавим жилама, крај гиљотине, а поготово да ће то бити глава какве историјске личности. Свеједно, учини ти се то врло луцидно и вицкасто. Помало се осећаш у предности јер је твој средњи век најнежнија лирска песма наспрам крваве епике данас развијеног дела Европе. Носиш снажан утисак тог јединственог музеја. Кад оно, међутим! Сличан такав нађеш и у Прагу, и у Верони, и у Амстердаму, и где год се у цивилизцији старог континента мрднеш. Само су главе испод гиљотине различите као резултат маштовитости уметника?! У догледно време у тој цивилизацији, у којој све традиционално, чега су најтипичнији чувари музеји, добија модерне облике, можеш очекивати навелико популарне интерактивне музеје, у којима посетилац (омиљени синоним: корисник) неће бити само пасивни посматрач трагова прошлости, него активни (мој синоним: утриповани) учесник прошлости. У том случају, у тортур-музејима, тај утриповани корисник добио би интерактивну прилику да својеручно гиљотинира лутку по избору, са ликом омражених историјских личности.

У контексту тортуре, не знаш ни сам зашто, сетиш се свих оних мука док си чекао за визу, па на граници кад си са том визом хтео ући у земљу у којој је данас тортура, тобоже, у музејима, а напољу је рај. Схватиш да ти из земаљског раја уопште не разумеју Запу. Ти га разумеш и осећаш тортуру и расизам у новом лицемерном облику на својој кожи, а они су Запу пустили декоративно, like promotional song. Дакле, не разумеју чак ни субкултуру, у шта спада Запа, разумеју само промоцију.

Тортура славина и чесми

У једнообразности старог континента најмаштовитији су, да простиш, тоалети. За разлику од музеја, храмова, галерија и дворана, у тоалету никад не знаш шта те чека: је л’ мораш нешто притиснути, само прећи руком, извориште воде значајно погледати и дати му времена да се активира, или ни то – само те спази и пусти воду. Још је веће изненађење кад не знаш ни шта си од свега урадио, а вода је потекла. Но, пошто си ти претерао са сапуном, вода се зауставила, а ти не знаш да поновиш претходну радњу, па муљаш сапуњавим рукама дугмад, шаре на плочицама, бесомучно млатиш по ваздуху с циљем да откријеш сензоре или покрет којим се вода умилостивљује да поново потече. Онда она из чиста мира потече, ти брже-боље да сапереш сапуницу, ушепртаљаш се и она поново стане, преплашена, ваљда, твојим наглим покретима. Ти онда нећеш ни да узмеш њихов убрус, нити да користиш апарат за сушење руку, из страха да је и он дозиран и програмиран да дува у одређеним временским интервалима, него, јадан, вадиш своје марамице, или, једноставно завршиш посао бришући руке од тур (или косу, као ја). Изађеш као кривац, и жао ти што све телесне потребе не можеш да одложиш до повратка у отаџбину, где ћеш руке опрати као човек. Чудно би било да се неко не досети да отвори и музеј славина. Ионако неки примерци тоалета већ личе на музеј. Музеји са слушалицама пред уметничким сликама и одговарајућом музиком, коју ти емитују, већ одавно постоје. Мали је корак до тога да сличну услугу добијеш и у тоалету. Рецимо, десило ти се да уђеш у тоалет са предсобљем, ходником, дечијом собом, собом за непокретну стару рођаку, козметичком одајом са огледалима у пуном дрвету за поправак шминке, убрусима извезеним ручно, све то украшено витражима, мермером, а простором доминира суптилна музика у хај-фај техници. Мислиш да си у музеју ентеријера или стилског намештаја, а не у тоалету.

 

У евентуалном музеју славина, неизоставно би, поред изложбеног дела, морао постојати и тзв. образовни, што воле да комбинују по Европи као заокрет од укоченог, мртвог, традиционалног музеја према модерним, интерактивним. Тако у еко-музејима, осим да видиш, имаш могућност и да својеручно правиш бакин хлеб, а у неким другачијим омогуће ти да после прегледања промуљаш боје и глумиш неког сликара, лепиш и слажеш витраже и мозаике, утиснеш свој отисак руке у какав експонат, или бар да провириш кроз каледиоскоп или неку виртуалну зезалицу и видиш како се нешто „аутентично“ ради. По истом принципу, у евентуалном музеју славина био би експонатски део са описом и пописом сваке врсте загонетне славине. Ту би туристи из варварских земаља добро прегледали све примерке, запамтили оне који су им стварали проблеме, преписали шифру испод експоната у мали апаратић који добију на улазу, а онда у едукативном делу музеја, по шифри пронашли те спорне узорке и упустили се у авантуру увежбавања пуштања воде без срамоћења. То би се, по правилу, вежбало уз помоћ прелепих и прељубазних асистената, због којих се осећаш још варварскије, па би било много боље следити електронска упутства са апаратића за шифре, у којем можеш да одабереш и језик на ком ћеш упутства слушати.  Не зна се, наравно, како би се са тим апаратићем снашли они који се не сналазе са славинама.

Али, зато, брате, кад се вратиш, код куће, као и на послу, сачека те вода која из славине иритирајуће цурка тако да би комотно и без одвртања могао да опереш руке, али је ти, ипак, својски одврнеш, дуго и нештедимице подешаваш оптимално топлу воду, и осећаш се заиста људски, врло људски. И знаш – вода цури и кад ти нећеш, не зато што је тако програмирана, него зато што ниси променио гумицу. Ти ћеш тај неповратно и непотребно просут вишак воде поштено платити и то ти је довољан изговор за сопствени немар. Има воде, даће Бог! Уздаш се у то и нећеш да паничиш пред прогнозама глобалног загревања или замрзавања. Биће ти као и свима, штедео ти воду или не. А кад дође до глобалне катастрофе (тако је зову, али по страху и паници коју изазива код неких, неодољиво ти личи на смак света или Други долазак Христов), верујеш, то ће бити зато што се нагомилао људски грех, а не зато што ти ниси штедео воду. Не можеш рационално објаснити, али негде дубоко у себи знаш да не пушити, не бацати смеће, ставити филтере на ауспухе и користити безоловно, уредно плаћати рачуне и улазнице, пуштати воду дозирано – није култура. Штавише, све је то мање-више кло-ака. Већ по питању славине могло би се дубоко замислити шта је цивилизација, а шта варварство: то да обичан алат , помагало или машина управља самим собом, на крају и тобом, или да ти управљаш њом ?! То што усавршавају славине до невидљивости, а цркве им празне?! То што своје ситно смеће прерађују у намештај и изворе енергије, а крупно, нуклеарно и хемијско, шаљу ниже, код нас, бацају са пристојне висине, уз стотине демократских изговора? То што штеде и разумеју аутобус у душу, а човека проверавају на граници сатима, као число?

 Ни за ди си ниси

И тако, дубоко у себи знаш да је умрла цивилизација, али не можеш да верујеш да јој и трагове културе полако и сигурно унифицирају и банализују. И журиш да још једном одеш, док нису потпуно затрли трагове Микеланђела, Дирера, Сметане, Шекспира… и унифицирали својим услужним сервисима. И покушаваш, упорно покушаваш да реконструишеш аутентичну суштину иза тих сервис-једнобразности. Та реконструкција иде тешко јер оно што си видео већ је реконструкција – срушили су старо и аутентично, и на сличним местима направили квазиаутентично, пластифицирано – дуготрајније је. Све ти се више чини да је боље да отвориш мапу света, не гледајући завртиш прст и спустиш га негде, прочиташ где си погодио, затвориш очи и аутентично замислиш све што си некад негде прочитао.

Онда ти дође комшија, без куцања и најаве, варварски. Затекавши те у спиритуалистичком положају затворених очију, пита те: „Шта то радиш, несрећо секташка?!“

Ти му манеш руком и кажеш: „Сад сам баш с Аргонаутима, само не могу никако да замислим сирену. Она ми лудача из северне Италије, што сам је видео маскирану у сирену, са бронзом на себи, квари инвентивност. Смета ми та бронза, некако је била, како да кажем… неодговарајућа…“

А комшија, врсни познавалац домаћих Ар(го)наута, намах је  разумео о чему се ради: „Је л’ она бронза за шпорете? Шта с тим имају Шиптари?“

Од расплитања комуникацијског шума у вези са Аргонаутима и Арнаутима одустајеш и кажеш:  „Е, та бронза, баш та! За шпорете. Само, у цивилизованом свету она служи за сирене.“  

Онда те комшија мудро посаветује:

„Немој тамо више ни да идеш, савиј скуте и примири се. Видиш да је то све лудо! Још ћеш се једном вратити к’о педер, па ћеш своју срамоту још и улицама шетати и дичити се! Ћути и седи ту,  ни за ди си ниси. Шта ландраш по белом свету?! Џаба се трошиш.“

Али, теби, као и свим варварима, који су једном крочили у цивилизацију, светлуца билборд сервис-цивилизације у зрнцу ока. И, макар ти је нарушила инвентивност, довела у велико питање твоја књишка знања, ротирала за 45% представе о лепом и узвишеном, и за 90% о истини и правди, опет размишљаш како би отишао да погледаш још нешто. Ошинеш комшију погледом и помислиш:

„Паметује, примитивац, а уствари је љубоморан.“

Онда се сетиш како ти је ваљао кад ти је стан био поплављен, мајка разболела, а негде си учио да у твојој култури важи девиза – комшија па Бог. Зато оћутиш, устајеш, стављаш кафу, још му и пиво отвараш, и кажеш: „Хоћемо у суботу на пецање?!“

Тако почиње лицемерство, први корак у цивилизацију и културан свет. Бон војаж!

Advertisements

2 коментара

  1. Библиотека said,

    13. маја 2009. у 08:14

    Слатко сам се смејала читајући поједине делове текста, а над некима се и замислила.Леп начин да се започне радни дан…

  2. Југослава said,

    14. маја 2009. у 13:28

    Сјајно! Посебно ми се допало оно о тоалетима (музејима славина) који су за мене цивилизацијски изум број један – у шта сам се уверила у Венецији, јер сам цео град обиграла у потрази за истим (а исти је био заиста велелепан са све мирисима и славинама). Уствари трагично. Куда ми то идемо?


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: