Јужно

Цариградски друм 

Низ крижа су му извукли штрафте и модерни неимари сачинили крајпуташе – бензинске и наплатне станице! Котрљамо се низ њега уочи Марковдана, бринући о точковима, чистоћи насутог плина, звуковима из мотора, порукама с путоказа, својима код куће, знају ли пекари и закаснели пролазници нове називе улица које тражимо, хоће ли у хотелу вода бити довољно топла, ради ли шта да купимо заборављене четкице… Нови дан донео је само нове бриге: хоћемо ли имати довољно времена да изложимо што смо желели, којим редом ћемо то учинити, хоће ли колеге бити заинтересоване.                                                                                        

Кад је све прошло сутрадан, у близини јединственог споменика од људских глава, тек тада, кратка памет препозна своје корене и своје памћење. Довољно је било да се с леђа прикраде речита кустоскиња и у даху испева најкрвавију епику страдања и трајања, па да кратка памет, светом ограничена, откључа своје памћење. Две су речи биле заборављена лозинка: цариградски друм.

 На друм хрупише сећања:

да, били смо овде, да препознали сваку лобању и њен зидни лежај

да седели с Турцима и луле палили гледајући низ друм,

да, низ њега су нас одводили, да, нисмо га зато градили,  

да, историја је променила једну траку друма из ћесарске у султанску,

да, обема смо ходили, али – ми смо Константина родили

да, Константин држи Aја Софију, Ниш држи Константина 

да, градили смо кућу насред пута, а не пут поред куће због тога града,

да, можда и због тога цара

да, отуда је ушла цивилизација, тамо је и нестала

да, живи и данас у чудној симбиози с пустим турским баш на том друму,

да, у колони истих Чегар је још једна битка косовска већа од Косова,

да, као што је крст који носе већи од оба цара

да, с њима смо пострадали, и да, од њих живимо,

да, заборавили смо да памтимо,

да, не знамо ни да захваљујемо ни дивимо жртви

да, док истом страдом журимо двеста на сат, питање је да ли живимо или смо одавно мртви

да, све то знамо, да, сваки дан газимо, и да – заборављамо.

 

Повратак на север био је сасвим другачији, као повратак из златног века у трулежни гроб мочварног дана. Низ исти друм нисмо ни коње мењали ни гориво сипали, ни харач ни путарину плаћали, ни друмове орали ни саобраћајне удесе гледали.

Точимо крв низ друмове и сви су путеви давно преплаћени, али праву цену нисмо сачували. Низ пут су врцале Синђелића-главе испод точкова заборава и нису нашле места ни у чијој худој памети. Нит нађоше се рамена на којима ће лепо пасовати. Нит рамена зауздаше коња на којем ће једног јутра на цариградском друму осванути.

 

Тамо

 Све је моје далеко од мене. Што јужније, то тужније – јер нисам ту. Све је моје ту, све ту је моје. Са севера мотрим у даљину и знам (саћу дати кажем – рекле би Нишлије)

тамо су моји губици и хероји, тамо су дворови и цареви моји,

тамо су моји манастири и свеци, тамо се не купам на својој реци,

тамо моје домаћиновање и гостољубље, тамо се радује и боли дубље,

тамо смрт не убија, ватра не спаљује, нит олује ломе

тамо си свој на своме.

Цариградски друм поплочан је мноме! 

 

 

Advertisements

1 коментар

  1. Славица said,

    15. маја 2009. у 02:55

    Ал\’ сам ово извела?! Први пут правим фото-причу. Техника ме подсећа на оне свадбарске албуме кад су се пре седам-осам година појавили. Фалила ми је нека балада Неше Галије из раних осамдесетих или с краја седамдесетих. Рецимо, "Та бурна пијана ноћ кад сам рођен баш као на поклон неком свом…". У недостатку ставих јужњачко-македонско-грчки етно-џез. зове се Тајна љубави (Love Secret). Хоћу да личи на: Отаџбина се воли тихо као ноћ.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: