Хладан као лед – Беч

 

Одсуство присутности 

Већ виђено“ је особина осетљивих пубертетлија и адолесцената, кажу. Примећујем једну појаву обрнуту овој и може се звати „невиђење виђеног“ или „одсуство у присутности“.   Можда су то први знаци климакса, кад бих веровала у глупе, тобоже научне, покушаје разврставања јединствености сваког човека у категорије по телесности.  

Беч је протекао тако. Кренула, а као да нисам. Била, а као да нисам. Врло снажно, готово болно доживела једну једину појаву у општем метежу. Личила је на трајно снажно, а нестала је брзо,  већ за пар сати, претворила се у нејасан симбол пред једном плакатски јасном Климтовом сликом у Леополд-музеју. Вечите тајне несклопивих или склопивих мозаика испод покривача у чији смисао не можеш продрети ма колико се покривао или откривао. Отелотворила тај нестанак личног доживљаја куповином репродукције слике туђег доживљаја, пред којим сам плакала јер је не разумем, а они који су на њој с много мање разума су, али све разумеју јер учествују и не траже разумска објашњења ни емотивна покрића. Кријем по повратку репродукцију као нешто срамно, а било је тако снажно, једино снажно, и нестало. 

  Мизера за Иду Лотрингер 

 У Бечу нисам направила ни десет  фотографија у намери да истински, а не посредно, доживим оно чему присуствујем. Али, није се десило. Предслике које везујемо за Беч нисам оживела.  

 Ни Марију Терезију и српску историју. Нисам јој ни замерила ни одобрила и примедбе око мене да је крива за нешто, а заслужна за грађење путева по Босни нису изазвале никакву жељу да придружим свој став тим типично српским наглабањима. Не верујем ни да је историјска личност, остала ми је као митолошки јунак – мргодна богиња облака. И сама сам се тако осећала.

Ни тужне приче о мушком Црњанског ни његову Иду Лотрингер, коју сам милион пута чула са неке плоче и имала физички доживљај те студентесе из песме, све са оном говорном маном којом Црњански „р“ из њеног имена претвара у мистеризну лозинку којом Балканац остаје заслепљен пред префињеношћу запада. Видела сам улицу Лотрингер, али никакав осећај није изазвала, а јасна слика Иде Лотрингер из песме нестала је пред стварношћу улице.  Ни „Сеоба“ Црњанског нисам везала за царевину, ни сетила се, тек накнадним литерарним домишљањем додала да је и то Ојстерајх.

Ни Дунав и валцере нисам евоцирала. Нисам ни видела Дунав, не верујем ни да протиче кроз Беч.

Ни летњиковац Шентен, ништа.

Ни Давида Штрпца који се опире великој царевини речју нисам могла сместити у царевину у чијој престоници данас живи стотину хиљада потомака Давида Штрбца. Чују се по улицама како причају на чистом босанском, послужују у кафанама и препознају по цигаретама које пушимо, путују с тобом у авиону и носе женама и ћеркама „Сабор“ и остала домаћа губљења времена и доброг укуса.

Ни генијално лудило сићушног вундеркинда, коме признајем само „Реквијем“,  у чијој сам спомен-кући била и која је једнако откачена као и он, али сам сигурна да је није осмислио Аустријанац. Нема ту нико дара за такво шта, помислила сам, без икакве идеје ко би га могао имати, дакле, из чисте пакости. Свуда присутне Моцартове кугле су ми деловале као смешна киндер-јаја купљена на панчевачком бувљаку у време најцрње инфлације.

Ни хромог Вука, ни свих оних српских студената који су у Бечу живели са „жутом госпом“ коју су зарађивали својим сиромаштвом, а хранили влагом из зидова јефтиних бечких квартира.

 

 Предискуство Беча 

CUT – рез или гравура

Да ли је неки давни концерт „Тhe Final Cut“, када једнако овако нисам доживела Беч, али из других разлога, значио коначни рез или коначну гравуру после 25 година? Два сунца у сумрак (two suns in the sunset) заменила су невероватне смене сунца, кише, леда и ветра у једном дану, сваког дана. Или је, ипак, онако лепо како други без икаквог предискуства кажу, а мени је био само „Оne of these days“, нешто као „Brian demage“ и све се то одсуство и тешкоћа разумевања ствари које се нижу, скупила у очи и под очи, па замутила поглед? Појма немам, али Пинк Флојд, осим дворане која их је могла примити, нема никакве везе с Бечом. Не знам ни где је била та дворана, нити сам пожелела да сазнам. „Set the controls for the heart“ тек сад је постао актуелан. Пре 25 година сам се, вероватно, правила да разумем ту музику, али сам је слушала. Не сећам се. Данас бих је, можда, разумела, али је не слушам. Можда треба поново учити летети – learning to fly. Беч је у знаку свега, и Пинк флојда, само не у знаку себе.

  

Беле лакејске рукавице господара мува и хаљина од кострети 

Надувени Крлежа можда има везе са белим рукавицама конобара који су нас послуживали на поткровљу вишевековног дворца, адаптираном тако да је личио на свемирски брод који ће полетети и никад се неће вратити из простора у коме ће, бесмислен, нестати. Наспрам тих белих рукавица и црвених рељефних тапета са доњег спрата, моја је хаљина од кострети Васкршњег поста за које има места у савременом свету само ако се преименује у вегетеријански оброк. Нека друга, нетелесна, димензија „вегетеријанства“ не постоји чак ни виртуелно, у том свету демократије и либерализације, обећавајућем свету остварења свих могућности и свачије личности (уз помоћ ИКТ). Није случајно у згради преко пута Бројгелова Вавилонска кула пленила својом сугестивношћу као никад досад.       

У покушају да дефинишем или духом побегнем из ситуације ничим заслужене, потпуно несмештена, сетила сам се напокон модернизованих византијских канона Ивана В. Лалића, који нису изгубили изворну суштину у својој модернизацији, и који још увек успевају да дају поетске одговоре у овако необјашњивим и компликованим ситуацијама несмештености и неприпадања:

Каже књига: стаде и измери земљу, погледа

И разметну народе – а патуљци појма немају,

Булазне о глобалном селу, гласовима изобличеним

У пародију саопштења, као када убрзаш запис

на магнетофонској траци. Лажна, јефтино умножена

Верзија-сурогат драме вавилонских зидара,

 Упакована у привид једног земаљског раја

Опште комуникације. А спонзор је Господар мува…

 

У Вијену по своју дјеву и натраг по снагу 

 Можда због равнотеже, а можда је у питању вечна игра фаустовског допадања, потпуно неочекивано, у рукама ми се обре награда.  Маестро је био вешт на речима. 

Од литераризације као покушаја дефинисања сопствености, музика, као уметност најзгуснитија порукама, можда то ипак, боље успева. Нађох не класику, како би се очекивало, нити електронске рок-опере које сам у Бечу слушала пре више деценија, него шкрипаво и мелодично запомагање Џонија Штулића: 

 кренуо сам у вијену

да пронађем своју дјеву

нисам знао што да радим

ишао сам тамо први пут

 

хладан као лед

убило ме безнађе

 

аустрија земља тешка

за ходаче сивих цеста

класни мир и такве трице

устајала жабокречина

 

стара вијена добро име има

лијепо име које знају сви

ал’дјевојке на улицама ничему не вриједе

и криплови су чести и свакодневна ствар

рекох спаси боже ојстерајх

Помислих

А можда и у Вавилону има праведника што испод белих рукавица трпе своју хаљину од кострети. Вратих се нејасним сећањем на једну црквицу у Алпима, зазивљући своју изгубљену снагу.

 
 
 
Advertisements

1 коментар

  1. Драгана said,

    27. април 2009. у 15:10

    Не могу да верујем да си се осећала тако како си се осећала. На фотогтрафијама делујеш врло присутно и укључено, помало срамежљиво. Ипак, тачно знам о чему говориш, и мени се дешава, поготово у неким пресудним ситуацијама.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: