До Шпаније и назад

 

Стеге и откаченост

Чудесно путовање. Никад ми се негде мање није ишло, никад ми лепше није било. Можда зато што ми је шпанска култура увек била помало страна, некако одвећ распаљена и неумерена, па ме изненадило што ме све то помало увукло у себе. Потврдила сам слућено: откачени Каталонци, али разлоге нисам сазнала. Откуда толика откаченост познатих, бар у Каталонији, што је једино што сам од Шпаније видела? Раније сам мислила да је то због стега каталоцизма, али сад више нисам сигурна. Поколебала ме једна Далијева изјава да је он католик 150 %. Или ја нисам у праву са својим нагађањима о стегама, или је он толико намерно и смишљено откачен да је и та изјава само срачунати ефекат. Ипак, у Далијевом музеју постоје просторије са сликама оних које је ценио. Међу њима је најзачуднија и најдивнија појава у сликарском космосу – Ел Греко. Зато што сам га затекла међу Далијевим омиљеним уметницима, и само зато, и сам Дали доби озбиљност. Бар је знао шта вреди! Ел Греков „Апостол Павле“ најрањивији је западњачки портрет (јер икона није), који сам икада видела. Као да га је сликао неки Рус, портрет је пун неке словенске влаге. У очима Ел Грековог апостола Павла у Далијевом музеју, слегла се сва туга и неправда свих времена васцелог пролазног света, заједно са емпатијом са невољницима и праштањем виновницима свакога зла и неправде.

У Пикасовом музеју у Барселони, сређеног врло традиционално – хронолошки, елем, постоји соба у којој су Пикасови рани радови. Класични су, одишу тежином неких сталних мотива на различитим сликама: ауторитарни зрели мушкарац (можда патер фамилијас), болесна, нежна, намучена и пожртвована жена (можда мајка), свештеник, деца различите доби, разбацана на различитим местима у композицији тих раних слика, и изгубљена између ове три фигуре. Боравећи у тој соби са више слика, које све говоре о једном те истом, рекао би човек, да је та жена умрла од тог мушкарца, а не од болести, и да му та деца то нису опростила; ни њему, ни свештенику, који се бринуо само за њену душу, а није умео да спаси и њено тело. Одједном ми пуче пред очима сва та антипуританска и скаредна телесност из Пикасове биографије – можда је то само побуна против неког детињег губитка нечијег скута, који је љубав представљао, никад задовољену, никад нађену, јер је прерано нестала? Сликари су увек, некако, незрели и дечије егоцентрични. Чим је рани Пикасо отишао у оближњу Француску, потпуно је пошандрцао и почеле су сасвим друге фазе. Више никад није био оно што се првој соби музеја зове рани Пикасо. Те његове кубистичке и сличне фазе у музејима још и имају смисла јер су објашњене. Кад их сретнем негде без објашњења и без контекста, немам шта друго да кажем осим: Ајој, бене!

А Гауди – иста откачена прича у другој варијанти. Модерна прича о мецени и уметнику. Мецена је почетком века био богати индустријалац који је спонзорисао Гаудијеве архитектонске перверзије, а данас су мецене луди туристи, који то све плаћају, сликају, купују… Најбољи фазон који сам чула поводом цркве Саграда Фамилија (Света породица илити Света Тројица), која се још увек по Гаудијевом нацрту гради, изрекао је наш водич Мирослав. Додуше, и он се само користио нечијим фазоном, који гласи: Сада ћемо видети Саграда Фамилију, најчувенији јапански храм у Барселони. Добар фазон, баш добар. Прво, зато што стварно личи на квазибудистички храм, друго, зато што од Јапанаца и њихових камера не можеш нигде да мрднеш, ни овде. Прође те воља да ишта снимаш и сликаш – све ће то Јапанци прецизно и квалитетно урадити. 

Кад боље размислим, Каталонија ми се допала, најпре, зато што сам остала изнад све те откачености. Гласови које сам слушала о Далијевом музеју, Гаудију и барселонским водоскоцима, пренослили су информације о нечем величанственом. Но, није тако – само је откачено и прописно маркетиншки обрађено. Водоскоци су можда једини величанствени. Нико ми, међутим, није рекао какву сјајну храну имају. Не сећам се кад сам тако добро јела пуних седам дана. Устајала сам и на доручак, што никада не чиним, да не пропустим нешто и јела назор. Да не говорим да се никад тако брзо и лепо нисам опоравила од пута, плус од опекотине на нози коју сам из отаџбине понела. Златна, благодатна јесен какву нисам доживела још од средњошколских дана! Баш је годило!

Победио је Санчо Панса?

Где би, у ком делу Шпаније било место оном филму „Фиеста“ по роману Хосе Луиса Виљалонга, једном од ретких филмова, можда и једином, који је бољи од романа, а разлог није само сјајни Жан Луј Третињано у улози царског генерала, маторог циника? Субјективистичко-сентиментална верзија шпанске револуције поново ме је нагнала да размишљам о универзалности једне сасвим локалне појаве какав је ДОН КИХОТ. Генерал (Трентињан) вели: Шпанске санчо пансе ће побити дон кихоте и победити. Свет који ће доћи биће ужасан. Под њиховом влашћу лепота ће бити увреда, интелигенција провокација, а љубав грех. Размишљам – није ли то логична последица сваке револуције, не само социјалне, комунистичке, на шта прво помислимо, него једнако тако и индустријске, кибернетске, сексуалне… Какав ли је однос према донкихотској баштини имао Пикасо кад је у једном потезу нацртао Кихота и Панса, које данас уваљују туристима, репродуковане на најлуђим материјалима и предметима: тањирима, тацнама, флашама, марамама, пепељарама… Зар већ одавно није дошао тај ужасни свет у ком је лепота увреда тј. увреда је оно што сматрају лепотом. А, ово што размишљам, ако је интелигентно, онда је провокација?! А то што се пред Саграда Фамилијом сетих неугледне црквице мојих предака, зар није љубав и зар није грех, по јапанско-туристичким мерилима и ценама улазница унифицираним у целој Европској Унији.  Мислите да нисам купила тањир са Дон Кихотом и Санчо Пансом?!? И „Дон Панса“ и кутијицу са биком, који уопште није особина Каталонаца – противе се тој традицији, али им не смета да штанцају те будалаштине с биковима ради добити, врхунског и јединог мерила и лепоте и доброте. Једва сам се одупрла да не купим и цеде оног лупетања с потпетицама уз повике, што Шпанци зову музиком. Да нисам три вечери узастопно слушала на разним местима увек исто лупетање ОЛЕ, још бих и купила. После треће вечери, организоване као средњовековни витешки турнир, све са правим коњима, а нама блесавастим туристима – тобожњим краљевима и краљицама, са папирнатим крунама на глави, које су нам натакли на улазу, та ми се музика, ипак, смучила. Није она јадна крива, него оно што учинише од ње у својим циркуским представама. Обичан свет није такав, тако кловновски и циркуски предусретљив. Разлог више да се као туриста осетим јефтино и јадно. Зар стварно мисле да смо сви на том нивоу циркуске шатре?! Ствар је, претпостављам у избору.

Туристичка тура или студијско путовање

У попуњеном сваком тренутку тих десет дана тзв. студијског путовања, једина могућност избора била је не ући или не ићи негде. Кад чујеш „студијско путовање“, делује озбиљно и културно, као не идеш да базаш, купаш се и купујеш, као просечан туриста, него да студираш и проучаваш озбиљна места. Од овога све је било заступљено, чак и купање на крају октобра, јер је клима идеална. Додуше, остављено је само једно поподне за ту работу. Остало је било прилично туристички, за свачији укус, без могућности избора, све урачунато у цену. Могао си само да пољубиш па оставиш. Управо сам то радила, називајући то могућношћу избора. Остајала сам у хотелу док је група базала по оближњим летовалиштима (Рио овај и Рио онај) и уживала у њиховим понудама, искрадала се да обиђем још покоји део града. Остала на улазу стадиона ФК Барселона, чудећи се женама које су ушле и још се задржале дуже од планираног. Уместо у акваријум и личну посету некој Паланчанки удатој за Шпанца, вратила се да погледам готски део Барселоне и стигла у Пикасов музеј, мало пешке, мало градским превозом. То ме коштало кашњења на перфоманс с водоскоцима и рок-опером Квина и гђе Кабаље „Барселона“. Намрла сам се страха да ћу остати међу хиљадама људи око водоскока, на километарском простору, у којем не видим и не чујем ни саму себе, а камоли да нађем неког из групе, сама у ноћи, да ће отићи без мене. А онда, као по милости, међу хиљадама угледах један брачни пар из групе, који се исто тако издвојио (додуше, због куповине), те се срећно састасмо и још сретније нађосмо остале, уз помоћ полиције.

Посматрач

Одакле је мој омиљени десничарски мислилац Ортега и Гасет и како је у револуцији завршио нисам сазнала. Текстовима, који су једном младом, водолијско-револуционарном уму, какав је  био мој, дијаметрално променили смер, српски приређивач је дао име Посматрач. Тек ми овде, у Шпанији, постаде јасно како се могло отети општој помами и разуларености коју носи ова култура. Како не изгубити усађену позицију и јасну утемељеност у баштини, не понети се и не помамити за зовом и примесама колонија. Тако што ћеш само посматрати и промишљати, иначе ће ти смисао промаћи и очас ћеш завршити подвикујући „оле“, цртајући или осликавајући искежене фигуре.

 Комадић Шпаније за комад Португала

Иако сам видела само комадић Шпаније, свесна да то ни издалека није шпанска култура, није ме заинтересовало како ли је, рецимо, у Мадриду него – како бих могла до Португалије и Лисабона одавде?

 Ница на ветру и руски богаташи (царски)

Оно што зову азурном обалом, најлепшом обалом на свету, разумела сам другог дана на доласку и претпоследњег на повртку на линији Ница – Кан и Кан – Ница – Сан Марино. Пешчана пустош дуж Нице на ветру била је сива, а не плава, а вода као вода. Можда ми не би тако изгледалао да сам стигла ући у Матисов музеј и погледати неколико акварела окупаних сунцем. Нема шта друго бити, него да је тако привлачним чине богати и славни који ту долазе и за исти песак или шљунак као на било којој обали на свету, дају десетине пута више. Чувена француска беретка неколико пута је скупља него код нас. У Ници постоје чак посебне новине на руском, које се штампају за руску новопечену богату мафију, која воли овде да обитава, баш као властела из царске Русије својевремено. За њих се данас штампају посебни огласници о продаји станова у Ници, ваљда их и купују. Докле је отишао наказни свет у којем царује евро, а истинске цареве су побили и побацали у подруме?! Ипак, ако то може бити утеха или оправдање, управо су ти нови богаташи заслужни што је руски храм, који је саградила царска породица, још увек православни руски. За њега, наиме, будући да је на туђој територији, или руска држава или појединци дужни су платити баснасловне годишње таксе ако хоће да се води као руски ортодокс… Изгледа да је то у стању платити само мафија. Сад, да л’ се моле у том храму, мање-више, кога то још занима. Свеједно, храм је прелеп, али у њему као и у руском храму у Карловим Варима у Чешкој, нема типично руских сувенира и религиозне бижутерије. Као и свуда, унифициране монографије на шест језика света, и овде су се могле купити. Не сећам се да ли је храм активан и служи ли се у њему православна литургија. Сећам се да је активан био руски храм у Карловим Варима пре пар година и да сам оставила папирић с именом, исписан ћирилицом, за молитву, с чврстом вером да ће имену бити боље. Засад му је боље.

Кан и Сан Марино у ноћи

На доласку затекосмо Кан у ноћи, а на повратку Сан Марино. Кан је, ван фестивала, апсолутно мртав град, и, зачудо, прљав и опасан, пун разноразних болесника који те пресрећу по ноћи. Мада, мени се чини, да је у време фестивала још мртвији, препун воштаних фигура и патуљака који их прате као мушице кисело и ноћне бубице светло. Могу се похвалити да сам своју рану на нози превила својеручно у тоалету чувеног прескупог хотела Карлтон. Како смо ушли у њега? Направиле се луде Славица и ја и ладно ушле, као интернет-кафе нас занима.  Још смо мало седеле у фоајеу, шокиране ценом кафе од 20 евра. Нисмо смеле ни воду наручити, али нам је рецепционер великодушно дао пропагандни материјал на одласку. Најлуђе и најогавније што сам видела је то што је на улазу у хотел стајало неко бедно шкљоцало, које се нуди да те фотографише испред тог хотела и моментално изради фотографију као разгледницу, с могућношћу да уз тебе прилепи и какву светску диву. Но, зато смо без проблема на билбордима уз земљу пронашли прелепог Грегори Пека у старијим годинама, Славица је приљубила своје лице уз билборд и – шкљоц. Држи ту фотографију у својој агенцији, а моју са Пикасом и једном од његових дама у позадини.

Врло слично смо се провеле у повратку у Сан Марину: мували се око коцкарница и хотела, продавница са потпуно празним излозима, а ако се нешто и затекне у њима, ташница за мобилни није испод триста евра. Уопште ми није јасно коме то служи и за које потребе то купују. Изненађујуће ми је било, колико је младог, балавог света ту. Просек 20 година. Чији новац троше, кад и на каквим пословима га стигоше зарадити?  Све ме то оставило потпуно равнодушном, једва сам чекала да кренемо, али је Славица покушала, као у Карлтону, да оде и у тоалет у централној коцкарници. Није јој успело. Била је много смешна. Да је било њу питати, остала би до зоре.

Пожалити бор

Венеција ми се учинила као да сам у Петроварадину – позната. Пре пар година базала сам по њој цео дан, па сам сад лепо, господски, ушла у Дуждев дворац и успела обићи три музеја за тих пар сати, колико смо у Венецији боравили. То ми је била жеља и план, али сам била врло разочарана. Унутра нема готово ништа. Остаци фресака покрадених по другим државама, насилу склопљених у првобитне облике, који дворцу уопште не одговарају. Завирих чак и у неке галерије у оквиру комплекса. У њима модерни сликари са својим представама Венеције, које ми ништа не значе. Не могох да не закључим да је Венеција град сав напољу, у каналима, и лавиринтним улицама. Ту је његова чаролија и историја. У музејима нема ништа, све је на трговима. Прави трговачки град тј. пијачни – све му је напољу. Сећам се и првог боравка, кад сам, с намером или случајно, избила на обалу с друге стране са погледом који пуца на отворену пучину. Одједном је Венеција постала обична. Баш чудно да један град чине устајали канали и да је то свима привлачно. И мени. Чак, пожелела сам тад да, ако икад више, онда… Сетила сам се тога и сада, и као компензацију за пропали сан ушла у једну продавницу ђинђува и купила минђушице са профилом оне даме, за коју хоћу да верујем да је Пољакиња. Никако име да јој запамтим, тој гоблен-госпи, мада је и она један од лајт-мотива сувенира по ЕУ, додуше, много ређи. Венецијанско стакло, право, вероватно више ни не постоји. Све је, заправо, сурогат и инстант-туристички доживљај. Да није Мана и „Смрти у Венецији“ можда бих веровала да је Венеција настала у последњих пар година и да је сва од неког непромочивог папира, са голубовима на навијање на Тргу светог Марка. Да није наше народне поезије и сталног неповерења у Млетке, које сам можда и ја несвесно посисала, можда ни ја не бих била овако критизерски настројена и осећала свуда лицемерство трговачког света. Да није Лазе Костића, не бих жалила да је нисам видела.

И –

врло жалим здрав бор

босанске шуме

који у теби труне

санта марија дела салуте 

   

 

 
 
 

 

Advertisements

3 коментара

  1. Југослава said,

    9. новембар 2008. у 00:14

    Добро си средила спејс.

  2. Југослава said,

    26. април 2009. у 20:12

    Славице, смишљај наслов за књигу, ове репортаже су више него сјајне!

  3. Југослава said,

    28. април 2009. у 11:44

    После личне смрти у Венецији, не могу да се начудим Лази Костићу.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: